Arhitektura
- Začetnik teme Ana_ana
- Datum pokretanja
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Nova Labudova Stena
Ludvig II, potomak Vitelsbah dinastije, rodjen je 1845. godine u Minhenu.
Odrastao je u bogatstvu i raskosi, ali je kralj Bavarske postao rano, sliom prilika - 1864. mu je umro otac.
Mladalacki zanos i entuzijazam koji je uneo u politiku ga je brzo napustio, narocito kad je izgubio rat sa Pruskom.
Tada se povukao iz politike, i posvetio se muzici i gradnji.
Obozavao je opere Riharda Vagnera, i podrzavao ga u radu, sto su mu veoma zamerali.
Sagradio je tri dvorca (ili zamka) - Linderhof, Herrenchiemsee i Neuschwanstein od kojih je samo jedan zavrsio.
Njegovi gradjevinski projekti su bili basnoslovno skupi, i na njihovo ostvarenje je potrosio celo porodicno bogatstvo, sticano 8 vekova.
Zato ga je vlada u Minhenu, u strahu da ne povuce i drzavu u bankrostvo, proglasila neuracunljivim i nesposobnim za vladanje.
To se dogodilo 9.Juna 1886.
Zatvoren je u dvorcu Berg, na jezeru Starnberger.
Medjutim, vec 13.Juna je pronadjen mrtav u jezeru.
Zvanicno je objavljeno da su se i on i njegov terapeut (koji je bio sa njim u setnji) udavili u jezeru, iako su svi dokazi govorili da je ubijen.
Bio je veoma ekscentrican, zanet u svoj svet, opcinjen Vagnerovim operama.
I bio je optuzivan da je homoseksualac.
Neuschwanstein (nova Labudova stena) je velicanstven zamak na samom jugu Bavarske, nedaleko od granice sa Austrijom.
Sagradjen je na kamenom grebenu iznad alpskog jezera, natkriven visokim planinskim vrhom i okruzen gustom cetinarskom sumom.
Posto nije imao nikakav vojni niti odbranbeni znacaj, nije ni gradjen kao utvrdjenje.
Posluzio je kao inspiracija Voltu Dizniju, za dvorce iz Pepeljuge i Trnove Ruzice.
Danas je jedna od najposecenijih i najvise snimanih gradjevina u Nemackoj.
Nemci ga paze i odrzavaju, pa jos uvek donosi jako velike prihode, jer ga posecuju turisti sa svih strana sveta.
A njegov graditelj i vlasnik je ubijen jer je previse kostao (iako je za gradnju trosio svoje, a ne drzavne pare).
A evo i unutrasnjosti ovog zdanja.
Dvorana za muziku
Kraljevska trpezarija
Ovo je spavaca soba ekscentricnog kralja
Ludvig II, potomak Vitelsbah dinastije, rodjen je 1845. godine u Minhenu.
Odrastao je u bogatstvu i raskosi, ali je kralj Bavarske postao rano, sliom prilika - 1864. mu je umro otac.
Mladalacki zanos i entuzijazam koji je uneo u politiku ga je brzo napustio, narocito kad je izgubio rat sa Pruskom.
Tada se povukao iz politike, i posvetio se muzici i gradnji.
Obozavao je opere Riharda Vagnera, i podrzavao ga u radu, sto su mu veoma zamerali.
Sagradio je tri dvorca (ili zamka) - Linderhof, Herrenchiemsee i Neuschwanstein od kojih je samo jedan zavrsio.
Njegovi gradjevinski projekti su bili basnoslovno skupi, i na njihovo ostvarenje je potrosio celo porodicno bogatstvo, sticano 8 vekova.
Zato ga je vlada u Minhenu, u strahu da ne povuce i drzavu u bankrostvo, proglasila neuracunljivim i nesposobnim za vladanje.
To se dogodilo 9.Juna 1886.
Zatvoren je u dvorcu Berg, na jezeru Starnberger.
Medjutim, vec 13.Juna je pronadjen mrtav u jezeru.
Zvanicno je objavljeno da su se i on i njegov terapeut (koji je bio sa njim u setnji) udavili u jezeru, iako su svi dokazi govorili da je ubijen.
Bio je veoma ekscentrican, zanet u svoj svet, opcinjen Vagnerovim operama.
I bio je optuzivan da je homoseksualac.
