Елементи вајарског дела или скулптуре
Два најбитнија елемента вајарског дела (или скулптуре), масу и простор, једино је могуће виртуелно раздвојити. Свако вајарско дело је настало од материјала који имају масу и егзистирају у тродимензионалном простору.
Маса скулптуре је материја која заузима одређени дио простора. Простор као елемент скулптуре се манифестује на три основна начина: материјалне компоненте скулптуре шире се и простиру у и кроз простор; материја затвара или омеђује неки простор, стварајући шупљине и празнине у скулптури; и материјалне компоненте скулптуре се повезују у и преко простора у једну скулптуралну, односно уметничку целину.
Количина важности која се придаје маси или простору приликом стварања скулптуре значајно варира. У египатским скулптурама, али и у већини скулптура, на пример модерног вајара Константина Бранкузија, маса је од велике, или готово апсолутне важности, и већина идеја египатских уметника и Бранкузија су уско повезане са тражењем одређених, јасно дефинисаних облика форме масе материјала. У делима неких других модерних вајара, као што су Антоан Певзнер или Наум Габо, с друге стране, маса је сведена на минимум, и чине је транспарентне пластичне плоче или танки метални штапови. Чврста форма самих компоненти је од мање важности, пошто је њихов главни задатак да створе утисак кретања кроз простор, или да затворе, омеђе, одређени простор. У делима вајара као што су Хенри Мур и Барбара Хепворт, елементи као што су простор и маса су третирани као више или мање равноправни партнери.
Немогуће је одједном, у потпуности сагледати тродимензионалну форму скулптуре. Посматрач једино може сагледати целину, ако обиђе око скулптуре, или се окрене око себе, у случају да се налази у унутрашњости неког од монументалних модерних вајарских дела. Из тог разлога, понекад се погрешно подразумева, да скулптуру треба конструисати с циљем представљања серије задовољавајућих пројекција или погледа, као и да вишеструки погледи представљају главну разлику између вајарства и сликарства. Такав приступ игнорише чињеницу да је могуће схватити чврсте форме као заобљене волумене, конципирајући идеју заобљења из било које пројекције или угла погледа. Велики дио скулптура је креиран тако да на првом месту буде схваћен као волумен.
Волумен је фундаментална јединка тродимензионалне чврсте форме коју је могуће конципирати. Неке скулптуре се састоје од само једног волумена, друге чини више њих. Људска фигура је међу вајарима обично схваћена као композиција више волумена, сваки од којих одговара неком од већих делова тела, као што су глава, врат, торзо и екстремитети.
Шупљине и удубљења у скулптури, које су пажљиво дефинисане као и чврсте форме, су од једнаке важности за целину, и понекад их се назива негативним волуменом.
Површине скулптуре су у суштини, оно што је видљиво. Преко промена форме површина долазимо до закључака о унутрашњој структури скулптуре. Стога, површина има два аспекта: обухвата и дефинише унутрашњу структуру маса скулптуре и уједно је део скулптуре који је повезује са простором.
Експресивни карактер различитих врста површина је од највеће важности за скулптуру. Конвексне површине сугеришу пуноћу, уздржаност, затварање, спољашњи притисак унутрашњих сила. У индијском вајарству, такве површине имају посебно метафизичко значење. Представљањем „инвазије“ простора у масу скулптуре, конкавне површине сугеришу деловање спољашњих сила које су индикатор колапса и ерозије. Равне површине имају тенденцију да дају утисак тврдоће и ригидности материјала. Равне површине су стриктне и нефлексибилне, и не дају утисак унутрашњих и спољашњих притисака. Површине које су конвексне у једној кривини, а конкавне у другој, могу сугерисати утицај унутрашњих сила и притисака, али у исто време су рецептивне за спољашње силе и притиске. Асоцирају на раст форме, односно експанзију волумена у простору.
За разлику од сликара који ствара светлосне ефекте у свом делу, вајар обликовањем форми скулптуре индиректно манипулише светлост. Дистрибуција светлости и сене преко форми скулптуре зависи од правца и интензитета светлости из спољашњих извора. Тако да, до одређене границе вајар може одредити врсту ефеката коју ће та спољашња светлост имати на његову скулптуру. Ако зна место где ће његово дело бити изложено, вајар може адаптирати форме скулптуре врсти светлости којој ће бити изложена. На пример, бриљантна сунчева светлост Египта и Индије, захтева другачији третман од слабе светлости интеријера једне средњовековне катедрале на северу Европе. Могуће је створити ефекте светло-сена (или клароскуро), усецањем или моделирањем дубље, где усечене форме стварају утисак дубоке сене, а избочења примају светлост. Многи вајари Готике су у својим делима користили светло и сену као упечатљив експресивни елеменат, потенцирајући мистериозну тамноћу, са формама које се ломе преко сене која долази из тамне позадине. Грчки, индијски и многи скулптори италијанске Ренесансе, моделирали су форме својих скулптура тако да приме светлост на начин на који ће волумен и маса скулптуре да оставе утисак радијантне светлосне јасноће.
Боја скулптуре може бити природна, или настала вештачким путем, односно бојењем материјала који чине скулптуру. У блиској прошлости, прецизније са почецима модерне скулптуре, вајари су више него икада раније у историји, постали свесни лепоте многих материјала који се користе у вајарству, покушавајући да искористе њихове природне особине, боју и текстуру. У савремено доба, постоји тенденција коришења чистих вештачких боја и индустијски већ обојених материјала, као битног елемента скулптуре.
Вајарске технике
Разлика између техника моделирања, клесања и изливања је од фундаменталне важности за вајарство, које уједно кроз историју представљају три основен технике вајарства. Конструисање склапањем истих или различитих материјала, као и склапање варењем делова метала, такође припадају основним техникама, али су оне настале у 20. веку. Моделирање је техника у коју се одлично уклапају глина и восак, пошто се ради о материјалима које је због њихоих природних карактеристика, могуће лако обликовати, додавањем, или скидањем материје.
Клесање је вајарска техника која се користи са материјалима, које због њихове трвдоће није могуће обликовати без употребе алата и вајарског оруђа. Материјали који се најчешће обликују овом методом су: камен, дрво, марфил и мермер.
Изливање је вајарска техника у којој завршене скулптуре настају преко калупа који се праве на основу претходно урађених модела, обично у глини.
Када се направи модел у глини, у глину се забадају танке лимене плочице да би се направило више одвојених комада калупа. За портрет, калуп је обично састављен од пет делова. Горњи део главе, задњи део главе, и предњи део из два или три дела. Након тога, модел прекријемо текућим гипсом како би након стврдњавања добили гипсани калуп. Калуп тако постаје негатив модела. Након што смо из готовог калупа извадили сувишну глину и очистили га, унутрашњи дио се премаже специјалном смесом (вазелин, сапуница), која онемогућава да се материјал од кога лијемо скулптуру не лепи за подлогу калупа.
Најчешће коришћен материјал за изливање кроз историју скулптуре су бронза и гипс, мада постоје примерци у гвожђу, а у модерно доба развојем индустрије и технологије и нових материјала, овом методом се праве и скулптуре у резини и пластици.
Izvor: autentik.net
