Zašto je Isus umro?

[bazar]

Isus je umro jer nije išao na časove diplomatije. :dntknw:

.

 

[Mindfulness]

Zašto je Isus umro?

Zašto je Isus umro? Šta znači ona priča da je umro za neke naše grehe i šta ti ja znam?

Kako je on to isplatio naše grehe tim što je umro i pribavio čitavom čovečanstvu tu neku tkz. besmrtnost?

Ja ne vidim vezu između njegve smrti i pribavljanja besmrtnosti za čitavo čovečanstvo.

Ili uopšte i ne treba biti neke veze, nego eto čisto onako, da se objasni odakle ideja besmrtnosti i da bi hrišćani tu ideju poštovali više, jer je božji sin umro za nju a to je ozbiljna stvar?

Molim za Vaše mišljenje

Zasto? :dntknw: Pa da te neko izudara i da te razapne na krst i ti bi umro Mada je pitanje i da li bi mnogo duze poziveo i bez toga s obzirom da se zna da je na toj teritoriji u tom periodu bilo dosta virusa koji su se sirili preko vode u toaletima i po javnim bazenima a koji su imali smrtni ishod. Vecina populacije je zivela do neke 35 godine.

 

[MilosMMM]

Gospod Isus Hristos je umro na krstu da bi svojom nevinom zrtvom iskupio rod ljudski od pada i pobedio smrt svojim vaskrsenjem. Time nam je omogucio da ukoliko idemo njegovim putem ovde na zemlji, posle smrti vaskrsavamo a ne umiremo i nasledjujemo zivot vecni...

Posto vidim da imate neodoljivu potrebu da ovo negativno komentarisete, a ne verujete u vaskrsenje Hristovo, potrudite se da se malo vise pozabavite tom temom, jer to je pitanje sudbine nase besmrtne duse...

Iskreno, sve najbolje i nek nam Bog oprosti sto ga ovako predstavljamo na forumu... Sramota je to nasa... Ali ljubav je njegova veca od svih nasih grehova... Jednom je bio potop, a sad je situacija u svetu gora nego u vreme potopa i treba da se dobro zapitamo kako se ponasamo i kako mu zahvaljujemo za ljubav njegovu... Mi ga jos isterujemo od nas...

 

[Jurivaka]

Posto vidim da imate neodoljivu potrebu da ovo negativno komentarisete, a ne verujete u vaskrsenje Hristovo, potrudite se da se malo vise pozabavite tom temom, jer to je pitanje sudbine nase besmrtne duse...

Kako misliš da se više pozabavimo tom temom? Da je istražujemo? Naučno ili teološki? Koliko znam u nauci o tome nema ništa. Preostaje, dakle, teologija, koja svijet objašnjava onim što piše u Bibliji.

 

[Mindfulness]

Ja se recimo nikako ne mogu sloziti sa time da je dusa besmrtna. Zapravo, ja se ne mogu sloziti ni sa time da uopste dusa postoji na nacin kako je ljudi obicno objasne. Dusu mogu videti jedino kao svest. Svest se takodje ne moze pokazati prstom jer nije organ ali je jasno definisano sta njome radimo. Svest umire zajedno sa covekom u trenutku smrti. I sto se mene tice, tu je kraj. Umiremo i cao. Nacin na koji ja sagledavam spiritualni razvoj (duhovni, kako god zelite) jeste nacin da se razvijamo za vreme zivota i da svaki momenat zivimo kao da je taj momenat vecnost. U svakom od tih momenata treba da cinimo dobro, kako sebi, tako i drugima. Da vise obracamo paznju na druge, nego li na sebe. Time sto cinimo dobro, vratice nam se dobro. Ali vratice nam se za zivota. Onoga momenta kada umremo, tu je kraj svega. Ostaje pitanje zbog cega cemo ciniti dobro kada u svakom slucaju moramo umreti, pa zasto onda ne bi cinili lose? Zbog toga sto cemo onda zivot, tj. vecnost, provesti u bedi, jadu i patnji. A to bi bio pakao. Ako cinimo dobro, ziveli bi zivot vecni u raju, u dobru (opet da naglasim, zivot vecni je sada i ovde ne nakon smrti i raj i pakao su ovde i sada). To mi je prihvatljivo jer je vidljivo na neki nacin. Moze da se oseti. Sve ostalo o vaskrsenju i ostalom je nesto sto stoji u Bibliji ali nema nikakvu realnu potporu. Ostaje samo verovanje. Ne kazem da je verovanje u to lose ali ja nisam odabrao taj put.
Ako dobro sagledamo sve cinjenice, mozemo doci do zakljucka da su Isus Hrist, Bog, vecni zivot i sve ostalo samo reci kojima definisemo svoje misli. Misli nisu uvek realnost tj. istina, pa odatle moze poceti celo duhovno ucenje.

 

[poelbuster]

Kad pogledam mnoge komentare na ovom podforumu pomislim stvarno i ja:
" Zašto i pre svega za koga je umro?"

Псалам 141
4. Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно;
и да не окусим сладости њихове.

 

[kota703]

ДОКАЗ О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ И О БИЋУ БОЖЈЕМ​

Прва беседа Светог Јована Златоустог:
''Зар не видиш колики су, који живљаху у врлинама, претрпевши безброј ужаса, поумирали , не примивши ни једног добра? А други, напротив, који починише велика зла, поотимаше туђа имања, покрадоше и починише насиља против удовица и сирочади, насладивши се богатством и раскошношћу и безбројним добрима, помреше, не претрпевши никакве невоље. Када ће дакле, било они први примити награде за врлину, или ови – казне за неваљалство, ако наша дела досежу само до граница живота? Ако има Бога, као што Га дакле има, свако ће рећи, да је праведан, а ако је праведан, и то ће признати, да ће и овима и онима дати по заслузи. Ако ли би требао да и овима и онима дати по заслузи, а нико од њих овде (на земљи) није примио, нити онај за неваљалство – казне, нити овај за врлине – награда, очевидно, да ће преостати неко време, када ће једни и други добити одговарајућу плату. Иначе, раду чега је Бог нама усадио у нашу душу судију, који непрестано стражи и бдије?, кажем – савест. Та нема, нема међу људима ни једног судије тако будног као што је наша савест, јер спољашње (државне) судије даду се новцем поткупити и ласкањем умекшати и од страха се могу претварати, и много је других средстава која изврћу њихов праведан суд, а суд савести не зна ничем таквом да попушта, мада би те новца давао, мада би ласкао, и мада би претио, и мада би друго шта радио, он ће ипак објавити праведну своју осуду против грешних помисли, и сам онај који је грех учинио, сам себе осуђује, мада га нико други не окривљује. И то савест непрестано ради и не једном и не двапут, већ често и кроз читав живот, и мада је прошло много времена, никада неће заборавити онога што је било, већ и при вршењу греха, и пре врешења, и после вршења храбро устаје као наш тужилац, и понајвише после вршења.''
Друга беседа Светог Јована Златоустог:
''Онај који признаје да после овога живота нема ништа, безусловно мора признати да ни Бога нема. Ако после овога тамо ништа нема, онда ни Бога нема. Ако пак има Бога - праведан је, а ако је праведан, сваком дели по заслузи; а ако после овога живота нема ништа, где ће свако примити оно што је заслужио? Пази, многи се, као што сами напред признаше, против своје заслуге користе благом и почастима на овом свету, док се други, који праведно живе, кажњавају. Ако дакле немамо другог времена после овога живота, праведници ће бити неправедно одбачени, а грешници ће се против заслуге наслађивати. Ако ли тога (другог живота) неће бити, како би онда постојала правда? Јер је безусловно потребно: или да постоји неко време после овога (живота), које ће сваком по заслузи датим јер га овде (на земљи) не налазимо; ако ли пак нема тог времена, како ће свако примити по својој заслузи? Ако ли неко по заслузи не прима, онда по твоме ни Бог није праведан; а ако Бог није праведан, онда не би ни било Бога. Али нека светогрђе падне на главу оних који нас приморавају да тако говоримо. Погледајте, до каквог је светогрђа реч дошла. Али да Бог постоји – дела громогласно вапију; дакле, Он је и праведан, а ако је праведан, Он сваком даје по заслузи, а ако свакоме даје по заслузи, преко је потребно да после овога живота постоји време у коме ће свако примити по заслузи, примити казну или награду за своја дела.''







СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

СВОЈСТВА ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ И ТЕЛА​

- ПРОТИВ ЛАЖНОГ УЧЕЊА ДА ЈЕ ДУША СМРТНА-​

Својства човекове душе и тела несумњиво зависе од Творца који је створио човека и од грађе коју је унео у састав његове душе и тела. Иако је тело неопходни састојак човекова бића, његов материјални основ, ипак је оно - оруђе, орган, а душа је живот и животворно начело у човеку. Душа може живети и без тела, али тело не може живети без душе: дух је оно што оживљава, тело не користи ништа,[FONT=&quot][1][/FONT] јер је тело без духа мртво.[FONT=&quot][2][/FONT]
Душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће, она је недељива; као бестелесно - невидљива; као животворно - бесмртна; као разумно - слободна. А тело је прашина земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе,[FONT=&quot][3][/FONT] у коме душа живи овде привремено,[FONT=&quot][4][/FONT] али ће се поново сјединити са њиме када га Бог бесмртно васкрсне на свршетку овога света и ове историје, када ће отпочети вечни живот.
Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без ње - оно се распада, умире и губи своју вредност. Душа представља бесмртну, вечиту, божанску вредност човекова бића. То потврђују Спаситељеве речи: Каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју оштети? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?[FONT=&quot][5][/FONT]
Тело живи душом, а душа – Богом. "Душа је живот тела, а живот душе је Дух Божји".[FONT=&quot][6][/FONT] Човек је најсложеније и најразноврсније биће: душа му је од Бога, и има небеску племенитост, а тело му је од праха земљиног. Што је Бог за душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме.[FONT=&quot][7][/FONT]
Сва непролазна вредност, драгоценост и незаменљивост душе долази од њене боголикости, тј. од тога што је човек створен по лику Божјем. Боголикост душе састоји се у одражавању лика Божјег у души човековој: Бог је свесавршена духовност, свесавршени Ум, свесавршена Слобода, апсолутни Живот и Вечност, свесавршена Доброта и Светост, а душа човекова је одражај, одблесак, отсјај свега тога. Бог је врховни господар и управитељ светова, човекова способност владања над природом јесте одражај тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по речима св. Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој.[FONT=&quot][8][/FONT] Али, поред све сличности која постоји између Бога и човека, створеног по лику Божјем, постоји и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.[FONT=&quot][9][/FONT]

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

Водећи порекло непосредно од свога Творца, вечнога Бога, душа је непролазна и бесмртна. Ту непролазност и бесмртност своју она показује кроз све што чини и ствара. Из целокупног стваралаштва њеног избија човекова чежња за бескрајношћу у свима областима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он жели и хоће једно: да савлада пролазност и ограниченост, а омогући и осигура непролазност и безграничност. На крају свих крајева, у свима културама и цивилизацијама сви напори и све муке духа. људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност по сваку цену, а осигурати бесмртност и живот вечни.
Али, зар све то не подстиче на питање: откуда у духу људском та чежња за бескрајношћу у свима правцима? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуда она код најсамосталнијих мислилаца и стваралаца у роду људском? Јер она је код њих најјача и најразвијенија.
Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмтрност по сваку цену и ма у ком облику.
Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, јер је сама ограничена и нема у себи те чежње. Такође је очигледно да је духу људском није могло наметнути ни тело човечје, јер је и само ограничено. Као једини могући и логичан излаз остаје ова поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој природи духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Богом и Божјим истинама у свима световима.
Природно је за боголику душу људску да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово је закључак, заснован на свеколиком искуству рода људског. Јер то искуство на најразноврсније начине сведочи о неодољивој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом било у овом или у оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, сигурно ћемо пронаћи да је ова чежња за бесмртношћу најосновнији елеменат човековог бића.
Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим разлио по бићу његовом чежњу за божанском бескрајношћу живота, сазнања, савршенства. Стога се ова силна чежња бића људског за бесмтрношћу не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. И кад Господ Христос објављује да је божанско савршенство главни циљ човекова постојања у свету: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески,[FONT=&quot][10][/FONT] - Он тиме одговара на основни захтев и главну потребу боголиког и богочежњивог бића људског. И још показује тиме да је душа људска стварно бесмртна. Јер само бесмртно биће може постојати слично вечном Богу по савршенству.
Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави, доброте, вечнога живота назидао на бесмртности људске душе као на богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот, испуњујући људско биће вечном божанском истином, правдом, љубављу и добротом.У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божјим.
Извор: ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ), Свети Јустин Ћелијски.




М. Антонина

ХОЂЕЊЕ ПО МИТАРСТВИМА​

(Из књиге "Православна чуда у 20. вијеку"свеска 4)​

Живјела сам на Сахалину. 1949. године, послије аутомобилске несреће отпремили су ме на копно, у град Томск. Било ми је тада 53 године. Тек што ме доведоше у болницу, ја падох у кому и јави ми се Ангел бијел као снијег, необичне љепоте:
- Устај, Антонина! Идемо на митарства!
У одговор ја заплаках и рекох да сам силно болесна и да не могу да устанем из кревета. Ангел ме, пак, умиљато наговараше:
- Устај, тамо сви такви иду! И пружи ми малу узицу. Ја се ухватих за њу и устадох!
Ангел и ја изиђосмо тако из болнице и нађосмо се под неком огњеном кишом. Препадох се и гласно заплаках од страха. Ангел ме узе за руку и рече:
Огањ се избјећи не може! Тек што произнесе те ријечи, кад навали силни вјетар и чу се хујање. Погледавши горе, угледах огроман тмасти облак.
А куда то идемо?, упитах Ангела, гле, какав се мрачни облак над нама надвија!
То није облак, но гомила бјесова, одговори он.
- Небој се. Крсти се и правилно крст на себе стави! Прекрстих се и ми стадосмо да се приближавамо страшном мјесту. Све што је тамо било одједном поче да лаје, звижди, завија и урла. Изгледом су та чудовишта подсјећала на псе, али са роговима, и притом су страшно заударала. Од ужаса умало се не онесвијестих. И велим Ангелу:
- Куда ме то водиш? То је тако страшна сила! Мој Ангел погледа ме умиљато и рече:
- Господ је силнији.
И трипут удари по црним страшилима огњеним мачем, закрштавајући их.
Бијеси се распршиваху са стране и дозволише нам да прођемо у тунел, гдје са десне стране стајаху неки људи, њих петнаестак. Једна једина јарко горећа свијећа освјетљавала је тунел и људе. Упитах Ангела за људе са свијећом. Он ми објасни:
- То су благочастиви хришћани, који су за општу свијећу давали макар пет пара, свијетло им је и добро. Те свијеће свијетлеће вјечно.
Када погледах налијево, угледах као угаљ црну змију, а покрај ње мноштво људи, налик на окамењене угарке. Ангел ми каза да су змија и читаво његово стадо - племе сатанско. Они нијесу признавали свјетлост Христову и, ето, све их је прогутала тама у вијеке вјечне.
Прођосмо тунел и отвори се пред нама подрум. Ангел ми нареди:
- Лези у тај подрум!
Поново угледах бијесе у псећем обличју. Чељусти им разјапљене, шапе длакаве, са роговима ураслим у длаку, губицу подигли и чекају ме. Заплаках и рекох Ангелу:
- Куда ћеш ме послати? Они ће ме растргнути!
Ангел опет умиљато поче да ме поучава:
- Охрабри се и крсти се. Та митарства сви ће пролазити!
Почех да се молим:
- Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешну! Сама себе прекрстих и јаму закрстих три пута.
Псеће њушке бјесова се затресоше и попадаше, поражене крсним знамењем! Стадох молити Ангела да ме што брже узме одатле. Ангел ми пружи бијелу врпцу, ја се ухватих за њу и изиђох напоље.
Заједно пођосмо даље, ка јами дубокој као бунар. А тамо - дјечица мала као комарчићи у флаши – пиште, плачу, сва жива. Ту се разлеже дјечји гласић:
- Мама, извади нас одавде!
- Ко је то?, упитах Ангела.
- Твоја дјеца!, одговори он, зар си заборавила да ти је твој муж заповједио да абортираш?
Ту се сјетих како сам била затрудњела и како нијесам хтјела да убијем дијете, како ме је муж истјерао из куће и наредио ми да абортарам, како се послије интервенције показало да су биле у питању двојке...
Дуго и горко плакала сам над својом дјецом у тој јами. Потом сам подигла очи препуне суза и упитала Ангела:
- Када ће се они ослободити из ове тамнице?
-Када родитељи њихови умру, сићи ће у јаму, а невину дјечицу Господ ће ослободити. За свако твојом кривицом убијено дијете треба се молити Господу Исусу Христу, да те помилује, и пет стотина земних поклона принијети за свако дијете. Мораш строго држати постове и молити Царицу Небеску да умоли Господа да ти опрости тако тежак гријех какав је убиство сопствене дјеце.
Идемо даље путем и видим - стоје црвени вагони. Погледах у врата, тамо бјесовска страшила палицама туку пијанице, руке им заврћу позади и присиљавају их да једу сваку гадост. Бију и вичу на њих:
- То је твоја работа! Напијао си се до повраћања! Своје ћеш добро сада јести!
Људи криче, плачу... Ја, зачуђена, упитах Ангела:
- Зашто си ме овдје довео? Никада се нијесам напила до пијанства!
- Знам, одговори Ангел, али ниједно се митарство не може мимоићи.
Дођосмо тако до митарства пушења - вагон пун смрада и дима. У вагону сједе нагорјели људи, а бијеси их потпаљују упаљеним цигаретама...
Идем са светим Ангелом даље, долазимо до митарства блуда. Видјех у јами мушкарце и жене, обавијене змијама: мале им змије улазе у уста и очи а велике даве тијело. Људи покушавају да са себе збаце змије, а бијеси их ударају палицама по глави.
Затим се напред указаше црна врата са натписом "митарства скврнословља и празнословља". Ту су бијеси зли и жестоки, а људи је много, сви су црни и мрачни.
Поцрњели су од својих скврних и празних ријечи. Бијеси жељезним прутовима засијецају тијела грешника. Овдје се муче и коцкари.
Идем са Ангелом по пољу, а тамо трава опака, пуна трња. У њој гмизавци мрачни, зелени, сикћу и звижде. Има их много, више него траве. Ја сву траву са гмизавцима закрстих и змије као опарене попадаше од Крста Светога те прођох кроз поље срећно.
Ко се овдје мучи?, упитах Ангела.
Они који се ругају ријечју "гад" и призивају на своју главу њихове буљуке.
Прођосмо још мало и обресмо се на некој пољани. На њој огроман простор за игру. Бијеси истјазавају играче, којима пљувачка, пјена, крв из уста иде. Они плачу, не желе да играју. Бијеси их бију немилосрдно и успут им говоре:
Ви сте вољели да на свете празнике и након постова да играте - па, ето, играјте читав вијек! Зачудих се и упитах Ангела:
Када ће они престати да играју и да се избаве од бјесова?
Не, они ће се мучити вјечно, без прекида. Живјећи на земљи, својим бескрајним играњем силно су прогњевили Бога. Особито је грешно о празницима и за вријеме постова одлазити на представе, одговори Ангел.
Даље ми пута није било - заплетох се у некакве конце и не могах учинити ни корак.
- Ето,то је твој гријех. За вријеме рата конци су били скупоцјени а ти си их крала! Са кајањем се присјетих да, радећи у радионици, никада нијесам предвала конце, који
су заостали послије смјене.
Заплаках:
Што да радим?
Милостиња ће искупити гријех!, рече Ангел и расјече огњеним мачем конце и парчад тканине који ме спутаваху.
Пођох затим са Ангелом даље и видјех - плови велика бијела лађа. Капетан на тој лађи је мој погинули син. Пловећи ка мени, довикује ми: "Моли се, мама! Не дај душу врагу, бори се са њим!"
Потом угледах себе са Ангелом на пароброду, натовареном житом. Запловисмо ка луци и Ангел ми говори:
Половину жита треба расути! Послушах га и узех жито са брода да бацам. Ангел ме поправи:
Не треба то рукама чинити - већ устима! Што си видјела, дужна си људима да испричаш! Сада ћу те вратити на земљу, да људима причаш о митарствима. Свима говори што си видјела, не бој се! Нек одбаце они своја грешна дјела и покају се, иначе ће их постићи вјечне муке које си видјела!"
...Љекар који ми је у међувремену пришао, узео је огледало и примакао га мојим устима и провјерио дишем ли, будући да сам у коми била читавих мјесец дана!
Из болнице су ме отпустили као здраву. Сада ми је 71 година. Живим са кћери у граду Армавиру, одлазим у храм Божији. О ономе што сам видјела причала сам свима.
Мени је Ангел рекао да сијем слово Божије и ја испуњавам оно што ми је Господ преко Ангела наредио Господу слава, част и поклоњење! Амин.
ИЗВОР: Живот послије живота, Светигора, Цетиње, 1995.






О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ ЧОВЕКОВЕ По речима светог Софронија Јерусалимског, Бог је приликом стварања привремених, материјалних предмета, назначио им и крај, а разумна бића Он је удостојио већим даром од пролазних: она никад не умиру и не распадају се, као материјалне ствари, које трају и пролазе.
Бог је створио три врсте животних духова: једни који немају тело — то су анђели; други, који је обучен у тело, али не умире са телом — дух човеков; трећи је обучен у тело и умире са телом — дух неразумних животиња.
Према томе, човек је нижи од анђела, а виши од животиња, — зато што он има нешто заједничко са вишим и нижим, то јест — бесмртност духа са анђелима, а смрт тела са животињама до оног часа, када ће смрт бити уништена славом васкрсења.
Бесмртна душа неће васкрснути, као тело, него ће се вратити у њега — вели блажени Теодорит.
Цео свет не вреди колико душа: свет пролази, а душа не трули, и остаће нетрулежна, вели свети Јован Лествичник.
Ми смо научени, говори свети мученик Јустин — да се обесмрћују само они који се приближавају Богу по светости и врлини, и верујемо да они који живе неправедно и не поправљају се бивају кажњани у вечном огњу, продужујући и своје постојање и свесност.
Смрт је разрешење од мртве „кожне хаљине" и не дотиче се душе: јер како може да се распадне оно што није сложено?
Од оногашто постоји ништа се не разорава само собом, иначе се у почетку не би ни састављало; јер оно што се разорава, разорава се супротним, према томе оно што се руши и распада такве је природе да се може разорити. А што се може разорити, то је сложено; сложено од многих частица. Док душа, као проста, несложена, не састоји се из различитих делова, па је према таме нетрулежна, нераспадљива и бесмртна. И још: душа не умире, него тело, чим се разлучи од душе. Према томе, ако би душа била покретана телом, она би, по удаљењу овог покретача, морала да умре; али ако душа покреће тело, тим пре може да покреће себе саму; а кад она има моћ да делује сама собом, она ће несумњиво живети и после смрти тела. Али говорећи о бесмртности душе, не може се строго узевши доказати њена бесмртност. Јер Онај који је души подарио несложеност и простоту, може сасвим и да уништи душу, и то неђе противуречити њеној простоти; јер на исти начин Онај који јој је подарио моћ самокретања може ида заустави ту моћ. Према томе, доказ бесмртности душе треба тражити не у самој суштини њене природе, него у својствима њеног Премудрог и Правосудног Творца, који јој је подарио бесмртну природу.
Питање: Коме Божјем својству ми дугујемо за овај дар „бесмртности" ?
Одговор: Божјој Премудрости иПравосуђу. Премудрост Божја је бесмртна и стваралац бесмртности. Премудрост Божја, желећи да разуму човекову објави своју бесмртност, као да му говари: види, човече! Знај да сам ја вечна и беслмртна; не само ја него и душа твоја од мене створена вечна је и бесмртна. У нашој људској души не би се јавила ни мисао о Богу ни о бесмртности, да Премудрост Божја није обдарила нашу душу таквим сазнањима и подарила јој учешће у вечном животу.
У време кад тело лежи на постељи без покрета и спава, као неким смртним сном, душа, покретана сопственом силом, бди и налази се у потпуно другом стању од тела, али стварно остаје у њему, замишља исазерцава (сагледава) оно што је изнад земље. Ако душа често напушта земаљску област, узноси се ка светим анђелима, и бодрећи се чистотом свога ума приближава се к њима, није ли онда јасно да ће она, кад се разреши од тела, стећи најјасније сазнање о бесмртности, зато што она и мисли и расуђује о бесмртносги и вечности, — да је она бесмртна и вечно жива. . .[FONT=&quot][1][/FONT])
ЈОШ О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
(Из дела Инокентија, архиепископа херсонског)
У наше време истина о беомртности душе много трпи од слорова људи. Зато је потребно да обратимо пажњу на њу. Вечни живот — бесмртност за многе је предмет тамне вере. Зашто је ова истина тамна? Шта њу чини тако мрачном?
Вечни живот нам изгледа нејасан и таман: прво, зато што он припада будућности и, према томе, не поклапа се са садашњим животом. Ова разлика будућег живота од садашњег чини да нам први постане таман, јер је све будуће само по себи за нас тамно; друго, зато што је у човеку сједињено смртно са бесмртним, тело са духом. Ова двојност човека узрок је што се наше осећање увек колеба између смртности и бесмртности. Осећање смртности често претеже, у корист ниже стране — телесне. И пошто се та пролазна страна више развија у човеку, сасвим је природно да се у њему више развија и господари осећање смртности. Сједињене душе са телом велика је тајна. С једне стране, душа се чудесно разликује од тела; али, с друге стране, она је тако тесно повезана с њим, да је тешко разликовати их. Као даказ узмимо груб пример, али који изражава нашу мисао. Упоредимо дух са алкохолом: што је у маси хемијски алкохол, то је у телу дух. Алкохол у извесној материји веома се тешко разликује од ње саме; то се може постићи само помоћу компликоване хемијске анализе (разлагања). Тако се и дух може разликовати од тела само помоћу напорног удубљивања. Ето то су два главна узрока који замрачују истину о бесмртности! Зашто је допуштено ово замрачење?
Морално значење овога одавно је примећено. Оно се састоји у томе, што нејасност вечитог живота чини врлину бескориснијом. При јасној представи истине бесмртности човек не би тежио к Богу, него ка наградама. Врлина се управо састоји у самоодрицању; а онда би се састојала у самољубљу: човек би се жртвовао не за Бога, него за себе.
Поред овога постоји и други, по моме мишљењу, исто тако важан разлог. Вечни живот, без сумње, садржи много прекраснога, привлачнога. Стога, ако би нам се он открио, многи би се стрмоглавице устремили ка њему, и самоубиство би, можда, постало свеопштим. А ова тајанствена тама која обвија вечни живот, правилно усмерава ход нашег садашњег живота. Ако тајне не би било, тада би врлина, морални поредак и грађански опстанак много претрпео. То су разлози постојања тог тајанственог вела који нам заклања светлост вечног живота.
Размотримо сада саму истину бесмртности. Ова истина има две стране: прво, скривеномрачну, која има свој узрок у изложеним разлозима и која је извор сумње, и друго, светлу, у којој сија светлост доказа.
1. Главне тачке сумње су ове: а) порекло душе као да је материјално и њено развиће је временско, слично развићу тела; б) свакодневно помрачење душе у сну, у коме нема разумне активности, и који сачињава половину човекова живота; в) слабљење способности душе, као например: сећања и маште, које долази као последица слабљења физичких сила, и г) растројство душе у неким болестима.
Да не бисмо били преопширни нећемо се задржавати на објашњавању тајанственотамне стране, него размотримо емпиричкосветлу страну бесмртности. Ова страна састоји се издоказа, заснованих на логичним закључцима. Ти докази су следећи: Постоји начин да се бесмртност пренесе из области вере у област сазнања. Како је то могуће? То је било особито познато аскетима, па чак и неким философима, као нпр. Сократу и Платону. Он се заснива на моралној самосвести. Бесмртност је истовремено и битно благодатно својство душе. Према томе кад упознамо чисто душу, ми истовремено сазнајемо и бесмртност, ово неотуђиво својство душе. Ако нема свести (сазнања) о бесмртности, онда нема ни пуног познања духа. У свести људи који живе плотским (чулним) животом тело и душа су такорећи поистовећени, и скоро сачињавају једно, јер они постају плот; напротив, код аскета (монаха — подвижника) њихов спој је префињенији и разликовање односа јасније. Због тога они брже долазе до познања душе. С друге стране, морална свест код таквих људи јача се. Код светских људи ум је испуњен мислима о телесним и пролазним предметима, воља тежи делима телесним, трулежним, чула су заузета материјалним, смртним. А аскете мисле о духовном, вечном, и живе духовним животом, нетрулежним. На тај начин, вечни живот улази у њихову свест и сазнање, они су живо свесни своје духовности а с њом и вечности. Силом ове самосвести може се објасниги зашто су аскете све жртвовали па и сами живот ради будућности. Таква врста људи не само осећа тај невидљиви морални поредак, који претпостављају (замишљају) философи, него чак живе њиме, живећи, по речи апостола, у невидљивом. Они имају свој начин мишљења, своја правила и живе животом различитим од обичног живота, зато што се управљају по вишем сазнању. Не знајући доказе бесмртности, они живо осећају ову истину, и никакви приговори нису у стању да их поколебају. Ово је најбољи пут за утврђивање себе у вери у бесмртност. Он је мало познат у школи, али у животу познат је одавно.
Пре су душу потпуно потчињавали телу и говорили да она без извесних делова тела не може да буде (опстане). Новији физиолози доказали су супротно. Сам мозак није неопходан за њено постојање. Она може бити свесна себе чак и при повређеном мозгу. Према томе, приговор да се са губитком мозга губи свест душе, није истинит. Мисле да поремећеност ума бива од повреде неких делова тела. Заиста, то се догађа; али видимо и супротно овоме: има умно поремећених (лудака), чији су телесни удови цели и здрави. Из свега овога види се да ако душа у овом бедном стању може да се одвоји од зависности тела и да постоји сама, онда ће тим више она моћи да постоји онда кад престане њена зависност од тела.
У сну, простор и време за душу скоро не постоје. Зато она у то време, тако рећи, сједињава у једну тачку прошлост, садашњост па делимично и будућност, и живи животом који превазилази обични живот. Она у то време осећа себе слободном од простора и времена; види прошло, завирује у будуће, прозире у дела других. Да ли ова делатност има своје законе? Она је потчињена најмудријим законима. Дуго нису знали или нису на то обраћали пажњу; али у новије време почели су да сакупљају сановнике и проучавају снове. То проучавање је показало, да су снови код свих народа, како Новог тако и Старог света, потчињени истим законима, да прозирања у будућност има у свим сновима, да душа у сну више зна. Истина, у њеним сазнањима у то време запажа се нека брзина и несталност; али код светих људи тога нема: они у сну разговарају јасно и одређено. На тај начин, душа човекова још у овом свету живи у свету општем, божанском. Другачије пројаве будућег живота бивају у болестима. Овде више, него у сну, пројављује се други живот душе. Важни снови ретки су, па зато необична акција душе у њима не бива увек запажена. Болести у којима се пројављује будући живот душе, све су нервне. Душа људска ограђена је нервном мрежом, и зато, кад ова мрежа ослаби, тада она почне да делује слободно. Ово се особито запажа код месечара. Код њих, због крајњег слабљења нервног система, душа се ослобађа од утицаја спољашњих предмета и уздиже се изнад закона природе. Ови закони за њу у то време не постоје; јер душа својом силом носи тело, без обзира на то што оно подлеже главном закону природе — тежи. Исто бива и у лудилу, које такоће произлази од слабљења нерава. Утом стању душа нагађа будуће, на необичан начин сећа се прошлог и прозире у дела других. Таква појава збива се у стању тако зване смртне обамрлости. Овде, као и у сну, остаје свест, али нема чула. Стога, не без разлога, тарде, да уто време човек бива или у рају или у паклу; стварно, душа наша тада се преноси у неки други свет. У болесном стању појављује се други живот душе! У новије време то су остварили и помоћу магнетизма, тако рећи, приморали душу да производи сличне појаве. Та вештина претворила се у предмет шарлатанства и због тога се забрањује. Опити су дали веома поучне резултате. Без познавања ових ми не бисмо могли схватити како душа без мозга може да мисли и сазнаје. Из њих смо дознали исто тако веома важну истину, да у души постоје две стране и два схватања: ниже, обично, логичко и више, необично. Према овим двема странама душе, и у телу постоје два система: мождани и желудачни. Пошто су ови системи различити то душа, повезујући се са једним или другим, почиње друкчије да схвата и друкчије да дела. На пример, месечар друкчије схвата у току стања месечарства, а друкчије кад је ослобођен од њега; у месечарству заборавља природно стање, а у природном — месечарско. Свако од ова два стања има своје јуче и сутра, и једно с другим се никад не помеша. Ово стање је предсказивање будућег живота. Ово се нарочито види из тога, што се човек у сличном стању уздиже изнад сила природе. При том такво стање душе удружено је са неким отимањем и озлојеђеношћу, која показује да душа са нестрпљењем жели да се, тако рећи, истргне из окова тела и пређе у свет слободе.
Овај необичан живот душе појављује се на природан начин кад светих људи. Што код других производе болести, то се код аскета догађа на природан начин. Приче о чудесима која су они чинили — цела су истина. И стварно, могуће је помоћу богомислија стећи моћ чудотворења. Кад је Спаситељ обећао дар чудеса, није поставио границу, него је рекао: „Који у мене верује чиниће дела, која ја чиним, и већа ће од ових чинити" (Јован 14,12). Код светих људи ово се не догађа само при сарадњи благодати озго, него и помоћу пуног развоја духовне природе човекове и слабљења природе телесне.
Зато нека нико не сумња у истину бесмртности душе. Будући свесни ове истине, треба и да живимо тако, како бисмо после смрти наследили вечно блаженство на небу.
СВЕТО ПИСМО О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
(Из беседе Јевсевија, архиепископа могилевског)
Реч Божја говори нам о бесмртности наше душе, као истини опште познатој. Оно вели: Бог сазда човека за бесмртност, створи га по слици својој и подобију, Завишћу ћавола смрт је дошла у свет (Премудрости Соломонове 2,23-24). Човек би био бесмртан и по телу, да по зависти ђавола кије био увучен у грех. Бог је запаведио Адаму: од дрвета познавања добра и зла не једите; јер у који дан окусите од њега, умрећете (I Мојсејева 2,17). Из овога је јасно, да се само кроз грех човек подвргао смрти тела. Грех умртвљује душу и усмрћује тело али смрт тела не уништава постојање душе. Премудри Соломон говори: и врати се прах у земљу, од које је, а дух се врати Богу, који га је дао (Пропов. 12,7). То јест, тело које је саздано од земље опет се враћа у земљу, а душа се враћа Богу, који ју је створио по своме лику.
Сви старозаветни праведници вером у будући живот усавршавали су се у побожности и праведности, и били су верни Богу усред тешких искушења овога живота, и сви су умрли у овој вери, како пише апостол; сви ови умреше у вери не примивши обећања, него га видеше издалека и поздравише, признајући да су гости и дошљаци на земљи. Јер који тако говоре показују да траже отаџбину (Јеврејима 11,13 —14). Сви они спасавали су се вером у обећаног Искупитеља; али они Искупитеља нису дочекали у овоземаљском животу, него су само издалека сазерцавали (сагледавали) оне благодатне дане, у које је Он имао да изврши искупљење људског рода, и радовали се, у нади да ће и они учествовати у спасењу не у овом него другом животу, па су зато себе сматрали за странце и путнике у овом животу, показујући тиме да траже и желе небеску отаџбину.
Промишљајући (старајући се) о очувању и неговању вере у бесмртност, Бог је и у старозаветној Цркви објављивао чудесна сведочанства о будућем животу. Тако је праведни Енох због своје вере и праведног живота био пресељен на небо, не видевши смрт (Јуда стих 14; Јеврејима 11,5). Пророк Илија са телом је узет на небо (IV Царева 2,11). Било је и примера васкрсавања мртвих: тако је пророк Илија васкрсао сина сиромашне удовице (III Царева 17,21 — 22); кости порока Јелисија пробудиле су у живот неког умрлога кад су се њега дотакле (IV Царева 13,21).
Свето Писмо Н. Завета пружа нам јасније учење о будућем животу човека. Исус Христос, који је уништио смрт и Еванћељем осветлио живот и бесмртност (IIТимотеју 1,10), својим проповедима призива све ка будућем животу. Он учи Царство моје није од овога света (Јован 18,36). Блажени сте ако вас узасрамоте и успрогоне и рекну на вас свакојаке рђаве речи Мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима, јер су тако прогонили пророке пре вас (Матеј5,10—12). Тако сам Спаситељ сведочи о вери старозаветних праведника у будући живот, и свима својим ученицима улива жељу да се припремају за њега, обећавајући велику награду на небесима за ове напоре, невоље, прогоне и страдања, претрпљене имена Његовог ради. Другом приликом Он је припремао своје ученике да храбро подносе гоњења и невоље на терену апостолске службе, говорећи: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело да погуби у паклу (Матеј 10,28). Гониоци апостола и њихових прејемника (наследника) могли су да нашкоде само телу, могли су убити тело, али душу нису могли да повреде, ако су гоњени за праву веру. Зато Господ учи да се не бојимо гонилаца и мучитеља, него само ,да се бојимо Бога и Спаситеља. Он је Господар живота и смрти. Њему је дата власт на небу и на земљи. Он је предодређени Судија живих и мртвих. Њега треба да се бојимо. Ма какве невоље и страдања нам предстојали ради Господа, треба да их поднесемо са радошћу.
Укоравајући садукеје, који нису веровали у бесмртност душе, Исус Христос говори: А за васкрсење мртвих зар нисте читали што вам је рекао Бог, говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није Бог мртвих, него Бог живих (Матеј 22,31-32). Тако их је Господ из сведочанства Мојсејевог, које садукеји нису одбацивали, уверавао да су патријарси Аврам, Исак и Јаков и после телесне смрти живи пред Богом.
А разговарајући са Мартом, сестром умрлог Лазара, Господ јој је рекао: васкрснуће брат твој. Марта Му је одговорила: Знам да ће васкрснути приликом васкрсења, у последњи дан. Господ јој је на то одговорио: Ја сам васкрсење и живот: који у мене верује, ако и умре, живеће. И ни један који живи и верује у мене неће умрети вавек (Јован 11,23-26). Васкрсавајући мртве једном речи, као што је васкрсао Лазара, Исус Христос је и својим делима показао да је Он господар живота. И који не верује неће умрети, него ће живети и после смрти, али њихов вечни живот, далеко од лица Божјега и у мукама, није живот него смрт, и у речи Божјој назива се другом смрћу (Откривење 21,8). Ово је Господ открио у причи о богаташу и сиромашном Лазару (Лука 16,19 - 31). У овој причи Исус Христос јасно учи да су душе и богаташа и сиромашног Лазара остале живе и после телесне смрти: душа Лазарева наследила је блаженство са Аврамом, а душа порочног богаташа — осуду, далеко од небеских радости.
Исус Христос је зато и дошао на земљу, да они који верују у Њега не би погинули, него да имају живот вечни, како то Сам Господ учи: Бог је тако заволео свет, да је и Сина свога јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јован 3, 16).
Апостол Павле укоравајући оне који не верују у будући живот, говори: ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи. Али Христос уста из мртвих, први од оних који су умрли. Јер пошто је смрт дошла кроз човека, кроз човека је дошло и васкрсење мртвих.. И као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (I Корин. 15, 19 —22).
Према томе, наша душа је бесмртна; она ће вечно живети или на небу, или у паклу. Ако на земљи до краја будемо живели побожно и врлински, наша душа уживаће вечно блаженство на небу. А ако овде будемо живели безбрижно, предајући се гресима, и умремо у гресима, не покајавши се искрено, наша душа мучиће се у паклу. И тело ће пре страшног суда васкрснути, да би и оно учествовало или у блаженству праведника, или у мучењу грешника.
Зато треба стално да имамо на уму да је наша душа бесмртна и да се старамо о њеном спасењу, чинећи увек добро, да бисмо наследили вечни и блажени живот; а да избегавамо сваки грех, да се не бисмо подвргли вечном мучењу. Треба да будемо готови да ове изгубимо и свега се у овом свету лишимо, само да не изгубимо душу своју. Христос Спаситељ учи: Каква је корист човеку ако и сав свет стекне, а души својој науди (Матеј 16,26)?
А да не бисмо нанели штету души својој злим делима, која удаљавају душу од Бога и лишавају је опасења, треба увек имати Бога у срцу, и чешће размишљати о духовном свету, о бесмртности душе и њеним духовним савршен ствима, о вечном блаженству праведника и вечним мукама непокајаних грешника. Ко заборавља небеска блага и стара се само о земаљским добрима овог живота, тај је сличан трговцу, који за ништавне ствари даје злато, сребро и драго камење. Сви смо ми такви, кад брзопролазна и ништавна блага овог света купујемо губитком небеских добара, губитком припремљеног нам вечног блаженства. Хришћанине, имај стално на уму да имаш једну душу, и бој се да је не изгубиш занавек!
____________________
[FONT=&quot][1][/FONT] Имајући у виду то и такво достојанство душе, постаје нам јасно колико је разорна сила греха: само је грех у стању да умртви ту по природи бесмртну душу. То је и била, по уче-њу светих Отада, последица првородног Адамовог и Евиног греха, то и природна последица сваког људског греха. Грехом је прво „умрла" умртвљена душа у човеку, а тек потпм је до-шло, као последица те духовне смрти, до смрти тела. Будући да је душа животворна сила тела, њеним замирањем, умире итело, које је такође, иако од праха, требало да остане не-трулежно, вечно оживљавано силама душе и силом Духа Све-тог. Грехом је ушла смрт у свет, а где се зачео грех? — у срцу људском и души, кроз злоупотребу слободе. Зато Господ у Еванђељу препушта живим „мртвацима" да сахрањују своје мртве, што значи духовно умрлим; отуда и св. Апостол Павле говори о удовици која је „жива умрла." (Прим. прев.)

