"...na obrazu pokaži,
linijom kojom da krenem i da Te nađem,
a da ne zalutam u neke druge oči,
manje sjajne i da se ne upetljam
u neke druge kose, manje tamne od Tvojih."
Prevrćem opet po rečenicama noći,
tražeći reč da Te nazovem svojim...
I sviram Ti opet umećem najvećeg amatera
po harfi svojih nadanja,
i trudim se da pronađem akord Tvog imena
u bezimenim notama života.
Ni put do Tebe ne znam,
ni vetar u leđa,
nemam putokaz na besmislenom raskršću
da mogu bar izabrati stranu sveta...
Krećem iznova stazama snova,
taj put znam bosonoga,
da ne probudim Te...
Na vrhovima prstiju, po dirkama klavira,
tražim Te...
Ni dodir kože Ti ne poznajem,
a jutrom ranim dlan svoj priljubim
na grudi tek probuđene,
da osetim kuca li još uvek, ovo srce, ime Tvoje?
Tuče ono jadno, ne pita za bol...
Kaži mi, jesam li noćas udahnula
miris Tvoje kože ili to jutrom miriše lipa
a juli je...
Oči su Ti poput masline zrele,
u njima odraz osmeha Tvog slutim
i ćutim...
A, htedoh Ti reći da je u meni
gordost lavovska i strah srne.
Ni glasa ne pustih a htela sam...
Htela sam, da pođem za glasom Tvojim.
Ali kako?
Noge Si mi okovao rukama.
Reci nešto, reci... Da znam kojim putem
ovako zaslepljena Tobom?
Molim Te, na obrazu pokaži,
linijom kojom da krenem i da Te nađem,
a da ne zalutam u neke druge oči,
manje sjajne i da se ne upetljam
u neke druge kose, manje tamne od Tvojih.
Na rame da stavim glavu, bojim se...
Ako bude tudja, neću znati da nije Tvoja!
A i kako bih?
Doseli se bar u snove i donesi samo
zavežljaj želja, da mogu da sanjam.
U snu da Ti kažem, da svaka Tvoja reč
bez glasa, u meni hiljade lastavica vine!
Zavoleh Te, kada Ti ni reč ne čuh,
ni glasa Ti ne znadoh, ni kose Ti ne mirisah...
Možda ludim, ili sam opčinjena Tobom
Milo moje?!?
Dani će ukrasti koplja moga razuma
i pobediću zaborav: „TI"
A „Ti" će trijumfovati bez glasa u večnosti : „VOLIM TE"...