Neuschwanstein (nova Labudova stena) je velicanstven zamak na samom jugu Bavarske, nedaleko od granice sa Austrijom.
Sagradjen je na kamenom grebenu iznad alpskog jezera, natkriven visokim planinskim vrhom i okruzen gustom cetinarskom sumom.
Posto nije imao nikakav vojni niti odbranbeni znacaj, nije ni gradjen kao utvrdjenje.
Posluzio je kao inspiracija Voltu Dizniju, za dvorce iz Pepeljuge i Trnove Ruzice.
Danas je jedna od najposecenijih i najvise snimanih gradjevina u Nemackoj.
Nemci ga paze i odrzavaju, pa jos uvek donosi jako velike prihode, jer ga posecuju turisti sa svih strana sveta.
A njegov graditelj i vlasnik je ubijen jer je previse kostao (iako je za gradnju trosio svoje, a ne drzavne pare).
A evo i unutrasnjosti ovog zdanja.
Dvorana za muziku
Kraljevska trpezarija
Ovo je spavaca soba ekscentricnog kralja
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Dvorac Burgštajnfurt
Sazidan na temeljima germanske Vile Seliun iz devetog veka, štajnfurski zamak, okružen dvostrukim zaštitnim jarkom, zidan je vekovima.
Autor: Tihomir Popović
Izvor: Danas
Photo: Sharps / WIkimedia Commons Kada se iz staloženog i bestrasnog, više umrtvljujućeg nego umirujućeg pejzaža Donje Saksonije preko istočne Vestfalije putuje dalje na zapad, ulazi se u jedan drugi svet: ravnice postaju sočnije, drveće izražajnije, kuće od cigala toplijih boja - privlačnije: vestfalski predeo se u okolini Minstera putniku obraća na barokno-holandskom, rojsdalskom jeziku. Čak i oblaci, oduvani iz ne tako daleke Rojsdalove postojbine, postaju zgrudvaniji, barokniji.
Zamku Benthajm, jednom od poseda vestfalskih kneževa od Benthajma i Štajnfurta, zaista je i posvećen jedan od monumentalnih pejzaža Jakoba van Rojsdala. Potezi njegove četkice još žive u predelu. Silazeći iz voza na stanici Štajnfurt-Burgštajnfurt, nedaleko od drugog dvorca benthajmsko-štajnfurtske kneževske porodice, ulazi se u jedan svet udaljen stotinama vremenskih milja od savremene Nemačke.
Svaki put kada bih prošao kroz kapiju štajnfurtskog zamka osetio bih, u svom ritualnom vizantinizmu čoveka obeleženog životom pravoslavlja, potrebu da se prekrstim. Pustio bih ovu potrebu da promine, no ona bi se uvek iznova vraćala. Burgštajnfurt, dom kneževa od Benthajma i Štajnfurta, poseduje onu gotovo sakralnu atmosferu svojstvenu mestima na kojima se vekovima živelo i umiralo. Tu atmosferu tihe sadašnjosti, skrušene naočigled nadmoćne prošlosti, danas ne stvara samo dvospratna romanička kapela čiji su suri zidovi uklopljeni u kasnije, nasmejanije renesansne i barokne delove zamka. Osećaj sakralnog izaziva ceo njegov život i cela njegova istorija.
Sazidan na temeljima germanske Vile Seliun iz devetog veka, štajnfurski zamak, okružen dvostrukim zaštitnim jarkom, zidan je vekovima. U tim vekovima se i danas živi: u romaničkoj kapeli se još uvek vrše krštenja, pod gotičkim lukovima viteške sale do pre nekoliko godina održavali su se koncerti, u čuvenom renesansnom erkeru majstora Johana Brabendera stoji interfon, a u baroknom krilu živi princ naslednik. Život kneževske porodice Benthajm-Štajnfurt i danas se odvija u zamkovima čije ime nosi.
Osećajem sakralnog zrači i sam gospodar zamka, osamdesettrogodišnji knez Kristijan. Kao viševekovni suvereni gospodari, grofovi i kneževi od Benthajma i Štajfurta bili su i ostali patroni lokalne protestantske crkvene opštine, u kojoj još uvek imaju uticaj na izbor pastora. Ovom starogermanskom bojaru uspeva da ceo svoj život aristokratski ležerno ali istovremeno vrlo odlučno natopi svojom pobožnošću. Bez obzira da li govori o tome šta još od života očekuje ili učestvuje u političkim razgovorima, knez se trudi da svoje reči i dela meri jevanđelskom merom, bez neofitske žestine, ali sa verničkim žarom.
No, „plemstvo obavezuje“, i to iznad svega na obzir prema drugima - poput našega „čojstva“ (da li je još uvek „naše“?) - te knez ni svojom religioznošću ni svojom svešću o pripadnosti jednom vekovima privilegovanom staležu ne opterećuje svoje nemačke sagovornike iz krugova običnog građanstva. Uronivši u toku razgovora u vode religije i istorije, on se uvek iznova vraća na površinu anegdotalnog. Tako će, nakon pripovesti o razaranju štajnfurtskog zamka u 12. veku od strane porodice Ašeberg, knez preći na priču o susretu sa jednim članom te porodice u 20. veku i čuditi se kako je ponositi pukovnik Fon Ašeberg jednom, posetivši štajnfurtski zamak, odbio, 800 godina posle feudalnog sukoba sa štajnfurtskom porodicom, čak i da popije čašicu šerija u Burgštajnfurtu. Knez će isto tako, nakon razgovora o štajnfurtskom parku Banjo, u kojem se nalazi i najstarija koncertna sala u Evropi, skrenuti pažnju na to da je bivši dvorski park iz 18. veka pretvoren u terene za golf i da loptice s vremena na vreme doleću do kamina u njegovoj dnevoj sobi. Tako razgovori sa knezom, poput šetnji po njegovom posedu, prelaze iz mrke romanike u razvedreni rokoko da bi završili u bezbrižnom salonu bezvremeno engleskog stila.
Posle nekoliko burnih godina izbivanja iz Štajnfurta, ovoga leta sam ponovo posetio dvorac. U međuvremenu je stasala još jedna štajnfurtska generacija: princ naslednik, knežev nećak, oženio se, dobio sina i zaposeo krilo zamka u kojem su ranije bile sobe za goste. Burgštajnfurt je uvek živeo u promeni i od promena. Neke generacije su dodavale kapele, neke pak viteške sale. Knez Kristijan je u zamak uveo centralno grejanje, ističe on sa ponosom. Kneževska tradicija je i taj tehnički šok preživela.
B92
Sazidan na temeljima germanske Vile Seliun iz devetog veka, štajnfurski zamak, okružen dvostrukim zaštitnim jarkom, zidan je vekovima.
Autor: Tihomir Popović
Izvor: Danas
Photo: Sharps / WIkimedia Commons Kada se iz staloženog i bestrasnog, više umrtvljujućeg nego umirujućeg pejzaža Donje Saksonije preko istočne Vestfalije putuje dalje na zapad, ulazi se u jedan drugi svet: ravnice postaju sočnije, drveće izražajnije, kuće od cigala toplijih boja - privlačnije: vestfalski predeo se u okolini Minstera putniku obraća na barokno-holandskom, rojsdalskom jeziku. Čak i oblaci, oduvani iz ne tako daleke Rojsdalove postojbine, postaju zgrudvaniji, barokniji.
Zamku Benthajm, jednom od poseda vestfalskih kneževa od Benthajma i Štajnfurta, zaista je i posvećen jedan od monumentalnih pejzaža Jakoba van Rojsdala. Potezi njegove četkice još žive u predelu. Silazeći iz voza na stanici Štajnfurt-Burgštajnfurt, nedaleko od drugog dvorca benthajmsko-štajnfurtske kneževske porodice, ulazi se u jedan svet udaljen stotinama vremenskih milja od savremene Nemačke.
Svaki put kada bih prošao kroz kapiju štajnfurtskog zamka osetio bih, u svom ritualnom vizantinizmu čoveka obeleženog životom pravoslavlja, potrebu da se prekrstim. Pustio bih ovu potrebu da promine, no ona bi se uvek iznova vraćala. Burgštajnfurt, dom kneževa od Benthajma i Štajnfurta, poseduje onu gotovo sakralnu atmosferu svojstvenu mestima na kojima se vekovima živelo i umiralo. Tu atmosferu tihe sadašnjosti, skrušene naočigled nadmoćne prošlosti, danas ne stvara samo dvospratna romanička kapela čiji su suri zidovi uklopljeni u kasnije, nasmejanije renesansne i barokne delove zamka. Osećaj sakralnog izaziva ceo njegov život i cela njegova istorija.