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ​

Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века (Никејски Символ вере)​

Бескрaјнa и неутешнa би билa нaшa жaлост зa умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу "да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!" (1. Кор. 15,32) били у праву.
Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, a тa се припремa завршaвa смрћу. Људима предстоји да једном умру, а онда суд (Јевр. 9,27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.
Али душа његова наставља да живи не прекидијући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: "Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе" ("За душу корисно штиво", август 1894).
После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: "Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист" (Св. Амвросије: "Смрт као добро").
Преподобни ава Доротеј, Отац из 6. века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: "Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: "тај дан пропадну све помисли његове" (Пс. 146, 4), то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима, деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела, гине... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела" (Ава Доротеј, Поука 12).
Велики подвижник 5. века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: "Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16, 22-28)... Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад почињу да предосећају... оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље - макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа), у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1 Кор. 11, 7; Кол. 3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом животу, постаје као безосећајна - она која садржи у себи сву силу разума, собом чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их се лиши" (стр. 178-179).
Савремена "посмртна" искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у "вантелесној" сфери; треба владати целим хришћанским учењем о том питању.
ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА

Духовна виђења често почињу код смртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.
Ово искуство смртника је праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим светом у који треба да уђе; истинска природа ликова умрлих који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу, - и нема потребе да ми улазимо у то.
Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се смртнику стави на знање да онај свет није потпуно непознато тесто, да онај живот такође карактерише љубав коју човек гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан дирљиво излаже ову мисао у речима упућеним умирујућој сестри: "Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их - и моли да се заузму за нас. Окружиће те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде."
СУСРЕТ С ДУХОВИМА
Али по изласку из тела душа се налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично она стреми онима који су јој ближи по духу, и ако је још у телу била под утицајем неких од њих, она ће и остати зависна од њих и по изласку из тела, ма како се одвратни они чинили у сусрету.
Овде нам се поново напомиње да онострани свет, мада нам неће бити потпуно туђ, неће бити ни само пријатан сусрет с вољенима "у луци" среће, већ духовни судар који испитује расположење наше душе за живота - да ли је више нагињала ка Анђелима и светима водећи живот испуњен врлинама и по заповестима Божјим, или се пак путем немара и безверја учинила погодним за друштво палих духова. Преосвештени Теофан Затворник лепо каже да се у ваздушним митарствима душа пре искушава, него што се оптужује.
Мада је сама чињеница суда у загробном животу ван сваке сумње - како појединачног суда одмах после смрти, тако и Страшног суда на крају света - спољашња осуда Божја ће бити само одговор на унутрашње расположење које је душа у себи изградила у односу на Бога и духовна бића.
ПРВА ДВА ДАНА ПОСЛЕ СМРТИ
У току прва два дана душа ужива у релативној слободи и може да посећује на земљи она места која су јој драга, али већ трећег дана она одлази у друге сфере.
Овде архиепископ Јован просто понавља учење познато Цркви од 4. века. Предање саопштава да је Анђео који је пратио преподобног Макарија Александријског у пустињи рекао, објашњавајући црквено помињање умрлих трећег дана од смрти: "Када се трећег дана у цркви за душу изврши приношење, Анђео јој ублажи жалост коју осећа због раздвајања од тела, јер славословље и приношење у цркви Божјој за њу буди у њој добру наду. Јер се у току два дана души даје да, заједно са Анђелима који су уз њу иде по земљи где хоће. Зато душа која воли тело лута понекад око куће у којој се растала од тела, некад око гроба у који јој је положено тело; и тако она проводи два дана, као птица, тражећи себи гнездо. А врлинска душа иде по оним местима где је обично чинила добра дела. Трећег дана Онај Који је васкрсао из мртвих налаже свакој хришћанској души да се подражавајући Његово васкрсење узнесе на небо и поклони Богу" (Речи св. Макарија Александријског о изласку душа праведних и грешних).
У православном чину сахрањивања умрлих преподобни Јован Дамаскин живо описује стање душе која се растала од тела, али се још увек налази на земљи, а не може да општи с драгим особама које види: "Авај, какав подвиг чека душу која се растаје од тела! На Анђеле очи подиже, узалуд се моли: према људима руке пружа, али не налази помоћника. О овоме, драга моја браћо, мислимо у нашем кратком животу, молимо Христа за покој умрлих и за велику милост нашим душама" (Чин опела мирјана, стихира самогласна, глас 2).
У писму мужу своје сестре на самрти св. Теофан пише: "Па сестра неће умрети; тело умире, а лице остаје. Прелази само у други поредак живота. У телу које лежи испод ликова светих и које се после износи ње нема, и у гроб је не сакривају. Она је на другом месту. Жива је исто као сад. У прво време и прве дане биће поред вас - само што не прича и не може да се види, иначе је ту... Имајте то у мислима. Ми који остајемо плачемо за онима који одлазе, а њима је лакше: то стање је радосно. Они који су умрли, а онда су у тело враћени, налазили су га веома неудобним за живот. Исто ће и сестра осећати. Њој је тамо боље, а ми очајавамо као да се с њом нека несрећа догодила. Она гледа и сигурно се чуди томе" („За душу корисно штиво", август 1894).
Треба имати у виду да овај опис прва два дана после смрти представља опште правило, које ни у којем случају не обухвата све ситуације. И стварно, већина цитираних у овој књизи одломака из православне литературе не потпада под ово правило, - и то из очигледног разлога: Светитеље који се нису ни везивали за мирске ствари, него су непрестано живели у ишчекивању преласка у други свет, чак не привлаче ни она места где су чинили добра дела, они одмах почињу да се узносе на Небеса. Други пак, попут К. Икскула, почињу, по Божијем промислу, да се узносе пре него што истекну два дана по особитој милости Божјег провиђења. С друге стране, сва савремена "посмртна" искуства, ма како била фрагментарна, не потпадају под ово правило: вантелесно стање је само почетак првог периода бестелесног лутања душе на местима која је везују за земљу, али нико од ових људи није провео у стању смрти довољно дуго да би чак могао да сретне два Анђела који треба да их прате.
Неки критичари православног учења о посмртном животу сматрају да су слична одступања од правила "посмртног" искуства доказ противречности у православном учењу, али ови критичари схватају све исувише буквално. Опис прва два дана (као и осталих) никако није некаква догма; то је само модел који показује најопштији ред посмртног искуства душе. Многи случајеви, како у православној литератури, тако и у причама о савременом искуству, где су се мртви одмах јављали живима првог или другог дана после смрти (понекад у сну) служе као пример истинитости тога да душа стварно остаје близу земље неко време (Права јављања мртвих после овог кратког периода слободе душе су много ређи и увек бивају по Божјој Вољи с неким нарочитим циљем, а не нечијом слободном вољом. Али до трећег дана, а често и пре, тај период се завршава).
МИТАРСТВА
У то време (трећег дана) душа пролази кроз легионе злих духова који јој преграђују пут и оптужују за разне грехе у које су је сами увукли. У складу са разним откривењима постоји двадесет таквих препрека, тзв. "митарства", а на сваком од њих се истражује овај или онај грех; прошавши једно митарство, душа прелази на следеће. И само ако их успешно прође све, душа може да настави свој пут избегавши да буде одмах бачена у ад. Како су ужасни ови демони и митарства може се видети и из тога да је Сама Богородица, када јој је Арханђел Гаврило саопштио о приближавању њене смрти, молила Сина Свог да избави Њену душу од ових демона. Као одговор на Њене молитве Сам Господ Исус Христос је сишао с небеса да узме душу Пречисте Своје Мајке и одведе је на небо (то се видљиво изображава на традиционалној православној икони Успења). Уистину је страшан трећи дан за душу умрлог, и зато су јој нарочито потребне молитве.
У шестој глави је наведен низ светоотачких и хагиографских текстова о митарствима, тако да нема потребе да овде још нешто додајемо. Међутим, и овде можемо да приметимо да описи митарстава представљају модел мука које душа подноси после смрти, а индивидуално искуство се може јако разликовати. Небитне појединости типа броја митарстава су, наравно, од секундарне важности у поређењу са главном чињеницом да се душа стварно ускоро после смрти излаже суду (појединачном) на коме се "сумира" шта је урадила у "невидљивој борби" коју је водила (или није водила) на земљи против палих духова.
Даље у писму мужу сестре на самрти Теофан Затворник пише: "Убрзо после смрти почиње подвиг проласка кроз митарства. Тамо ће јој бити потребна ваша помоћ! Мислите на ово и чућете њен вапај вама упућен: помозите!" - ето на шта треба да усмерите сву вашу пажњу и љубав. Мислим да ће најстварнији показатељ ваше љубави према њој бити ако се од тренутка смрти, остављајући бригу о телу другима, одвојите и у самоћи утонете у молитву за њу у њеном новом стању јер она сада има неочекиване потребе. Стално будите окренути ка Богу у молитвама - за помоћ њој, не само у току шест недеља, већ и дуже. У Теодорином казивању, вреће из које су Анђели узимали да би се отарасили митара су биле молитве њеног старца. Исто ће бити и са вашим молитвама... Не заборавите ово да чините... То је љубав!
Критичари православног учења често погрешно схватају ову "врећу злата" из које су на митарствима Анђели "плаћали за дугове" блажене Теодоре; понекад је погрешно пореде с латинским појмом о "вишку заслуга" светих. Овде исто ти критичари исувише буквално разумеју православне текстове. Овде се нема у виду ништа друго до молитве Цркве за умрле, тачније, молитве светог и духовног оца. Форма којом се ово описује, - скоро да нема ни потребе о томе говорити - је метафорична.
Православна Црква сматра учење о митарствима тако важним да их спомиње у многим богослужењима. Црква нарочито излаже ово своје учење свој својој умирућој деци. У "канону на исход душе" који свештеник чита крај самртничког одра постоје следећи тропари:
"Удостој ме да, одлазећи са земље, не будем задржан од ваздушног кнеза, насилника и мучитеља, што на страшном путу стоји и испитује" (Песма 4).
"Предај ме, о Владичице, у свештене и часне руке Светих анђела, да њиховим крилима заклоњен, не угледам бешчасно, смрадна и мрачна лица демона"(Песма 6).
"Ти која роди Господа Сведржитеља, далеко од мене одагнај горких митарстава поглавара и владара овога света, кад будем на самрти, да бих те прослављао вавек, света Богородице" (Песма 8).
Овим речима Црква припрема умирућег православног хришћанина за предстојећа искушења.
ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА
Затим, успешно прошавши кроз митарства и поклонивши се Богу, душа у току тридесет седам дана посећује небеске обитељи и адске бездане још увек незнајући где ће да остане, и тек јој се четрдесетог дана одређује место до васкрсења мртвих.
Наравно нема ништа чудног у томе што, прошавши митарства и заувек раскрстивши са земаљским, душа треба да се упозна с правим оностраним светом у чијем ће једном делу пребивати вечно. Према откривењу Анђела преподобном Макарију Александријском, нарочито помињање умрлих у Цркви деветог дана после смрти (осим општег симболизма девет анђеоских чинова) је повезано с тим да су души до тада биле показиване рајске лепоте и тек после тога, у току остатка четрдесетодневног периода су јој показивали мучења и ужасе ада, да би јој четрдесетог дана било одређено место где ће чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд. И овде се ради само о општем правилу или моделу посмртне реалности, и без сумње, сви умрли не завршавају свој пут у складу са овим правилом. Знамо да је Теодора стварно завршила своју посету аду управо четрдесетог - земаљским мерама мерено - дана.
СТАЊЕ ДУШЕ ДО СТРАШНОГ СУДА
После истека четрдесет дана неке душе пребивају у стању ишчекивања вечне радости и блаженства, а друге - у страху вечних мука које ће тек почети после Страшног Суда. До тада још увек су могуће промене у стању душа, нарочито ако се приноси за њих Бескрвна жртва (помињање на Литургији) и узносе се молитве.
Учење Цркве о стању душа на небу и у аду до Страшног Суда детаљно је обрадио свети Марко Ефески.
Корист од молитви, како заједничких, тако и личних за душе оних који су у аду је описана у житијима светих подвижника и у светоотачким списима. У житију Мученице Перпетуе (3. век) на пример, судбина њеног брата јој је била откривена кроз представу воде која се налазила тако високо да он није могао да је дохвати с оног прљавог и неиздрживо врелог места где је био затворен. Захваљујући њеној усрдној молитви која је трајала дан и ноћ, он је успео да дохвати воду и она га је угледала на светом месту. На основу тога је схватила да је ослобођен казне (Житија Светих, 1. фебруар).
Сличан пример постоји и у житију подвижнице монахиње Анастасије Логачове која се упокојила у нашем двадесетом веку: "Она је у своје време предузела молитвени подвиг за свог рођеног брата Павла који се удавио у пијаном стању. Прво је отишла код блажене Пелагије Ивановне која је живела у Дивејевском манастиру да је упита шта да чини за олакшање загробне судбине брата који је тако несрећно и нечасно окончао свој земаљски живот. Овако су се договориле: да се Анастасија затвори у своју келију, да пости и моли се за брата и да свакодневно по сто педесет пута говори молитву "Богородице Дјево"... После четрдесет дана имала је овакво виђење: Дубока провалија, а на дну као какви камен, а на њему - два човека с гвозденм ланцима око врата од којих је један био њен брат. Када је ово испричала блаженој Пелагији, ова ју је посаветовала да подвиг понови. По истеку следећих четрдесет дана угледала је исту ону провалију, исти камен на коме су била иста она двојица с ланцима, с тим што је њен брат устао, обишао око камена, опет пао на камен и ланци му се опет нађоше око врата. Пошто је испричала ово Пелагији Ивановној, ова је опет посаветовала да се и трећи пут моли. После четрдесет дана Анастасија угледа исту провалију и исти камен на коме се сад налазио само један непознат човек, њен брат је отишао од камена и нестао; онај што је остао на камену је говорио: "Благо теби што имаш јаке заступнике на земљи". После овога блажена Пелагија је рекла: "Твој брат се ослободио од мука, али није задобио блаженство" ("За душу корисно штиво", јун 1902.).
Има много сличних случајева у житијама православних светитеља и подвижника. Онима који су склони претераном буквализму у погледу ових виђења треба, највероватније, рећи да форма коју имају ова виђења (обично у сну) није, наравно, обавезно "фотографија" стања у коме ће се налазити душа у оном свету, већ пре представа која нам саопштава духовну истину о томе да се стање душе поправља молитвама оних који су остали на земљи.
МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ
Колико је важно помињање на литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је рекао: "Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију"; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) "Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш људима Божју благодат?" - упитао је Јеромонах - "Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од мојих молитви".
Зато су парастос и домаћа молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли "за оне који су у аду".
Св. Григорије Велики је одговарајући на питање: "шта би могло да буде корисно за душе после смрти?" у својим "Разговорима" рекао: "Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина" (IV; 57,60).
Св. Григорије наводи неколико примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га у одређене дане ослобађали од окова - баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV; 57,59).
Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу; "Ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се"... Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могао да побуди молитву после смрти.
Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана, молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.
ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА УМРЛЕ?
Сви они који желе да покажу своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: "Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих".
Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује Надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.
О, сродници и ближњи покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према умрлима.
Чим неко умре одмах зовите свештеника или му јавите да би прочитао "Молитве на исход душе", које се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће да опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде потпуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно врши служба умрли спомињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних служби.
Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани" (Мт.5,7).
ВАСКРСЕЊЕ ТЕЛА
Једног дана ће овај пролазни свет пропасти и наступиће вечно Царство Небеско у коме ће душе искупљених сједињене са својим васкрслим телима, бесмртне и непролазне, заувек бити са Христом. Тада ће делимичну радост и славу за коју чак и сад знају душе на небу заменити пуноћа радости нове творевине за коју је човек и био створен; али они који нису хтели спасење које је на земљу донео Христос мучиће се вечно - са својим васкрслим телима заједно - у аду. У завршном поглављу "Тачног изложења православне вере" преп. Јован Дамаскин описује стање душе после смрти:
"Верујмо и у васкрсење мртвих. Јер ће оно уистину бити, биће васкрсење мртвих. Али, говорећи о васкрсењу, ми мислимо на васкрсење тела. Јер је васкрсење поновно подизање оног што је пало; како ће душе, будући бесмртне, да васкрсну? Јер ако је смрт одвајање душе од тела, васкрсење је, наравно, поновно сједињавање душе и тела, и поновно уздизање умрлог живог бића. Дакле, само тело које је пропадљиво ће васкрснути као непролазно. Јер Онај Који га је у почетку створио од праха земаљског може поново да га васкрсне после његовог пропадања и враћања у земљу од које је и настало вољом Творца..."
Наравно, ако је само једна душа чинила добра дела, само ће она и бити овенчана славом. И ако би само она стално била предата задовољствима, праведно би она једина и била кажњена. Али пошто душа није тежила ни добру ни злу одвојено од тела, праведно је да и једно и друго добију заслужену казну...
Дакле, васкрснућемо, јер ће се душе опет сјединити с телима која ће постати бесмртна и која ће збацити са себе оно пропадљиво, и изаћи ћемо пред страшни Христов суд: и ђаво, и његови демони, и његов човек, тј. антихрист, и нечасни људи, и грешници ће бити бачени у огањ вечни, не материјални као овај овде, већ онај за који само Бог зна. А они који су чинили добро ће као сунце засијате заједно с Анђелима у животу вечном, заједно с Господом нашим Исусом Христом, увек гледајући на Њега и пред Његовим погледом, наслађујући се непрекидним весељем које од Њега истиче, славећи Га са Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин." (стр. 267-272).

