Novi web svet
Novi web svet
Izvor:B92
Internet-kompanije ponovo vrede mnogo. Vrede milijarde i desetine milijardi dolara. Iako mnoge od njih nisu listirane na berzama, sekundarno tržište pokazuje da se ponovo ulaže u internet iako je pre desetak godina to mnoge koštalo bogatstva.
Promene su napravili sajtovi sa predznakom „društveni”. Najpopularniji među njima Facebook procenjuje se na 76 milijardi dolara, a Twitter na 7,7 milijardi. Društvena mreža za profesionalce LinkedIn očekuje da inicijalna javna ponuda akcija pokaže da ta kompanija vredi između tri i četiri milijarde dolara.
Groupon, koji posetiocima nudi kupone sa popustom na proizvode i usluge, procenjen je na 1,35 milijardi dolara. Zinga vredi oko 10 milijardi dolara. Tu su i kineske verzije društvenih mreža kao što su Renren i Juku, koji su se već našli na američkoj berzi, a takođe imaju veliku vrednost. A neki od novih internet-giganata postoje tek tri do četiri godine.
I nastavljaju da se šire.
Ogromne prihode koje stvaraju njihovi vlasnici usmerili su u nove akvizicije. U utakmicu su ušla i „stara“ imena poput Microsofta i Googlea. Na meti Googlea i Facebooka bio je Twitter, a u borbi oko Skypea pobedio je Microsoft sa ponudom od čak 8,5 milijardi dolara.
Britanski Ekonomist upozorio je nedavno na mogućnost novog opasnog naduvavanja cena akcija kompanija čiji je biznis “lakši od vazduha”. Kako navodi taj list, ponovo se u svetu interneta traže vrhunski menadžeri, cene zakupa kancelarijskog prostora skaču, a plate talentovanih stručnjaka dostižu milionske iznose.
Puno je onih koji tvrde da neće doći do novog dot-com problema. Oni podsećaju da je krajem devedesetih internet bio slabo razvijen, za razliku od sadašnjeg trenutka, tada su internet kompanije imale velike planove, a male prihode dok sada donose veliki novac. Takođe, tada se na berzi pojavila gomila kompanija, a sada je prisutan relativno mali broj.
Međutim, Ekonomist upozorava da do pumpanja cena dolazi izvan berze, a i oni koji sada ulažu u internet kompanije ne pokazuju uvek mnogo više znanja o tehnologiji od onih koji su krajem devedesetih masovno ulagali u akcije. Problem je i što bi mehur mogao da naraste previše do trenutka izlaska na berzu, a prava opasnost mogle bi da budu precenjene kompanije koje pretenduju da postanu novi Facebook ili LinkedIn. Opasnost bi mogle da predstavljaju i kineske firme ukoliko naiđu na regulatorne probleme u svojoj zemlji, koje bi mogle da preplaše investitore iz ostatka sveta. Situacija u svetu je mnogo globalnija pa bi sada i više ljudi moglo da pohrli u rizično ulaganje i učini eventualno pucanje mehura još opasnijim, upozorava Ekonomist.
Gde je od tog sveta Srbija? Daleko. Naravno, kada je o ciframa reč. Zlatne godine bile su one pre krize kada su se investitori, uglavnom iz okolnih zemalja, interesovali da kupuju srpske sajtove. Međutim, iznosi koje su nudili najčešće su se merili desetinama hiljada evra, a ponekad i stotinama hiljada. Za domaće prilike, reč je o pozamašnim sumama. Jedan od onih koji je uspeo svoj sajt da proda strancima je Ivan Minić, osnivač foruma Burek, koji sada ima više od milion korisnika.
„U Srbiji nema previše sajtova koji su na kvalitetan način napravili biznis pristup tako da i nema onih koji imaju neku veliku vrednost. Ako izuzmemo sajtove medijskih kuća koje zbog velikog broja poseta i sadržaja svakako vrede, neprikosnovenim se može smatrati ono što je uradila Infostud grupa. Oni su prodali 25 odsto kompanije, a prvi su i jedini koji su kupovali domaće uspešne projekte poput sajtova polovniautomobili.com i putovanja.info.
Pre tri godine bio je pravi mali raj u Srbiji jer je bilo zaista puno investitora iz okruženja koji su bili zainteresovani da ovde ulože s obzirom na to da je bilo potrebno manje novca za pokretanje biznisa nego u regionu. Naše tržište je takvo da ima potencijal da brzo dostigne i 10 puta veću vrednost. Kako je krenula ekonomska kriza tako se i taj deo priče sa investicijama smirio. Jedino veće dešavanje bila je finansijska injekcija Limundo grupi od strane investicione grupe iz Londona koja je uložila, ako se ne varam, 500.000 evra i učinila Limundo liderom na tom delu tržišta. Tim novcem su počeli da šire svoju grupu i zaposlili su još ljudi“, kaže Minić za NIN.
