Video poezija

[Angelus]

Prevrćem opet po rečenicama noći,
tražeći reč da Te nazovem svojim...
I sviram Ti opet umećem najvećeg amatera
po harfi svojih nadanja,
i trudim se da pronađem akord Tvog imena
u bezimenim notama života.
Ni put do Tebe ne znam,
ni vetar u leđa,
nemam putokaz na besmislenom raskršću
da mogu bar izabrati stranu sveta...
Krećem iznova stazama snova,
taj put znam bosonoga,
da ne probudim Te...
Na vrhovima prstiju, po dirkama klavira,
tražim Te...
Ni dodir kože Ti ne poznajem,
a jutrom ranim dlan svoj priljubim
na grudi tek probuđene,
da osetim kuca li još uvek, ovo srce, ime Tvoje?
Tuče ono jadno, ne pita za bol...

Kaži mi, jesam li noćas udahnula
miris Tvoje kože ili to jutrom miriše lipa
a juli je...
Oči su Ti poput masline zrele,
u njima odraz osmeha Tvog slutim
i ćutim...
A, htedoh Ti reći da je u meni
gordost lavovska i strah srne.
Ni glasa ne pustih a htela sam...
Htela sam, da pođem za glasom Tvojim.
Ali kako?
Noge Si mi okovao rukama.
Reci nešto, reci... Da znam kojim putem
ovako zaslepljena Tobom?
Molim Te, na obrazu pokaži,
linijom kojom da krenem i da Te nađem,
a da ne zalutam u neke druge oči,
manje sjajne i da se ne upetljam
u neke druge kose, manje tamne od Tvojih.
Na rame da stavim glavu, bojim se...
Ako bude tudja, neću znati da nije Tvoja!
A i kako bih?
Doseli se bar u snove i donesi samo
zavežljaj želja, da mogu da sanjam.
U snu da Ti kažem, da svaka Tvoja reč
bez glasa, u meni hiljade lastavica vine!
Zavoleh Te, kada Ti ni reč ne čuh,
ni glasa Ti ne znadoh, ni kose Ti ne mirisah...
Možda ludim, ili sam opčinjena Tobom
Milo moje?!?
Dani će ukrasti koplja moga razuma
i pobediću zaborav: „TI"
A „Ti" će trijumfovati bez glasa u večnosti : „VOLIM TE"...

Poezija: MISLI SRCA by Rossabell
Muzika: Chopin Nocturne in D flat major Op.27 No.2
Fotografija: Andreas Heumann

 

[crvendac_011]

Pablo Neruda -
Tvoj smeh


Hleb mi oduzmi, ako hoćeš,
vazduh mi oduzmi, ali
ne oduzimaj mi svoj smeh.
Ne uzimaj mi ružu,
koplje koje hitaš,
vodu koja naglo
puca u tvojoj radosti,
iznenadni talas
srebrn što te rađa.
Borba je moja teška
i vraćam se umorna oka
ponekad zato što videh
zemlju što se ne menja,
ali kad uđe tvoj smeh,
popne se u nebo tražeći me,
otvara mi širom
sva vrata života.
Ljubavi moja, u času
najcrnjem hitni
svoj osmeh i ako nenadno
vidiš kako moja krv
škropi pločnike,
smej se jer smeh tvoj
biće za moje ruke
kao neka sablja sveža.
Kraj mora, s jeseni,
tvoj osmeh sigurno diže
svoj slap od pene,
a u proleće, ljubavi,
hoću da ti osmeh bude
kao cvet koji sam čekao,
plavi svet, ruža
moje zvonke otadžbine.
Smej se noći,
danu, mesecu,
smej se ulicama
vijugavih ostrva,
smej se ovom nespretnom
momku koji te voli,
ali kad ja otvorim
i zatvorim oči,
kad moji koraci idu,
kada se vraćaju,
oduzmi mi hleb, vazduh,
svetlost, proleće,
ali tvoj smeh nikad
jer bez njega bih umro.

Ili, u originalu (pošto nema na srpskom, ali prelepo je):

​

 

[MilaNova]

SVAKA TVOJA REČ

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla
svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano
živi u meni, i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

VERNOST

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad pridješ u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
bice dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvecem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

VERUJEM


verujem u proleće ljubavi i njegove bujice,
verujem u nebesa lepote,
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,
verujem u antene koje nosim u snovima,
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
verujem u prizvuke,
u bolove koji se zorama leče,
u srca koja može sve raniti,
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,
verujem u radost praštanja,
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
verujem u nevinost prvih grehova,
verujem u časovnik koji kuca u zemljinom središtu,
verujem u duhove što žive u osmesima,
verujem u vasionu srca koja se bude,
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

SEĆANJE

Bili su blagosloveni svi časovi
što smo ih zajedno proveli,
svi zajednički zalogaji;
kroz mnoge mutne dane i jeseni
ono proleće još sjaji.

Blagoslov bio je svaki pogled
kojim si me kada obdario
i svaki topli izraz tvoga lica,
i roj svih onih prolaznih sitnica
milošte punih.

Nijednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noć i nedelja činila mi se kratka
kad sam s tobom.

Bila mi je uza te uvek topla duša
kao zemlja tek uzorana.
Čini mi se da sam u ono doba
bila lepa i srećna svakoga dana.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Čini mi se da si se na mene uvek osmehivao
da nijedan dan s tobom nije ružan
ni prazan bivao;
da su neprimetno tekli časovi
i kad se radi i kad se odmara.
Prepun i sladak bio mi je život tada
kao plod nara.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Kud god smo zajedno išli,
zemlja nam je cvetala i rudila.
I da se još jednom rodim,
opet bih one dane zažudila.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

NA BURI

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
sto svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

UTEHA

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi
sačekaćemo zajedno prve mirise snega.
Ja volim više zime čistotu mirnu
od bolesnoga dana prolećnjega
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane
kad duša počinje tiho da sazreva,
i bivaju pune ploda njene grane,
i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase
kad se čovek smeje tiše i ređe.
Volećemo se kad počinju da se
života ovog sagledaju međe,

kad ljubavnici postaju jedno drugom
prijatelji blagi i braća.
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom
sa koje ne može da se piše,
ni da se vraća.

Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

PREKASNO

Možda ćeš u besposlici,
jedan dan
prići telefonu i okrenuti broj
u sećanju tvom davno izbrisan....

Na nestrpljiv zvuk zvona
niko neće odgovoriti,
nikoga ovamo neće biti,
niko ovde više ne strada,
niti voli,
niti pati....

Meni je sad svejedno...
Sad me ne boli ništa više...
Sad mi je od oblaka lakša
tuga nekadašnja.
Svi su puti do moje ravnodušnosti
davno prekinuti.
Desanka Maksimović

 

[MilaNova]

DODIR

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dodje do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Desanka Maksimović