Video poezija

M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131


IZNENAĐENJE

Srela sam na putu mladića;
nikada očaran krug
neću mu života znati.

Srela sam na putu mladića;
ne znam ko mu je brat,
ne znam ko mu je drug,
ne znam ko mu je mati;
ne znam gde se je rodio,
ni gde je dosad hodio,
ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića;
neću ga više sresti,
kao da je kroz suton mlak
oblaka prošao vlak;
kao ticu da sam srela
visoko vrh polja vrela,
neću ga više sresti.

Desanka Maksimović
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131


STRAH

Plašim se kad pomislim
da će doći poslednja nedelja
našega drugovanja.
Znam, biće proleće i sunca žar,
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje našega drugovanja,
mirno ćemo se pozdraviti;
a nikada nećemo ozdraviti od čudesnoga tugovanja.

Što dana tih da ugledamo
tica srebrna krila,
u šumu u senci celu;
što tada baš da nam oči sretnu
onu krunicu cvetnu
radosnu i belu, belu.

Desanka Maksimović
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

KIŠA

Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke
Što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
Glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne čini li ti se da najslađi snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne čini li ti se, negde, kao plima
Nečija nežnost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne čini li ti se neko tiho zove:
"Dođi k meni, dođi, dođi".

Ne čini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Požuri k meni, požuri, požuri.
Ne čini li ti se bezbroj nekih grla
Nečijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne čini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtišim časovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim pločnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne čini li ti se u naletu jačem
Neko, ko dugo je suze uzdržavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako sviće svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne čini li ti se da govore kapi
Da čuješ iz njih topla obećanja:
Dogodiće se
Čuda, čuda, čuda.

Desanka Maksimović
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

PROBAŠ I USPEŠ

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čudjenja.

Miroslav Antić
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131


NE TREBA SE NADATI

Ne treba se nadati,
izneveri svaka nada.
Već iza devete neke vrleti,
cvetnog polja ili sela,
sećati se čovek jedva je kadar
i onog zbog čega je jednom
hteo umreti.

Ne verovati u časne reči,
u vrline,
ni da večno traju bol i ushićenje,
već iza devete reke i planine
da s podsmehom što o tebi rekne
i prijatelj dođe u iskušenje.

Ne treba se nadati u ljubav,
verovati da nas može iko
voleti do poslednjeg časa zemna.
Srca ljudska su za ravnodušnost,
za zaborav,
uvek spremna.

Desanka Maksimović
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
i kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli,
on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu,
trn mu izbode ruke.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Desanka Maksimović
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

Stevan Raičković
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

TRAG

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo

tugu i svilu belu
i miris blag…
puteva zasutih lišćem svelim

sa jablanova…
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

NEBO

U toj dubini
Plavoj
I bez ruba
Tražio sam, već odavno,
Goluba.
Ali sve što se iznad diglo
Nestalo je.
Gore su još samo plave boje.
Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom:
Makar oči izgubio
Sam
U plavom.

Stevan Raičković
 
M

MilaNova

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
131

POVRATAK

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Stevan Raičković
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Natrag
Top