Član
- Učlanjen(a)
- 29.10.2009
- Poruka
- 1.416
Онтолошки доказ
Разговор у баштици
Професор: Господо, искрено се радујем што вас поново видим на започетом послу да претресемо један од основних теолошких, философских, па и животних проблема: Има ли доказа за постојање Божје, и ако их има, колико они вреде? Зна се да има и философа и теолога који износе извесне доказе, а има их који износе сасвим озбиљне доказе, или софистичке заврзламе без икакве научне вредности. Ја ћу вам те доказе излагати један по један, а ви будите – живо вас молим – што строжији критичари. Немојте пропустити ни једну познату вам примедбу на рачун тих доказа.
Поједини философи и теолози наводе различит број доказа. Кант наводи три, Тома Аквински пет, неко четири, неко осам, неко и већи број. Ми ћемо се овде ограничити на осам, и то: четири од њих заснивају се на чињеницама из човековог психичког живота, а четири из посматрања спољашњег света, космоса. У ону прву групу улазе онтолошки, гносеолошки, историјско-религијски и морални или деонтолошки доказ. У другу улазе каузални (у ужем смислу речи), контигентни или доказ из условљености света, номолошки и телеолошки.
Почећемо излагање онтолошким доказом зато што је он у философији и нарочито у теологији, највише оспораван. Бертранд Расел каже да је тај доказ имао више среће у философији него у теологији. [1] Име је добио по једној грани философије која се зове онтологија или наука о бићу, а он жели да докаже постојање Божје из самог појма о Богу, као Савршеном Апсолутном Бићу. Онтолошких идеја које служе као основ онтолошког доказа има већ и у старој индуској философији као и у старој античкој, па и код блаженог Августина. Прва логичка конструкција онтолошког доказа потиче од схоластичког философа и римокатоличког теолога Анзелма, архиепископа Кентерберијског. Пошто је тај доказ много критикован већ и од самих схоластичара, то су његове присталице и браниоци, давали разне логичке конструкције да би лакше одбранили његову исправност. Њега је најрадикалније прокритиковао врхунски философ схоластике Тома Аквински, а у философији узима се да му је последње ударце задао Кант, па се после његове критике сматра обореним. Али при свему томе има значајних философа и теолога који га сматрају исправним. Споменимо неке: Декарт, Спиноза, Лајбниц, па после Канта, Хегел, Лоце, Херман Шулц, Боберти, Гратри, Лутард, Бредли, а међу православним Кудрјавцев, Голубев, Рождественски, М. Андрејев, бугарски теолози, архимандрит Никодим и Цветко Христов. Наш српски философ Бранислав Петронијевић признаје овај доказ исправним.
Но пређимо на само излагање онтолошког доказа, његове критике. Постоје три тезе од којих зависи исправност онтолошког доказа. Прва теза гласи: Постојећа ствар је боља од непостојеће. Један дукат на длану бољи је од истог таквог дуката који постоји само у моме уму, тек замишљен. Егзистенција је дакле позитиван атрибут.
Друга теза гласи: логичким судовима (аподиктичким) који изражавају неку нужност, увек одговара и стварност. Цела техника и астрономија засноване су на математици, а математички судови су управо логички нужни судови. Зато кад неки инжењер израчуна издржљивост неког моста, онда, ако је рачун тачно изведен, мост увек мора моћи да издржи израчунато оптерећење. Кад астроном тачно израчуна датум помрачења Сунца, и места на Земљи са којих ће се то помрачење моћи да види, онда се то увек и мора десити – разуме се под претпоставком да постоје и мост и Земља и Сунце. Ако те три ствари не постоје конкретно, онда ће инжењерови и астрономови рачуни бити тачни, али само у области нашег мишљења.
Трећа теза гласи: као што круг не можемо замислити без савршене округлине и 360 степени, и као што троугао не можемо замислити без три стране и три угла, тако ни правог Бога о којем говори онтолошки доказ, не можемо замислити другачије него као Самобитно, Савршено, Апсолутно Биће. Јер, тврдити да Самобитно, Апсолутно, Савршено Биће не постоји, то је исто тако унутрашња контрадикција у самом појму, као кад би неко казао супротно библијском тексту да је Бог у земљано човеково тело „удахнуо смртан дух животни“.
Ако је тачна прва теза, онда постављамо овакав силогизам:
1. Бог је савршено Биће.
2. Савршено Биће мора имати све позитивне атрибуте.
3. Егзистенција је позитиван атрибут.
4. Дакле, Бог постоји.
Ако пођемо од друге тезе као тачне, онда ћемо дати овакву конструкцију:
По сведочанству технике и астрономије логички нужним судовима увек одговара и објективна стварност.
Апсолутно, Самобитно Биће се не може замислити без егзистенције, јер би таква мисао била противречност у самом појму. То је логички нужан суд.
Дакле, Бог постоји објективно, а не само у нашим мислима.
Ево, треће конструкције засноване на тези енглеског философа Бредлија: „Оно што може и мора да буде – вели Бредли – то и постоји“. [2]
Из појма о Богу као Апсолутно Самобитном Бићу, следи да је то могућан појам, јер није сам себи противречан, а и да је нужан, јер се не може замислити без егзистенције.
Дакле, Бог постоји, јер што је могућно и нужно, то је и стварно. Има, разуме се, и другачијих конструкција, али и ово је довољно да се види суштина онтолошког доказа за постојање Апсолутног Бића, то јест Бога.
Ето, господо, чули сте срж онтолошког доказа, молим вас изреците ваше строго критичко, али и објективно мишљење.
______________________________ ______________________________ _____________
[1] Бертранд Расел, Историја западне философије, прев. Душанка Обрадовић, Београд, 1962. стр. 407.
[2] Исти писац, дело и страна
Критика и одбрана
Физичар:Добро је што сте доказ изложили у силогистичком облику, јер је тако лакше за схватање и критику, и објективну оцену. Примећујем, пре свега, да он нема никакве везе са физиком. Све саме чисте апстракције. По моме мишљењу, да је Бог Савршено Биће, то је речено напамет, јер како ми то можемо знати чак и пре него што констатујемо да Он постоји? Друго, кад ће бити помрачење Сунца и одакле ће моћи са Земљине површине да се посматра, то се заиста може узети као објективна стварност логички нужног суда израженог у математичким формулама. Исто тако и издржљивост неког моста. Али, само у случају да Сунце и Земља и мост већ објективно постоје, као што сте и нагласили. А ако они не постоје стварно, онда ће наши математички судови остати тачни, али само у сфери нашег мишљења. Према томе, онтолошки доказ не доказује објективно постојање Бога ван нашег мишљења.
Исто тако из чињенице да ми троугао морамо замислити троугластим, а круг округлим, ни мало не следи да троугао и круг негде фактички постоје, па тако и из логичког суда да Бог као безусловно Биће нужно постоји ван наших мисли, не одговара чињеничном стању.
Ако ми, професоре, не дате задовољавајући одговор на ове примедбе, ја онтолошки доказ за постојање Божје нећу прихватити.
Професор: Тачна је физичарева констатација да онтолошки доказ нема никакве директне, па ни индиректне, везе са физиком осим оног позивања на технику и математику као пример објективне важности логички нужних судова. Али никад нико није ни тврдио да је онтолошки доказ заснован на физичким експериментима. Он је чисто рационалистички доказ, заснован само на закључцима нашег ума и чистој логици. Због тога и јесте апстрактан. Но, ми смо још у прошлом разговору констатовали да експерименти и физичка видљивост нису једини извор сазнања. Па зато не можемо сматрати да је то неки недостатак онтолошког доказа што се не ослања на физичке експерименте. Покрај искуственог, експерименталног сазнања, постоји и рационално, логичко, разумно сазнање о чему нас уверава математика, па и онтолошки доказ.
Тачно је да из округлине круга и троуглости троугла не следи да круг и троугао негде стварно постоје, ако их неко не нацрта или од неког материјала не направи. Али у појму троугла и круга није укључена и нужност њихове егзистенције, као што је укључена троуглост и округлина. А када би у појму тих двају предмета била укључена и егзистенција, онда би они нужно и фактично постојали не чекајући да их неко нацрта или направи. А у појму Бога као Савршеног Самобитног Бића укључен је баш тај атрибут – егзистенција. Зато из појма Самобитног Бића можемо закључити да Оно и постоји, а из појма троугла или круга, или које било условљене контигентне ствари или бића не можемо закључити да уједно и постоји, пошто појам о њима не садржи у себи и егзистенцију као неку нужност.
Најзад, што се тиче питања како ми можемо знати да је Бог Савршен пре него што сазнамо Његову егзистенцију, ваља опет нагласити, ваљда и по стоти пут, да Бог није предмет за експериментисање, него за осећање и размишљање. Осим тога ваља знати да Анзелмо, који је први у западној философији силогистички формулисао онтолошки доказ, није тиме створио Божје Биће, нити појам о Богу. Људи су далеко пре Анзелма имали појам о Богу као Савршеном Бићу. Ено у Еванђељу Христос каже: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48 ). Да људи већ тада нису имали појма о Богу као Савршеном Бићу, Христос им не би поставио такав захтев, јер не би уопште знали о чему се ради.
