Опстанак Срба као народа Аријевске расе!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Arijevske pod-rase: Rasprostranjenost i karakteristike


Preuzeto iz:
Males Branimir dr.
O Ljudskim rasama
Beograd, 1936: str 63


ISTOČNO-PRIBALTIČKI TIP



Istočnoeuropidsku rasu zovemo i Istočnobaltiskom, ili još prostije Baltiskom rasom. Ovaj drugi naziv nije zgodan već i sa razloga što se Istočnoeuropidi prostiru na istoku Evrope, od Visle i Dnjepra do Volge i Dvine, ali ne toliko primorjem Baltiskog mora koje pretežno nase-ljavaju Nordidi. Istočnoevropska rasa mestimično prelazi Karpate, prodire u Panonsku Niziju, pa i na Balkan. Na istoku prelazi u severnu Aziju, meša se sa drugim prete-žno mongolidskim stanovništvom. Dopire do reke Ob.

Nažalost, još ni danas nemamo dovoljno podataka o prostiranju pojedinih rasnih tipova u Jugoslaviji. Istočno-europidsku rasu nalazimo možda u manjim grupama u Vojvodini i od Zagreba prema severu (Škerlj).

Mnogi autori ne prave razliku izmedu Istočno-europida i drugih nekih plavokosih i širokoglavih skupina. Istočnoeuropidi se odlikuju okruglinom glave i lica, kao i tamnije plavom bojom kose. Ali time nije rečeno da i na Balkanu, kod nas, i u Srednjoj Evropi, i dalje prema zapadu, nije bilo i nema plavih i brahikefalnih tipova koji nemora da budu ni istovetni ni srodni sa Baltidima. Montandon sve ove plave brahikefalne grupiše u jednu jedinu podrasu. Po njemu “Subnordiska podrasa obuhvata mnogobrojne telesne grupe, različito plave, koje, na istoku Baltika, u central-noj i sevemoj Rusiji, delimično u Nemačkoj, u Francu-skoj do Loare, u Engleskoj, okružuju nordiski domen polukružnim prstenom. U ovu podrasu ulazi Subnordiska rasa Denikera, visoka i mezokefalna, Istočna rasa istog autora, niskog rasta i subbrahikefalna, Galatska rasa Guiart-a, sa severa Francuska, brahikefalna, plava ili rida, Severozapadna rasa Denikera, kestenjava, visoka i subdolikefalna, i riajposle, možda “Saksonski tip”, “Plavi Alpinac”, koji su neki autori našli u centralnoj Evropi, i Rasa Visle Denikera, plava, mezokefalna i relativno veoma niskog rasta”. Nema sumnje da su neki od ovih ovde navedenih tipova međusobno identični. I nema sumnje, sa druge strane, da se do sada o mnogim ovde pobrojanim a i drugim brahikefalima plave kompleksije nije vodilo dovoljno računa.

Ali je isto tako nesumnjivo da svi plavi brahikefali Evrope ne dolaze u istu grupu. Začudo kako je Montandon, kao pristaša hologeneze, mogao zaboraviti da svetla kompleksija i brahikefalija, same po sebi, ne mogu da nam ukažu na zajedničko poreklo, na istu rasnu pripadnost. Jer ono isto što ne može brahikefalija i orlovski nos ne može valjda ni biti hikefa1ija kada je udružena sa plavom kosom. U svakom slučaju izvesni rasni tipovi, kao n. pr. što je Guiart-ova Galatska rasa ili Lebzerter-ova IV ili V tipska kombinacija (V — svetla kosa, svetle oči, dužina tela 1659 mm; VI — svetla kompleksija, telesna dužina 166-1689), t.j. subbrahikefalni niskog rasta — “Weichsselrasse” Lebzelter-a, Jugoslovenski plavi tip niskog rasta Weisbach-a, nikako ne mogu da se identifikuju saIstočnoeuropidima. Nažalost, u ovom kratkom pregledu evropskih rasnih tipova o njima i o drugim plavokosim i plavookoim brahikefalima neće biti dovoljno govora. Nauka još traga. Definitivnih zaključaka nema. Ali baš zato nismo u pravu kad hoćemo da uprostimo još dovoljno neispitane i neraščlanjene pojave. Nije L1 pravu ni Montandon kada sve ove plave brahikefalne smatra delom — podrasom — Nordida, a ni Lebzelter koji o “Rasi Visle” govori kao o jednoj varijanti Nordijaca malog rasta.

Koje su karakteristike Istočnoeuropida? Grube kosti, mali zdepast rast (165 cm), svetla kompleksija, izdvaja ih od ostalih rasa. Trup je dugačak, a udovi su srazrnerno kratki. Ramena su široka. Konstitucija je digestivna. Koža je više bleda nego ružičastobela. Za kosu kažu da je boje pepela; u stvari je prljavo plava, izbledelo tamnoplava. Sive ili sivoplave oči ‘izgledaju nekako vodeno. Otvor izmedu kapaka je prilično Liza, pa oči izgledaju male. Ponekad se javlja i polurnongoloidan oblik kapaka. Dosta je velik razmak između očiju. Lice je široko, prilično pljosnato i usled razvijenih i upolje isturenih jagodičnih kostiju izgleda grubo i četvrtasto. Nos je mesnat, pljosnat i kratak. Donji je deo prćast. Nozdrve su široke i razmaknute. I usta su velika. Lobanja je brahimorfna (indeks 80,9-83,2).

ALPINSKI TIP


O d Istočnoeuropidske rase prema zapadu nalazirno u nekoliko prostranih manje više kumpaktnih uhlasti jediiu veoma sličnu rasu Istočnoeuropidskoj. 1 ona naginje svima svojim osobinama našem Eurazijskorn prototipu. Prevladuje u Madarskoj, od Dunava prema severu. u Češkoj i Moravskoj, u južnoj Nemačkoj, u srednjoj Francuskoj, po Apeninima, naročito u Alpirna, a niožda i u Bretanji i Pirinejima (Baski).

S omatološke odlike skoro su istovetne odlikaina Istočnoeuropidske rase. Rast je zdepast, nizak a širok. Udovi su srazmerno kratki. Šake i stopala su kratka i široka, a prsti su debeli. Naginju nagomilavanju masti. Konstitucionalan je tip digestivan. Dakle sve kao i kod Baltida. I glava je okrugla, brahirnorfna (indeks 84 do 87). Čelo je strmo, rasplinuto, okruglo. Markantnih prelaza izrneđu čeone i slepoočne kosti nema. Lice je nešto široko~ iako ne onako četvrtasto i grubo kao kod Baltida. Brada je okrugla, široka i neistaknuta. Nos je u korenu širok i pljosnat. Češće je konkavan. Koža je dosta gruba, bledornrke boje. Jedna odlika potpuno izdvaja ovu rasu od Istočnoeuropida. To je tamna kompleksija. Tvrda, oštra kosa boje je zagasito smeđe. I dužice su tako isto tamne, sive.
U Alpide mogli bi da ubrojimo i jednu severnu granu sa skoro identičnim somatološkim oznakama. To su Lapidi. Ima ih u Finskoj, na poluostrvu Kola, u Skandi-naviji.
Da li kod Jugoslovena ima pripadnika Alpiske rase? Ima ih svakako, i među Slovencima i medu Srbo-hrvatirna. I kod jednih i kod drugih postoje brahikefalni tipovi tarnne kompleksije niskog rasta. Da li svi tipovi sa ovakvirn osnovnim karakteristikama pripadaju ovoj rasi- to ne znamo.