Превод: Биљана Вићентић​

ЈАВЉАЊЕ УМРЛИХ ОСОБА ЖИВИМА

Мало је људских бића у свету која у току свога земаљског живота не доживе ни једно јављање умрлих особа (сродника, пријатеља, познаника), у сну или на јави. То се догађа како онима који верују у бесмртност људске душе и загробни живот тако и онима који не верују. Овим последњим, може се рећи, чак и пре и чешће него онима првима, са намером да их убеди и приведе вери. Али како већина ова јављања сматра за своје интимне доживаљаје и о њима ретко другима саопштава, то се о њима у широкој јавности мало зна. Ми ћемо од забележених и објављених одабрати неколико и овде саопштити.
[FONT=&quot]Умрла мајка јавља се своме безбожном сину и враћа га вери[/FONT]
У једну сеоску парохију доселио се из оближње вароши младић од својих 25 година. На крају села купио вилу, окружену густом боровом шумом, и живео повучено. Месном свештенику пао је у очи својим ревносним посећивањем богослужења у цркви сваке недеље и празника. Први је долазио у цркву и последњи из ње излазио. За време богослужења стајао је скрушено, духовно сабран у себе, и молио се. Свештеник је зажелео да се са њим упозна, али му се прилика за то никако није указивала. Најзад, у почетку великог поста свештеник прими писмо од непознатог младића, у коме га овај позива да га посети. Свештеник је то једва дочекао и отишао. Том приликом младић му је опширно описао свој бурни живот и прелом који му се догодио.
Родитељи су му били богати земљопоседници и он је у родитељском дому одгајен у вери и побожности. По свршетку основне школе родитељи га упишу у средњу школу у оближњој вароши. Друштво у које је тамо упао било је безбожничко и почело да исмејава његову веру. Немајући подршке ни с које стране, временом се у њему угаси пламен вере и он постане јавни неверник. Крстић са ланчићем, који му је мајка у детињству подарила, он са презрењем одбаци од себе. Друштво га је вукло све дубље у понор. Ноћне пијанке и оргијања са развратним девојкама и женама, без стида и срама, убили су у њему осећање морала и он се нашао на дну пакла. У то време родитељи му помру једно за другим од некакве заразе. На вест о томе он пође у село да обиђе њихове гробове. Ма да је све друго исмејавао, у његовој развратној души ипак се очувала извесна љубав према родитељима и она га покрене да пође и поклони се њиховим гробовима. Али на домаку гробова, њему се свест помрачи и он падне на земљу. Освестио се тек у соби једног сељака; у коју га је његов слуга пренео. Сутрадан је устао и пошао до гробља, али му се исто догоди. Трећег дана остао је у постељи и ништа му се није десило. Четвртог дана устао је и кренуо ка гробљу, али се опет на домаку гробова сруши онесвешћен. И овога пута слуга, који је био уз њега, уз помоћ неколицине пренесе га и смести у кревет. Кад је дошао к себи, он нареди слузи да му позове лекара. Овај је стигао сутрадан, прегледао га и прописао лек. У почетку лекар је олако схватио његову болест, али је доцније увидео да је у питању необичан и тежак случај, где он не може помоћи. После шестонедељног узалудног лечења, лекар је дигао руке и препустио га његовој судбини. Све док је лекар био поред њега, он је гајио наду да ће оздравити, али кад га је оставио - њега захвати велики страх. У бунилу, које га је с времена на време спопадало, он је западао у мрак, пун смрада и јаука, од чега му се крв у жилама ледила. Једне ноћи он у страху крикне и отвори очи. При слабој светлости свеће он поред кревета спази своју умрлу мајку и осети њену руку у својој. Била је сва обучена у бело, само наједном месту видело се црно платно.
"Ја сам, твоја мати, почела је она да ми говори. Твоји греси, твој развратни живот и неверовање досадили су Богу и Он је хтео да те уништи. Ти си не само себе упропастио него си и нас упропастио, и ово црно место на мојој хаљини твоји су тешки греси. Отац и ја молили смо се Господу за тебе, и Он је био вољан да те поврати Себи, али не милошћу већ строгошћу. Он је знао да је теби мио само наш гроб, и зато ти није допустио да му приђеш, да би признао вишу силу коју одричеш. Али ти то ниси схватио. Зато ме је Господ послао теби, и ово је последње средство да се поправиш. Ти ниси признавао Бога, бесмртност душе и загробни живот. Ево ти доказа: ја сам умрла, али сам жива, јављам ти се и говорим с тобом. Поверуј у Бога и врати Му се. Сети се како сам те учила да будеш добар хришћанин. Још једанпут заклињем те: врати се Богу. Ти не верујеш и, може бити, мислиш да моју појаву објасниш растројством свога уображења, али знај да су твоја објашњења лажна. Ја својим духовним бићем стојим пред тобом. А за доказ да је ово истина, ево ти крстић који си ти одбацио, узми га, иначе ћш погинути! Поверуј, и твоја ће болест бити излечена на чудесан начин".
После тих речи ње је нестало, а у мојој руци обрео се бачени крстић.
Појава мајке и њене речи дубоко су протресле његову душу, савест се у њему пробудила и он се згадио на свој дотадашњи живот. У тренутку кад се тај прелом у његовој души догодио, у соби се појавио његов слуга са чашом свете богојављенске водице у руци и пружио му је са речима: "Ово је света богојављенска водица, пиј, господине, може ти од ње бити лакше". Он је са радошћу примио пружену чашу и искапио је. Намах се осетио потпуно здравим, устао је из кревета и захвалио Богу. Сутрадан је отишао у цркву да се помоли и захвали Богу на спасењу, а из цркве се упутио гробовима својих милих родитеља, пао на њих и залио их обилним сузама покајања. После тога он одлучи да се настани у овом селу и промени начин живота (Од неверовања - веровању. Календар "Православље" за 1928. годину, стр. 68-76).
[FONT=&quot]Умрла мајка се јавља сину и спасава га од самоубиства[/FONT]
Неки имућни човек пре прошлог рата (1941-1945) потписивао је менице својим познаницима и на крају морао многе од њих да плати. Због туђих дугова све имање отишло му је на добош. Оставши без ичега, био је принуђен да проси. У свом очајању он се ноћу упити на гробље у намери да на гробу својих родитеља изврши самоубиство. Опхрван јадом, мучењем и унутрашњом борбом да ли да прекрати свој живот, он на гробу својих родитеља заспи. У сну му се јави мајка, која му запрети да не чини што је наумио. Боље је и да проси па да се хлебом храни, него да учини грех самоубиства и себе осуди на вечне муке. У царству Божјем има много оних који су на земљи били просјаци, али нема ни једног који је себи сам свесно одузео живот. То га је спасло од тешког греха (Епископ Николај, 50. Мисионарско писмо. Битољ, 1932).
[FONT=&quot]Умрла мајка јавља се свештенику и упућује га да исповеди и причести њеног сина[/FONT]
Ово се догодило у Москви 1923. године. У једној московској цркви завршавала се служба Божја, коју је служио свештеник недавно премештен из унутрашњости. При крају службе, међу последњима, пришла је да целива крст и једна дама у црнини. После целивања крста, она се обрати молбом свештенику да пође ради исповести и причешћа једног болесника. Њему је рђаво и он преживљава своје последње часове. Свештеник се почео изговарати да је заузет пословима у цркви и предложио јој да упути другог свештеника, свога колегу. Али је она упорно захтевала да баш он пође, и он је, најзад, пристао. Замолио је свога колегу да посвршава и његове послове и кренуо је. Полазећи, он се обрати дами, која је чекала, хоће ли и она са њим.
- На жалост не могу, одговорила је она. Ја ћу вам написати адресу, то није далеко одавде.
После тих речи она је из торбице извадила малу оловку, од старог коверта оцепила парче папира и на обратној страни написала адресу.
Кроз четврт сата свештеник је био пред зградом. То је раније била мала гостионица, сада претворена у прихватилиште партијске омладине из унутрашњости. У адреси је био назначен и број собе. Свештеник се обрати вратару за обавештење, и овај му одговори да такво лице постоји и упути на одговарајући број собе. Кад је свештеник закуцао на врата, изнутра се чуо глас да уђе.
Свештеник је ушао и зачудио се. Соба је била велика и празна, без болесника. Иза писаћег стола подигао се и пошао му у сусрет младић од својих 20-22 године. После поздрава, свештеник је запитао где је болесник.
- Овде нема никаквог болесника, одговорио је младић.
- Извините, мене су овамо упутили да исповедим и причестим тешког болесника, рекао је свештеник.
- То је очигледна грешка. Како се зове тај болесник? Запитао је младић.
Свештеник му је рекао име болесника.
- То сам ја, одговорио је младић са осмехом. Неко је хтео да се нашали и са мном и са вама. Изволите сести, рекао је младић и услужно понудио свештенику столицу. То је несумњива погрешка, наставио је да говори младић. Седајући поред писаћег стола, свештеник је случајно лактом закачио на столу рам са сликом и оборио себи у крило. Збуњен овим што је учинио, он је пожурио да подигне рам и да га стави на сто. Том приликом је погледао на слику и у особи која је на њој била препознао даму коју је видео у црнини и која га је упутила овамо.
- То је она. Та жена је пре пола сата била у цркви. Она ме је упутила овамо, рекао је брзо и радосно свештеник.
- То не може бити, спокојно је одговорио младић. То је слика моје мајке, а она је умрла пре годину дана.
- Не, истина је, погрешке не може да буде, наставио је свештеник. Она је била у цркви и ја сам разговарао са њом. Она ме је молила да дођем овамо.
- Та дама вам је дала моју адресу? запитао је младић.
- Да, она је написала вашу адресу, одговорио је свештеник, и пружио младићу парче папира са адресом.
Младић је узбуђено узео папир. У том часу лице његово добило је израз крајње забуне и страха. Лице је прекрило мртвачко бледило, а чело облио обилан зној.
- Да, то је рукопис моје мајке, рекао је младић једва отварајући уста.
Он је седео загледан у папир. Његово тело почело је да дрхти. Наслонио је главу на руке и затворио очи. Настала је мучна тишина. Њу је прекинуо свештеник, дижући се.
- Ја сам спреман, рекао је младић, пренувши се. Приступите исповести.
Свештеник је умиривао младића, који је за све време исповести плакао и ућутао тек пред причешћем.
Кад је свештеник отишао, младић се из своје собе, која је била на првом спрату, спустио код другова у приземљу и испричао им шта се збило.
Подигла се велика галама, распра, исмевање, пребацивање. Неки су захтевали да се свештеник одмах пронађе и ухапси. Други, разумнији и уздржљивији, умиривали су плаховите другове. У тим расправама није учествовао само он, који је сео и спустио главу на руке, као да је веома уморан.
Кад се галама после неколико минута стишала, неки другови пришли су му и позвали га, али се он није одазвао. Био је мртав. У његовој згрченој шаки нашли су папир са његовом адресом. Оловком исписан текст на папиру бледео је и губио се на њихове очи и од њега је остало само неколико тачака.
Свештеника су одмах ухапсили, под сумњом да је младића отровао. Али лекарска комисија, која је извршила одбукцију леша, нашла је да је младић умро од тешког срчаног обољења (Варшавски лист „Слово“ за 1932. год.).
[FONT=&quot]Умрла супруга јавља се своме мужу и враћа га Богу[/FONT]
Један свештеник остаде удов после шеснаестогодишњег брачног живота са шесторо ситне деце. Губитак супруге, са којом је проживео срећно и задовољно, у непомућеној слози и љубави, толико га је протресла, да умало није померио памећу. Њиме је овладала таква туга и жалост, да се потпуно изменио и одао алкохолу, у нади да ће у њему наћи олакшање своје невоље. Али после неког времена њему се у сну јави његова умрла супруга и посаветује га да се ради ње, ради себе и свога високог чина, ради деце и службе своје, окани пагубног пута којим се упутио. Нека не жали због растанка са њом, јер ће се опет састати у вечности. Уместо празнине коју осећа у своме срцу, нека ту празнину попуњава љубављу према Богу, према деци и својој пастви. Душу своју нека храни честим читањем Речи Божје, честим богослужењем и молитвама за њу, себе, децу и поверене му душе. - Свештеник је послушао глас своје умрле супруге и примио га као глас анђела чувара и самога Бога. Напрегао је све своје силе и вратио се на прави пут.
[FONT=&quot]Умрли муж јавља се жени и открива где се налази њен затурени накит[/FONT]
Старица Ленка Јанић живела је у Београду за време аустро-угарске окупације Србије у првом светскот рату (1915-1918). Мучила се много и сиротовала, али се стално Богу молила. Једном јој се догоди да затури свој накит који је држала у резерви за случај глади, па да га онда прода и децу исхрани.
Због тога се много ожалостила. Али дође јој још један далеко већи удар. Добије вест да јој је син Мика погинуо у рату. Плакала је горко за својим сином. У тој тузи она једне ноћи види у сну свога умрлог мужа Љубу. Он је запита што је тако жалосна. "Како не бих била жалосна, кад сам изгубила накит и сина!" одговори она. На то јој он рекне да је накит затрпан у сандуку том и том, а син Мика жив је. Кад се пробудила, она пожури да претресе означени сандук и у њему заиста нађе затурени накит, а син Мика по свршетку рата вратио се жив и здрав (Епископ Николај, Повест о необичном сну обистињеном, Емануил, стр. 29-30).
[FONT=&quot]Умрла вереница јавила се своме веренику и посаветовала га да се врати вери и Богу[/FONT]
Један човек, факултетски образован, судија по струци, испричао је следећи чудесни догађај из свога живота: Пре неколико година заволео сам једну девојку и натеравао да с њом ступим у брак. Већ је био назначен и дан свадбе. Али, на неколико дана пре венчања, моја вереница назебе, добије галопирајућу туберколозу и после 3-4 месеца умре. Иако је за мене то био велики удар, ипак, време чини своје. Ја сам све мање мислио на своју вереницу и све мање жалио, док је нисам скоро потпуно заборавио.
