Pa prosto, političari koji o tome odlučuju dobiju proviziju u džep, a narod se ne interesuje za te teme sve dok je relativno zadovoljan životom (kod nas je mnogo gore, i oni koji nisu zadovoljni životom ne žele da se informišu istinitim podacima, već veruju prorežimskim medijima).
Očigledan primer su pojedini političari u SAD koji su progurali u više perioda razne zakone o zdravstvu u korist farmaceutskih kompanija, a nakon silaska sa funkcije senatora i drugih visokih pozicija postali predsednici upravnih odbora ili nekih drugih organa najvećih farmaceutskih kuća u SAD.
Naravno da centralne banke mogu novac da prikupe plasiranjem obveznica ili od štednje građana, pa jedna Kina ima preko 3000 milijardi u američkim OBVEZNICAMA, tako da se dobar deo dolara koji odlazi u Kinu vraća u SAD, a kinezi dobiju te hartije, za koje je pitanje da li će sutra vredeti isto ili mnogo manje.
Ali, ako se novac samo naštampa i ubaci u opticaj, znamo šta će se desiti (seća li se neko 1993. godine?), jedini način da se novac ubaci u opticaj bez povećanja inflacije je da se na tržištu pojave nove vrednosti - ali, kako je industrija dostigla zasićenje, drastično povećanje vrednosti kapitala su ostvarile pre 15-ak godina samo firme u IT sektoru (MS, Apple, Google...), i tu se otvorio prostor za ubacivanje novih milijardi u promet.
Ali, promet i sama vrednost tih kompanija je smešna samo u poređenju sa budžetom SAD, tako da tih oko 1000 milijardi njihovog deficita svake godine moraće jednog trenutka da im se obije o glavu.
Sa državnim dugom jedino nema problem Japan, iako je 200% BDP-a, jer uglavnom duguju svojim građanima, kojima plaćaju 1.5%. Navodno, ako bi kamata bila 3%, više od trećine japanskog budžeta bi odlazilo na servisiranje duga.
A Srbija se zaduživala po kamatama iznad 5%...
A fractional reserve banking... pa nije baš tako jednostavno kako laici pričaju, pa još navode neke tekstove koje su navodno objavljene od strane nekih banaka (kao npr. the Bank of England).
Naime, kada banka ima 1000$, i pozajmi nekom 900$, a 100$ ostavi kao rezervu, ne može sad iznova to da radi sa tih 900$, jer ih NEMA pošto ih je pozajmila nekome.
Ali, banak može na račun tog DUGA da kreira papir (tzv. DERIVAT) i da nekom drugom proda papir u vrednosti npr. 890$ (jer će npr. prinos na tih 890$ biti 30$, tj. za 900$ se banci vraća 920$).
Sada banka taj papir može da plasira na berzi hartija od vrednosti (tim hartijama se trguje i u Beogradu na finansijskoj berzi) i proda za npr. 880$.
E, sada banka može tih 880$ ponovo da plasira kao kredit, pa iznova.
Međutim, to ne dovodi do nove količine novca u opticaju, jer tih 880$ dolara banke je došlo od nekoga ko je kupio hartije od vrednosti, dakle to je novac iz opticaja koji se našao u banci.
Dakle, ne kreira banka tek tako magično na računima dodatnih 880$.
Ono što je problem je manipulacijama vrednosti tih hartija, kao i ulaganjima u akcije kompanija i sl., gde se u danu može zaraditi ili izgubiti nekoliko milijardi dolara. Ali, opet, to su nečiji relativno realni dolari (npr. deonice Apple-a).
Kažem relativni, jer deonica Apple-a sada vredi npr. 100$, a sutra može vredeti 10$ ili 200$, a da se realna imovina Apple-a nije promeila ni za 1$.
Upravo te manipulacije sa finansijskim derivatima (čija dodatna vrednost se bazira na PROGNOZAMA kretanja tržišta) nastalim iz kredita za kuće i stanove, dovela je do kraha tržišta u SAD 2008. godine, a razlog je što su banke masovno davale kredite ljudima koji nisu mogli posle 2-3 godine da ih otplaćuju (npr. rata prve 2 godine bude 600$, a posle tog perioda ode na 2000$, ima u jednom dokumentarcu, otprilike situacija kao kod nas sa švajcarcima), i kako je sve veći broj ljudi morao da vrati kuće bankama, banke nisu mogle dalje da ih prodaju po kupljenoj ceni (jer niko neće da živi u ulici u kojoj je 30% kuća iseljeno i kasnije opljačkano od strane bandi), pa su cene nekretnina padale.
Kako su cene kuća padale, i oni koji su uspešno plaćali kredite počeli su da vraćaju kuće (jer zašto bi banci otplaćivao 450.000$ kuću koja u tom trenutku vredi 250.000$).
Generalno, situacija je kao kad bi kod nas banke odobrile desetine hiljada stambenih kredita ljudima koji imaju platu 250e, ali za jeftinije kuće u nekim prigradskim naseljima, i to tako što im je prve dve godine rata 100e, a posle toga će biti 250e, ali ljudi u to svesno uđu nadajući se da će za 2 godine biti bolje, da će imati veće plate...
I posle te dve godine sistem pukne kad se pojavi na tržištu 10.000 kuća po nekim periferijama gradova po ceni 10.000e (koje neće čak ni tajkuni ili neko drugi da kupi, jer teško da će im rasti cena kao luksuznim vilama i stanovima u centru Njujorka), i to onda vuče cene ostalih nekretnina na dole. Na kraju, sve te banke puknu, jer su uložile (svojih i nečijih) milijardu dolara, a oduzete kuće ne vrede 100k dolara.
ako znas na sta mislim)