A lpinska rasa prelazi granice Evrope. Nalazimo je i u severnoj Africi.
U priloženim kartama prostiranja rasa označili smo Bretanju i Pirineje kao alpinske. To nalazimo mahom kod drugih autora. Ali ipak sumnjamo da stanovništvo ovih krajeva pripada Alpiskoj rasi. Naša je sumnja svakako opravdana u koliko se odnosi na pirinejske Baske.

MEDITERANSKI TIP


Prostiru se u Africi severno, istočno i zapadno od Sahare. U Evropi zauzimaju skoro celo Pirinejsko Poluostrvo, dobar deo Francuske, naročito primorske krajeve, sva Sredozemna ostrva, južnu Italiju, Padsku ravnicu, Grčku i Egejsko primorje, zapadnu obalu Crnog Mora, i, najposle, zapadni deo Velike Britanije i severozapad i jugozapad Irske. Mediteranskih uticaja ima i u južnoj Rusiji.

Mediterance nalazimo i kod nas na Balkanu. Ima ih više nego što se do skora mislilo. C’zekanowski ih nalazi u naširn istočnim krajevima. Erdeljanović opisuje kod Kuča jedan crnomanjasti tip duge glave čiji opis svakako odgovara mediteranskim osobinama. Taj je tip “rasta najviše srednjeg, pa često i niskog, tela dosta mršava i sitna. Po boji kože ne razlikuje se gotovo od drugog crnomanjastog tipa (t.j. crnomanjastog tipa kratke glave i visokog rasta koji u svemu odgovora Dinarcu). Ali mi se u nekoliko prilika učinilo da može imati i mnogo zagasitije tonove mrke boje. U svojoj fiziognomiji imaju ljudi ovog tipa nešto, što nas opominje na Semite i na poneke Talijane. Lice je sasvim uzano i duguljasto. Nos je visok i uzan, većinom malo povijen, ređe prav ili grbast. Čelo je pravo i puno. Oči su krupne. Lobanja je uzana i duguljasta. — Ovaj tip je vrlo redak”. Ovo je jedan od pet osnovnih tipova koje Erdeljanović nalazi kod Kuča. Njegov opis potpuno odgovara Mediteranskoj rasi, i mi ne bismo imali ni jednu osnovnu odliku da dodamo. Potiljak je istaknut, čelo je unatrag svedeno. Vilične kosti blago su zaobljene. Brada je jaka. Ušna školjka je mala. Kosa je crna ili tamnomrka, meka i talasasta. Velike oči imaju duge trepavice, smeše i sjaje. Usne imaju lep oblik, “sočne” su i “ispisane”. Ovo je jedna od najlepših evropskih rasa (G. Sergi, Eickstedt).

Izgleda da Mediteranidi nisu dugoliniske konstitucije. Osim vitkog, gracilnog tipa postoje oblasne forme koje naginju ka gojaznosti, ka okruglini. Naročito kod žena.
Rekli smo da i kod nas ima Mediteranida. Ima ih koji su po svom poreklu još iz ranijih preistoriskih vremena. Njih su Srbi i Hrvati zatekli na Balkanu. Oni koji su kod nas, tokom vremena, primili su naš jezik, naše kulturne elemente i našu nacionalnu svest. Takvi prastanovnici mahom su u istočnoj i južnoj Srbiji.

Prastanovnika Mediteranaca ima i u Crnoj Gori. To su ostaci mediteranskog elementa potisnuti od ljudi koji su dolazili sa severa i severoistoka i koji su pripadali drugim rasama. Ali ima Mediteranida i Mediteranoida koji su doseljeni u historiskim i protostoriskim vremenima. Njih ima vrlo malo, mestimično i pojedinačno. Nalazimo ih u Cmoj Gori i Dalmaciji. To su doseljenici sa obala, ostrva ili prekomora. Ovi Mediteranidi mešajući se sa Dinarskom rasom često daju veoma lepe visoke dolihokefalne, bastarde tamne kompleksije.

Mediteranidi ili zapravo Mediteranoidi, koje u Srbiji srećemo prema istoku i jugu, naginju digestivnoj —kratkolinijskoj — konstituciji. Dolihokefali su i mezokefali, ali ima ih i brahimorfnih. Ove bi brahikefale mogli izdvojiti u zasebnu grupu. Pa stoga, misleći na njih, govorimo o Mediteranoidima. Po ostalim svojim oznakama u glavnomodgovaraju Mediteranidima. Karakteristično je odsustvo zalizaka u kosi, a i mnogo veća maljavost. Kosa je sasvim crna. Dužice su tamno kestenjave. Postoji u nas i oblasni tip sa plavim očima.

Mediteranide i Mediteranoide obuhvatio je dekan antropologa Giuseppe Sergi u svom Notanthropus eura-fricanus mediteraneus, var. Čuveno je njegovo učenje o Mediteranskoj rasi. Mediteranide Pirinejskog Poluostrva mnogi izdvajaju u zasebnu rasu ili zasebnu podrasu — u Iberoatlantsku grupu.

NORDISKI TIP


Nordide i Dinaride, kao i druge rasne skupine koje njima pripadaju, ostavili smo da ih najposle izložimo. Ne samo stoga što oni tu i dolaze, kao što ćemo sad videti, već i stoga što je bilo potrebno da se prethodno upoznamo sa ostalim rasama da bi bolje razumeli i njihove odlike i mesto koje oni zauzimaju. I kod njih nalazimo elemente koji nas potsećaju na naš Eurafrički prototip. Ali se ove dve rase izdvajaju od svih ostalih. Ne samo što su one najmanje azijatske, da tako kažemo, već se kod njih i “eurafrički” karakteri javljaju u takvom obliku da i jednu i drugu smatramo za najizrazitije evropske rase. Nordidi i Dinaridi Evropljani su par exellence. Ne potsećaju nas ni na narode Azije ni na narode Afrike. Mnogima će ovakvo grupisanje biti čudno i novo. U stvari čudno je kad Montandon govori o Alpdinaridima, kad Haddon ili Hrdlička ne mogu da osete razliku između jednog pripadnika Alpiske rase i jednog Dinarca. Čudno je kad Montandon, koji bi hteo u antropologiji da primeni teoriju hologeneze, smatra da su Nordiska rasa i Istočnoeuropidska jedna jedina. Po njemu su oni svi, i dolihomorfni i brahimorfni, i visoki i mali, i leptoprozopi i euriprozopi, i oni dugačka i oni široka nosa, i oni respiratorne i oni digestivne konstitucije, svi su oni pripadnici jedne jedine rase. A sve to samo stoga što su i jedni i drugi svetle kompleksije. Ako imamo dva kostura od kojih jedna pripada osobi Alpiske rase a drugi Baltiske, mi ćemo ih teško moći identifikovati. Toliko su ove dve rase po svojim osteološkim osobinama slične. Sa svim tim Montandon Istočnoeuropidsku rasu, kao Sousrace subnordique, stavlja sa Nordiskom, - Sous race nordique -‚ u jednu istu rasu, u Race blonde. Ali o tome dosta.
Nordiska rasa prostire se svud oko Baltičkog i Severnog mora. Zauzima veći deo Velike Britanije i Irske, njihove istočne krajeve, skoro celo Skandinavsko polu-ostrvo, dobar deo Finske, Estonije, Letonije i Litve, zatim severozapadnu Poljsku, pa Dansku, Holandiju i Belgiju, sve seveme krajeve Nemaèke, i najposle, severnu Francusku. Ovde onde javlja se i u ostaloj Evropi, pa i u Aziji sve do najudaljenijih europidskih granica.
Nordidi se odlikuju visokim stasom, longiliniskom konstitucijom, dolihomorfnošću i svetlom kompleksijom. Na visokom (173 cm) i vitkom telu vidimo široka ramena, srazmerno dugačke udove, uske kukove. Glava je duguljasta, dolihomorfna (indeks 78-89), čelo je visoko i natrag nagnuto, nadočne su kosti jako razvijene, potiljak je isturen, prelaz izmedu čeone kosti i slepoočne istaknut je. Lice je dugačko, brada je izrazita ali je zaobljena. Nos je dugačak, uzan i prav; nozdrve su tanke, dugačke i leže jedna pored druge. Usne su srazmerne, modelirane. Koža je ružičastobela, kosa plava, meka i
talasasta. I oči su plave ili sivoplave. Razmak izmedu očiju je mali. Očni otvor je više velik nego srednji.
Eickstedt razlikuje kod Nordiske rase tri tipa. Jedan naziva Teutonordiskim, drugi Dalonordiskim, Dalskimili Vestfalskim; a treći Fenonordiskim. Ne možemo duže da se zadržimo kod ova tri tipa. Reći ćemo samo toliko:

Teutonordiski tip odgovara našem gornjem opisu Nordida.

Dalonordiski tip, ili Vestfalska ili Dalska rasa, kako je drugi zovu, najizrazitija je u Vestfaliji i Dalarnu. Njegovi odvojeni znaci bili bi sledeći: Teška pojava, konstitucija normoliniska sa jedva izraženom sklonošću ka digestivnim oblicima. Potiljak je jače istaknut nego što je kod Teutonordiskog tipa. Čelo je strmo i široko. Nadočni su lukovi jako razvijeni. Obrve su guste i čekinjaste. Lice je masivnije, brada jaka. Izgled lica je pomalo četvrtast. Nos je snažan i nešto širi. Usta su velika, slabo modelirana, usne su uzane. Uopšte telesna je građa masivna.

Fenonordiski tip ili podrasa svojim telesnim izgledom stoji nekako izmedu Teutonordiske i Dalonordiske podrase. A tako isto i crtama lica. Mišiči i kosti lica po svojim oblicima potpuno odgovaraju dinarskim odlikama. Lubanja je kraća, manje je dolihomorfna od lobanje teutonske i dalske. Dosta kruta kosa boje je crvenkastoplave, a naročito brkovi i brada. Oči su vodeno plave.

DINARSKI TIP



Poslednja rasna grupa, grupa koja je za nas od najveće važnosti, grupa koju smatramo isto tako izrazito evropskom kao i Nordiska što je, to je — Dinarska rasa.
Po nekim autorima Dinaridi nastanjuju ne samo bezmalo celu Jugoslaviju i celu Albaniju, već i najveći deo Bugarske (osim južnog i severoistočnog primorja), zatim Karpate, Ukrajinu do Dnjepra, Slovačku, Austriju i Dolomite. Ali ima antropologa po kojima Dinaridi ne obuhvataju ovako veliku teritoriju. Czekanowski svodi rasprostiranje Dinarida uglavnom na jugoslovenske oblasti, nešto malo na zapadnu Bugarsku, na Austriju i Dolo-mite. Da li se takvo rasprostiranje slaže sa činjenicama —nije nam poznato. Dok se drukčije ne dokaže mi se moramo držati najnovijih rasnih karata nemačkih autora (Gunther, Eickstedt, Venzmer i drugi).

Uopšte Czekanowski ne govori o Dinaridima. Za njega su Dinarci armenoidno stanovništvo. Taj je tip po njemu nastao mešanjem Nordiske i Jermenske rase. Drugi autori identifikuju Dinarsku rasu sa Alpinsku (engleski i američki antropolozi i neki francuski). Po Montandon-u Dinarci (Sousrace adriatique koja pripada Alparmenskoj rasi) razlikuje se od Alpiske rase (Sous race alpine) isključivo visokim rastom. Ko je pažljivo pratio dosadašnja izlaganja zna da je takva pretpostavka netačna. Ako su karakteristike Alpiske rase onakve kao što smo ih ovde izložili (jer možda postoji i drugi neki tip koji ne odgovara u svemu Alpiskim oznakama), to se Dinarci otsečno od njih razlikuju. Jedni su i drugi i brahikefali i crnomanjasti. Ali to su jedine podudarne odlike. Sve ostale potpuno su različite. A mi smo videli, ranije, kada je bilo govora o rasama uopšte, o rasnirn odlikama, da brahikefalija sama po sebi malo šta znači. Oblik lobanje, oblik pojedinih lobanjskih kostiju, nasledan je i rasno vredan, a ne kefalični indeks. Alpidi teže po svima svojim odlikama Euraziskome prototipu, onako slično kao i Baltidi i Turanidi. A naprotiv oznake Dinarida upućuju nas na eurafričke oblike.

To je pre svega longiliniska konstitucija. Visok rast, mogli bisrno reći najviši u Evropi (173-178 cm), praćen je dugačkim udovima, dugačkim vratom, dugačkim licem, vitkim ali i snažnim oblicima. Dakle sasvim drugačije nego što vidimo kod Alpida. Glava je veoma visoka. Potiljak nije uvek prav “kao sekirorn otsečen”, već je često isturen, u najarnanju ruku onako isto kao kod Fenonordida. Filipović sa pravom misli da se često do zaravnjenog potiljka dolazi veštačkim putem. Od najveće je važnosti oblik čela. Čelo je visoko, sa dubokim zaliscima, sa označenim prelazima prema slepoočnoj kosti, sa razvijenim nadočnim lukovima, i gustim, širokim i čekinjastim obrvama. Glava je brahimorfna. Kreće se od umerene brahikefalije pa do ultrabrahikefalije. Ali oblik uglavnom ostaje uvek karakterističan i kad je gledarno odozgo naniže i kad je posmatramo sa strane. Rekli smo da je lice dugačko. Ono je veoma izrazito. Jagodične kosti, jaka brada, mišići lica, nabori na licu potpuno odgovaraju karakteristikama Fenonordiske sub-rase.

Iako je lice uzano izgleda nam snažno, masivno. Karakteristično je izbrazdano lice staraca. A i crte sredovečnih ljudi veoma su upadljive. Erdeljanović kaže za Kuče: “Koža je na licu kod mnogih sredovečnih ljudi i žena jako naborana. Velike i duboke brazde na čelu, dve oštre linije više usnica ka nosu, mnogobrojne manje bore oko spoljašnjeg očnog ugla daju licu oštar izraz, koji ostavlja u posmatrača neizgladljiv utisak.” Ako se tome doda da su oči i kosa cmi ili mrki, razumećemo narodne stihove:

Jedan bješe hajduk od planine
crna brka, a mrka pogleda.
Od njega me strava uvatila.

Nos je relativno velik i snažan, sa istaknutirn grebenom. Ðaza nosa leži u svim pravcima, ali je najčešće okrenuta prema dole. Hrbat nosa je obično povijen, orlovskog oblika. Usta su velika; usne su srednje veličine, ili veće ponekad estetski modelirane. Uši su dugačke, minđuša je velika, mesnata i od lica odvojena. Kompleksija je tamna. Kosa je kestenjave boje: od kestenjavosvetle ili skoro plavotamne pa do sasvim zagasitokestenjave kose. U nekim su oblastima kosa i druge dlake po telu sasvim ili skoro sasvim crne. Kod kestenjave kose boja se menja prema dobu starosti i izlaganja kose suncu. I dužice su kestenjave boje, u svim nijansama.

Kao što smo već rekli, ove odlike ničukom slučaju ne mogu da idu u istu grupu sa odlikama Alpida. Već su naprotiv često tako slične nordiskim oznakama da ih atropolozi i nehotice paralelno posmatraju.

Izgleda da je Dinarska rasa, kao i ostali bliski oblici, po svom poreklu autohtona, t.j. da je postala po prilici u onim krajevirna u kojima se i danas nalazi (Škerlj). u svakom slučaju kod Dinarida i Dinaroida (Dinarcima bliskim formama) i danas se ispoljavaju elementi jedne plave dolihokefalne rase, koja je negde daleko u praistoriji nestala da bi ukrštena sa jednom brahikefalnom rasom dala današnje dinarske oblike. Ti plavi praroditelji
Dinaraca bili su po svoj prilici Tračani i drugi koji bi po svojim rasnim osobinama najviše odgovarali današnjem Fenonordiskom tipu. Tamna kompleksija i brahikefalija bile su dominantne kod nasleđivanja osobina roditelja, od kojih je jedan pripadao jednoj rasi a drugi drugoj, te su tako postepeno, u nizu generacija, dolihokefalija i plava, svetla, kompleksija skoro nestale.

U oblastima gde se javlja Dinarska rasa nailazimo na visoki brahikefalni tip ali sa oplavom kosom i plavim očima. To je Lebzelterova Norička rasa ili Noridi (Škerlj). kako se ovaj tip u svemu poklapa sa Dinarskom rasom, sem u kompleksiji, to ga mi smatramo dinaroidnom formom, srodnom Dinarskoj rasi. Nazivamo ga Plavom dinarskom rasom(Maleš). Možda je ovaj plavi brahikefal istovetan sa Galatskom rasom Guiartaa. On nas mnogo potseća na Fenonordisku podrasu.

Kao oblasni Škerlj je opisao Savidski tip. Uglavnom odgovara dinarskorn osnovnom tipu. Odlikuje se svetlom bojom dužice. Rast rnože da bude osrednji, a i glava da se udalji od brahimorfnosti. Da li se ovaj tip javlja samo u Sloveniji ili i u drugim dinarskim krajevima — za sada ne znam. I u Srbiji nalazimo Dinaroide sa plavim i zelenkastim očima. Ali ne znam da li su to bastardne kratkotrajne forme ili su nasledno stalne.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
RAZLIKE ME\U RASAMA