Sazidan na temeljima germanske Vile Seliun iz devetog veka, štajnfurski zamak, okružen dvostrukim zaštitnim jarkom, zidan je vekovima. U tim vekovima se i danas živi: u romaničkoj kapeli se još uvek vrše krštenja, pod gotičkim lukovima viteške sale do pre nekoliko godina održavali su se koncerti, u čuvenom renesansnom erkeru majstora Johana Brabendera stoji interfon, a u baroknom krilu živi princ naslednik. Život kneževske porodice Benthajm-Štajnfurt i danas se odvija u zamkovima čije ime nosi.
Osećajem sakralnog zrači i sam gospodar zamka, osamdesettrogodišnji knez Kristijan. Kao viševekovni suvereni gospodari, grofovi i kneževi od Benthajma i Štajfurta bili su i ostali patroni lokalne protestantske crkvene opštine, u kojoj još uvek imaju uticaj na izbor pastora. Ovom starogermanskom bojaru uspeva da ceo svoj život aristokratski ležerno ali istovremeno vrlo odlučno natopi svojom pobožnošću. Bez obzira da li govori o tome šta još od života očekuje ili učestvuje u političkim razgovorima, knez se trudi da svoje reči i dela meri jevanđelskom merom, bez neofitske žestine, ali sa verničkim žarom.
No, „plemstvo obavezuje“, i to iznad svega na obzir prema drugima - poput našega „čojstva“ (da li je još uvek „naše“?) - te knez ni svojom religioznošću ni svojom svešću o pripadnosti jednom vekovima privilegovanom staležu ne opterećuje svoje nemačke sagovornike iz krugova običnog građanstva. Uronivši u toku razgovora u vode religije i istorije, on se uvek iznova vraća na površinu anegdotalnog. Tako će, nakon pripovesti o razaranju štajnfurtskog zamka u 12. veku od strane porodice Ašeberg, knez preći na priču o susretu sa jednim članom te porodice u 20. veku i čuditi se kako je ponositi pukovnik Fon Ašeberg jednom, posetivši štajnfurtski zamak, odbio, 800 godina posle feudalnog sukoba sa štajnfurtskom porodicom, čak i da popije čašicu šerija u Burgštajnfurtu. Knez će isto tako, nakon razgovora o štajnfurtskom parku Banjo, u kojem se nalazi i najstarija koncertna sala u Evropi, skrenuti pažnju na to da je bivši dvorski park iz 18. veka pretvoren u terene za golf i da loptice s vremena na vreme doleću do kamina u njegovoj dnevoj sobi. Tako razgovori sa knezom, poput šetnji po njegovom posedu, prelaze iz mrke romanike u razvedreni rokoko da bi završili u bezbrižnom salonu bezvremeno engleskog stila.
Posle nekoliko burnih godina izbivanja iz Štajnfurta, ovoga leta sam ponovo posetio dvorac. U međuvremenu je stasala još jedna štajnfurtska generacija: princ naslednik, knežev nećak, oženio se, dobio sina i zaposeo krilo zamka u kojem su ranije bile sobe za goste. Burgštajnfurt je uvek živeo u promeni i od promena. Neke generacije su dodavale kapele, neke pak viteške sale. Knez Kristijan je u zamak uveo centralno grejanje, ističe on sa ponosom. Kneževska tradicija je i taj tehnički šok preživela.
B92
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Najveće opere širom sveta
Opere predstavljaju simbol bogatstva naroda i vlasti. One predstavljaju neverovatan način da imate doživljaj bogatstva kulture i same zemlje. Fotograf David Leventi nam je omogućio da zavirimo u najveličanstvenije opere sveta. Fotografije mnogo govore, ali ipak treba ostvariti potpun doživljaj u nekoj od njih. Svaka je priča za sebe, a zajednička osobina je da se osećate u njima kao da ste najbogatiji čovek sveta.
Opusteno.rs
Opere predstavljaju simbol bogatstva naroda i vlasti. One predstavljaju neverovatan način da imate doživljaj bogatstva kulture i same zemlje. Fotograf David Leventi nam je omogućio da zavirimo u najveličanstvenije opere sveta. Fotografije mnogo govore, ali ipak treba ostvariti potpun doživljaj u nekoj od njih. Svaka je priča za sebe, a zajednička osobina je da se osećate u njima kao da ste najbogatiji čovek sveta.
Opusteno.rs
Poslednja izmena: