Ваша Верска Слава

Član
Učlanjen(a)
24.01.2010
Poruka
667
Ja slavim Lazarevu subotu.
Evo i zašto:


Јован, глава 11

1. Беше пак један болесник, Лазар из Витаније из села Марије и Марте, сестре њене.

2. (А Марија, које брат Лазар боловаше, беше она што помаза Господа миром и отре ноге Његове својом косом.)

3. Онда послаше сестре к Њему говорећи: Господе! Гле, онај који Ти је мио болестан је.

4. А кад чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се прослави Син Божји с ње.

5. А Исус љубљаше Марту и сестру њену и Лазара.
6. А кад чу да је болестан, тада оста два дана на оном месту где беше.

7. А потом рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју.
8. Ученици Му рекоше: Рави! Сад Јудејци хтедоше да Те убију камењем, па опет хоћеш да идеш онамо?

9. Исус одговори: Није ли дванаест сахата у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види видело овог света;

10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема видела у њему.

11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим.

12. Онда Му рекоше ученици Његови: Господе! Ако је заспао, устаће.
13. А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за спавање сна.
14. Тада им Исус каза управо: Лазар умре.
15. И мило ми је вас ради што нисам био онамо да верујете; него хајдемо к њему.
16. Онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим.

17. А кад дође Исус нађе га, а он већ четири дана у гробу.
18. (А Витанија беше близу Јерусалима око петнаест потркалишта.)

19. И многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим.
20. Кад Марта дакле чу да Исус иде, изађе преда Њ, а Марија сеђаше дома.
21. Онда рече Марта Исусу: Господе! Да си Ти био овде не би мој брат умро.
22. А и сад знам да шта заиштеш у Бога даће ти Бог.

23. Исус јој рече: Брат ће твој устати.

24. Марта Му рече: Знам да ће устати о васкрсењу, у последњи дан.

25. А Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који верује мене ако и умре живеће.

26. И ниједан који живи и верује мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово?
27. Рече Му: Да, Господе! Ја веровах да си Ти Христос, Син Божји који је требало да дође на свет.

28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју говорећи: Учитељ је дошао, и зове те.

29. А она кад чу, уста брзо и отиде к Њему.
30. Јер Исус још не беше дошао у село, него беше на оном месту где Га срете Марта.
31. А Јудејци онда који беху с њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо уста и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онамо.
32. А Марија како дође где беше Исус, и виде Га, паде на ноге Његове говорећи Му: Господе! Да си Ти био овде, не би умро мој брат.
33. Онда Исус кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу, и сам постаде жалостан.
34. И рече: Где сте га метнули? Рекоше Му: Господе! Хајде да видиш.
35. Ударише сузе Исусу.

36. Онда Јудејци говораху: Гледај како га љубљаше,
37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слепцу учинити да и овај не умре?

38. А Исус опет се згрози у себи, и дође на гроб; а беше пећина, и камен лежаше на њој.

39. Исус рече: Узмите камен. Рече Му Марта, сестра оног што је умро: Господе! Већ смрди; јер су четири дана како је умро.

40. Исус јој рече: Не рекох ли ти да ако верујеш видећеш славу Божју?
41. Узеше, дакле, камен где лежаше мртвац; а Исус подиже очи горе, и рече: Оче! Хвала Ти што си ме услишио.
42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верују да си ме Ти послао.

43. И ово рекавши зовну гласно: Лазаре! Изиђи напоље.

44. И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Исус им рече: Разрешите га и пустите нек иде.

45. Онда многи од Јудејаца који беху дошли к Марији и видеше шта учини Исус, вероваше Га.

46. А неки од њих отидоше к фарисејима и казаше им шта учини Исус.

47. Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: Шта ћемо чинити? Човек овај чини многа чудеса.

48. Ако га оставимо тако, сви ће га веровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.

49. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше поглавар свештенички, рече им: Ви не знате ништа;

50. И не мислите да је нама боље да један човек умре за народ, неголи да народ сав пропадне.

51. А ово не рече сам од себе, него, будући поглавар свештенички оне године, прорече да Исусу ваља умрети за народ;
52. И не само за народ, него да и расејану децу Божију скупи уједно.

53. Од тога, дакле, дана договорише се да Га убију.
54. А Исус више не хођаше јавно по Јудејцима, него оданде отиде у крај близу пустиње у град по имену Јефрем, и онде хођаше с ученицима својим.

55. А беше близу пасха јеврејска, и многи из оног краја дођоше у Јерусалим пре пасхе да се очисте.

56. Тада тражаху Исуса, и стојећи у цркви говораху међу собом: Шта мислите ви зашто не долази на празник?

57. А главари свештенички и фарисеји издаше заповест ако Га ко опази где је, да јави да Га ухвате.

Ipak da obrazložim za one koji žele da im se objasni :)
Slavimo ovaj dan ne zbog Lazara ili njegovih sestara.
Slavimo ovaj dan da se podsetimo na snagu reči našeg Boga kojom je povratio Lazara iz mrtvih.
 
Učlanjen(a)
22.03.2010
Poruka
346
Moja slava je Sveti Otac Nikola cudotvorac



sv_otac_nikola.jpg


Житије Светог Николе



stnicholas.jpg
Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.

Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан упокојења Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.



Тропар Светом Николи (глас 4.) Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

YouTube - Tropar - Sveti Nikola / Тропар - Свети Никола
 
Natrag
Top