Rasa je velika podela ljudske vrste. Njeni pripadnici, iako se me|usobno razlikuju u mno{tvu neprimetnih detalja, i pored toga, kao celina, odlikuju se po specifi~nom kombinacijom osobina, uglavnom neprilagodljivih, koje su oni nasledili od svojih predaka, kao {to su i sami njihovi preci nasledili. Ove karakteristi~ne osobine su najo~iglednije u telu, gde se razlikuju i po strukturi i po veli~ini, ali se tako|e jasno ispoljavaju i u uro|enom kapacitetu inteligencionog i emocionalnog razvoja isto kao i temperamenta i karaktera.
Kao i mnogi belci, i ja sam nekada mislio da je boja ko`e jedina razlika me|u rasama. Uostalom, tome su me u~ili u {koli isto kao i mnogi TV programi koji, direktno ili indirektno, zastupaju ovu ideju rasne jednakosti. Kakogod, kada sam odrastao, ponovo sam razmislio o ovoj ideji i po{to sam tada znao vi{e toga o svetu (beskrajno me je interesovala istorija), postalo mi je jasno da ako su rase zaista "jednake", one bi podjednako doprinele svetu. Isto tako mi je u kontaktu sa drugim rasama, postalo jasno da druge rase niti razmi{ljaju niti se pona{aju kao belci. Definitivno je postojala razlika me|u nama, a kasnije sam nau~io i da su ove rasne razlike uslovljene genetikom.
Na samo dva na~ina ljudi mogu biti jednaki. Prvi na~in je da budu fizi~ki isti; drugi na~in ja da budu mentalno jednaki. Razmotrimo prvo tvrdnju da li su ljudi fizi~ki jednaki? Ne. Imamo visoke i niske, mr{ave i debele, mlade i stare, bele i crne, sna`ne i slabe, brze i spore, i jo{ bezbroj vrsta umerenih i osrednjih. Me|u pojedincima se ne mo`e na}i jednakost.
[to se ti~e razlike me|u rasama, postoji mnogo razlika kao {to su oblik glave i crte lica, telesna zrelost za ra|anje, oblik mozga i kapacitet lobanje, o{trina vida i sluha, veli~ina i proporcija tela, broj ki~menih pr{ljenova, krvne grupe, te`ina kostiju, du`ina trudno}e, broj i raspored znojnih `lezda, stepen razvoja alfa mo`danih talasa kod male dece, otisci prstiju, sposobnost varenja mleka, raspored i oblik kose, miris, neraspoznavanje boja, geneti~ke zaraze (kao {to su otpornost }elija anemije i TAY Sachs), ko`no odbijanje neprirodnog, pigmentacija ko`e i o~iju i osetljivost na infektivne zaraze.
Ako postoji mnogo telesnih razlika, bilo bi glupo misliti da ne}e biti mentalnih razlika, i zaista smo ih prona{li i to ne samo da postoje ve} su od velike va`nosti.
Mozak je najva`niji organ u ljudskom telu. On te`i samo 2% u odnosu na te`inu celokupnog tela, ali koristi 25% svih kalorija koje unesemo. Mozak nikada ne spava, radi pribli`no kao sat odr`avaju}i telo u funkciji. Pored procesa razmi{ljanja on omogu}ava rad srca, disanje i rad sistema koji omogu}avaju varenje hrane i odre|uje otpornost tela na zaraze.
U svojoj legendarnoj knjizi "The Story of Man", profesor Karlton Kun (Carleton S.Coon), biv{i predsednik Ameri~ke Asocijacije Antropologa, je napisao da je te`ina prose`nog crna~kog mozga 1249 grama, upore|uju}i ga sa te`inom od 1380 grama koliko iznosi prose~na te`ina mozga belca, i da je prose~na zapremina crna~kog mozga 1316 kubnih centimetara, a da je 1481 kubni centimetar kod belca. Tako|e je ustanovio da je te`ina i veli~ina mozga najve}a kod belaca, azijati su na drugom mestu, crnci su tre}i, a poslednji su australijski Aborid`ini. Rasne razlike u veli~ini mozga su uglavnom nasle|ene razli~ite veli~ine i oblici lobanje. Svaki anatomist, na primer, mo`e pogledati lobanju i odmah vam re}i da li pripada belcu ili crncu, a to se da zaklju~iti zbog ~injenice da kada se na|e telo osobe dok se vr{i kriminalna istraga, rasni identitet te osobe se mo`e odrediti ~ak i ako telo kompletno istruli i ostane samo skelet.
Crna~ka lobanja je uzana sa niskim ~elom. Ne samo da je manja ve} je i deblja od lobanje prose~nog belca. Ja~ina i debljina crna~ke lobanje ima velikog zna~aja za njihov uspeh u boksu, jer oni uglavnom mogu da podnesu vi{e udaraca u glavu nego njihovi beli protivnici.
Podru~je mozga u odnosu na mo`danu opnu se tek nedavno razvilo i najslo`eniji je deo mozga. On upravlja najnaprednijim tipovima mentalne aktivnosti, kao {to je matemati~ka sposobnost i drugi oblici slo`enog razmi{ljanja. Dr. Kun je napisao da postoji zna~ajna razlika izme|u mozga crnca i belca. ^eoni deo prednjeg dela mozga kod crnca je slabije razvijen nego kod belca. Tako da, njihove sposobnosti u radnjama kao {to su razmi{ljanje, planiranje, komunikacije i pona{anje su ograni~enije nego kod belaca. Profesor Kun je tako|e ustanovio da je ova oblast crna~kog mozga u`a i manje udubljena na spoljnoj povr{ini nego {to je to slu~aj kod bele osobe, i to da razvoj ovog dela prestaje u ranijem dobu kod crnaca, tako da jo{ vi{e ograni~ava intelektualni napredak.
Dr Kun nije jedini koji je to zaklju~io. Naredna istra`ivanja, navedenih godina, koriste}i razli~ite procedure, pokazala su razliku od 2.6% do 7.9% u korist belaca: Tod (Todd) - 1923, Perl (Pearl) - 1934, Simons (Simmons) - 1942 i Konoli (Connolly) - 1950. 1980.-te, Kang-~eng Ho (Khang-cheng Ho) i njegovi saradnici, rade}i na Zapadnom institutu za patologiju, ustanovili su da belci imaju mozak 8,2% ve}i nego crnci, dok belkinje imaju mozak 8,1% ve}i nego crnkinje (mozak `ene je manji nego mozak mu{karca gledaju}i u celini, ali je ve}i u odnosu njihovih tela).
Jo{ va`nije od veli~ine mozga su razlike u obliku i izgledu mozga, broju piramidalnih neurona i sloju super-grandularne gustine. Odavno je poznato da dubina rascepa na mozgu ukazuje na superiornu inteligenciju, a mozak belaca ima ima dublje rascepe u prednjem i zadnjem regionu. 1932. i 1934., studije koje je obavio Vint (F.W.Vint) pokazuju da je super-grandularni sloj mozga crnca 16% manji nego {to je to slu~aj kod belca.
Crna deca sazrevaju br`e od bele dece. Njihove uro|ene sposobnosti se br`e razvijaju, uporedo sa njihovom mentalnom `ivahno{}u, ali kasnije zaostaju tako da sa pet godina, belci ne samo da su nadoknadili, ve} su i stekli 15 stepeni koeficijenta inteligencije prednosti. Do {este godine, itekako je o~igledno da je se mozak belca pove}ao (od svih testova koeficijenta inteligencije koji su ikada ra|eni, ve}ina pokazuje da se razlike u koeficijentima inteligencije kre}u od 15% do 23% , sa 15% su najsli~niji).
Studije koje su uradili Tod (Todd)-1923, Vint (Vint)-1932 i 1934, Perl (Pearl)-1934, Simons (Simmons)-1942, Konoli (Connolly)-1950 i Ho (Ho)-1980-1981, pokazala su ogromne razlike izme|u rasa i u veli~ini mozga i u razvoju, i stotine psihometarskih eksperimenata su iznova i iznova ponavljali utvr|eni prosek od 15 stepeni koeficijenta inteligencije prednosti koju belci imaju u odnosu na crnce. Kakogod, takve studije se danas veoma ~esto obeshrabruju i bi}e gnevnih poku{aja zabrane ako budu privla~ili pa`nju. Zaista, prou~avati biolo{ke razlike izme|u rasa je, izgleda, jedna od onih tema u Americi o kojoj se nesme pri~ati.
Otkri}a do kojih je do{ao profesor Odri [u (Audrey Shuey), koja se temelje na osnovu 50 godina testiranja koeficijenta inteligencije i koja su objavljena pod nazivom "The Testing of Negro Intelligence", pokazuju da je crnac, u proseku, 15 do 20 stepeni ispod belca. Ova istra`ivanja su ubrzo potvr|ena najprodavanijom knjigom "The Bell Curve". Prose~no poklapanje (u kojima nadprose~ni crnci imaju rezultate iste kao i belci) je samo 11%. Jednakost zahteva 50% poklapanja. Profesor Henri Geret (Henry Garrett), autor knjige "Children: Black and White", tvrdi da na svako crno nadareno dete do|e po 7 do 8 bele nadarene dece. Tako|e tvrdi da su 80% nadarenih crnaca me{ane krvi. [ta vi{e, istra`ivanja koja su vr{ili Bejker (Baker), Ejzenek (Eyseneck), Xensen (Jensen), Piterson (Peterson), Geret (Garrett), Pinter (Pinter), [u (Shuey), Tajler (Tyler) i Jerks (Yerkes) zajedno potvr|uju da su crnci inferiorniji u razlo`nom i povr{nom razmi{ljanju, numeri~kom kalkulisanju i sposobnosti shvatanja.
Tako|e treba biti zabele`eno da oni me{ane krvi daju ve}e rezultate nego oni ~istog crnog porekla, ali manje nego oni ~istog belog porekla. Ovo obja{njava za{to su crnci svetlijeg tena gotovo uvek inteligentniji od onih tamnijeg tena. Lak na~in na koji bi mogao da ispita{ da li je ovo ta~no ili ne, je da pogleda{ crnce na televiziji, naro~ito na emisiji vesti. Mnogi od njih ili imaju mnogo belih ili vi{e belih nego crnih predaka i zato su sposobni da se mere sa belcima u komunikaciji.
Argumentuju se istra`ivanja kako su testovi koeficijenta inteligencije nekako zasnovani na kulturi. Kakogod, ovo se mo`e lako osporiti ~injenicom da azijati koji samo {to stignu iz Azije, koji su sasvim nenaviknuti na na{u kulturu ({to se nikako ne mo`e re}i za ameri~ke crnce), nadma{uju crnce na ovim testovima. Tako|e, ni ameri~ki indijanci, koji su sigurno socijalno najugro`enija grupa u Americi, ne simpati{u crnce. Na kraju, jadni belci sa nekoliko prednosti i dalje odbacuju vi{u klasu crnaca koji su se potpuno prilagodili na{oj kulturi.
[tavi{e, svaki test koeficijenta inteligencije koji je obavio Odsek za obrazovanje S.A.D.-a, sve grane oru`anih snaga, dr`ave, okruga i gradski kolegiji obrazovanja, uvek su pronalazili da crnci na testu imaju, u proseku, 15 poena manje nego bela deca. Da su testovi bili zasnovani na kulturi, bilo bi prakti~no nemogu}e da svaki test, koji sadr`i vrlo razli~ita pitanja, mo`e biti zasnovan na odre|enom stupnju kulture.
Grafikon koji sledi konstruisalo je Dru{tvo za istra`ivanje razvoja deteta, pokazuje da se velika ve}ina crne dece kotira na ni`em rangu na testovima koeficijenta inteligencije. Ako se od 85 do 115 smatra normalnim, mo`e se videti da je ve}ina crne dece ispod proseka. Tako|e se mo`e videti da mnogo vi{e bele dece nego crne, ima koeficijent inteligencije ve}i od 100.



















Razlika u sirovoj snazi mozga nije jedina mentalna razlika izme|u belaca i crnaca. Prema Ra{tonovoj (J.P.Rushton) analizi, crnci se vi{e uzbu|uju, agresivniji su, seksualno se slabo obuzdavaju, impulsivniji su, skloni su zlo~inu, sebi~niji, naklonjeni su nedisciplini i slabo sara|uju. Statistike zlo~ina, impulsivna i agresivna priroda ve}ine zlo~ina koje ~ine crnci, ~injenica da {kole u koje idu samo crna deca zahtevaju vi{e discipline, a ~esto i prisustvo policije nego {to to tra`e {kole u koje idu samo bela deca; i ve}a sklonost jednog dela crnaca da u~estvuje u pobunama, izgleda da nam svima potvr|uje posmatranje gospodina Ra{tona.
Tomas Dikson (Thomas Dixon), autor knjige koja je postala verovatno najbolji film svih vremena, "The Birth of a Nation", verovatno je ideju o rasnoj jednakosti izme|u belaca i crnaca najbolje izrazio kada je napisao slede}e:
"Obrazovanje, gospodine, je razvoj onoga {to ve} jesmo. Od svanu}a istorije crnci su posedovali afri~ki kontinent - bogatiji od sna pesni~ke ma{te, toliko bogati da su jutra dijamanata {kripala pod njegovim bosim crnim stopalima. Pa ipak, nikada nije nijedan podigao iz pra{ine dok mu belac nije pokazao njegovu blistavu svetlost. Njegova zemlja je prepuna mo}nih i pametnih `ivotinja, pa ipak nikada nije sanjao o jahanju, kolima ili saonicama.
Lovac u nu`di, on nikada nije napravio sekiru, koplje ili vrh strele koji su mogli biti kori{}eni i za druge poslove. @iveo je kao vo, koji pase travu sat vremena. U zemlji stenja i debala nikada nije istesterisao drvo, rezbario ili izgradio ku}u od polomljenih {tapova i blata. Sa miljama i miljama obale okeana, i miljama i miljama mora unutar zemlje, za ~etiri hiljade godina, on je gledao njegovu povr{inu koja se mre{kala pod vetrom, slu{ao je tresak talasa koji se razbijaju o pla`e, grmljavinu groma nad svojom glavom, posmatrao je nejasan plavi horizont nazivaju}i ga svetom koji se tamo prostire, pa ipak nikada nije sanjao o plovidbi!"

Å Å Å

Jedno vreme, dok je bilo mnogo izra`avanja slobodne misli i mediji nisu bili pod tolikim uticajem Jevreja, knjige o nauci i autori rado su tuma~ili spomenute ~injenice. "The Book of Popular Science, vol. 11”, izdanje iz 1931., strana 515, na primer, pod pojmom "Chapter on Primitive People" navodi slede}e: "Mi{ljenja sam da Negroidi pripadaju inferiornoj rasi. NJihov kapacitet mozga je siroma{niji, njegova konstrukcija prostija.... U odnosu na ovo alkohol i druge droge koje paralizuju samokontrolu su njihovi neprijatelji." Drugi primer je precizan citat koji se nalazi pod pojmom "NEGRO" u "The Encyclopedia Britanica",11. izdanje, na strani 244:
"Boja ko`e, koju tako|e karakteri{e i bar{unasta sponja{nost i karakteristi~an miris, ne zavisi od prisustva nekog posebnog pigmenta, ve} od mno{tva boje}ih materijala Malpigijske sluzne membrane koja se nalazi izme|u unutarnje, ili prave ko`e, i epidermisa ili ko`e vrata. Preteranost pigmentacije ne zavisi od ko`e; mrlje pigmenta se uglavnom mogu na}i u nekim od unutra{njih organa, kao {to su jetra, slezina, itd. Ispostavilo se da ostale karakteristike su abnormalna veli~ina organa za izlu~ivanje, razvijeniji venski sistem i manje prostran mozak, u odnosu na belu rasu.
U odre|enim karakteristikama koje smo upravo spomenuli, vidimo da je crnac na ni`em stupnju evolucije u odnosu na belca i mnogo je srodniji najvi{im antropoidima (majmunima). Karakteristike su du`ina ruke, razvijenije vilice , veoma krupna lobanja sa velikim zigomatskim lukovima, pljosnat nos, krhke kosti, itd.
Mentalno, crnac je inferiorniji od belca. Primedba koju je postavio Menet (F. Manett) posle duge studije crnaca u Americi, mo`e se uzeti kao op{ta istina za celu rasu: "Crna~ka deca su bila razgovetna, inteligentna i puna vedrine, ali razvijaju}i se do zrele osobe, promenili su se. Intelekt kao da je zamu}en, `ivahnost je zamenjena apatijom, `ustrina je prerasla u lenjost. Moramo nu`no pretpostaviti da su se crnci i belci razvijali na druga~ijim osnovama. Dok spomenuta zapremina mozga raste pro{ireno{}u lobanje, u prethodnom razvoju mozga je, naprotiv, zastoj zbog preuranjenog zatvaranja rascepa lobanje i popre~nog pritiska ~eone kosti." Ovo obja{njenje je prihvatljivo verovatno i kao doprinos cilja...."
Za{to je ovaj podatak izba~en? Prosto re~eno, izba~en je zato {to je vlada i mediji nisu `eleli na dnevnom redu. Molim vas, ne zaboravite da su (u Americi, prim.prev.) do '60, rasne razlike izme|u bele i crne rase bile skoro op{tepoznate i prihva}ene.
Ovo su biolo{ke ~injenice o rasi. Shvatam da one nisu "politi~ki ispravne" ali ~injenice nisu ni{ta manje ~injenice, bile one "politi~ki ispravne" ili ne. Nije mr`nja re}i da ove biolo{ke razlike ukazuju da bela rasa ima ve}e intelektualne sposobnosti od drugih rasa, ve}a nego {to je mr`nja re}i da ljudi imaju ve}e intelektualne sposobnosti od `ivotinja i da neke `ivotinje imaju ve}e intelektualne sposobnosti od drugih `ivotinja. Nauka nema ni~eg zajedni~kog sa mr`njom, ve} samo sa stvarno{}u.

