Arhitektura

[Andjela 7]

Nalik pauku cela zgrada stoji na stubovima! Poslovna zgrada u Holandiji kompanije ING.
Internationale Nederlanden Groep (ING), najveće osiguravajuće društvo u svetu, a deveti od najvećih kompanija, uključujući sve industrije, je osnovana 1991 u spajanju između Nationale-Nederlanden i NMB Postbank Group. Međutim, to porodično stablo može se pratiti unazad do 1743 godine i Kooger Doodenbos iz Koog.

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

 

[sendi]

Građevine na koje svet čeka da budu sagrađene

Atlantik Jard - Njujork, SAD

​

Ova superkontraverzna megagrađevina će možda ugledati svetlost dana nakon dugogodišnjih komplikacija koje je prouzrokovala svetska ekonomska kriza. Glavni arhitekta ovog zdanja je Frenk Geri. Ova, 4 milijarde dolara vredna, građevina bi trebalo da ima 31.200 kvadratnih metara poslovnog, i 591.000 kvadrata stambenog prostora. Takođe i budući dom košarkaške ekipe Njujork Netsa bi trebalo da bude završena do kraja 2012. godine.

Chicago Spire - Cikago, SAD

Radovi na ovoj građevini su započeti još 2007. godine. Ali projekat izgradnje najvećeg stambenog tornja na svetu pao je u vodu nakon udara svetske ekonomske krize. Međutim i nalogodavac Geret Keleher i glavni arhitekta Santjago Kalatraja su ostali optimisti i nadali se da bi ovaj projekat mogao da zaživi. Ipak, udruženje arhitekata Čikaga je pokrenulo konkurs za izgradnju objekta koji bi trebalo da bude podignut na mestu gde se za sada nalazi samo iskopana rupa temelja neuspelog projekta.

Elbfilharmonija - Hamburg, Nemačka

Za novi dom nemačke filharmonije se ispostavilo da je ironično ekstravagantni projekat. Objekat je trebalo spolja da liči na klasične robne kuće 60-ih godina, sa talasastim nivoima unutar objekta. Međutim, troškovi izgradnje (zajedno sa pratećim de-luks hotelom i apartmanima) su narasli sa prvobitnih 313 miliona u 2007. godini, na preko 500 miliona dolara. Otvaranje je odlagano već dve godine. Sledeće je najavljeno za 2012. godinu.


The Shard - London, Engleska

Konstrukcija prvog londonskog nebodera višeg od 300 metara započeta je prošle godine. Sam projekat je predložen još pre dvadeset godina i predstavljao je ambiciozni miks kancelarija, hotela i stanova, međutim skoro neprestano je nailazio na političke i ekonomske barijere, prvenstveno zbog njegove lokacije. Naime, ovaj neboder bi trebalo da bude sagradjen u istorijskom delu grada Londona. Međutim, kako stvari sada stoje izgleda da će ovaj neboder koji bi trebalo da zaseni Londonski most ipak dočekati svoje otvaranje.


Maksi, nacionalni muzej umetnosti 21. veka - Rim, Italija

Nakon 11 godina dizajniranja i izgradnje, kustosi muzeja Savremene umetnosti konačno mogu da razmišljaju o postavkama u ovom muzeju. Mnogi se dive arhitekturi koja "prkosi gravitaciji", a stručnjaci su ovu građevinu proglasili pravim arhitektonskim spektaklom. Čeka se samo dan kada će muzej biti otvoren.

(opusteno.rs)

 

[Andjela 7]

Savremena arhitektura Pariza

Pariz kao jedan od najlepših gradova na svetu se svakako može pohvaliti svojom prelepom arhitekturom. Ovde ćete videti neka od savremenih arhitektonskih ostvarenja.

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

 

[Andjela 7]

Još malo Pariza

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

 

[Andjela 7]

Arhitektura za ptice

London Fireworks 2000. su godine utemeljili umjetnici Bruce Gilchrsit i Jo Joelson, kao krovnu organizaciju za kreativno istraživanje i kolaboraciju na području preklapanja umjetnosti, znanosti i tehnologije. Jedan od njihovih posljednjih projekata inovativni je koncept kućica za ptice nazvan „Spontaneus City int he Tree of Heaven“ nedavno postavljen u sklopu projekta Secret Garden UP projects. Njihov cilj je razviti isto u svojevrsni raj za bioraznolikost te stvoriti snažnu svijest kod javnosti o ekološkim i kulturnim vrijednostima urbanih zelenih područja. Struktura postavljena na drveću broji preko 250 „kutijica“ formiranih u fascinantnu skulpturu koja više nalikuje umjetničkoj instalaciji nego domu stotine ptica. Stanište, koje sadrži više desetaka kutija različitih veličina, pticama može poslužiti kao skrovište te mjesto hranjenja ili gniježđenja. Kućice su međusobno povezane elastičnim povezima, što znači da se rastom drva ova struktura može lako mijenjati.

 

[sendi]

Genije, graditelj - Gaudi

Genije, graditelj - Gaudi


Španija obeležava 85 godina od smrti svog najvećeg arhitekte poznatog po svom jedinstvenom stilu i individualističkom dizajnu



OVE godine se navršava 85 godina od smrti jednog od najznačajnijih arhitekata 20. veka - Antonija Gaudija (1852-1926), poznatog po svom jedinstvenom stilu i individualističkom dizajnu. Španija cele godine posvećuje izložbe, predavanja i koncerte ovom autentičnom umetniku.
Gaudi ima u istoriji arhitekture jedinstvenu poziciju genija koji je, inspirisan prirodom, izgradio jedinstven stil, dostigao tehničku perfekciju i dosegao visok estetski nivo. Možda je jedinstven i po tome što su ga visoko cenili i stručnjaci i široka publika.

