22. А шта се он сломи, и место њега нарастоше четири, то су четири царства, која ће настати иза тог народа, али не његовом силом.
23. А на крају царовања њиховог, кад безаконици наврше меру, настаће цар бестидан и лукав.
24. Сила ће му бити јака, али не од његове јачине, и чудесно ће пустошити, и биће срећан и свршиваће, и губиће силне и народ свети.
25. И лукавством његовим напредоваће превара у његовој руци, и подигнуће се у срцу свом, и у миру ће погубити многе, и устаће на Кнеза над кнезовима, али ће се потрти без руке.
Дакле, од Македонског царства које се поделило на четири дела, у једном знаменитом делу тог царства настаће један цар који ће "чудесно пустошити" и газиће многа царства и народ свети (хришћане). Да видимо на којој се то територији појављује лукави цар:
И из једног од њих изиђе један рог мален и нарасте врло велик према југу и истоку и према красној земљи.
Државе са већински муслиманским становништвом (зелено; >50%) и релативном већином или знатном мањином (жуто; 10-50%)
Проблем је што ми заборављамо историју и што уопште не гледамо ко оспорава Сина Божијег и ко је то убијао "народ свети", да нико није могао да се супротстави вековима. Гледамо и кроз политичку призму, никада кроз верску. А верска је увек била кључна.
Територија Османског царства
И док протестанти гледају само на запад (и само на себе), нико од њих не помишља да се све у Библији одиграва на истоку и да се увек у негативном контексту спомињу садашње муслиманске земље. Једноставан пример: протестанти воле да певају "долази на облаку...", али се никада на запитају где иде. Одакле тај стих?
Исаија, глава 19
1. Бреме Мисиру. Гле, Господ седећи на облаку лаком доћи ће у Мисир; и затрешће се од Њега идоли мисирски, и срце ће се растопити у Мисирцима.
Нико није рекао: доћи ће у Рим. Јер након велике апостасије (отпадништва/екуменизма) долази Ал Махди, тј. антихрист. То је заједничка црта учења хришћанства и једне од јереси хришћанства - мухамеданства. Само што је улога антихриста код једних лоша, а код других добра. Само спомињање да ће тај "једини Месија" повести оне који негирају Сина Божијег у рат, треба да нам буде највећи показатељ шта чека хришћански свет. Јер хришћански свет је већ давно уништаван на истоку, и оно што остаде од њега је под сталним притиском и прогоном. Све се то ублажава неким појединачним причама где муслимани помажу хришћанима (и обратно), али гледано кроз векове и у жртвама, ствари постају много јасније.
Јер у Библији се не говори о дневној политици или о некаквим плановима за будућност, већ о конкретним сатирањима верних (хришћана). Не може се веровати у "светлу будућност" у братимљењу са антихришћанским јересима када знамо шта нам Господ говори. Не можемо правити компромисе са светом који оспорава Господа и бити у Спасењу. То је просто противно разуму. Не значи да треба да ратујемо, чак напротив. Али никако не можемо признати јерес и антихришћанску науку за истину. Онда негирамо сами себе и своју веру. Данас је све површно и привид нечега, тако и да не чуди да се лако манипулише са "верницима".
Брига мене шта говори папа, патријарх и пастор - не прихватам компромис. Ту признања не сме бити, јер у покушају да политички тргујемо са светом ми чинимо исто као што учини Јуда Искариотски. И он је хтео да присили Господа Исуса да направи комромис или да се супротстави Римљанима (искушавање воље Божије - Бога). Сетимо се како је рекао Петру када је хтео да се супротстави вољи Божијој, а Петар није имао лошу намеру као Јуда који је прорачунато поступио:
21. Отада поче Исус казивати ученицима својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и од главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити, и трећи дан да ће устати.
22. И узевши Га Петар поче Га одвраћати говорећи: Боже сачувај! Неће то бити од тебе.
23. А Он обрнувши се рече Петру: Иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш шта је Божје него људско.
24. Тада Исус рече ученицима својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за мном.
25. Јер ко хоће своју душу да сачува, изгубиће је; а ако ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.
26. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?
27. Јер ће доћи Син човечији у слави Оца свог с анђелима својим, и тада ће се вратити свакоме по делима његовим. (Матеј 16)
Јер се Петар несвесно супротставља Божијем плану Спасења, не због злог срца, већ што није желео да Син Божији страда. Ипак, Господ му говори да сагледава људски, а не по Божијем. Много пута и ми у доброј намери погрешимо, зато нам је овај Петров пример најбољи.
Са друге стране, Јуда има план како да усмери Божију вољу јер се њему чини да тако треба Бог да учини. Присиљава Господа издајом да се супротстави Римљанима. Исто Петар издаје Господа (одриче се три пута), али не прорачунато, већ из људског страха - у афекту. Касније доказује своју веру страдањем. Јудина издаја има сасвим други карактер. Колико пута ми замерамо Богу што Он не чини по нашој вољи и онако како се нама чини да је исправно? Много, чак и превише пута.
Тако се некоме чини да је исправно да се братимимо са апостатским учењима, јер ће наводно онда доћи мир и благостање. Неће! Господ се гневи на лажне науке и јереси, на извртање истине, на врачања и гатања, на разне окултистичке и "древне" ритуале и медитације, на бљутав дух који није ни врућ, ни хладан, већ млак и толерантан на безакоње и свејерес.