preuzeto iz:
“^injenice – koje vlada i mediji kriju od nas”

I izdanje PSP
II MAR
prevod: R. Vucic
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЦИЉ



За српски народ важно је да му наставници од његове омладине створе честите и поштене грађане, велике Србе и родољубе, а не нехришћане, комунисте и интернационалце […] Господо, ми морамо спремити нашу омладину због тога тако расно јаку, ако хоћете фанатизовану, да би могла извршити свој национални задатак, то јест да би могла да буде жижа која ће око себе да окупи све наше српске покрајине у једну јаку и јединствену целину.

Милан Недић
Српски народ
,
31. јул 1943.

 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Цигани као инструмент за Бели геноцид!
Мислио сам да неће бити потребе да ишта пишем на ову тему, јер сам сматрао да је већ све одавно речено, али из дана у дан наша домовина постаје рај за све само не за Србе. Мултикултурални хаос и деструкција довели су до колапса целокупне наше цивилизације. Стога је питање српског народа, и свих других братских, белих Европљана, расно питање и питање опстанка врсте.

Флоскуле о дебилним идеологијама једнакости уништиле су свест Срба о томе ко су, и да Србија припада њима, и да једино они могу воде главну реч у њој. Ствари су се изопачиле до те мере да данас свако ко није белац може да ради свакојаке гадости, да се бави разним криминалним делатностима, и буде "главни баја" у Србији, само зато што је тамне пути. Наше беле девојке су одавно испале из колосека по том питању. Њима импонује да буду део мултикултуралне баруштине. Њима је "егзотично" да буду у друштву Цигана, да се паре и размножавају са њима, и тако врше геноцид над сопственим народом. Цигани се удружују у банде, харају српским градовима, пљачкају, силују, и убијају. Стопа криминала расте енормно где се оне настане. Као хорда опустоше све, и наставе даље, у својим походима. Српски издајници, малодушници, и кукавице, придружују се таквим скупинама нижерасних несоја, осећајући сигурност уколико су "са њима". Полиција и држава их штите, не суди им се, и имају из дана у дан све веће привилегије. То је довело до језиве чињенице када је српски омладинац стављен у позицију да нема избора за будућност као белац и Србин, већ мора да глуми уличну циганштуру како би био прихваћен од стране овог болесног друштва. Српски национални идентитет и понос доведени су до критичне тачке. И никога за то није брига.

Ако се говори о угрожености Срба у Хрватској, БиХ или на Космету, зашто се ћути о терору над Србима у сред Србије? Медији крију националне припадности многих изгредника, а углавном су ти изгредници били циганске националности. Српском народу се мажу очи таквом цензуром. Политичка коректност превазилази границе нормалног. Србин је данас у обавези да да неки динар Циганину када проси, јер ако неће, улази у велике проблеме, и увек извлачи дебљи крај. Циганима се на универзитетима дају разне привилегије, док се српски студенти муче са тим да ли ће уопште уписати факултет без икаквих проблема. Док је Циганима место на њима унапред резервисано.

Овакав терор и безобразлук Србија не памти од Турака. Да се осврнем на историју комплетног проблема.

Из далеке Индије се, преко много векова почела селити огромна скупина народа. Дравидска племена насељавала су подручја широм Средње Азије и Блиског Истока. Негде су у Средњем веку на Балкан, са Турцима, дошли и Цигани, номадски народ, који је још у својој индијској прапостојбини био познат по злоби, лењости, лукавству, кукавичлуку, и склоностима ка разним изопаченостима. Словени и Хелени настањени на Балканском полуострву, били су тотално незаинтересовани за овај проблем масовне имиграције азијатских хорди. Тако су, постепено, са Турцима у Србију ушли и Цигани и Шиптари (са Кавказа), радећи за Турке најпрљавије послове. Чувено "набијање на колац" усавршили су и патентирали управо Цигани у турској служби. Највећи српски крвници, цигански муслимани, заједни са шиптарским качацима палили су српску културну баштину на Косову и Метохији. Након одласка Турака, Цигани нерадо постају део новонасталих јужнословенских држава - Србије и Бугарске. Остали су познати по прошњи и паразитирању. Српски човек, свестан своје расне припадности, знао је још од доба Турака, да нема мешања са Циганима, и да су они "нижа каста" од њега. Само дружење са Циганима сматрано је нечасним делом (Што је данас масовна, и потпуно прихваћена појава). Међурасно мешање са њима није било Србима тада ни на крај памети. За време Балканских, и Првог светског рата, Цигани су избегавали војне обавезе, те је српска војска и одустала од њих крајем рата. У Другом светском рату, Недићеве и немачке трупе су хапсиле Цигане по Србији, што због приступања партизанским бандама, што због пљачки и нечасних дела по српским селима, у редовима пијаних јагњећих бригада Равногорског покрета. Познат је један случај из околине Врања или Прокупља, да је један одред Пећанчевих црних четника поклао велики број Цигана из тог краја, јер нису хтели да се одазову војном позиву. Јасеновац и други усташки шовинистички логори којих су се и сами Немци згражавали, били су и поприште великог броја циганских кољача у усташкој служби. Чак су Цигани и предњачили у клању Срба. Немачка команда у НДХ апеловала је на Павелића и усташе, због благонаклоног става према Циганима и Јеврејима. Током комунистичке диктатуре у Југославији, Цигани се масовно "увлаче под кожу" српском народу. Као и сви паразитски народи, Цигани узимају српска имена и презимена, а геноцидна идеја о "братству и јединству" дозвољава Циганима да се множе и полако мешају са Србима, под паролом да смо сви Југословени (иако су Цигани несловенска и неевропска етничка заједница). Током Отаџбинских ратова деведесетих, Цигани масовно одлазе из формација ЈНА, у редове ХОС-а, Армије БиХ, и шиптарских терористичких исламистичких снага. Српски народ се, поред борбе са НАТО пактом, борио и против азијатских хорди. И стога су Отаџбински ратови једним добрим делом били и расно мотивисани. Након ратова, и доласка демонократских болесника на власт, Цигани поново гледају да се, кроз приче о толеранцији и једнакости, опет инфилтрирају у српско друштво. Сваки вид анти-циганског размишљања бива оцрњен и проглашен за "говор мржње". Читава кампања се водила за то да су Цигани такође део српског друштва, и да их Срби морају прихватити, без поговора. Ти исти који су наше Претке на кочеве набијали, имају масовне привилегије у Србији. Свако ко се дрзне против њиховог терора, бива елиминисан и маргинализован из друштва. О жртвама циганског насиља се ћути. Реч "Циган" замењена је измишљотином "Ром". Српски градови су, поред најезде миграната, исламиста и терориста, суочени и са проблемом циганских банди криминалаца и лопова.