Njegov život je u potpunosti bio posvećen profesiji i karakterišu ga četiri strasti: arhitektura, priroda, religija i ljubav prema Kataloniji. U Barseloni se i nalazi gotovo ceo Gaudijev opus.
Početkom 1870-ih odlazi da studira arhitekturu na Višoj tehničkoj školi u Barseloni. Da bi studirao, radi kao crtač kod mnogih arhitekata. Kao adolescent bio je zadojen utopističkim socijalizmom, potom postaje strasan katolik, što će kasnije usloviti unošenje niza religioznih simbola u delo; otuda i nadimak “božiji arhitekta”.
Kada je diplomirao 1878, direktor Visoke arhitektonske škole Elijas Rohent je, predajući mu diplomu, rekao: “Vreme će pokazati da li smo ovu akademsku diplomu dali budali ili geniju”.
Na sebe skreće pažnju na svetskoj izložbi u Parizu 1878, kada je dizajnirao vitrinu za obdanište “Kasa Kornelj”. Bogati Guelj primećuje Gaudija, od kog će kasnije naručiti projekat za svoju palatu, park, kriptu...
Gaudi je bio ponosan što je Mediteranac. Isticao je da Mediteranci imaju urođen osećaj za umetnost i dizajn, da su kreativni i originalni i određeni: “Dok je Orest znao svoj put, Hamleta su raskidale njegove sumnje”.
Najveća inspiracija bila mu je priroda, planine, pećine... Svodovi crkve Sagrada familija i podsećaju upravo na pećine. U njegovom umetničkom radu nema simetrije, a nema ni apsolutne identičnosti, baš kao ni u prirodi. Ali on je svakako bio vrsan poznavalac zanata: keramike, stolarije, kovanog gvožđa... Unoseći nove načine upotrebe materijala, koristi otpatke i krhotine keramike, što najviše dolazi do izražaja u parku Guelj.
Ispočetka je bio pod uticajem istočnjačke arhitekture, potom neogotike i kasnije stvara apsolutno autentičan stil koji nema prethodnike.
U periodu između 1905. i 1907. godine projektovao je “Kasa Batljo”, poznatiju kao “Kuća od kostiju”. “Kasa Mila”, poznatija kao “La Pedrera”, izgrađena je između 1906. i 1912, a iste godine Gaudi je stvorio i park Guelj, koji se nalazi na listi UNESKO-a.
Najveću pažnju, ipak, budi Gaudijevo nezavršeno remek-delo, Sagrada familija, projektovano između 1884. i 1926. godine. Reč je o rimokatoličkoj bazilici u neogotskom stilu. I ova građevina, njegovo životno delo, kom se u potpunosti posvetio od 1915. do smrti, nalazi se na listi svetske baštine.
U mladosti bolešljiv, postaje vegetarijanac, strastan planinar. Gaudi je dnevno pešačio po deset kilometara ili na konju obilazio okolinu. Kao stariji, postaje čovek stroge jednostavnosti. Oblačio je iznošena odela, što ga je možda i koštalo života. Naime, njega je sedmog juna 1926. udario tramvaj. Misleći da se radi o prosjaku niko mu nije pritekao u pomoć, dok konačno policajac nije pozvao taksi. Tek sutradan ga je crkvenjak iz Sagrade familije prepoznao, ali bilo je prekasno. Gaudi je umro u 73. godini.
Njegovo delo pada u zaborav. U vreme građanskog rata veliki deo dokumentacije i zaostavštine je uništen. Pažnju na njega ponovo skreće 1950. Salvador Dali, i već 1957. Muzej moderne umetnosti u Njujorku priređuje prvu međunarodnu izložbu Antonija Gaudija.


Novosti

 

[sendi]

Jovan Ilkic, arhitekta od stila i ukrasa

ЈОВАН ИЛКИЋ, АРХИТЕКТА ОД СТИЛА И УКРАСА
​

НЕИМАР НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
​

У Србију је дошао на позив краља Милана Обреновића након завршених студија у Бечу иако је тамо већ имао понуду за посао. Својим радом стекао је епитет једног од најдаровитијих и најплоднијих стваралаца српске архитектуре с краја 19. и почетком 20. века

Родио се 1857. године у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалку и Одсек за архитектуру на Уметничкој академији. Дипломирао је 1883. године као један од најзапаженијих студената. Уз диплому је добио писмену похвалу од Академије, као и понуду свог професора Теофила Ханзена да остане и ради с њим. У Србију је дошао на позив краља Милана да учествује у изради унутрашњости Старог двора и сарађује са архитектом Александром Бугарским, што је заправо значило добијање положаја дворског архитекте – краљевског грађевинског саветника. Радио је и у архитектонском одељењу Министарства грађевина, где је и пензионисан 1910. године. Наредне две године провео је радећи на изградњи фабрике „Пелман” у Будимпешти. Поред државне службе имао је и приватни биро у својој кући у Улици Милоша Поцерца број 32, која и данас постоји. Био је ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча с којом је имао петоро деце. За време Првог светског рата одведен је у логор Нежидер у Мађарској, где је и умро 1917. године у шездесетој години.

Познавалац стилова

Крајем 19. и почетком 20. века на архитектонској сцени Србије било је много архитектонских стилова. У Србију су их донеле архитекте које су, попут Илкића, студирале у Средњој Европи и које су се трудиле да стечена знања пренесу у домовину. Под архитектонским стилом обично подразумевамо начин сврставања грађевине у одређену групу са сличним обликовним особинама. Илкић је важио за великог познаваоца архитектонских стилова. Куће је пројектовао у духу готово свих стилова који су у то време били заступљени у Србији, зналачки их примењујући на својим грађевинама.


Дела архитекте Илкића

Године 1936. завршена је градња Народне скупштине по пројекту архитекте Јована Илкића насталом још 1907. године. "Играли се коњи врани Томе Росандића постављени су 1939. године.
Украсне елементе барока применио је у обради фасаде Крсмановићеве куће на Теразијама број 34, изграђене 1895. године. Обликујући фасаду, Илкић је изнад прозора поставио барокне тимпаноне с богатим украсима, а између прозора пиластре с јонским капителима. Стил барока је стил раскоши саздан од обиља и богатства архитектонских украса који најчешће постоје само себе ради. Ова кућа је у једном раздобљу после Првог светског рата, за време радова на оправци двора, коришћена и као резиденција регента Александра Карађорђевића.
У њој је 1918. године проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, а после рата зграда је уређена за протокол Секретаријата иностраних послова. У духу романтизма пројектовао је објекат за смештај српских дечака с подручја ван Србије – Дом светог Саве у Улици цара Душана број 13, као и Официрски дом у Улици краља Милана 48. Изградња Дома светог Саве почела је 1889. године и трајала је годину дана. Саграђен је уз помоћ новчаних прилога бројних дародаваца које је сакупило Друштво светог Саве, основано 1886. године с циљем да просвећује и помаже Србе ван Србије. Илкић је бесплатно урадио пројекат и предрачун за објекат и тиме дао допринос овој хуманитарној акцији.
Фасаду је замислио по академским правилима – на сваком спрату другачије је решио прозоре. Урадио је у стилу романтизма с детаљима ране ренесансе, али и с примесом византијских мотива, што се посебно огледа на улазу. Нарочито је снажан романички завршетак с лучним фризом изнад средњег ризалита. По његовом пројекту зграда је имала један спрат мање. Последњи је дограђен 1923. године. У зграду Дома светог Саве пресељена је Прва београдска гимназија која је била у Капетан-Мишином здању и ту је остала до 1938. године.
Официрски дом у Улици краља Милана број 48, на углу с Ресавском, данас је познат као Студентски културни центар, или популарније СКЦ. Изграђен је на захтев краља Александра Обреновића који је увидео да је официрима српске војске потребно место за окупљање, где би се забавили и разонодили. Право да пројектује Официрски дом Илкић је стекао победивши на конкурсу који је расписан 1891. године, на коме је учествовао заједно са архитектом Милорадом Рувидићем. Након четворогодишње изградње зграда је свечано отворена на краљев рођендан, у августу 1895. године. У композицији маса и обради детаља видљиви су утицаји средњовековне архитектуре и романтичарске епохе. Поред елемената класике и ренесансе у избору детаља и њиховој обради вешто су користили и елементе барока.
Главна просторија овог дома је велика дворана за забаве. У време кад је изграђена у њој су се одржавали разни балови. До привременог прекида у њиховом одржавању дошло је за време балканских ратова и Првог светског рата. Обновљени су по завршетку ратова. У раздобљу између два светска рата омиљена врста забаве код омладине били су такозвани матинеи који су почињали у 16 и 17 часова и трајали најдуже до 21 час. Највеличанственији је био, наравно, у Официрском дому. Зграда Народне скупштине једна је од најрепрезентативнијих грађевина у Београду и свакако највеличанственије дело које је Илкић пројектовао. Подигнута је на простору уз Цариградски друм (данас Булевар краља Александра) где је раније била марвена пијаца и Батал џамија. Припреме за изградњу здања Народне скупштине Краљевине Србије праћене су жељом за стварањем установа независне државе почетком последње деценије 19. века. Прва израда пројекта поверена је 1892. године такође познатом и признатом архитекти Константину Јовановићу. Он је урадио пројекат једнодомног парламента. Доношењем Новог устава 1901. године Краљевина Србија добила је дводомни парламент па постојећи пројекат више није одговарао њеном устројству. Потреба за новим пројектом довела је до расписивања конкурса за изградњу дводомног парламента. На конкурсу је победио Јован Илкић с пројектом који је умногоме подсећао на некадашњи Јовановићев пројекат. Међутим, у складу с тадашњим потребама парламента, Илкић је скупштинске дворане сместио у бочна крила, лево и десно од средишњег хола. Средишњи део замислио је с великом ренесансном куполом над вестибилом на чијем је врху требало да се налази краљевска круна од позлаћене бронзе. Изградња објекта почела је тек у августу 1907. године. У међувремену је дошло до још једне смене на српском престолу, промене устава и поновног успостављања једнодомног парламента, али се то није одразило на изградњу зграде по Илкићевом пројекту. У октобру 1936. године, тачно тридесет четири године од расписивања конкурса, односно двадесет девет година од почетка изградње, одржана је прва седница у новој згради Дома народног представништва. Кад је 1902. године победио на конкурсу за идејно решење зграде Народне скупштине и тако стекао право да се ова грађевина ради по његовом пројекту, архитекта Јован Илкић није ни слутио да никада неће видети своје највеће дело. До Илкићевог одласка у логор у Мађарској били су завршени само груби грађевински радови до главног венца и за њих потрошено близу два милиона ондашњих динара у злату. Први светски рат однео је Илкићев живот, али и планове и детаље за изградњу зграде. Тек после рата Министарство грађевина уступило је израду нових планова за завршавање зграде Павлу Илкићу, које је он урадио према заосталим скицама свог оца, уносећи извесне измене.

Зграда суда у Ваљеву

Још један објекат без кога је данас готово немогуће замислити Београд свакако је хотел „Москва” у Балканској улици број 1. Право да пројектује овај објекат Илкић је такође добио на основу конкурса иако је на њему освојио другу награду. Прву награду за пројекат зграде друштва „Росија Фонсиер” из Петрограда, тек касније назване хотел „Москва”, средином 1906. године, добио је загребачки архитекта Виктор Ковачић.
Међутим, дирекција друштва „Росија Фонсиер” усвојила је за реализацију Илкићеву скицу и њему, у сарадњи с руским архитектама из Петрограда, поверила израду пројекта у стилу сецесије. Сецесија је стил који се појавио крајем 19. и почетком 20. века. У различитим земљама наступао је под различитим именима. За главне знакове сецесије сматра се украшавање. За украсе се користе облици из природе као што су лист, цвет, тело човека и животиње. Поред употребе орнамента даје се предност површини, примењују се необичне боје које се слажу по законима хармоније и контраста и користе се различити материјали. Уочљива је и употреба кованог гвожђа. Решавајући фасаду у духу сецесије, Илкић је, потпомогнут руским архитектама, на овој згради у потпуности прекинуо с класичним украшавањем фасада. У складу са сецесијским поставкама о употреби нових, племенитих и трајних материјала, на фасади је употребио гранит и керамичке плочице. Објекат хотела „Москва”, подигнут на истакнутом месту, грађен у складу с најсавременијим токовима европске архитектуре, био је знак напретка ондашњег Београда и његовог стремљења ка савременом. Поред набројаних зграда Илкић је, примењујући разне стилове, пројектовао још стотинак стамбених објеката у Београду и Земуну. У његова значајнија дела у Србији спадају и црква Свете тројице у Параћину (1894), зграде Начелства и Суда у Ваљеву, на слици (почетак 20. века), звоник и припрата старе цркве Светог духа у Крагујевцу (1907) и друге.