Хоћемо ли онда убијати апостате и екуменисте? Оне који не признају Сина Божијег? Никако, нећемо прихватити свејерес и тако ћемо бити прави витезови Христосови, они који не наседају на слаткоречивост сотонску. На обману и лажну бајку о благостању у прихватању да је црно бело, а да тама и светлост могу живети заједно у љубави. Никако! Светло убија мрак, чини да нестаје.
Још једна битна ствар. Сви знају овај први део:
Михеј, глава 5
2. А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена.
3. Зато ће их оставити докле не роди она која ће родити; тада ће се остатак браће Његове вратити са синовима Израиљевим.
4. И стајаће и пашће их силом Господњом, величанством имена Господа Бога свог; и они ће наставати, јер ће Он тада бити велик до крајева земље.
... и то је све. Да ли је? Можда има још нешто након тога, након рођења Исусовог и сабирања верних незнабожаца и Јевреја (3.стих)? Да видимо:
5. И Он ће бити мир; кад дође Асирац у нашу земљу, и кад ступи у дворе наше, тада ћемо подигнути на њ седам пастира и осам кнезова из народа.
6. И они ће опасти земљу асирску мачем и земљу Невродову на вратима његовим; и Он ће нас избавити од Асирца кад дође у нашу земљу и кад ступи на међу нашу.
7. И остатак ће Јаковљев бити усред многих народа као роса од Господа и као ситан дажд по трави, која не чека човека нити се узда у синове човечје.
8. И остатак ће Јаковљев бити међу народима, усред многих народа, као лав међу зверима шумским, као лавић међу стадима оваца, који кад иде тлачи и растрже, и нема никога да избави.
Асирац? Спомиње се и као фараон Мисирски. Тако се у Старом завету говори за антихриста. Још га назива и царем Тирским. А где је Асирија и где је Тир?
1.
Тир (
арап. صور Ṣūr,
грч. Τύρος) је град
на југу Либана, на обали Средоземног мора.
Либан се граничи са Сиријом на 375 километара дугачкој граници на северу и истоку, а са Израелом на југу у дужини од 79 километара.
Либан је био један од главних региона
Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, од око 2.700 до 500. п. н. е. Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и
Сирије. Феничанска цивилизација је била први облик морске трговине и привреде, која се раширила
Медитеранном, првог миленијума п. н. е. Мада у то време, границе држава нису биле јасно дефинисане, сматра се да је град
Тир био најјужнија тачка Феничана.
Сарепта, градић између
Сидона и Тира, је један од најистраженијих градића из феничанског периода. Иако су људи овог регона сами себе називали Хананима, назив Феничани је постао познат услед Грка који су их звали Фоники, што на грчком значи љубичаста боја (грчки φοῖνιξ). Хемијска боја која је у античко време коришћена за бојење текстила се такође звала Феникс. Тако да су Феничани убрзо постали познати у то време као '
Љубичаст народ'.
Феничани, највероватније семитски народ, су се служили феничанским језиком, касније названим пунским језиком, јер је латинска (римска) реч за љубичасту боју пуницеус (
Puniceus). Упркос многим писањима, књиге које су писали нису у великом броју преживеле до данас. Феничанске колоније северне
Африке су биле извор многих чињеница и сазнања о феничанској култури. Свети Августин је познавао у малој мери пунски језик којим су се Феничани служили и понекад их је користио при објашњавању сродних речи на хебрејском језику. Име његове мајке, Света Моника, се сматра пунског порекла. Регион је био територија
Римског царства у провинцији
Сирије. Током средњег века био је важна географска тачка многобројим освајањима
крсташа. Након одласка крсташа пада у руке
Османског царства.
2.
Асирско царство је настало од града
Ашур на ријеци
Тигар, на простору сјеверне
Месопотамије (данашњи
Ирак). Био је у
2400. п. н. е. значајан трговински центар, који је у
2000. години п. н. е. постао центар великог царства.
1900. п. н. е. утврђују се трговачке колоније у Анадолији (данашња
Турска). Од
1400. п. н. е. асирска армија је освајала крајеве и државе ка сјеверу и западу, обезбиједивши тако трговину, робове, и плијен за себе и за владара. Захваљујући страху које су многе сусједне земље имале од асирске војске, Асирија је успјела да се прошири по цијелој територији
Блиског истока.
Највећу величину Асирско царство је достигло у VII вијеку п. н. е. када су покорене територије од Египта до
Ирана. Ипак, неколико деценија касније и много ратова око превласти, ново царство и култура Вавилоније под вођством
Навукодоносора (са југа Месопотамије) је асимиловала Асирију у своје царство.
Војска
Асирци су били највештији и најсуровији ратници који су се икад појавили у Месопотамији. Они су први освајачи који су користили справе за опсаду градова - торњеве са мердевинама за пењање на зидине и дрвена дебла са металним оковима тзв. овнове, за пробијање градских врата. Непријатељске војнике и становнишво освојених градова нису узимали за робље већ су их најчешће убијали. У неким случајевима су их пресељавали у друге земље. Снагом моћи и оружја толико су се проширили своје царство да су владали целон Месопотамијом, источним Средоземљем и Египтом. За своју престоницу изабрали су Ниниву и учинили је симболом асирске моћи.