Са свих страна су заштићени. Осилили су се. Добро су организовани и њихов број непрестано расте. Доћи ће дан када ће ср Цигани ујединити против белих становника Србије, Балкана, и Европе, и постаће део глобалног расног рата, заједно са мигрантима и шиптарским несојима. А расни издајници, либераллно-демократски васпитана и несвесна српска омладина постаће ипак жртва тих нижерасних паразита.

Србине, док ти ћутиш, Циганин ти прети нестанком са лица Земље! Ти то не видиш, јер си преокупиран небитним стварима по твој голи опстанак! Уколико убрзо нешто не предузмеш, нестаћеш као да те никада није било на овом тлу! Твоји преци, а ни твоји потомци, то нису заслужили! Бори се, или нестани!

http://nova-arijevska-zora.blogspot.rs/
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Освалд Шпенглер - Раса, крв и тло





Одломак из поглавља "Градови и народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, превенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубокое разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостиам које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која верковима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликовна снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. А то је слчај и са било којим старим племством које се снажно и сдрачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), кончно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, страста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која лружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом...

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавајуса њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Позивамо све грађане у Србији да бојкотују производе чији су власници Јевреји, или подржавају Израел, у знак солидарности са народом у Палестини, и Сирији...Који су суочени са нападима ционистичке геноцидне творевине Израел.
Куповином ових производа даћете допринос убијању невиног народа...Не учествујте у ционистичким злочинима! Бојкотујмо Израел!
datafiles_cache_tempimgs_2010_2_images_news_2010_08_30_boycott-israel_300_0.jpg
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЗЕЛЕНАШТВО

Позајмљивање новца са каматом је моћно оруђе у стицању финансијске власти над другим људима. Не само да онај ко узима зајам бива слуга ономе ко даје зајам, због новца који му дугује, већ и зато што мора да плати више него што је позајмио. Јеврејин у економском животу никада није био произвођач, он никада не обрађује земљу, он не прокопава канале, он не гради мостове. Он је увек посредник, банкар, адвокат. Јеврејин воли да тргује, али да тргује туђим трудом. Јеврејин је обичан експлоататор.
Како Јевреји успевају да економски (а тиме и политички) завладају неком државом? Најједноставније речено: јеврејски банкари дају зајам некој држави, а као залог траже некретнине, имовину државе. Када дође време исплате зајма, захваљујући каматама, банкарима треба да се исплати много више, па им држава радије предаје у власништво заложену имовину. Мало по мало, банкари временом узурпирају ту државу, самим тим што постају власници огромног броја њених некретнина.
Јевреји су постали зајмодавци у већини европских земаља позајмљујући - државама, владарима, трговцима и земљорадницима - свакоме коме је новац требао. Реч Јеврејин је постала синоним за речи зајмодавац и зеленаш.
Данас, Јевреји држе светске финасије у својим рукама. Крунски догађај у јеврејском задобијању финансијске контроле, збио се када је у САД донет "Акт о федералним резервама" који је 23. децембра 1923. године потписала јеврејска марионета од председника Вудроу Вилсон. Главни архитекта овог плана био је, наравно, Јеврејин Пол Варбург из банке Кун, Леб и Компани. Овај законски акт створио је корпорацију "Банку федералних резерви", чије деонице поседују или контолишу јеврејске банкарске фирме.
Систем федералних резерви Јеврејима пружа могућност да оплођују сопствени новац (новчанице федералних резерви и вредносне папире), пуштајући га у "оптицај" и на тај начин манипулишу зајмовима и каматним стопама. Америка је сада потчињена господарима који су створили власништво над новцем.
Када би нека страна сила хтела да тајно преузме државу, најсигурнији метод би јој био поседовање и штампање целокупног новца у држави. Уосталом, то је рекао и председник Џејмс Гарфилд: "Ко год контролише количину новца у оптицају, у било којој земљи, апсолутни је господар целокупне индустрије и трговине у њој." То је управо случај са јеврејском Банком федералних резерви, као и код других централних банкарских система широм света. Јевреји имају економско господарство над целим светом.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Материнство и војна служба


__425.jpg


Ми смо социјалисти. Ми смо непријатељи, смртни непријатељи модерног капиталистичког економског система и његове економије експоатације сиромашних и угрожених, капиталистичког система који на неморалан начин, на основу материјалног богатства, а не на основу способности и квалитета суди о људима. Ми имамо циљ – да уништимо такав поредак по сваку цену.
Али, не треба се варати! Није довољно само заменити један систем другим, потребно је променити дух! Потребан је дух који ће успети да превреднује и одбаци материјализам!

Морамо пре свега схватити да је рад више него средство којим се стиче благостање! Лични квалитети важнији су од сваког профита! Вредновање људи на основу њиховог материјалног богатства, једнa је од најозлоглашенијих заоставштина капитализма. Пад националног духа логична је последица успостављања оваквих критеријума и поштовања оваквих „вредности“. Новац, схваћен као основни критеријум вредности, непријатељ је расе, крви и самога живота. Никада нисмо имали сумње да ће наш национални социјализам коначно ставити тачку на привилегије богатих, те да ће ослобођењње радника довести до њиховог учешћа у управљању државом!

У нашем народном покрету, било је доста речи о потреби за стварањем новог политичког вође. Потреба за новим вођом заправо, потпуно је у сагласју са оним што сам горе већ навео. Но, методи који се тренутно предлажу, а који се своде на проверу крви, на, да теко кажем „ре-нордификацију“ нације, са моје тачке гледишта нису од претеране користи и немају неку нарочиту предност, а и сама ефикасност оваквих подухвата је под знаком питања. Постоји један стари пруски начин провере издржљивости и способности, кориснији од било ког другог – то је служење војног рока!
Управо војни рок, према старој пруској традицији, представља највишу и најдрагоценију форму служења Отаџбини за све мушкарце. Еквивалент војсци, када говоримо о женама, јесте материнство. У многим афричким земљама, рецимо, постоји обичај да се мајке које умру на порођају сахрањују са свим почастима, као и ратници који су пали на бојном пољу.
Можете рећи да је по среди утопија, али мислим да грешите! Допустите да протекне 20 до 30 година такве селекције и видећете да ће Немачка имати такво руководво и такву извршну власт која ће бити у стању да преобрази лице друштва и државе, елиту која ће постати кичма наше државе и економије!

Написао: Грегор Штрасер

Борба 14

 
Natrag
Top