Politikin zabavnik

 

[sendi]

Aleksandar Bugarski

АЛЕКСАНДАР БУГАРСКИ – КРАЉЕВСКИ АРХИТЕКТА
​

Градитељ отменог Београда
​

Лепа варош је најлепши споменик који један народ подиже својим наследницима. На основу њене лепоте, потомци могу сагледати степен образованости својих предака. Стари Београд је лепа варош несумњиво заслугом наших предака

Зграда Народног позоришта какву је подигао Александар Бугарски

У априлу 1867. године, на Калемегдану, турски командант Али Риза-паша предао је симболично кључеве кнезу Михаилу чиме је престала готово троиповековна окупација и Београд је поново постао српски град. Исте године Емилијан Јосимовић је израдио први модерни урбанистички план.

Те године Александар Бугарски је дошао у Београд да ради.

Ко је Александар Бугарски?

Александар Бугарски, један од првих школованих српских архитеката, рођен је 1835. године у Еперјесу, у Мађарској (данас – Прешов, Словачка). Потиче из инжењерске породице. Његов отац Јован Бугарски прешао је 1840. године у Србију и ту је 1842. године примио српско држављанство. С променом династије, убрзо по примању држављанства морао је да оде из Србије. Стално се настанио у Новом Саду где је Александар највероватније завршио основну и средњу школу.

Александар Бугарски студирао је архитектуру и дипломирао у Будимпешти. Историјске 1867. године дошао је у Србију и запослио се у Министарству грађевина као инжењер ИИИ класе под уговором. Временом је постао стални службеник министарства, а 1878. године и инжењер И класе. Кад је 1882. године у Министарству грађевина основано Архитектонско одељење, он је одређен да ради у њему. Пензионисан је пред смрт као инспектор овог министарства. Умро је 1891. године и сахрањен у Београду.

И то је укратко, поред чињенице да је био ожењен и да је имао децу, готово све што се о животу Бугарског зна. Али, ту се прича не завршава, јер о архитектама најбоље причају њихова дела, а Бугарски их је имао доста.
Ко год је био у Београду највероватније се сусрео с два најзначајнија: зградом Народног позоришта на Тргу Републике и зградом Старог двора у којој се сада налази Скупштина града Београда.

Зграда Народног позоришта, Француска 1-3

Народно позориште изграђено је на захтев кнеза Михаила Обреновића, пошто је пропао покушај изградње позоришта на Зеленом венцу, и то у времену од 1868. до 1869. године за рекордних четрнаест месеци на правитељственом плацу код Стамбол капије. Кнез је погинуо изненада тако да није ни видео зграду чију је градњу наложио. У спомен и захвалност кнезу позориште је свечано отворено 30. октобра 1869. године представом „Посмртна слава кнеза Михаила”. На дан отварања, Народно позориште било је обасјано до тада невиђеним широким пламеновима гасног осветљења. Како су се посетиоци осећали, сведочи запис Ђорђа Малетића, књижевника, који је написао текст првоизведене представе: „Онако дивно украшено позориште чинило је неописив утисак на гледаоце који већином нису могли онако позориште ни замислити. Све је уливало поштовање и дивљење, заносило је гледаоце као у неке сањарије.” Најузбуђенији и најзанесенији међу њима несумњиво је био млади архитекта Александар Бугарски. Пун поноса и усхићења, гледао је у публику која је задивљено посматрала његово дело. Сав напор, нервирање и стрепња сада су били иза њега, а пред њим, знао је, пут ка слави и успеху који је овим делом постао загарантован.

А није било лако. Требало је по доласку у Београд, без сталног запослења у Министарству грађевина, оправдати поверење да пројектује тако важну јавну зграду. Поверење код надлежних стекао је обавивши добро претходно поверени задатак да преправи салу кафане „Енглеска краљица”, у Космајској 51, у просторију за привремени рад позоришта, али је сада пред њим стајао много сложенији посао. И тако, било да се ради о стеченом поверењу или чудној игри судбине, Александар Бугарски добио је прилику о којој многе архитекте сањају.
Решењу основе Народног позоришта приступио је по поступку који се тада примењивао за позоришне зграде. У подужној основи низао је редом: улаз, вестибил – предворје, дворану са седиштима и бину. Лево и десно од главне осовине симетрично је поставио остале потребне просторије. И спољну архитектуру позоришта пројектовао је типично за време у коме је зграда настала, кад су постојала устаљена академска правила за пројектовање одређених врста грађевина. Бугарски се надахнуо зградом Миланске скале. Поштујући место на коме се објекат гради, успео је да оствари зграду добрих пропорција уз примену материјала далеко слабијег квалитета од оних којима је грађена Скала. Највише пажње Бугарски је обратио на фасаду према Тргу. Она је по вертикали истицала широки средњи избачени део фасаде грађевине који се протезао кроз све спратове – ризалит, завршен троугластим тимпаноном у крову. У приземљу се истицао трем с квадратним ступцима, изнад кога је у висини првог спрата била тераса са украшеном оградом. Првом спрату и унутрашњости посветио је највећу пажњу у обликовању. Целокупна дрвена грађа позоришта обложена је гипсом. Бечки мајстори обрадили су гипсаним радовима и позлатом таваницу гледалишта и површине парапета, зидова, по ложама. У Бечу је и набављена готово сва опрема. На значајном послу опремања унутрашњости, поред Бугарског, били су упослени Емилијан Јосимовић и сликар Стева Тодоровић, коме је Бугарски касније пројектовао кућу.

Лако је уочити да дати опис не одговара садашњем изгледу позоришта. Каснијим преправкама које су из разних разлога задесиле позориште, архитектура зграде потпуно је измењена.

Прва прерађивања и поправке вршени су још 1885. и 1903. године, али до измене класицистичке концепције решења Александра Бугарског долази у раздобљу од 1911. до 1922. године. Тада се, према пројекту архитекте Јосифа Букавца, додају масивни бочни пилони („куле”) са обе стране улаза и мења пластична декорација у духу сецесије. Извршена дограђивања променила су и положај зграде. У поређењу с данашњим положајем, зграда је била повученија према Васиној улици.

