Zanimljivosti i dešavanja iz oblasti kulture i umetnosti

[crvendac_011]

"Sanjari" u Teatru Bojan Stupica

"Sanjari" u Teatru Bojan Stupica

Mondo 05.03.2010 00:19



Predstava Roberta Muzila "Sanjari" u režiji Miloša Lolića, biće izvedena 6. marta u Tetaru "Bojan Stupica" Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

U saopštenju se navodi da u predstavi igraju Nikola Vujović, Dubravka Kovjanić, Sena Dorović, Goran Jevtić, Feđa Stojanović, Cvijeta Mesić, Radovan Vujović i Srđan Markov.

Predstava "Sanjari" će biti izvedena u Beogradu nakon uspešno završenog dvodnevnog gostovanje JDP-a u Beču, u okviru programa koji organizuje bečko Narodno pozorište "Najbolji sa Istoka!".

Predstava je rađena po drami austrijskog pisca Roberta Muzila u režiji Miloša Lolića, a na festivalu u Beču je zauzela centralno mesto u obe programske večeri tog programa.

Program "Najbolji sa Istoka!" Narodno pozorište organizuje polugodišnje i svaki put ga posveti drugoj državi, a ovo je bilo posvećeno predstavljanju Srbije.

 

[crvendac_011]

Šopen u kući kralja Petra

Šopen u kući kralja Petra

Studio B 04.03.2010 13:46



U Spomen-kući kralja Petra na Senjaku (Vase Pelagića 40) sutra u 19 časova održaće se muzičko veče posvećeno dvestogodišnjici rođenja velikog kompozitora Frederika Šopena.

Veče organizuje opština Savski venac, u saradnji sa Fakultetom muzičkih umetnosti.
Pre koncerta, koji će održati pijanistkinje Marija Đurić i Aleksandra Pavlović, biće prikazan dokumentarni film „Šopen”, režisera Srboljuba Božinovića.

 

[crvendac_011]

Garavi sokaci Mike Antića

10. 03. 2010. 21:26h | Vestionline

Garavi sokaci Mike Antića

Otvaranjem umetničke kolonije "Miroslav Mika Antić" na Petrovaradinskoj tvrđavi u četvrtak počinje tradicionalna manifestacija "Antićevi dani", u znak sećanja na velikog srpskog pesnika. Predstavnici gradskih vlasti Novog Sada položili su u sredu uveče cveće na Antićev grob.

Mika Antić​

Trodnevna manifestacija "Antićevi dani" se svake godine održava povodom dana rođenja, 14. marta, pisca nezaboravnog "Plavog čuperka" i "Besmrtne pesme" i mnogih drugih nezaboravnih pesama.

Mika Antić se uspešno bavio i slikarstvom, filmom i novinarstvom.

U Osnovnoj školi "Miroslav Antić" u Futogu u četvrtak u podne biće priređen susret sa pesnicima Dušanom Pop Đurđevom, Miodragom Raičevićem i Anđelkom Erdeljaninom.

Mika Antić o sebi

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama".

U sportskom i poslovnom centru "Vojvodina" biće otvorena izložba fotografija iz Mikinih filmova, koje se nalaze u arhivi producenta Ilije Bašića.

Antićev film "Doručak sa đavolom" biće prikazan u 20 sati u Amfiteatru "Spensa", a u isto vreme u petrovaradinskoj Galeriji ''Gradić" Draško Ređep otvoriće izložbu likovnih radova nastalih na prošlogodišnjoj umetničkoj koloniji.

U petak će u novosadskoj Gradskoj kući biti uručena nagrada "Miroslav Antić" književniku iz Sarajeva Stevanu Tontiću za knjigu pesama "Sveto i prokleto", a književno veče laureata održava se u Gradskoj biblioteci.

[YOUTUBE]FGdxiXaM1WE&feature[/YOUTUBE]

Posle prezentacije radova ove umetničke kolonije u ateljejima na Tvrđavi, završno veče manifestacije "Antićevi dani" biće priređeno u subotu u Galeriji ITD Radošević, takođe na Petrovaradinskoj tvrđavi.

 

[crvendac_011]

"Šumanović" Vladi Veličkoviću

10. 03. 2010. 06:55h| Seecult

"Šumanović" Vladi Veličkoviću

Nagrada “Sava Šumanović” za 2010. godinu dodeljena je srpskom slikaru i akademiku Vladimiru Veličkoviću, koji već decenijama živi i radi u Parizu, saopšteno je na izložbi "Art Expo" na Novosadskom sajmu.

Vladimir Veličković​

Nagradu “Sava Šumanović” za likovnu umetnost - sagledavanje i "ocenjivanje" širokog dijapazona najrazličitijih umetničkih i teorijskih opusa dodeljuju Novosadski sajam, Galerija "Bel art" i Centar za vizuelnu kulturu "Zlatno oko", a odluku o dodeli tog priznanja Veličkoviću saopštila je 9. marta članica žirija Vesna Latinović, direktorka Galerije "Bel art".


U žiriji su bili i likovni kritičar Sava Stepanov, direktor Centra za vizuelnu kutluru Zlatno oko iz Novog Sada i direktorka Galerije slika Sava Šumanović u Šidu Vesna Burojević.


Nagradom “Sava Šumanović” afirmiše se Šumanovićevo delo i ukazuje na značajne opuse istaknutih savremenih autora,

S obzirom da je Šumanović bio umetnik koji je istraživao (racionalizam, kubizam, ekspresionizam, realizam) i tokom prve polovine 20. veka otvarao nove puteve tadašnjeg srpskog slikarstva, te da njegov umetnički angažman obuhvate i pisane teorijske rasprave, nagrada “Sava Šumanović” podrazumeva sagledavanje i "ocenjivanje" širokog dijapazona najrazličitijih umetničkih i teorijskih opusa.

Laureati


Prvi dobitnik nagrade “Sava Šumanović” bio je 1999. godine Dragomir (Novi Sad), a dobitnici su i Zdravko Mandić iz Zrenjanina (2000), beogradski umetnici Mrđan Bajić (2001), Dušan Otašević (2002) i Miodrag B. Protić (2003), Živko Grozdanić iz Novog Sada/Vršca (2004), Milan Blanuša iz Beograda/Vršca (2005), Mileta Prodanović iz Beograda (2006), Balint Sombati (Szombathy) iz Novog Sada/Budimpešte (2007), Dragoljub Raša Todosijević iz Beograda (2008) i Mira Brtka iz Stare Pazove (2009).

 

[crvendac_011]

Otvaranjem izložbe o Disu počelo Disovo proleće

Otvaranjem izložbe o Disu počelo Disovo proleće

Beta | 10. 03. 2010. - 22:59h

Otvaranjem multimedijalne izložbe o životu i stvaralaštvu pesnika Vladislava Petkovića Disa, večeras je u Čačku zvanično počela tradicionalna, 47. pesnička manifestacija "Disovo proleće".
Izložba pod nazivom "S nevinih daljina", čiji je autor bibliotekarka Gradske biblioteke u Ccačka Olivera Nedeljković, posvećena je na 130. godišnjicu Disovog rođenja.
Na izložbi su, osim Disovih knjiga, fotografija i drugih dokumenata, prikazani i dokumentarni film režisera Puriše Đorđevića o Disovom životu, kao i video rad slikara Božidara Plazinića inspirisan Disovom poezijom.

Izložbu je otvorio beogradski pesnik Duško Novaković, a postavljena je u Risimovoj galeriji u Čačku i trajaće mesec dana.
Pored te izložbe, u okviru manifestacije "Disovo proleće", koju organizuje Gradska biblioteka, u narednih dva i po meseca biće promovisana edicija o srpskim pesnicima "Velikani srpske književnosti", autora Radovana Popovića i predstavljen roman ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade Grozdane Olujuć.

Biće organizovan i naučni skup o pesništvu Aleksandra Ristovića, kao i književno veče posvećeno tom pesniku, zatim gostovanje dečijeg pesnika Moše Odalovića, kao i promocija Antologije srpskog pesništva na ruskom jeziku.
Završno veče "Disovog proleća" održaće se 21. maja, kada će biti dodeljena Disova nagrada, koju je ove godine dobio pesnik iz Zaječara Saša Jelenković.
Prema podacima organizatora, cela manifestacija, koju finansira Grad
Čačak uz pomoć Ministarstva kulture i Čačanske banke, ove godine koštaće oko 2,5 miliona dinara.

 

[crvendac_011]

Opčinjena našim folklorom sa mirisom bosiljka

Izložba slika i karikatura Bete Vukanović u Galeriji RTS

Opčinjena našim folklorom sa mirisom bosiljka

Milena Marjanović| 10. 03. 2010. - 00:02h/ Blic Onlinehttp://www.blic.rs/Kultura/Vesti/180091/Opcinjena-nasim---folklorom-sa-mirisom-bosiljka/komentari

U Galeriji RTS-a od sutra uveče (20 sati) do 1. maja pruža nam se nakon dužeg vremena izuzetna priliku da uživamo u delima Bete Vukanović. Na izložbi će biti predstavljene 34 Betine slike i dve karikature, nastale između 1895. i 1962. godine (portreti, autoportreti, pejzaži, vedute, aktovi, enterijeri) iz fundusa Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja, Istorijskog muzeja Srbije, kao i iz privatnih kolekcija. Autor izložbe i teksta u katalogu naslovljenom „Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu“ je istoričar umetnosti Nikola Kusovac. Kako je uobičajeno, prenos vernisaža je na Drugom programu RTS-a.

„Kada se sagleda u celini šta je sve Beta Vukanović uradila kao likovni pedagog i društveni radnik, kao slikar i pionir u izradi i oblikovanju ukrasnih i upotrebnih predmeta, zatim u oblasti moderno shvaćene ilustracije, grafike, grafičkog dizajna, a posebno kao kopista i karikaturista, onda postaje razumljiva i prihvatljiva ocena da su njenim dolaskom likovni život i kultura u Srbiji dobili nove sadržaje i nove vrednosti u skladu s potrebama sredine i zahtevima vremena“, piše Nikola Kusovac.

Priča o Bavarki Babet Bahmajer, kako je Beti bilo kršteno ime, počinje krajem leta 1898. godine, mesec dana nakon udaje za Ristu Vukanovića, svog kolegu po kičici. Umesto na medeni mesec, krenula je put Srbije i našla se u Beogradu da tu i ostane. Znala je da Beograd ne nalikuje evropskim gradovima u kojima je živela. Opisivali su joj ga Srbi na školovanju u Minhenu. Govorili su joj da je turska kasaba koja postaje evropska varoš, da je tek uvedena električna struja, da su slikarske izložbe retke, mahom jednog dela u vitrini neke radnje...

Ipak, oskudna sredina, uglavnom neobrazovana, s retkim evropskim manirima, ali znatiželjna i odlučna da napreduje na putu ka Evropi, zauvek je privukla mladu Nemicu. Odlučila je da u njoj ostane i svom snagom i srcem joj pomogne da se uzdigne. Zato u srpskoj istoriji umetnosti Beta Vukanović zauzima sasvim izdvojeno mesto.

Rođena je u Bavarskoj 1872. godine. Slikarstvo je studirala u Minhenu, doučila u Parizu i 1900. došla u Beograd. Jedan je od osnivača Lade, 1904. godine, prvog jugoslovenskog umetničkog udruženja. Sa Ristom Vukanovićem vodila je Umetničku školu u Beogradu (na mesto prvobitne Kutlikove), koja prerasta u državnu Umetničko-zanatsku školu u kojoj radi kao profesor do 1936. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobija nagradu za sliku „Krsna slava“, godine 1969. Sedmojulsku. Umrla je u Beogradu 1972. godine, u sto prvoj godini života.

Beta Vukanović preživela je četiri rata. Balkanske ratove provela je u operacionoj sali, pored ranjenih vojnika. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. U Prvom svetskom ratu stigla je sa bolesnim suprugom i ranjenicima do Soluna, a odatle u Marselj. Sačuvana su samo dva njena akvarela iz tih godina: na onom iz 1915. godine su francuski vojnici iz afričkih jedinica, a na akvarelu iz 1916. godine je predeo iz Marselja. Oba su u Vojnom muzeju u Beogradu. Rista Vukanović umro je u sanatorijumu 1918. godine i sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu. Beta se vratila u Beograd s poslednjim transportom izbeglica 1919. godine. Stanovala je u Domu učenica i radila kao nastavnik crtanja. Tokom Drugog svetskog rata, znajući za njeno poreklo, Nemci su joj ponudili da se učlani u „Kulturbund“. Odbila je. Beta Vukanović smatrala se Srpkinjom.

Sve što je Beta Vukanović slikala, slikala je s ljubavlju, najradije u pleneru, s impresionističkim treptajima svetlosti. Najbolje se to vidi na folklornim scenama. Nije slikala iz glave, uvek po modelu: seljanke i seljake u raznobojnoj narodnoj nošnji, Cigančice u živopisnoj odeći, zanimljive fizionomije. Prizren je za nju bio veliki izvor inspiracije. Tamo su nastala njena najprivlačnija platna, poput „Prizrenke“. Otvorena srca, Beta je podjednako volela i ljude i slikarstvo. Gotovo bi se moglo reći da je naivno verovala u kvalitet narodnog života ne sluteći da bi tu srpsku tradiciju s mirisom bosiljka bilo šta moglo ugroziti.
Testamentom, pedesetih godina prošlog veka, Beta Vukanović je svoj legat (247 slika, pastela, akvarela i crteža) ostavila Muzeju grada Beograda. Pojedini predmeti iz njenog ateljea, kao i medalje, ordenje i ukazi, putem otkupa pridodati su Legatu posle njene smrti.

Izgubljena slika
Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je „Krsna slava“. Izložila ju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Izabrala je temu svojstvenu srpskom narodu jer je poput drugih umetnika koji su izlagali u Parizu želela da iskoriste tu priliku da svoju drugu otadžbinu prikaže svetu u pravom svetlu. U intervjuu nedeljniku „NIN“ 1958. godine poverila je: „To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije ni čula. I rešila sam da to prenesem na platno. Slika je obišla desetak evropskih gradova.“ Nažalost, od Betine „Krsne slave“ sačuvane su samo dve reprodukcije, kao litografija i oleografija.

Začetnik umetničke karikature
Beta Vukanović je i začetnik umetničke karikature u našoj sredini. Karikature su joj objavljene u mnogim listovima i u časopisu „Nova Evropa“, Zagreb, 1921. Ilustrovala je „Opštinsko dete“ B. Nušića, 1902. i knjigu Milice Janković „Zec i miš“ 1934.
„Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi. Razume se - učiteljicu. Kaznili su me, ali me to nije opametilo“, otkrila je Beta u jednom intervjuu 1968. godine, kao i to da se na dvorskom balu 1904. godine ugledavši jednog malog trbušastog francuskog generala kako igra s nećakom pisca Sime Matavulja, inače izuzetno visokom ženom, povukla iza zavese da ih na brzinu nacrta. Vremenom je njenom rukom nastala zavidna galerija karikatura najistaknutijih političkih, kulturnih i vojnih ličnosti Beograda iz prve decenije XX veka. Betine karikature danas se nalaze u fundusu Narodnog muzeja.

 

[crvendac_011]

Dve "srpske premijere" na Kolarcu

Dve "srpske premijere" na Kolarcu

Glas javnosti 11.03.2010 17:25



Beogradska filharmonija priređuje koncert 12. marta u Zadužbini Ilije M. Kolarca koji će tradicionalno biti posvećen uspomeni na premijera Srbije Zorana Đinđića koji je ubijen pre sedam godina.

Koncertom će i ove godine dirigovati Uroš Lajovic, a na programu će pored dve "srpske premijere" - Koncerta za violončelo i orkestar Benjamina Jusupova i "Udaljenih glasova" Tamare Ibragimove, biti i Peta simfonija Petra Iljiča Čajkovskog.
Koncert za violončelo Jusupov je komponovao za Mišu Majskog, a s Beogradskom filharmonijom solo deonicu će svirati Maja Bogdanović (na fotografiji), mlada srpska violončelistkinja koja živi i radi u Parizu.
Jusupov, koga nazivaju filozofom muzike, višestruko je nagrađivan kompozitor, a poznat je i kao dirigent i pijanista (klavirski je saradnik Maksima Vengerova).
Njegova dela izvode, pored ostalih, Londonska i Minhenska filharmonija, a Beogradska filharmonija je na novogodišnjem koncertu izvela njegov Tango rok koncert za violu.
U premijernom izvođenju "Udaljenih glasova" Tamare Ibragimove kao solisti će nastupiti koncertmajstori orkestra Miroslav Pavlović i Ksenija Milošević.
Kompozitori Benjamin Jusupov i Tamara Ibragimova biće gosti Beogradske filharmonije na koncertu.

 

[crvendac_011]

зборник матице српске за ликовне уметности

Зборник Матице српске за ликовне уметности

Дневник 10.03.2010 20:49



У издању Одељења за ликовне уметности Матице српске недавно је објављен Зборник бр. 37 (Нови Сад, 2009), значајна стручна и научна публикација која периодично излази од 1963. године. Познато је да поједини бројеви Зборника нису увек пратили уобичајени ритам објављивања (једна свеска годишње).

Међутим, последња два броја потврђују да је могуће сакупити довољно квалитетних радова за издавање обимне научне публикације која би излазила једном годишње. Уосталом, брижљиви одабир аутора и темељан рад увек су добра потврда настојања институције да поред сталних активности (истраживачки рад), одржи висок ниво издавачке делатности. То се види по садржају новог броја Зборника, у коме поједини прилози представљају праве монографске студије. Конципиран као публикација коју чине текстови и архивска грађа од средњовековног раздобља до периода модерне, Зборник обухвата различите теме из историје уметности. На самом почетку, Јулијана Стевановић пише о портретима светитеља и идејном програму олтара катедрале св. Трипуна у Котору. У тексту “Манастир Трескавац у 15. веку и програм зидног сликарства наоса цркве Богородичиног Успења” Светлана Смолчић-Макуљевић на основу изворне грађе (турски дефтери) тумачи особености иконографског програма сликарства наоса.
У чланку под насловом “Новооткривене фреске и мермерни ктиторски натпис из 1425. године у цркви Св. Николе у Горњој Шаторњи“, Радомир Петровић образлаже закључке до којих је дошао након обављених сликарско-конзерваторских радова (тачно презиме ктитора, иконографска и стилска сродност олтарских слика са фрескама у манастиру Манасија). Мирослава Костић говори о цртежу са насловне стране “Историје” Јована Рајића, рад Јакова Орфелина, водећег мајстора каснобарокног еклектицизма. У опсежној студији “Патронаштво митрополита Павла Ненадовића” Бојана Ибрајтер-Газибара пише о једном од највећих мецена српске уметности 18. века.
У наставку Зборника, Душан Шкорић говори о Лазару Сердановићу, мање познатом сликару из друге половине 18. века. Аутор посебну пажњу поклања Сердановићевом раду на иконостасу цркве Св. Николе у Миклушевцима. У тексту “Културни трансфер у доба просветитељства - Орфелин, “Калиграфија” и реформа српских основних школа” Владимир Симић прати пут реформи образовања у Карловачкој митрополији, али и значај интелектуалаца на рецепцију тих реформи. Ирена Зарић пише о иконостасу цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, као и особеностима олтарске преграде током 19. века.

 

[crvendac_011]

Sećanje na Miju Aleksića

12. 03. 2010
PRESS

Sećanje na Miju Aleksića

Beba Aleksić, supruga čuvenog srpskog komičara koji je umro pre tačno petnaest godina, kaže da su Sergej i Manda Mijini dostojni naslednici

Moć transformacije... Mija Aleksić imao je više od 140 uloga / Život u slozi... Beba i Mija


Danas se navršilo petnaest godina od smrti jednog od najvećih srpskih komičara svih vremena. Aleksić, rođen 1923. godine u Gornjoj Crnući kod Rudnika, na pozorišne daske prvi put je zakoračio u praskozorje Drugog svetskog rata. Sa njih više nikada nije sišao, i do kraja života bio je najstrastveniji i najdisciplinovaniji glumac koji se može zamisliti. Mijina supruga Beba Aleksić svedoči za Press o njihovom zajedničkom životu.
Beba Aleksić, koja svake godine obnavlja uspomenu na muža tako što dodeljuje nagradu sa njegovim imenom, kaže da je Mija doživljavao pozorište vrlo ozbiljno, ali nije dozvoljavao da mu se posao meša u porodični život.
- Bio je veliki radnik. Sve što je radio, radio je vrlo odgovorno i nije se štedeo. Iz pozorišta se uvek vraćao pravo kući. Obriše noge, uđe u kuću i onda je muž i otac. Posao nikada nije donosio kući - rekla je Beba.
- Kada je vežbao za ulogu, radio je to vrlo rano ujutru, dok drugi ukućani spavaju - priča Beba i dodaje:
- Glumački dan traje 24 sata. To ih jako, jako troši....
U ovaj dan, kako nalaže varoška tradicija, sve do 1972. godine Aleksić je uspevao da „uglavi" i termin za - kafanu. Ali, za razliku od mnogih glumaca boema koji su pili do poslednjeg dana svog života, Mija Aleksić je te godine odlučio da se sa čašicom zauvek raziđe.
- Ne smatram da je meni kafana mnogo smetala. Ono što sam ja želeo i ono što su drugi želeli, prijatelji pozorišta i moji prijatelji, ja sam i ostvario. Ono što su očekivali od mene, ja sam im to i pružio, i pored tog obilaženja kafana. Onda se to zvalo boemisanje, danas je to pijančenje. Onog trenutka kada sam osetio da kafana smeta i mom ugledu i mom radu, ja sam od nje, bez ikakvog napora, digao ruke - govorio je.
Mija Aleksić je bio mišljenja da pozorište treba da oplemeni, a ne da dodiruje rane društva, i nije voleo predstave kao što je „Golubnjača" Jovana Radulovića.
- Postavljam pitanje: da li sam ja plaćen u pozorištu, i od ovog društva, da stvaram kod ljudi muku? Mislim da nisam - govorio je Mija.
Beba Aleksić kaže da je Mija jako voleo da glumi uloge u komadima Branislava Nušića, ali je govorio da nije lako igrati po tekstu najpoznatijeg srpskog komediografa.

Porodična idila... Beba i Mija sa sinovima Veliborom i Stankom

- Ma, samo što žene nije igrao, koliko je uloga imao! Nušićev Agaton mu je bio veoma drag. Jako je voleo da igra i u „Lopovu" Leonida Leonova. Pa ipak, uvek je govorio da bi pre igrao u „Kralju Liru" nego u Nušiću. Uloge po Nušiću uvek su iznurujuće - seća se Beba. A Aleksić se sa Nušićem bio toliko saživeo da je, sa uspehom, dozvoljavao sebi i da improvizuje njegove tekstove.
- Ja sam Agatonu stavio u usta rečenicu koje nema u „Ožalošćenoj porodici": „Dabogda se mrtav prevrtao u groblju!" To je narodna kletva, i neki put me prosto čudi da je Nušić nije upotrebio. U predstavi je tako legla da se redovno prolamao aplauz. Ima glumaca koji mogu da improvizuju i imaju snage da improvizacijom ne naruše red u predstavi - bez lažne skromnosti je govorio o svojoj čuvenoj upadici u Nušićev tekst.
Supruga nosioca Dobričinog prstena kaže da naše glumište, u mlađoj generaciji glumaca, ima umetnike koji bi mogli da naslede Mijinu veličinu.
- Sergej Trifunović u „Crnom Gruji" imao je momente kada je zaličio na Miju. I znate ko još? Manda! On hoće da „povuče" na njega. To sam mu ja i rekla posle jedne predstave u Ateljeu 212 - rekla je Beba Aleksić.
N. KOSTIĆ

 

[crvendac_011]

Mjuzikl za decu

Mjuzikl za decu

RTV Pink 12.03.2010 14:04



Dečiji mjuzikl "Na slovo na slovo", u režiji Darijana Mihajlovića, rađen po istoimenoj televizijskoj seriji za decu Dušana Radovića, koja je emitovana 60-tih i 70-tih godina na programu Radio-televizije Srbije, biće premijerno izveden 17. aprila u Pozorištu na Terazijama, najavio je danas upravnik tog teatra Mihailo Vukobratović.

On je naglasio da je reč o prvom srpskom mjuziklu za decu, kojim žele da na pozorišnu scenu vrate nekadašnje vrednosti i sliku starog Beograda, koja se ogledala u Radovićevim tekstovima i nezaboravnim hitovima Miodraga Ilića Belog. "Želeli smo da napravimo predstavu sa svim elementima pravog mjuzikla, ali namenjen prvenstveno najmlađima", kazao je Vukobratović i izrazio uverenje da će predstava vratiti, u današnje vreme zaboravljene, moralne vrednosti uz koje su generacije 60-tih i 70-tih godina rasle. Vukobratović je rekao da je bilo teško prići tekstovima Dušana Radovića, koji predstavlja inspiraciju i autoritet vredan poštovanja, kao i da je najveći doprinos dao Vladimir Andrić koji je, kao neko ko je poznavao Radovića i cenio ga kao svog učitelja, bio najpodesniji za adaptaciju njegovih tekstova. Andrić je objasnio da je imao veoma zahtevan i zabavan posao kako bi Radovićeve tekstove osavremenio i prilagodio, kako pozorišnoj sceni, tako i novim generacijama, trudeći se pri tome da sačuva suštinu nekadašnje TV emisije i Radovićeve "neprolazne bisere" poput "Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke". Autorska ekipa je dobila pomoć Ministarstva prosvete, koje je prepoznalo edukativni značaj predstave, a od Skupštine grada su dobili tehničku opremu, koja je korišćena na otvaranju Univerzijade, što će, prema rečima scenografa Aleksandra Denića, omogućiti da se produkcija približi savremenim generacijama, koje žive u sferi kompjutera, a opet da se sačuva dizjan 60-tih i 70-tih godina. Kompozicije Ilića Belog adaptiraće i dopuniti njegovi sinovi Sanja i Dragan Ilić, koji su odlučili da ostanu verni onoj emotivnoj noti koja se provlačila kroz zajednički rad njihovog oca i Radovića, a koja ih kao i većinu članova ekipe vratila u mladost i detinjstvo.