Investitori traže većinski udeo, objašnjava on, ali je praksa i da se određeni procenat vlasništva ostavi postojećem menadžmentu ne bi li bili stimulisani da dalje razvijaju sajt kako bi dobili više novca ukoliko dođe do neke nove prodaje. Na pitanje šta određuje vrednost jednog internet-sajta u Srbiji, Minić odgovara da u većini slučajeva ne postoji drugo merilo od broja posetilaca.
„Mali je broj kompanija na internetu koje mogu da se pohvale nečim drugim konkretnim i merljivim što bi moglo da bude argument za veću vrednost. Tržište je nerazvijeno i prihodi su mali čak i kod velikih sajtova“, navodi Minić.
U slučaju foruma Burek pre skoro četiri godine stiglo je čak sedam-osam ponuda.
“Krenuo sam u pregovore jer mi je bila potrebna finansijska injekcija da bih mogao dalje da razvijam projekat na način na koji sam želeo, a to nisam mogao sam da obezbedim. Gledao sam koliko su ozbiljni i veliki investitori jer je bilo dosta slučajeva da male regionalne kompanije troše novac na kupovinu novih firmi, ali bi nakon toga ostali bez realnih sredstava da dalje investiraju i samo im je ostajala nada da će sve ići kako treba.
To je bio problem sa najvećim delom ponuda koje sam dobio, ali je bilo i nekoliko zaista ozbiljnih. Mogu da kažem da sam izvagao dobro. Prodao sam većinski udeo u firmi, ali sam insistirao da ostanem menadžer i da se bavim daljim razvojem“, ističe Minić.
Iznos ne otkriva, a kako dodaje, kod većine prodaja domaćih sajtova, cifre su ostale pod velom tajne. „U velikom broju slučajeva dobijeni iznos nije bio ključ cele priče već šta je obećano da će biti posle. Mnogo privlačnije vlasnicima sajtova zvuči da dobiju, primera radi, 30.000 evra umesto 100.000, ali da narednih pet godina imaju platu od hiljadu evra“, naglašava Minić.
Čest problem i u Srbiji je da biznis preraste osnivača. Međutim, i ovde su osnivači sajtova bolećivi prema svom čedu pa se ne upuštaju u angažovanje profesionalnog menadžera.
„Nažalost, na srpskom internetu, čast izuzecima, to funkcioniše po principu biznis modela Em Si Hamera koji je zaposlio sve prijatelje i kada više nije bilo novca oni su završili na ulici, a on je bankrotirao. Nema potrebe da zaposlite sve prijatelje kada dobijete neki novac već samo one koji vam trebaju. Nema mnogo biznisa kod nas koji mogu da kažu da su profitabilni. Svodi se na to da funkcioniše uspešno samo ako radi mali broj ljudi.
Recimo, sajt donesi.com ima zaposleno nekoliko ljudi i zato je uspešan, ali da ima 30 ljudi to ne bi donosilo novac. Potrebno je da tržište nastavi da raste. Kada sam ja ulazio u priču sa forumom, stanje u Hrvatskoj je bilo takvo da su trošili 27 puta više novca na oglašavanje, a oni su manji od nas po svemu. To znači da smo za istu količinu rada dobijali manje novca. Akvizicije u tom periodu su bile takve da je za jedan sajt za upoznavanje kod njih plaćeno pola miliona evra, a naš sajt Poljubac, koji je bio možda prvi prodat u Srbiji, plaćen je oko 30.000 dolara što je beznačajno malo“, pojašnjava Minić.
Šta bi bilo kreativno raditi sada? Naš sagovornik ističe da bi svakako bilo glupo otvarati nove forume i sajtove za automobile ili nekretnine, ali većina ljudi to ipak radi.
„Idu po sistemu ako je njima prošlo proći će i nama, ali neće. Ljudi koji ulaze u posao pravljenja sajta moraju da shvate da bi bilo dobro da se koncentrišu na oblast koja ih interesuje ma koliko uska bila i uz puno uloženog truda to može da postane nešto od čega će živeti. Problem je što je potrebno jako puno vremena da se sve to razvije. Infostud je postojao pet godina pre nego što je počeo da donosi prihode, Burek šest godina. Možda sada ne bi bilo potrebno toliko vremena, ali bi trebalo dve-tri godine da se ulaže ozbiljan napor, a da se ništa ne dobija za uzvrat.
Nije poenta skupiti što više poseta na sajt. Nema svrhe privlačiti posete koje onima koji bi trebalo da daju novac ne znače ništa jer je kvalitet tih poseta loš. Za svaku od manjih oblasti postoji određeno interesovanje i ono u narednim godinama mora da raste. Problem je samo izdržati do trenutka kada to krene da vraća novac i bude interesantno ulagačima. Ideja ima jako malo i jako ih je teško realizovati. Trebalo bi napraviti biznis koji ima jasnu perspektivu da jednog dana postane održiv“, napominje Minić.
Žrtva je neophodna, ističe Minić, ali dodaje da je ne bi trebalo podneti prerano. On podseća da je jedan od osnivača Infostuda napustio mesto regionalnog menadžera banke da bi razvijao taj sajt.
„Dok se sve to radi treba od nečega i da se živi. Onaj ko hoće da pokrene sajt može osam sati da radi redovan posao, a u preostalih osam sati da se posveti svom projektu, ali će morati da se odrekne nekih stvari“, naglašava Minić i dodaje da je zato za mnoge ulazak u ozbiljan posao sa internet-sajtom zapravo skok u nepoznato koji ne smeju da naprave.
Jedan od najpoznatijih srpskih blogera Nebojša Radović (Eniac) kaže za NIN da nam je internet dao jednu interesantnu mogućnost, da bez većih troškova, posebno ako poredimo sa ostalim industrijama, izađemo i na svetsko tržište i tako stanemo rame uz rame sa servisima iz celog sveta.
„I pored toga, retki su servisi koji su zaista i uspeli u tom izlasku te se često dolazi u dilemu da li su domaći internet-preduzetnici dovoljno inovativni da osmisle nešto što bi imalo vrednost na svetskom nivou. U pesimističnom okruženju poput našeg odgovor se sam nameće, bez ozbiljnije analize faktora koji to mogu podrobnije da objasne, dakle nisu. No, ovaj odgovor nije i tačan već je posledica neinformisanosti i činjenice da su oni koji su uspešni često i jako malo povezani sa Srbijom“, navodi Radović.
On ipak ističe da je najvažnije to što nam nedostaje preduzetnički duh. „Ucrtana životna mapa fakultet - dobar posao - penzija i dalje predstavlja mantru velikog broja mladih i inovativnih ljudi, te se premalo njih odlučuje za rizik i pokretanje sopstvenog biznisa u godinama kada je to najizvodljivije raditi.
Neophodno je rizikovati i u potpunosti se posvetiti realizaciji, a u ovome je poželjna i pomoć države u vidu start-ap kredita koji će pomoći mladima da istraju u svojim idejama do prve ozbiljnije faze razvoja servisa. Kada se stvari postave na noge, cela start-up mašinerija može da se zahukta i uspešni servisi motivisaće mnoge da krenu istom stazom, baš kao što je ActiveCollab motivisao mnoge u Srbiji da krenu sa globalnom distribucijom softvera. A onda, ko zna, možda jednog dana i dobijemo veoma uspešan servis sa naših prostora, poput Facebooka“, ističe Radović.
Srbi preko Facebooka izašli u svet
U Srbiji postoji nekolicina jako uspešnih globalnih servisa, podseća Radović, koji funkcionišu u svojim nišama i kao takvi nemaju vidljivost koju možemo pripisati Facebooku, ali to ne znači da su beznačajni.
„Globalni vertikalni pretraživač Vast je u potpunosti razvijen u Srbiji, mogućnost da iznajmite limuzine širom Amerike omogućava vam još jedan servis razvijen na lokalnom tržištu Graundlink, a ne smemo zaboraviti ni trenutno najpopularniji Facebook fudbal menadžer na Top Eleven koji igra više od dva miliona ljudi na dnevnom nivou. Priče postoje, ali se o njima puno ne govori i nekako ih uvek nadvladaju pesimizam i traženje razloga.
Istina je da nam fali vidljivost, edukacija, infrastruktura i najvažnije - preduzetnički duh. Kao mala zemlja nismo previše privlačni investitorima, te ideje koje su možda i imale dovoljno kvaliteta za uspeh nikada nisu izašle van naših granica. Uspeh jednog bi tako povukao mnogo drugih manjih servisa da probaju isto, a deljenjem znanja verovatno bismo posle nekog vremena i ucrtali ime naše zemlje u svetske mape uspešnih start-up kompanija. Primeri poput Izraela ili znatno manje Estonije pokazuju da to nije nemoguće“, tvrdi Radović.
Internet-biznis kao i svaki drugi opterećuje državni aparat. Minić kaže da mesečno daje 30.000-40.000 dinara na ono što naziva nerazumnim porezima.
“Platio sam naknadu za razvoj šuma. Knjigovođa mi je rekao da se ne isplati da se borimo protiv toga jer ćemo na kraju morati da platimo. Postoje propisi koji dosta komplikuju poslovanje. Teraju nas, recimo, kao firmu koja elektronski posluje, da idemo u poštu i poštom šaljemo fakturu 300 metara niz ulicu. To nas usporava i podiže troškove.
Banke takođe otežavaju. Postoji inicijativa da se formira udruženje IT knjigovođa da ne bi za svaku stvar objašnjavali u koju kategoriju nešto treba da se smesti. Sve to navodi ljude da rade na crno jer je lakše. U svakoj zemlji je isplativije raditi na crno, a samo kod nas je i lakše“, naglašava Minić i dodaje da je postati internet-preduzetnik teže i zato što banke ne podržavaju pokretanje takvog biznisa zbog njegove specifičnosti.
