Sektasi su slatkorecivi... vrebaju prvo klince, adolescente, koji se traze i povodljivi su. Zavrsila sam muzicku skolu koje se nalazi na Vracaru, vrata uz vrata sa Adventistickom crkvom (to su oni u narodu poznati kao Subotari). Elem, prvo sto sam na I godini saznala od svog razrednog staresine bilo je: "Deco, pored nas je sekta, Adventisticka crkva, budite obazrivi, i najbolje uopste ne stupajte u bilo kakve razgovore sa njima". Bilo je to pred kraj '80-tih godina, kada se o sektama nije toliko pricalo ovde.
Nasuprot njima, meni su Hare Krishne bile zanimljive. Pocev od muzike, preko veterijanske kuhinje, do yoge. Elem, indijsku muziku i danas volim, meso skoro da ne jedem, mada nisam vegeterijanac, a yogu praktikujem - kao neku vrstu malo drukcije gimnastike, bez ulazenja u samu filosofiju. Ali mi bez obzira na sve to, nikada nije palo na pamet da udjem u sektu jer to ipak nikada nisam videla kao svoje.
Krstila sam se kasnije, jer sam dete iz vremena socijalizma, pa nisam krstena na rodjenju. Ali cak i tada, u srednjoj skoli, kada sam lako mogla da se nadjem u necemu takvom, rekla sam sama sebi - pa ti si Srpkinja, zasto bi pored nase pravoslavne vere i Isusa Hrista verovala u nekog tamo indijskog Krishnu? To je bukvalno bila recenica koja mi je tada bila u glavi.
Sekte jesu zlo. Neko jednom rece "rak na kozi Hriscanstva". Zna se sta su religije, a sta su sekte - otpadnici od religije, kojih je bilo jos dok je Isus hodao zemljom.