А до појма о Богу као Савршеном и Самобитном Бићу могли су доћи озбиљним размишљањем: биће које није самобитно, значи створено је. А ако је створено, није Бог. Свакако им је у том размишљању и сам Бог помагао духовним просвећењем, а и директним одговором који је дао Мојсију. На питање Мојсијево ко си ти, како ти је име? Бог одговара: „Ехје ашер ехје“ – што значи: „Ја сам онај који постоји“ (2.Мој.3,13-14). Те речи значе: ми постојимо по милости Створитељевој, а Створитељ постоји независно од икога и ичега ван себе сама. Дакле, Бог је Самобитан и Савршен, јер ако има икаквих недостатака, онда није прави Бог. Људи су ишли овим током мисли: ако Бог постоји, Он мора бити Самобитан и Савршен. А Анзелмо је ишао обратним током: Ако је Бог Самобитан и Савршен, онда мора и постојати. Тачно је и једно и друго умовање.
Философ: Професоре, вешто сте се извукли из клешта које вам је физичар био припремио. Искрено говорећи, нисам веровао да ћете у томе успети. Али мене интересује један други проблем у вези са онтолошким доказом и Кантовом критиком тога доказа. Јесте ли намерно или случајно заобишли Кантову критику и онај славни Кантов пример са сто талира? Кант каже да је наш појам о сто талира увек исти без обзира да ли тих сто талира имам у каси, или само у појму. Па као што се из појма о сто талира не могу закључити да тих сто талира стварно постоје у мојој каси, тако ни из појма о Богу као Самобитном, Савршеном Бићу не могу закључити да Он стварно постоји. Такав закључак је – вели Кант – исто толико безвредан, као кад би неко својој готовини у каси додао неколико нула да би повећао своју имовину? [3]
Професор: Пре свега ја се нисам извлачио ни из каквих физичаревих „клешта“, јер кад је у питању научна истина мој обичај није да се „извлачим“, него да констатујем чињенице, па извукавши из њих логичке закључке који следе, признам истину, или одбацим погрешно закључивање. А што се тиче Кантовог примера о сто талира, нисам га заборавио, нити га се од њега уплашио, него пошто ми ни Кант, нити ико из Кантове школе није објаснио каква је сличност или идентичност између Бога и талира, и пошто знам да би се и Кант, као и сваки разуман човек, пре и радије машио за сто звечећих талира, него за оне који постоје само у појму, то сам оставио ту дужност теби да ми ти као философ докажеш и покажеш у чему је истоветност, или бар сличност, између Бога и талира, и да ми објасниш: ако сто стварних талира нису ни мало бољи од тек у појму замишљених сто талира, зашто се сваки човек, па и Кант, а свакако и ти, радије определи за сто звечећих талира него за сто замишљених.
Да ти помогнем, подсетићу те да је пророк Исаија далеко пре Канта констатовао да у свету не постоји ни једна ствар коју бисмо могли упоредити са Богом, нити Бога са њом. Ево шта пише у књизи пророка Исаије (46,5): „С ким ћете ме изједначити, или успоредити? – говори Господ. Кога ћете ми узети за прилику да би био као ја?“
Размисли, философе, о том Божјем питању. Да ли би ти одговорио Богу: „Па, Господе, зар те не можемо упоредити, на пример, са сто талира? Ено, Кант сматра да између Тебе и талира не постоји никаква суштинска разлика у појму?
______________________________ ______________________________ _____________
[3] Имануел Кант, Критика чистог ума, прев. Никола Поповић, проф. Универзитета, 1932. стр. 407.
Биолог: Читава ова материја о којој смо разговарали нема никакве везе са биологијом, па зато из своје струке не могу да кажем ништа ни против ни у корист онтолошког доказа. Али као логичан сведок имам утисак да сте исправност онтолошког доказа ставили у зависност од моје воље, да ли ја уопште хоћу да мислим о Богу. Ако мислим о Богу као Самобитном Бићу, онда Га заиста морам замислити и постојећим, јер је по дефиницији код Безусловног Самобитног Бића неегзистенција искључена. [4] Али, ја не морам да мислим о Богу. Па ако ништа не мислим, шта ће онда бити од нашег онтолошког доказа?!