Десило ми се потом да кренем на службени пут, који ме је водио кроз један град наше области (губерније), у коме су становали неки моји рођаци. Ја прекинем пут и свратим код тих рођака на један дан. Рођаци ме увече сместе у засебну собу. Са мном у соби био је мој пас, врло паметна животиња. Била је таква месечина, да се могло читати. Ја још нисам био добро заспао, кад кроза сан чујем како мој пас почиње да режи. Знајући да он то никад не чини безразложно, помислио сам да је у соби случајно остала мачка, или је протрчао миш. Подигао сам се у постељи и бацио поглед по соби, али ништа нисам приметио. Међутим, пас је све јаче режао и очигледно нечега се плашио. Ја га погледам и видим да му се сва длака накострешила. Почнем да га умирујем, али он се све више плашио. Тада и мене почне да обузима страх, иако по својој природи нисам био страшљив. Страх је и код мене и код пса бивао све већи, да се и мени сва коса на глави подигла увис. Још минут, и ја бих сигурно изгубио свест. Али пас је почео да се смирава, а са њим и ја. Истовремено са смиривањем почео сам да осећам нечије присуство у соби и да очекујем да се тај "неко" појави. Кад сам се потпуно смирио, мени одједном приђе моја умрла вереница, пољуби ме и рекне: "Здраво, Александре Николајевићу! Ти не верујеш да иза гроба постоји живот. Ево, ја сам жива, погледај ме! Чак сам те и пољубила. Веруј, драги мој, да се смрћу не прекраћује живот". Затим ми је указала шта треба да прочитам о загробном животу у Светом писму и другим духовним списима. Још ми је нешто саопштила, али ми је забранила да то причам другима.
Кад сам сутрадан устао из кревета и погледао себе у огледалу, зачудио сам се своме изгледу: сва моја коса на глави побелела је за једну ноћ! Кад су ме рођаци за време заједничког чаја видели оседелог, уплашили су се веома.
Не треба да прећутим да ја до овог случаја нисам веровао ни у шта: ни у Бога, ни у бесмртност душе, ни у загробни живот. У цркви нисам био неколико година, нити се исповедио ни причестио. Празници, постови и црквени обреди за мене нису постојали. Али од овог случаја, ја сам опет хришћанин који верује, и не знам како да захвалим Богу што ме је истргао из бездана пагубних заблуда (Из превода: Вечне загробне тајне).
[FONT=&quot]Умрли брат јавио се сестри и објаснио зашто није дошао кад су га очекивали[/FONT]
Донка Стојановић из Битоља, имала је брата, иконописца. Он јој је јавио да ће је о Ускрсу посетити. Она се томе много обрадовала и са радошћу га очекивала. Али Ускрс дође и прође, а њега нема. Њу је то много ожалостило и забринуло. Једне ноћи он јој се у сну јави и објасни да је он хтео доћи, али га је смрт претекла. После неколико дана она добије вест да јој је брат умро у селу Књажеву, код Софије (у Бугарској), и то баш оне ноћи кад се њој јавио (Епископ Николај, Емануил, стр. 27).
[FONT=&quot]Умрли брат јавио се брату и опоменуо га да верује[/FONT]
Руски кнез Владимир Сергијевич Долгоруки био је посланик на пруском двору у Берлину и тамо се заразио идејама слободних мислилаца. Отада он није веровао у Бога нити загробни живот. Његов брат, кнез Петар, чувши о томе, писао му је много пута и убеђивао да верује, јер без вере нема среће на земљи, а особито је вера потребна ради будућег живота. Али све је било узалуд. Кнез Владимир смејао се убеђењима свога побожног брата.
Вративши се једном од краља, осетио је велики умор, брзо се свукао, бацио у постељу и задремао. Одједном он зачује како се завеса испред његовог кревета помиче, неко му се приближава и нечија хладна рука дотаче се његове руке, чак је и стегне. Он отвори очи и види свога брата Петра, који му рекне: "Веруј!" Обрадован неочекиваном појавом свог брата кнез Владимир скочи из кревета, у намери да се са братом загрли, али овај у том тренутку ишчезне. Он позове послугу и запита шта му је са братом, али му ова одговори да никаквог брата није видела. Он помисли да је то био сан, али реч "веруј" још звони у његовим ушима. Он запише датум и час виђења. Ускоро потом прими извештај да се његов брат упокојио баш у дан и час када се њему јавио. Отада он је одбацио идеје слободних мислилаца и вратио се вери. Свој доживљај и преокрет често је причао другима (Из превода: Вечне загробне тајне).
[FONT=&quot]Погинули син јавља се оцу и зове га к себи[/FONT]
Ристо, син покојног хаџи Стојана Опеничанина, испричао је покојном епископу Николају чудноват доживљај свога оца Стојана. На месец дана пред своју смрт Стојан је позвао сина Ристу и рекао му да ће неко у њиховој кући умрети кроз месец дана. Како је то он дознао, није хтео рећи. Најпре је мислио да ће умрети његова супруга и почео кришом од ње све припремати за погреб. Куповао је разне ствари и доносио кући, али да му жена не види. Али на десет дана пред смрт он је сањао сина који му је погинуо у рату. Син му је рекао: "Хајде, бабо, дођи овамо, чека те деда" (то јест, његов отац). После неколико дана исти сан се поновио. Изјутра на дан смрти он је хтео да уваља једно буре у подрум, али том приликом падне, буре га скрши и он погине (Епископ Николај, Повест о наговештеној смрти у сну, Емануил, стр. 28-29).
[FONT=&quot]Умрли сусед јавио се своме суседу[/FONT]
Неки сељак из Вевчана испричао је покојном епископу Николају: Умро ми комшија кога сам много волео. Туговао сам за њим, молио се Богу и палио свеће. Једне ноћи јави ми се он у сну, и ја га лепо гледам; па сетивши се да је он умро, запитам га: "А где се ти сада налазиш?" А он одговори: "У небеској Цркви". После малог ћутања, он ће рећи: "Све даће које ви нама умрлима дајете, долазе нама на небо". Несумњиво он није мислио рећи да хлеб, вино, свеће и друго што се спрема и дели одлази на небо, него да од тога што се за њих спрема и дели они доживљавају радост и олакшање у оном свету, како то и Црква учи на основу добивених откривења (Епископ Николај, Повест о јављању из оног света, Емануил, стр. 22).
[FONT=&quot]Умрли отац јавио се сину и позвао га да дође код њега 18. октобра[/FONT]
Мој рођак, сада покојни, Живан Арсенијевић, службеник Среске скупштине у Крагујевцу, сањао је 2. октобра 1964. године свога умрлог оца, који га је позвао да дође код њега. "А кад?" запитао је он оца. - "18. октобра", одговорио је отац. На дан 18. октобра Живан пође својим приватним послом до села Брзана. По свршеном послу, долазећи на железничку станицу у Брзану, он се несрећно оклизне и падне на колосек пред локомотиву и погине.
[FONT=&quot]Умрли друг јавио се другу и захвалио му на његовим молитвама и милостињи[/FONT]
Почетком овог века живео је у једном граду Русије пензионисани чиновник Николај. Био је добар и побожан човек. У младости он се дружио са Василијем, касније такође чиновником у пензији. Своје пријатељство нису прекидали ни кад су отишли у пензију. Али једног дана Василије се разболи и умре. Његов друг Николај усрдно се молио Богу за свога умрлог друга и повремено делио милостињу за спас његове душе. У четрдесети дан по Василијевој смрти Николај је седео у својој соби. Наједном, врата од собе шкрипну и на њима се укаже умрли друг Василије и проговори тихо: "Хвала ти, друже мој, на твојим усрдним молитвама за мене и милостињама. Тиме си ми много помогао. По Божјој милости избављен сам из пакла и сад живим у добром обиталишту".
Николај је био избезумљен и са ужасом слушао свога друга и није могао ни речи проговорити.
"Опрости друже, и до виђења у вечности, продужио је да говори Василије, надам се да ћемо се скоро видети и заједно обитавати. А дотле потруди се још ради свога вечног спасења". После ових речи изашао је на врата и ишчезао.
После овог виђења Николај је бригу о имовини предао деци својој, а он се дао на још бројнија богоугодна дела. После две године и он се тихо упокојио за време молитве на коленима (Из превода: Вечне загробне тајне).
[FONT=&quot]Умрли друг јавио се другу да би га уверио у загробни живот[/FONT]
Пре неких четрдесет година познавао сам два млада официра. Један од њих био је православне а други лутеранске вероисповести. Они су били дали реч један другом да се онај који први умре јави ономе што остане. Прошао је неколико година како их нисам видео. Једном приликом одем да посетим своју тетку. Она ми рече да се у том тренутку код ње налази некакав чудни странац, који проводи најстрожи живот: иде бос одевен у полумонашку хаљину, опасан узицом. За време богослужења не улази у храм него стоји пред његовим вратима. Кад сам зажелео да га видим и тетка га увела, ја сам се запањио: преда мном је стајао један од оне двојице официра, мојих познаника, онај православне вере. После срдачног другарског поздрава, он ми је испричао да је његов друг лутеран, умро и да му се потом јавио, и то не у сну него на јави. Том приликом он му је испричао шта душа доживљује по изласку из тела, али му је забранио да о томе прича другима. После тог виђења са својим другом, он је продао све своје велико имање и раздао на богоугодна дела, а сам се одао скитачком животу, у нади да ће га Бог помиловати (Тамо).
[FONT=&quot]Умрли пријатељ јавно се пријатељу и захвалио му на његовим доброчинствима[/FONT]
У Москви 28. фебруара 1831. године умро пешадијски генерал Степан Степанович Апраксин. У младости својој он се на кратко време упозна са кнезом Василијем Владимировичем Долгоруковим. Оба су служили у истом пуку, први у чину пуковника а други у чину мајора. Долгоруков умре 1789. године у таквој беди, да се није имао чиме сахранити. Његов пријатељ Апраксин плати све погребне трошкове и подушја. Трећег дана по сахрани јави се Долгоруков Апраксину и захвали на доброчинству. Том приликом он му прорекне дуг и срећан живот и обећа да ће му се пред крај живота опет јавити. После тога Апраксин је био још дарежљивији према сиромасима и радовао се кад би му се указала прилика за доброчинство.
Кад се навршила четрдесет друга година, Долгоруков му се јави око десет часова увече. Опет му се захвалио за учињена доброчинства и опоменуо га да се припрема за смрт, која ће наступити после двадесет дана. Још му се обећао да ће га на три дана пред смрт опет посетити и после тих речи удаљио се. Апраксин је поверовао речима загробног весника, исповедио се, причестио и примио свету тајну јелеосвећења. На три дана пред смрт дозове једног пријатеља и замоли да у току ноћи остане код њега. Те ноћи јави се Долгоруков и заподене разговор са Апраксином. Присутан пријатељ слушао је разговор, али Долгорукова није видео. Трећег дана Апраксин је умро (Тамо).
[FONT=&quot]Умрли посилни јавио се своме бившем командиру и најавио му скору смрт[/FONT]
Иван Афанасијевич Прашчев као млад официр учествовао је у угушивању пољске побуне 1831. године. Он је имао посилног, по имену Наума Середу. У једној борби Середа буде смртно рањен. Умирући, он замоли Прашчева да његовој матери преда 3 златице, колико је при себи имао.
- Испунићу сигурно твоју поруку, одговорио му је Прашчев, и не само те три златице него ћу и од својих додати, за твоју предану службу.
- Чиме да вам узвратим за вашу доброту? Простењао је самртник.
- Ево чиме. Ако умреш, дођи из оног света к мени онога дана кад ја треба да умрем.
- Разумем, одговорио је Середа и убрзо потом испустио душу.
После скоро 30 година Прашчев је једне лепе вечери седео у башти са женом, кћерком и зетом. Одједном пас, који је био уз њих, потрчи стазом унапред и почне да лаје. Прашчев пође за њим и на неколико корачаји спази људску прилику која му се приближавала. То је био Середа.
- Шта имаш, Середа, да ми кажеш? Да није дошао дан моје смрти? запитао је Прашчев.
- Тако је, ваше благородије. Ја сам дошао да испуним вашу заповест. Дан ваше смрти наступио је, одговорио је загробни весник и нестало га.
Прашчев се одмах почео да припрема за смрт по хришћанском обреду: исповедио се, причестио и направио распоред своје имовине. Али смрти још нема. Следеће вечери, око 11 часова, Прашчев је опет седео у башти са својим укућанима. Одједном се зачуо женски крик и у томе пред ноге Прашчева пала је на колена жена његовог кувара, молећи га да је заштити од пијаног мужа, који је јурио за њим са великим куварским ножем у рукама. И пре него што су Прашчев и присутни дошли к себи, пијаница је дојурио и зарио нож у стомак Прашчева, наневши му смртоносну рану, од које је он одмах издахнуо (Тамо).
[FONT=&quot]Душе умрлих интервенишу код митрополита да не казни свештеника који се моли за њих[/FONT]
Један свештеник из Московске митрополије није могао да одоли наваљивању својих парохијана да са њима попије по чашу ракије, па је у томе почешће претеривао. Чује за то митрополит Филарет и опомене га. Он обећа да ће се поправити, али обећање не одржи. Због тога митрополит реши да га казни лишењем свештеничког чина. Већ је и пресуда била готова, само још да је митрополит потпише. Но он то не учини одмах него остави за сутра. Идуће ноћи њему дођу на сан многи непознати људи и почну да га моле за тога свештеника, да га не лишава чина, јер ако то учини, лишиће њих молитава које он за њих приноси Богу. Ово заузимање загробних житеља дубоко је деловало на митрополита и он сутрадан нареди да му позову тога свештеника. Кад је овај дошао и са великим страхом изашао пред митрополита, овај га је запитао да му каже за кога се све он моли на светој литургији. Свештеник му је тада открио да се он на свакој литургији моли, поред оних живих и умрлих ктитора и приложника уписаних у поменик, још и за све оне за које нема ко да се моли нити жртве да приноси.
"Добро је то што чиниш. Ти се молиш за њих, а они су прошле ноћи дошли ми на сан и молили ме да те не кажњавам лишењем чина, јер ћу онда њих казнити лишењем твојих молитава за њих. Ја сам вољан да услишим њихове молбе, али под условом да се оставиш проклетог пића. Ако ми даш тврду реч да ћеш ме послушати, ја ћу спремљену пресуду, која је чекала само мој потпис, поцепати и оставићу те на досадашњој парохији. Уразуми се! Ово ти је последња опомена и прилика да се освестиш и спасеш!" рекао му је озбиљним родитељским тоном митрополит.
Свештеник се облио сузама, пао пред ноге митрополитове и тврдо обећао да ће се оставити пића. Своју реч одржао је и остао на парохији.
МОЛИТВА СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ
О, Светитељу оче наш Јоване, Пастиру добри и тајновидче душа људских! Сада се крај Престола Божијег за нас молиш, јер си и сам после смрти рекао: "Мада сам умро - ја сам жив". Умоли Свештедрога Бога да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овога света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам дарује смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашега. Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путеводитељ на земљи био, па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумљење Христово. Услиши уздисање смућене младежи нашег поколења, изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини. Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте, који се давимо у мноштву страсти, и чекамо Твоје очинско настављење, да се озаримо светлошћу невечерњом, у којој Ти обитаваш и молиш се за чеда своја, расута по свој веселени, али која се, макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост Христос Господ наш обитава, Коме припада част и сила, сада и увек и у векове векова. Амин.




Sa sajta:Borba za veru!

Dodato posle 15 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Samo da jos dodam na ovo sve sto sam postavio da je zivot veoma kratak i mozda jos kraci jer nikad ne znamo kada se mozemo naci pred prestolom Bozijim!Pa kada dodje taj dan naseg svrsetka zivota na zemlji onda cemo videti ko je bio u pravu a ko ne.Ja vas pozivam na pokajanje i da pridjete veri i spasenju duse vase to je radi vas ni zbog koga drugoga i opet ponavljam ovo je samo radi vas.Ako se nekada u toku vaseg zivota odlucite pokajati za vase grehe koje uciniste prema Gospodu onda cete morati ispovediti svaku ovde napisanu rec koja je protivna Gospodu.Ja vas opet pozivam na pokajanje dok nije kucnuo cas smrti jer tada je vec kasno nema pomoci ni pokajanja!

 

[poelbuster]

Neka mi se ne zameri što ne odgovaram na temu(svoje mišljenje sam već izrazio) ali moram da predložim novu temu
koja bi se zvala :"Najduži postovi koje niko ne čita"

Dragi brate kota703

Već smo pisalo o tome da duge i nepregledne postove niko ne čita.
Ništa lakše nego copy/paste
Ali te molim da imaš na umu da je ovo forum gde se vrši razmena mišljenja a ne prosto kopiranje tekstova.
Napišeš brate lepo ukratko šta želiš da kažeš ,potkrepiš citatom i uputiš na poreklo citata.
Ko želi da proveri ili da proširi svoja saznanja potražiće izvor na koji se pozivaš.
Ne zameri mi molim te ,krajnje sam dobronamerno ovo napisao.

 

[Jurivaka]

Neka mi se ne zameri što ne odgovaram na temu(svoje mišljenje sam već izrazio) ali moram da predložim novu temu
koja bi se zvala :"Najduži postovi koje niko ne čita"

Dragi brate kota703

Već smo pisalo o tome da duge i nepregledne postove niko ne čita.
Ništa lakše nego copy/paste
Ali te molim da imaš na umu da je ovo forum gde se vrši razmena mišljenja a ne prosto kopiranje tekstova.
Napišeš brate lepo ukratko šta želiš da kažeš ,potkrepiš citatom i uputiš na poreklo citata.
Ko želi da proveri ili da proširi svoja saznanja potražiće izvor na koji se pozivaš.
Ne zameri mi molim te ,krajnje sam dobronamerno ovo napisao.

Apsolutno si u pravu. Forum i jeste neka tribina za razmjenu mišljenja, ali naših mišljenja, mišljenja nas koji na forumu učestvujemo. Potpuno je deplasirano podastirati ovdje mišljenja i stavove nekoga ko ne učestvuje u raspravama. Druga je stvar pozivati se na takva mišljenja, pogotovu ako je riječ o autoritetima, ali to ne znači kopirati ih ovdje, nego uputiti na njih, da bi potkrijepili vlastite stavove; pa ko želi da provjerava ima tu mogućnost. Nekada je prihvatljiv i kratak citat, isto u cilju dokaza ispravnosti svoga stava, ali kopirati cijele stranice, smarajuće je i kontraproduktivno.

 

[kota703]

Neka mi se ne zameri što ne odgovaram na temu(svoje mišljenje sam već izrazio) ali moram da predložim novu temu
koja bi se zvala :"Najduži postovi koje niko ne čita"

Dragi brate kota703

Već smo pisalo o tome da duge i nepregledne postove niko ne čita.
Ništa lakše nego copy/paste
Ali te molim da imaš na umu da je ovo forum gde se vrši razmena mišljenja a ne prosto kopiranje tekstova.
Napišeš brate lepo ukratko šta želiš da kažeš ,potkrepiš citatom i uputiš na poreklo citata.
Ko želi da proveri ili da proširi svoja saznanja potražiće izvor na koji se pozivaš.
Ne zameri mi molim te ,krajnje sam dobronamerno ovo napisao.

Mogli ste jednostavno da kazete da vam smetaju ovoliki dokazi o postojanju Gospoda Isusa Hrista i da cete se potruditi maksimalno da ih demantujete!To sto vi pisete nikavog smisla nema to se zove praznoslovlje koje se jako kaznjava kada dusa izadje iz tela.Da ste pametni procitali bi ste svako slovo sto sam postavio to je za spasenje duse vase a ne da ja ovde dokazujem da ja nesto znam.Ti kazes da si Pravoslavac a smeta ti ovo sto sam postavio daleko si od Pravoslavlja cim ti ovo smeta.Ima tema koju sam postavio pravi i lazni Pravoslavci procitaj i pronadji se tamo.Ja znam sto ti ja smetam zato jer sam protiv ekumenizma a ti si to vec prihvatio kao i ono zlo veliko od patrijarha Irineja.Ja cekam odvajanje 5 vladika i da osnuju pravu Pravoslavnu crkvu a vi se lizite sa papom vodecim zlom na zemlji.Ruska Pravoslavna crkva se zgrozava sta radi nas nesretni patrijarh a vi ste njegovi sledbenici zato je i nastalo ovoliko Bogoodpdanistvo.Gospod sidje sa nebesa i umre za nase grehe i da ja samo na to bacim neki komentar pa to po meni nije normalno,Gospod je predobar sta mora da trpi.