Током бомбардовања Београда у Другом светском рату, зграда Народног позоришта била је знатно оштећена, па су 1941–1942. године извршене поправке. Након преправки извршених током 1986–1989. године, у архитектонском погледу враћено је стање и изглед позоришта из 1922. године.
Изградња Народног позоришта донела је велики углед Александру Бугарском. Залажући се да Бугарски за своје дело добије новчану награду, секретар Позоришног одбора господин М. Поповић рекао је, између осталог, у једном писму Министарству:

„Да је ново позориште угодно и влади и народу уверен је одбор свечаном изјавом господе намесника кнежевскога достојанства коју сте му изволели рећи и толиким изјавама интелигентнијег дела наше публике. Но баш ове повољне изјаве чине одбор обавезним изјавити да је, уз његово настојавање, много непосреднога уметничког рада принео члан одбора Александар Бугарски, који је израдио план за позоришну зграду и од почетка до свршетка свесрдно настојавао да се у свему тачно и стално изврши. Колико је у овом његовом уметничком производу добио народ згодно, укусно и угледно позориште, толико је са друге стране добила наша престоница у њему једнога од најлепших представника нове српске архитектонске радиности...”

Стечени углед увелико је определио даљу каријеру Александра Бугарског. Десетак година после изградње позоришта, тачније 1884. године, као „краљевски архитекта” Бугарски остварује своје најзначајније дело у Београду – Стари двор (данас Скупштина града Београда).

Стари краљевски двор

Стари двор, Драгослава Јовановића 2

Зграда Старог двора грађена је на месту које је некад припадало Стојану Симићу, угледном политичару, члану и председнику Државног савета. „Кад је четрдесетих година то место где је сада Двор”, пише Нушић, „купио Стојан Симић с намером да га наспе и зазида кућу, Београђани су му се смејали и називали га будалом која расипа лако стечено благо.''
Смех је вероватно замењен љубомором кад је, по повлачењу из политичког живота и окретању трговини, 1843. године Стојан Симић кућу, коју је упркос подсмеху зазидао, продао држави. Зграда је преправљена и проширена за дворску резиденцију новоизабраног кнеза Александра Карађорђевића. Након његовог свргавања и доласка Обреновића на власт, у Старом конаку, како се кућа називала, становали су сви владари ове династије, изузев кнеза Милоша.

На истом месту, као део дворског комплекса, Александар Бугарски, у то време већ признат и цењен архитекта, добио је да ради још један велики пројекат, двор краља Милана Обреновића. Градња је трајала од 1881. до 1884. године, а уследила је по стицању међународног признања и проглашењу Краљевине Србије, фебруара 1882. године.

По спољној архитектури зграда спада у најлепша архитектонска остварења у Србији у 19. веку. Четири фасаде Бугарски је обликовао у духу академизма са украсним деловима преузетим из ренесансне и барокне архитектуре. Пројектована у духу епохе којој припада, и ова зграда указује на даровитог архитекту који је умео да усклади сву примењену богату декорацију. Најбогатије је обрађена фасада према врту. Најкарактеристичнији мотив ове фасаде су каријатиде у висини првог спрата. Каријатиде се понављају и на фасади према данашњој Улици краља Милана.

Каријатиде су женске статуе у столама, то јест дугим женским хаљинама старих Римљанки. Порекло речи је грчко, изведено од имена града Карије. Каријатиде се употребљавају уместо стубова на грађевини.
Како су се женске статуе нашле да на грађевини уместо стубова носе греде и венце, објашњава Витрувије, архитекта и теоретичар архитектуре који је живео у првом веку пре наше ере. Ево његове приче:

„Пелопонески град Карија се уротио са непријатељима Персијанцима против Грка. Када се Грци после победе ослободише рата, објавише рат Каријцима. Заузевши њихов град, разорише га и поубијаше мужеве, а жене одведоше у ропство. Ту им нису дозволили да скину одећу и матронски накит, не само зато да би их том приликом водили у тријумфу, него да би се видело да оне трајно за пример ропства испаштају казну тешке срамоте за свој град. Зато су тадашњи архитекти на јавне зграде стављали њихове скулптуре како носе терет да и потомству остане у успомени казна због издаје Каријаца.”

Фасаде Старог двора биле су малтерисане и бојене жутом бојом, вајани делови били су од вештачког, а рустика од природног камена. Три угла зграде завршавала су се складним кубетима. Унутар квадратне основе површине од око 1600 квадратних метара, око средишњег хола у коме је предвидео зимску башту и који је окружио ходницима с тремовима у приземљу и на галерији, Александар Бугарски поређао је остале просторије. Највеће површине заузимале су, како и приличи двору, велике дворане за пријеме, балове и трпезарија. Осим раскошних салона, у Старом двору налазила се библиотека с више хиљада књига, као и мала капела, опремљена у духу православних цркава. О унутрашњој декорацији Старог двора бринула се комисија у којој су, поред Александра Бугарског, били професор Велике школе Михајло Валтровић и сликар Доменико д’Андреа. За опремање дела двора везује се и име Јована Илкића, такође угледног српског архитекте.

Целокупна унутрашња опрема допремљена је из Беча. У двору је све блистало, од паркета до резбарених комада намештаја. Енглески путописац Вивијен описао је отмену балску дворану са зидовима боје лимуна и великим белим лустерима од венецијанског стакла, који на „државним свечаностима пријатно блистају осветљени електричном светлошћу”. Прво веће преуређење извршено је око 1930. године, а друго после великог оштећења у бомбардовању током Другог светског рата. Тада је измењена фасада и отворен свечани улаз према данашњем Булевару краља Александра. Иако је временом некадашњи изглед зграде донекле измењен, ипак је у основи задржан првобитни распоред и изглед.

Градња у Кнез-Михаиловој

Да се ауторово стваралаштво којим случајем ограничило само на ова два репрезентативна објеката, и то би за каријеру једног архитекте било довољно. Међутим, Александар Бугарски изградио је, по сопственом попису, како бележи Никић, само у раздобљу од 1859. до 1886. године чак 126 јавних и приватних грађевина. За неке се не зна, неких од тих грађевина више нема или су измењене до непрепознатљивости.