Професор: Ништа простије, драги природњаче. Биће са онтолошким доказом исто као и са твојом критиком онтолошког доказа. Зар ти можеш критиковати онтолошки доказ, а да уопште не мислиш о Богу онако како то излаже онтолошки доказ? Ако не мислиш о Богу, онда заиста неће бити онтолошког доказа, али ни твоје критике.
Теолог: Професоре, ја сам читао апологетику руског апологете Николаја Павловича Рождественског. Он признаје исправност онтолошког доказа, али сматра да тај доказ може имати пуну вредност тек кад се ослони на етнолошки доказ који тврди да сви људи имају појам о Богу. Јер, кад не би сви људи имали појам о Богу, онда онтолошки доказ не би имао пуну вредност.
Професор: Рождественски је не само сјајан, него изузетно сјајан апологет, и ја сам са одушевљењем студирао његову апологетику. Па ипак ту његову примедбу на рачун онтолошког доказа не сматрам оправданом. Исправност онтолошког доказа не зависи од броја људи који имају правилан појам о Богу, него од логичке исправности самог доказа. А он је логички исправан.
Физичар: Па ако је тај доказ логички исправан, ако ми Бога морамо замислити постојећим, откуд онда атеисти?
Професор: Отуда што они Бога замишљају не као Самобитно Биће, него као и сваку ствар овога света. О томе сведочи њихово прво и стално питање: Ко је Бога створио? Па нико! Да је створен, не би био Бог, Самобитно Биће. А да људи могу имати погрешан појам о Богу, о томе сведочи чињеница што постоје многобошци који обожавају разне предмете овога света. Онтолошки доказ нема никакве везе са обожавањем разних идола.
Биолог: Колико сам ја схватио овај доказ, чини ми се да он не доказује Бога као неко духовно, Лично, Персонално Биће с којим се може молитвено разговарати, него само као неку суву апстракцију, врло сличну пантеистичком схватању Бога, то јест да су Бог и свет исто: свет је Бог, Бог је свет.
Професор: Зар ти, природњаче, ниси приметио да смо сада изразито и јако нагласили чињеницу да Бог и свет не само што нису исто, него смо чак тврдили да између Бога и било које ствари у свету нема никакве сличности? Према томе, онтолошки доказ нас не води у пантеизам. Осим тога, персоналност Божја у онтолошком доказу није стављена баш у први план, али она садржи имплиците већ у самом појму Савршеног Бића. Јер, из природе видимо да је биљка савршеније биће од камена, животиња од биљке, а човек од животиње. Мислим да ти као биолог немаш шта да замериш тој констатацији. А по чему је човек савршеније биће од свих осталих бића овога света? Па по томе што је он персонално биће, личност. Према томе, пошто је Бог Савршено Биће, а лично биће је савршеније од безличног, то се онда у Божјем савршенству већ садржи персоналност. У тој персоналности управо и јесте човек слика Божја. Ако постоји икаква разлика између Божје и људске персоналности, она може бити само у томе, што је човечја персоналност једнобројна, а Божја је плирома, то јест садржи пуноћу лица: ЈА, ТИ, ОН – дакле тројичност.
______________________________ ______________________________ _____________
[4] Stjepan Zimmermann, Obća Noetika, Beograd, 1926. str. 242.
Теолог: Професоре, ви сте нам рекли да је схоластичка критика онтолошког доказа најрадикалнија, а нити сте нам објаснили у чему се састоји њена јача озбиљност него што је Кантова критика, нити зашто је не прихватате. Осим тога, имам утисак да сте ту критику намерно заобишли, иако сте прошли покрај ње наводећи нам пример астрономског израчунавања помрачења Сунца и инжењеревог прорачуна носивости и издрживости моста. Тада сте се просто очешали о схоластичку критику, правећи се као да је нисте ни приметили.
Ево у чему је ствар. Ви сте рекли – цитирам вас – „Логички нужним судовима (аподиктичким) који изражавају неку нужност, увек одговара стварност. Цела техника и астрономија засноване су на математици, а математички судови су управо логички нужни судови. Зато кад неки инжењер израчуна издржљивост неког моста, онда, ако је рачун тачно изведен, мост увек мора моћи да издржи израчунато оптерећење. Кад астроном тачно израчуна датум помрачења Сунца и места на земљи са којих ће се то помрачење моћи да види, онда се то увек мора десити, разуме се, под претпоставком да постоје мост и Земља и Сунце. Ако те ствари не постоје конкретно, онда ће инжењерови и астрономови рачуни ипак бити тачни, али само у области мишљења.“
Па то исто каже и Тома Аквински критикујући онтолошки доказ. Он признаје да је Бог Савршено и Самобитно Биће. Признаје и да се у појму Нужног Бића садржи и појам егзистенције. Али та нужност је тачна само у области нашег мишљења и представа. А за објективну стварност тезе „Бог постоји“, потребно је навести дела Божја која сведоче о Његовом постојању. Као што су астрономови рачуни тачни у области мишљења, а конкретно, спољашње, њихова тачност ће се показати тек ако постоји Сунце и Земља.
