- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Vlatko Stefanovski: 35 godina putujem po Balkanu
Vlatko Stefanovski: 35 godina putujem po Balkanu
O „Kraljevima žica“, narodnim pesmama, filmskoj muzici, gitari... Možda nam je ime malo pretenciozno, ali se svirkama trudimo da taj naziv opravdamo – kaže Stefanovski. Koncert 27. aprila u beogradskom Sava centru
KRALjEVI Vlatko Stefanovski, Tomi Emanuel i Štokelo Rozenberg
GITARSKA supergrupa „Kings of strings“, koju čine majstori gitare Vlatko Stefanovski, Tomi Emanuel i Štokelo Rozenberg, vraćaju se 27. aprila u beogradski Sava centar, koji su rasprodali prošle godine. Ovoga puta sa dopunjenom set listom i još nekoliko iznenađenja za ljubitelje gitare (karte koštaju 1.500, 1.900, 2.300, 2.800 i 3.200 dinara). Osim u Beogradu, nastupiće i u Zagrebu i Ljubljani, a na pitanje zašto ovu mini-turneju ne prošire i na druge gradove, jedan od najboljih jugoslovenskih gitarista Vlatko Stefanovski za naš list kaže:
- Što se „Kraljeva žica“ tiče, Štokelo i ja smo u Evropi, ali je Toni u Americi i vrlo retko dolazi u Evropu. Uglavnom svira po Americi i Australiji. Kako je on najstariji i najizvikaniji od svih nas, onda se mi prilagođavamo njegovim terminima. Ipak, to najviše zavisi od organizacije. Više koncerata spremamo za sledeću godinu. Naravno da bih želeo da sviramo u Skoplju, da posle Ljubljane produžimo za Austriju, Nemačku , Francusku... Prošle godine smo turneju završili u Švedskoj i nerado smo se razdvojili. Sada su se utisci slegli, imamo dobre audio-snimke i fini dokumentarni film o našem druženju, putovanju i sviranju. Sad možemo bistrih glava da produžimo dalje i sva trojica se kao deca radujemo novom susretu.
* Repertoar će biti drugačiji nego na prethodnom koncertu?
- Ne možemo baš 30 novih stvari da spremimo, ali ćemo sigurno obogatiti set listu sa novim numerama. „Kraljevi žica“ nisu nastali ad hok. Ganjali smo se po celoj Evropi, u Budimpešti, Sofiji, Beogradu, Diseldorfu, Amsterdamu i Torinu. Svaki slobodan dan koristili smo da probamo, družimo se i upoznajemo jedan drugog što bolje.
* Sva trojica ste vrhunski gitaristi, ali kad se kaže „Kraljevi žica“ zvuči malo pretenciozno?
- Ime grupi dao je naš prijatelj Boško Radojković. Ne patim od toga da sebi dajem titule bezveze, nego to ime simpatično zvuči. Možda je malo pretenciozno, ali se mi iz večeri u veče trudimo da taj status opravdamo.
* Vaše ime Vlatko predstavlja sinonim za gitaru na Balkanu?
- Verovatno zbog dužine mog rada i putovanja, zato što sam svako manje mesto na Balkanu posetio, svirao u njemu i obratio se publici na najbolji i najpošteniji način koji sam umeo. Znači, to je sve minuli rad, rekao bih. Ipak, ja 35 godina neumorno putujem po Balkanu, i šire od njega. Živim na Balkanu i sviram po festivalima, u dvoranama, na otvorenim prostorima. Snimao sam albume, muziku za filmove, pozorišne predstave i balet i svirao sam sa triom, i električnim i akustičnim, svirao sam duo, solo, sa Londonskim simfonijskim orkestrom pre nekoliko meseci, svirao sam u najmogućijim i najnemogućijim kombinacijama i situacijama. Verovatno je moje ime sinonim za gitaru zbog dužine mog rada i karijere. A, valjda i zbog kvaliteta (smeh).
* Svojevremeno ste sa grupom „Leb i sol“ dali novu dimenziju
tradicionalnim pesmama „Jovano, Jovanke“ i „Uči me majko, karaj me“?
- Kada je „Leb i sol“ počeo da se bavi tradicionalnom muzikom, taj folklor nije baš bio popularan. Svi mladi su sredinom sedamdesetih slušali rok ili pop muziku, a folklor je totalno bio u autu. To je bila muzika naših roditelja, ne naša. Intuicija nas je naterala da se time bavimo i na sreću taj naš umetnički eksperiment je uspeo. Folklor se, u međuvremenu, vratio na velika vrata kod publike. Ona želi da vidi i čuje nešto autentično, nešto što traje vekovima.
* Posle 10 godina pauze snimili ste muziku za film „Kad svane dan“, koji je bio srpski kandidat za Oskara?
- I u međuvremenu sam radio filmove, ali nisam ja pauzirao, nego su reditelji pauzirali da mi daju veliki zadatak, odnosno dugometražni film. Zahvalan sam Goranu Paskaljeviću koji je prepoznao moj rad i naša saradnja je protekla fantastično. Odmah posle rada sa njim dobio sam da radim muziku za jedan makedonski film čije snimanje uskoro počinje.
* Od svih vaših kompozicija, publika se nekako najviše raduje
pesmi „E, da imam ko što nemam“ iz filma „Džipsi medžik“?
- Po broju pregleda na „Jutjubu“ to je moja najpopularnija pesma. Izašla je iz rukava, srećan sam što mi se desila i što je postala hit na celom Balkanu. Peva se u Srbiji, Bugarskoj, Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji... Znaju je i u Holandiji i Engleskoj. Gde god da dođem, ljudi na nju reaguju sa euforijom.
* Ko su gospodari gitare koje biste rado slušali na koncertu?
- Uživao sam na koncertu Džefa Beka u Beogradu, mislim da je jedan od najvećih majstora električne gitare. Onda Džon Meklaflin, sigurno jedan od najvećih džez gitarista. Voleo bih da gledam Erika Kleptona zbog novog albuma i dugogodišnjeg rada i ljubavi prema muzici. Slušao bih i bluzera Erika Traka. Nedavno sam gledao Bi Bi Kinga na džez festifalu u Peruđi koji me je naterao da pustim i neku suzu, jer je on sam po sebi bluz. Žao mi je što sam propustio koncert „Led cepelina“ u londonskoj „O2 areni“, ali imam DVD sa njega. Rado bih gledao i „Rolingstounse“, nadam se da ću tokom leta stići da odem na Glastonberi ili u Hajd park.
TRADICIONALNI DOČEK
* DA li je „Leb i sol“ dobio ime po inatu, u smislu „ješću leb i sol al’ neću popustiti“ ili je to urbana legenda? - Gosti se na Balkanu, a pogotovo u Makedoniji, tradicionalno dočekuju hlebom i solju. Mi smo tada bili klinci, imali smo 19 godina. Mislim da su leb i sol za tradicionalni doček gostiju na Balkanu, pogotovo u Makedoniji. Mislim da je moj stariji brat Goran Stefanovski (najpoznatiji makedonski dramski pisac i scenarista) predložio desetak imena, a mi smo odabrali „Leb i sol“. Odlično je ime i korespondira sa muzikom koju smo svirali.
(Večernje novosti)
Vlatko Stefanovski: 35 godina putujem po Balkanu
O „Kraljevima žica“, narodnim pesmama, filmskoj muzici, gitari... Možda nam je ime malo pretenciozno, ali se svirkama trudimo da taj naziv opravdamo – kaže Stefanovski. Koncert 27. aprila u beogradskom Sava centru
KRALjEVI Vlatko Stefanovski, Tomi Emanuel i Štokelo Rozenberg
GITARSKA supergrupa „Kings of strings“, koju čine majstori gitare Vlatko Stefanovski, Tomi Emanuel i Štokelo Rozenberg, vraćaju se 27. aprila u beogradski Sava centar, koji su rasprodali prošle godine. Ovoga puta sa dopunjenom set listom i još nekoliko iznenađenja za ljubitelje gitare (karte koštaju 1.500, 1.900, 2.300, 2.800 i 3.200 dinara). Osim u Beogradu, nastupiće i u Zagrebu i Ljubljani, a na pitanje zašto ovu mini-turneju ne prošire i na druge gradove, jedan od najboljih jugoslovenskih gitarista Vlatko Stefanovski za naš list kaže:
- Što se „Kraljeva žica“ tiče, Štokelo i ja smo u Evropi, ali je Toni u Americi i vrlo retko dolazi u Evropu. Uglavnom svira po Americi i Australiji. Kako je on najstariji i najizvikaniji od svih nas, onda se mi prilagođavamo njegovim terminima. Ipak, to najviše zavisi od organizacije. Više koncerata spremamo za sledeću godinu. Naravno da bih želeo da sviramo u Skoplju, da posle Ljubljane produžimo za Austriju, Nemačku , Francusku... Prošle godine smo turneju završili u Švedskoj i nerado smo se razdvojili. Sada su se utisci slegli, imamo dobre audio-snimke i fini dokumentarni film o našem druženju, putovanju i sviranju. Sad možemo bistrih glava da produžimo dalje i sva trojica se kao deca radujemo novom susretu.
* Repertoar će biti drugačiji nego na prethodnom koncertu?
- Ne možemo baš 30 novih stvari da spremimo, ali ćemo sigurno obogatiti set listu sa novim numerama. „Kraljevi žica“ nisu nastali ad hok. Ganjali smo se po celoj Evropi, u Budimpešti, Sofiji, Beogradu, Diseldorfu, Amsterdamu i Torinu. Svaki slobodan dan koristili smo da probamo, družimo se i upoznajemo jedan drugog što bolje.