Кад је по плану Емилијана Јосимовића продужена, исправљена и проширена Кнез-Михаилова улица, која се до 1872. године звала Делијска, остварена је веза Калемегдана са спољном вароши, а у њој створен главни трговачки центар. Богати трговци, носиоци изградње улице, тежили су да се њихов друштвени положај и углед огледа у лепоти њихових грађевина па су њихову градњу поверавали школованим архитектама. Тако је Александар Бугарски, као угледни архитекта, у времену од 1872. до 1884. године, у Кнез-Михаиловој улици добио да пројектује чак десетак кућа. Данас их је остало мање од половине. Кућа гросиста, трговаца на велико памучним предивом, американом и тешким тканинама Тасе Спасића и браће Рашића, која се налази на углу са Улицом Николе Спасића, на адреси Кнез-Михаилова 45 саграђена је 1884. године. До данас је, за разлику од преосталих зграда, сачувана у изворном облику. За зграду К. Месаровића у Кнез-Михаиловој 18 дуго се сматрало да је једино сачувано дело стамбене архитектуре Александра Бугарског. По грађевинским и обликовним вредностима спада у најбоље примерке еклектицизма у Београду.

Панђелина кућа у Кнез-Михаиловој 37 саграђена је 1872. године. Кад је саграђена, имала је приземље и спрат и најбогатије украшену фасаду у граду. Надзиђивање другог спрата усклађено с првобитним решењем урађено је 1901. године по пројекту другог познатог српског архитекте. Кућу је исте године купио Никола Спасић и оставио је Инвалидском фонду св. Ђорђа. Никола Спасић, познати београдски трговац, био је и велики народни добротвор који је српском народу за подизање болница, Дома за сироте и изнемогле и на опште привредне циљеве, завештао целокупно своје имање. Педесетих година 20. века кућа је неспретно надзидана за још два спрата. Са зградом преко пута, кућом трговца Радована Барловца у Кнез-Михаиловој 40 коју је такође пројектовао Бугарски, у време настанка остављала је утисак јединствене целине. Кућа Радована Барловца подигнута је 1875. године на месту где се пре тога налазио Јамандијин храм. Она је око 1920. године надзидана за два спрата са стилским особинама нижих спратова и тако постала прва четвороспратница у улици.

Нажалост, велики је број зграда за које се зна да их је пројектовао Бугарски а које су у међувремену порушене. Од порушених зграда у Кнез-Михаиловој улици, старији читаоци вероватно се сећају једне, на месту зграде „Прогреса” на углу Кнез-Михаилове 29 и Змај-Јовине, у којој је некада била смештена позната галерија „Себастијан”. Ту су и Куће у Кнез-Михаиловој 15–17, 19, 47, на Зеленом венцу 14, Херцеговачкој 7, Бранковој 24, некада Господској, која је припадала сликару Стеви Тодоровићу који је заједно с Бугарским радио на опремању унутрашњости Народног позоришта, као и многе друге.

Александар Бугарски није се бавио само пројектовањем кућа и важних зграда. У свом попису архитекта наводи да је 1869. године украсио Саборну цркву, и читаву београдску варош у времену од 1869. до 1870. године. Он је и творац првог пројекта за уређење парка на Калемегдану.

Није градио само у Београду. И житељи других српских градова могу да се похвале његовим делима. Изградио је цркве у Неготину, Лозници и Ритопеку, поред Београда, школу „Светозар Марковић” у Новом Саду, Окружно начелништво у Смедереву...

Политикин забавник

 

[sendi]

Живот је бајка – Андреа Паладије



ГРАД ЈЕ КУЋА, КУЋА ЈЕ ГРАД
​

Готово самоуки архитекта градио је здања без много украса, настојећи да својим делом досегне чистоту и склад какав су у древна времена имали грчки храмови

​

Андреа Паладије, један од највећих архитеката и сценографа ренесансе, рођен је пре пет стотина година у Падови. Угледао је свет 30. новембра 1508. године као Андреа ди Пјетро дела Гондола. Током живота служио се искључиво локалним дијалектом и невољно је, тек ретко, прекорачио границе Венеције, односно Млетачке републике. Па ипак, после Паладијеве смрти, његово дело постало је виновник читаве револуције у архитектури, мењајући лице доброг дела Европе, а, прешавши касније Атлантски океан, дало је архитектонске обрисе Новом свету.
Поводом 500. годишњице од рођења славног уметника, у Италији се одржава читав низ изложби и научних скупова. Једна од најважнијих изложби приређена је у граду у коме је Паладије као архитекта оставио највише трага: то је Виченца. У палати „Барбаран” изложено је више од четири стотине слика и цртежа славног уметника. Изложба ће се почетком следеће године преселити у галерију Краљевске академије у Лондону.


Син сиромашног млинара

У време кад је Паладије рођен Падова је била део Венецијанске републике. Родитељи потоњег великог архитекте били су скромног порекла. Отац Пјетро, прозван Делла Гондола (од гондоле), био је сиромашни млинар. Мајка Марта, звана Ћопава, била је слушкиња. Са тринаест година Андреа је постао шегрт код клесара и скулптора у Падови. Отац је уместо дечака потписао уговор на шест година. Увек бео од брашна, Пјетро дела Гондола мислио је да ће тако свом сину обезбедити бољу будућност, те да ће бела клесарска прашина донети више новца. Преварио се. После осамнаест месеци напорног рада, Андреа је самовољно раскинуо уговор с клесаром Бартоломеом Кавацом и отишао у оближњи град Виченцу. Покушали су да га врате назад, али Андреа је ипак остао у Виченци.
Чинило му се да је ту нашао срећу и животни пут. Помагао је у радионицама најбољих клесара-скулптора, као и градитеља. Показавши изузетну надареност и невероватан осећај за простор, Андреа је почео и сам да се бави пројектовањем. Ту се назиру први трагови будућег великог архитекте. Дело младића генија је портал цркве Деи серви у Виченци као и дворац Гуалдо.
Кад му је понуђено да покрај Виченце сагради вилу Ђероламу Годију, млади архитекта још није имао ни тридесет година, а већ је био познат. Пресудан утицај на Андреу Паладија имао је племић и писац Ђанђорђо Трисино, такође из Виченце. Племенити Трисино, осим што се бавио писањем, и сам је био самоуки архитекта. Он је увео младог Андреу у круг богатих племића који су желели да им баш он сагради кућу какву нико није имао. Проучавајући архитектуру старе Грчке и Рима, Андреа је развио сопствени стил и саградио здања која нису само изазивала дивљење, већ и подстицала на размишљање. Тачније, уливала су осећање за склад и тежњу за савршенством. Градио је здања без претераних украса и детаља, настојећи да својим делом досегне чистоту и склад какав су имали древни грчки храмови.
Под утицајем Трисина, млади Андреа почео је и да чита. Књижевност, скулптура, сликање и архитектура биле су области у које је понирао готово потпуно сам. Наследивши од оца велику кућу изван града, Ђанђорђо Трисино одлучио је да је претвори у неку врсту академије за архитектуру која би поштовала уметничка и духовна начела ренесансе, односно ренесансног човека. Част да преуреди ово здање припала је Ђанђорђовом истомишљенику Андреи.

Познат и без новца

Прва представа у Олимпијском позоришту био је Софоклов „Цар Едип”: иста сценографија задржана је до данас.


Кад се оженио Алеграндоном Марангон, Андреа је имао двадесет шест година. После прве године брака родио им се син Леонида, а потом Марко Антоније, Хорације, Зенобија и Сила. Године 1548. Ђанђорђо Трисино предлаже да Андреу назову Паладије. Од тада он своје радове потписује као „Паладије, архитекта”. (Паладијум је, иначе, дрвени кип богиње Атине која у једној руци држи копље, а у другој штит. То је светиња која, према легенди, означава заштиту и моћ.) Из тог времена потичу најлепша дела Паладијеве архитектуре подигнута углавном у Виченци и Венецији: Базилика у Виченци, вила „Капра” звана „Округла” (будући да се у њеном средишту налази велика округла дворана), дворац Кјерикати, као и многе друге куће и цркве.
Наруxбине су сустизале једна другу. Архитекта је стално имао пуне руке посла. Не би се могло рећи да је успео да се обогати. С породицом је живео у изнајмљеним кућама и једва је успео да позајми четири стотине дуката као мираз за своју кћерку Зенобију. Године 1550. умро је племенити Трисино и Паладије је остао без великог пријатеља и мецене. већ славни архитекта, Паладије је у Венецији 1570. године објавио „Четири књиге о архитектури”, драгоцени трактат који је писао од младалачких дана, који садржи цртеже и објашњења готово свих његових дела. Исте године добио је титулу Прото делла Серениссима (главни архитекта Венецијанске републике). „Град није ништа друго до једна велика кућа, а насупрот томе свака кућа је један мали град”, написао је славни архитекта који је саградио велики број кућа у Венецији, Виченци, као и читавој области Венето.


Последње дело, Олимпијско позориште

Статуа архитекте Паладија у центру Виченце


Величанствено Олимпијско позориште, први затворени амфитеатар у свету, последње је дело генијалног архитекте. Здање је од Паладија наручила Олимпијска академија с намером да се у затвореном амфитеатру изводе класична драмска дела. Градња Олимпијског позоришта (Театро Олимпицо) почела је 1580. године, а завршена пет година касније, тачније, пет година после Паладијеве смрти. Олимпијско позориште плод је Паладијевог изучавања античког театра, као и дела римског архитекте Витрувија.
Иначе, Олимпијска академија основана је у Виченци 1555. године с циљем да приказује уметничка и научна дела. Један од оснивача и чланова био је и сам Паладије. Тек 1579. године Академија је успела да добије дозволу за изградњу позоришта. После Паладијеве смрти, према његовим нацртима, изградњом је руководио његов син Сила. Прва представа у овом позоришту одржана је 3. марта 1585. године: био је то Софоклов „Цар Едип”. Дрвена сценографија, која је сачувана до данашњих дана, чини седам замишљених улица древног града Тебе. Паладијев пројекат Олимпијског позоришта својеврсни је тестамент великог венецијанског архитекте.
Одлазак Паладија с овог света био је такорећи тајанствен. Извесно је да је умро у августу 1580. године, али где, како и ког дана, то не може са сигурношћу да се каже. У дневницима Олимпијске академије остало је забележено да је 25. августа 1580. године одржана нека врста комеморативног скупа, али којим поводом, то се не говори. Верује се да је Паладије преминуо 19. августа. Wегово име није могуће наћи ни међу венецијанским некролозима из те године, чак ни у венецијанској парохији Сан Самуеле, где је вероватно провео последњу годину живота. Велом тајне прекривен је и податак о месту где је велики архитекта преминуо. То је помало чудно имајући у виду омиљеност овог градитеља у време кад је живео.
Године 1578. Сила Паладије купио је породичну гробницу на гробљу Санта корона у Виченци. Управо ту налазила се једна посебна надгробна плоча. На њој је било уклесано стабло маслине с две руке које су обгрлиле стабло. У једној руци је гранчица маслине што расте уз стабло. То би требало да буде Паладијев грб. После истраживања 1831. године, кад је подигнута надгробна плоча да би Паладијеви посмртни остаци били ископани и пренесени на велико градско гробље, у поменутој гробници нађено је чак осамнаест људских лобања. Патолози су издвојили једну која се истицала висином чеоног дела, јачином костију и величином. Сви који су имали прилике да виде тај земни остатак, били су уверени да је реч о лобањи великог архитекте.

Чувена вила „Ла Ротонда” („Округла”), са великом двораном у средишту која је кружног облика.

Непосредно после смрти, Паладије као да је био заборављен. Извесно је да је имао и противника. Његови суграђани као да су били љубоморни на тако снажан печат који је оставио у Виченци и Венецији. Међутим, Паладијеви следбеници нису престали да верују у његове замисли. Поједине скице и цртежи, добро сакривени, прешли су Атлантик и прокријумчарени су у Сједињене Америчке Државе. Утицај Паладијевог дела видљив је у већем делу Европе, а посебно у Енглеској, у архитектури барока и 18. века. Временом је у архитектури рођен покрет паладијанизам. Једно од здања које је пројектовано у Паладијевом стилу је и Бела кућа у Вашингтону, резиденција председника САД .

P.Zabavnik

 

[sendi]

Uticaj ruskih arhitekata u Beogradu

Uticaj ruskih arhitekata u Beogradu


Novosti
Ruske arhitekte, između dva svetska rata, ostavile značajan i neprolazan trag u našoj prestonici. Dela Krasnova, Baumgartnera, Verhovskog, daju utisak da glavni grad nije često rušen

DOLASKOM ruskih arhitekata u Srbiju, posle Prvog svetskog rata, Beograd zapljuskuje talas novog akademizma. Dela Krasnova, Baumgartnera, Verhovskog dala su novi lik našoj prestonici. Zahvaljujući njihovim zdanjima, koja su primer eklekticizma, Beograd i danas ostavlja sliku starijeg grada koji nije suviše često rušen.
Nikolaj Krasnov, jedan je od 50.000 ruskih izbeglica, koji su u Srbiju prebegli posle Oktobarske revolucije. Odmah po dolasku postao je inspektor Arhitektonskog odeljenja u Ministarstvu građevina. U Beograd je 1922. došao sa titulom “carskog arhitekte ruskog dvora”, koju je stekao 1911. posle izgradnje dvorca na Krimu. Završio je Moskovsku školu za slikarstvo, skulturu i projektovanje 1885. i igrom sudbine najznačajnija dela stvorio je u Beogradu.

Krasnovu naruku je išla i posebna naklonost suverena, kralja Aleksandra Karađorđevića prema Rusima. Ne umanjujući stručnost arhitekte, upravo u toj kraljevoj simpatiji treba tražiti i naći razloge što je Krasnovu pripala čast da projektuje najveće palate za birokratiku Kraljevine, ali i groblja u Grčkoj (na Krfu i Zejtinlik u Solunu), za srpske junake stradale u Prvom svetskom ratu.

Iako je tek pomenut sa par redaka u studijskom katalogu Muzeja savremene umetnosti “Srpska arhitektura 1900-1970”, (objavljenom 1972), gde god se Beograđani, namernici ili turisti okrenu videće Krasnovljevo zdanje!
Ulicom kneza Miloša dominiraju njegove palate, na uglovima zasvođene kupolama. Sadašnja zgrada Vlade Srbije, nekadašnje Ministarstvo finansija, građena je od 1922, odmah po njegovom dolasku u Srbiju, pa do 1926. godine. Njegovo delo je i aktuelno Ministarstvo finansija, smešteno u neposrednoj blizini zgrade Vlade, ali i monumentalna palata Ministarstva inostranih poslova (predratno Ministarstva šuma i rudnika) koja zauzima ceo gradski kvart. Njeno zidanje je počelo odmah 1926. i trajalo je do 1929. Moglo bi se reći da Krasnov nije stizao da udahne vazduh od posla!
Još dok je nicala palata današnjeg Ministarstva inostranih poslova, Krasnov je već zidao Arhiv Srbije (1928) u Karnegijevoj ulici. Ali, on je i autor enterijera Starog dvora na Dedinju, Narodne skupštine, čija gradnja je počela još 1907. Krasnov u ovaj projekat ulazi 1934. godine. Osim enterijera, dizajnirao je i prozore, vrata, štuko-dekoracije, lamperije... nameštaj. Autor je i ograde od kovanog gvožđa oko Skupštine, koja je 1956. demontirana i delom preneta u Ohrid, za vilu “Biljana”, ali i na Dedinje, gde je opasala Beli dvor.
Uticaj Nikole Krasnova na lik glavnog grada Kraljevine je izuzetno velik. Ne samo brojem zdanja i monumentalnošću palata, njegov opus dominira prestonicom. Sve do smrti 1939. godine rukovodio je grupom projektanata Odeljenja za monumentalne građevine.

Zvanične porudžbine bile su rezervisane za predstavnike akademskog stila, a mlada buržoazija, iako finansijski ne tako moćna kao država, poručivala je projekte kod arhitekata koji su prepoznali novo vreme i koji su bili pioniri moderne u srpskoj arhitekturi. Iako su iza Krasnova ostale brojne građevine, teško će ga ko naći u relevantnoj stručnoj evropskoj literaturi, u pregledima najznačajnijih arhitektonsih ostvarenja 20. veka, ali Milana Zlokovića, autora Dečje klinike u Tiršovoj, tu sasvim sigurno ima.
Vreme između dva svetska rata, kad je Beograd drastično menjao lik, od kasabe blatnjavih i(li) kaldrmisanih ulica izrastao u evropski grad avenija i palata, istovremeno je period “takmičenja” eklekticizma i moderne. Ovu paralelu, sticajem okolnosti, dodatno rasvetljava sjajna izložba fotografija Ace Simića u Muzeju grada Beograda. Jer, Simić je kao “gradski nomad”, upravo svojim objektivom zabeležio te dinamične promene.

MUZEJ NA OTVORENOM
BISERE evropske arhitekture u Beogradu sakrio je urbanistički haos. Naša prestonica je, kao malo koja u Evropi, između dva svetska rata, bila otvorena i za inostrane arhitekte, ali kuće su projektovali i najznačajniji srpski arhitekti, čija se dela danas nalaze u relevantnim svetskim pregledima arhitekture 20. veka. Bezmalo da nema značajnog arhitekte sa prostora bivše Jugoslavije a da nije izveo zdanje u tadašnjem glavnom gradu. Zbog svega toga Beograd predstavlja i jedinstveni muzej pod otvorenim nebom. Iako nije ni mrtav, ni zaboravljen, ovaj “muzej” je često devastiran, zahvaljujući apetitima novih bogataša.

“SKRIVENA” IZLOŽBA
IZLOŽBA o Nikoli Krasnom, koju je priredila Gordana Gordić, istoričarka umetnosti, nije finansijski i marketinški ispraćen kako treba. Zbog čega je na volšeban način ostala nekako skrivena, jer uprkos trudu Gordane Gordić, izložbu ne prati ni deplijan, a kamoli katalog.