Професор: Схоластичку критику ја сам прогласио најозбиљнијом критиком онтолошког доказа. И то је тачно. А нисам је заобишао ни намерно ни ненамерно, него сам држао да ће вам и без моје напомене бити јасно да ни инжењер, ни астроном, ни Сунце, ни Земља, ни мост, нису самобитна бића и да се у њиховим појмовима не садржи нужност њихове егзистенције, као што се та нужност садржи у појму Апсолутног, Савршеног Бића, Бога, кога и сам Тома назива „Нужно Биће“ ens necessarium. А код Нужног бића, по дефиницији и самих схоластичара, неегзистенција је искључена. Зар није појам Нужног Бића које не постоји, очигледан апсурд, противречност у самом појму?!
Теолог: Па ипак, професоре, зар вам се не чини тај онтолошки доказ сувише блед и малокрван у поређењу са религијским Богом који топлином и благошћу и Очинским милосрђем испуњава срце религиозна човека. Ја не видим да се Богу којег доказује онтолошки доказ може рећи црквени возглас: „Јако милостив и человјекољубец Бог јеси“. (Јер си милостиви и човекољубиви Бог...)
Професор: Не бих рекао да си у праву. Не постоје два Бога, философски и теолошки. Али постоје два прилаза Богу. Философ прилази Богу разумом ослањајући се на појам Божјег савршенства и самобитности, а свештеник, у возгласу који си цитирао, прилази Богу не само разумом, него и срцем, обраћајући се Божјем милосрђу и човекољубљу које се имплиците садржи у Божјем савршенству и самобитности. А свакако се сећаш да смо библијским цитатима доказали да је Бог и Савршено и Самобитно Биће (Мт.5,48; 2.Мој.3,13-14).
Према томе, кад се добро удубиш у појам Божје самобитности и савршенства, онда у томе видиш и Његово милосрђе и човекољубље. Не знам да ли ти је познато да је Анзелмо у молитвеном расположењу дошао до онтолошког доказа и да је сматрао да је до његових премиса дошао просвећењем Духа Светог, баш као што је касније и Декарт веровао да му је Бог открио основну истину његове философије cogito, ergo sum (мислим, дакле постојим), па је свратио у прву цркву у Бечу да захвали Богу што му је открио ту истину.
Философ: Професоре, дозволите ми да се у име свих нас учесника у разговору о онтолошком доказу захвалим на стрпљењу и обавештењу која сте нам дали, али и да вам поставим још једно, последње, интимно питање. Ви сте спретно и вешто одговорили на сва наша запиткивања и приговоре, а да ли мислите да бисте својим одговорима убедили и Канта да му критика онтолошког доказа није савршена?
Професор: Има скоро двесто година како је Кант отишао из овог света, па немам могућности да чујем мишљење о мојој критици његове критике. Али, ако Декарт, Лајбниц, Хегел и Спиноза и други философи нису успели да га увере у погрешност његове критике онтолошког доказа, онда су бескрајно слаби изгледи да у томе успем и ја. Но, ако Кант остаје при својој критици, то нити шта смета Богу, нити онтолошком доказу, нити мени лично. Бог постоји, као што рекосмо на самом почетку нашег разговора, без икаква обзира на наше мишљење, на нашу веру, па и на Кантову критику онтолошког доказа. Онтолошки доказ остаје на снази све док Кант, или неко из његове школе, не докаже да су сто реалних и сто замишљених талира потпуно исте вредности и да нема никакве разлике између Бога и талира. А што се мене тиче, ако и нисам успео да уверим Канта у погрешност његове критике онтолошког доказа, није ни он мене – а рекао бих и никога другог – успео да увери да су сто реалних талира исте вредности као и сто замишљених, и да између Бога и талира нема никакве суштинске разлике.
Српска пословица кад хоће да каже да је постојећи предмет бољи од непостојећег, каже: „Бољи је врабац у руци, него голуб на грани“. А кад хоће да каже да између две личности постоји огромна, непремостива разлика, онда каже: „Они су слични један другом као Бог и шеширџија“. И заиста Бог није ни талир ни шеширџија.