* Sva trojica ste vrhunski gitaristi, ali kad se kaže „Kraljevi žica“ zvuči malo pretenciozno?
- Ime grupi dao je naš prijatelj Boško Radojković. Ne patim od toga da sebi dajem titule bezveze, nego to ime simpatično zvuči. Možda je malo pretenciozno, ali se mi iz večeri u veče trudimo da taj status opravdamo.
* Vaše ime Vlatko predstavlja sinonim za gitaru na Balkanu?
- Verovatno zbog dužine mog rada i putovanja, zato što sam svako manje mesto na Balkanu posetio, svirao u njemu i obratio se publici na najbolji i najpošteniji način koji sam umeo. Znači, to je sve minuli rad, rekao bih. Ipak, ja 35 godina neumorno putujem po Balkanu, i šire od njega. Živim na Balkanu i sviram po festivalima, u dvoranama, na otvorenim prostorima. Snimao sam albume, muziku za filmove, pozorišne predstave i balet i svirao sam sa triom, i električnim i akustičnim, svirao sam duo, solo, sa Londonskim simfonijskim orkestrom pre nekoliko meseci, svirao sam u najmogućijim i najnemogućijim kombinacijama i situacijama. Verovatno je moje ime sinonim za gitaru zbog dužine mog rada i karijere. A, valjda i zbog kvaliteta (smeh).
* Svojevremeno ste sa grupom „Leb i sol“ dali novu dimenziju
tradicionalnim pesmama „Jovano, Jovanke“ i „Uči me majko, karaj me“?
- Kada je „Leb i sol“ počeo da se bavi tradicionalnom muzikom, taj folklor nije baš bio popularan. Svi mladi su sredinom sedamdesetih slušali rok ili pop muziku, a folklor je totalno bio u autu. To je bila muzika naših roditelja, ne naša. Intuicija nas je naterala da se time bavimo i na sreću taj naš umetnički eksperiment je uspeo. Folklor se, u međuvremenu, vratio na velika vrata kod publike. Ona želi da vidi i čuje nešto autentično, nešto što traje vekovima.
* Posle 10 godina pauze snimili ste muziku za film „Kad svane dan“, koji je bio srpski kandidat za Oskara?
- I u međuvremenu sam radio filmove, ali nisam ja pauzirao, nego su reditelji pauzirali da mi daju veliki zadatak, odnosno dugometražni film. Zahvalan sam Goranu Paskaljeviću koji je prepoznao moj rad i naša saradnja je protekla fantastično. Odmah posle rada sa njim dobio sam da radim muziku za jedan makedonski film čije snimanje uskoro počinje.
* Od svih vaših kompozicija, publika se nekako najviše raduje
pesmi „E, da imam ko što nemam“ iz filma „Džipsi medžik“?
- Po broju pregleda na „Jutjubu“ to je moja najpopularnija pesma. Izašla je iz rukava, srećan sam što mi se desila i što je postala hit na celom Balkanu. Peva se u Srbiji, Bugarskoj, Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji... Znaju je i u Holandiji i Engleskoj. Gde god da dođem, ljudi na nju reaguju sa euforijom.
* Ko su gospodari gitare koje biste rado slušali na koncertu?
- Uživao sam na koncertu Džefa Beka u Beogradu, mislim da je jedan od najvećih majstora električne gitare. Onda Džon Meklaflin, sigurno jedan od najvećih džez gitarista. Voleo bih da gledam Erika Kleptona zbog novog albuma i dugogodišnjeg rada i ljubavi prema muzici. Slušao bih i bluzera Erika Traka. Nedavno sam gledao Bi Bi Kinga na džez festifalu u Peruđi koji me je naterao da pustim i neku suzu, jer je on sam po sebi bluz. Žao mi je što sam propustio koncert „Led cepelina“ u londonskoj „O2 areni“, ali imam DVD sa njega. Rado bih gledao i „Rolingstounse“, nadam se da ću tokom leta stići da odem na Glastonberi ili u Hajd park.
TRADICIONALNI DOČEK
* DA li je „Leb i sol“ dobio ime po inatu, u smislu „ješću leb i sol al’ neću popustiti“ ili je to urbana legenda? - Gosti se na Balkanu, a pogotovo u Makedoniji, tradicionalno dočekuju hlebom i solju. Mi smo tada bili klinci, imali smo 19 godina. Mislim da su leb i sol za tradicionalni doček gostiju na Balkanu, pogotovo u Makedoniji. Mislim da je moj stariji brat Goran Stefanovski (najpoznatiji makedonski dramski pisac i scenarista) predložio desetak imena, a mi smo odabrali „Leb i sol“. Odlično je ime i korespondira sa muzikom koju smo svirali.
(Večernje novosti)
Poslednja izmena od urednika:
