Djordje Jovanović, vajar (1861-1953)
Pažljivi prolaznici beogradskim Terazijama posle Prvog svetskog rata, pa i više godina posle Drugog, mogli su često da zapaze jednog starijeg Beogradjanina, koji se kretao ne kao stari šetač, već kao užurbani poslovni čovek. Visok, prav, tankog stasa, bujne bele, malo razbarušene kose i isto tako sedih brkova, marcijalnog izgleda – ostavljao je utisak krepkog starijeg čoveka, očuvanih fizičkih i duhovnih snaga, čija profesija nije banalna, obična, intelektualna. Samo ako niste znali ko je to, teško biste pogodili da je ta upadljiva ličnost
Djordje Jovanović, odavno priznat i čuven srpski vajar. Stručne kritike se radjaju i u našoj publicistici kao i u inostranoj, i svi mu priznaju dar i vrhunski domet u umetnosti. Stil i postupak stvaranja koje je Jovanović prihvatio i ostao im veran do kraja svog života su akademski, klasičan, veran prirodan. Pošto ovo nije stručan prikaz, već istoriski osvrt na život i rad uopšte moga dede, to će biti navedeni još neki podaci o njemu kao umetniku.
Kad se 1892. god. morao vratiti u Srbiju da se primi za nastavnika u srednje škole, dobio je mesto predavača u Beogradskoj realci. Očekivano je da će mu biti povereno mesto da predaje crtanje, kao predmet najbliži njegovoj struci, ali se razočarao kad je dobio da drži nastavu matematike. No, i ovo je nekako svario i počeo da predaje povereni mu predmet. Ali kad posle nekog vremena direktor dodeli mu da drži časove iz ''moralnih nauka'' Djordju je bilo svega dosta, napustio je službu i otišao je za Pariz.
Kasnije se naravno vraća u zemlju. 1904. god. učestvuje na prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, kad bere nove pohvale za svoja uspela ostvarenja. Pored drugih, Bogdan Popović, u to vreme vrhunski arbitar, piše najbolju ocenu o Jovanovićevim delima i objavljuje u ''Srpskom književnom glasniku'', što je takodje bila čast i žudnja svakog našeg književnika i umetnika iz toga, pa dugo još i posle toga vremena.
1905. god. dobija dozvolu i otvara u Beogradu Umetničko-zanatsku školu, čiji direktor postaje i ostaje sve do 1921-ve god. Njigovi prvi saradnici u ovom poslu su, pored drugih, Marko Murat i Rista Vukanović, Betin muž. Od 1921-ve god. pa do 1926-te god. kad je penzionisan, Jovanović je na službi u Ministarstvu gradjevina kao savetnik i vrhunski stručnjak za estetsko podizanje zgrada i ulepšavanje gradova.
Od njegovih radova pomenimo makar neke, monumentalnije i karakterističnije: spomenike J. Pančića (1891) nalazi se u parku preko puta Univerziteta u Beogradu; kneza Miloša (1890 u Požarevcu; Kosovskih junaka (1910) u Kruševcu; Crnogorca na straži (1903) u Pariskoj opštini; Branka Radićevića (1899) u Sremskim Karlovcima; vojvode Mišića (1921); Vuka Karadžića (1929); vojvode Stepe Stepanovića (1930); Jov. Žujevića (1922)........itd.
SKAN je izdala ''Zbirku umetničkih radova akademskog vajara Djordja Jovanovića'' 1933. god. Predgovor je napisao Uroš Predić. Ista ustanova ga je izabrala za svog člana 16. 11. 1920. god. Tom prilikom predsednik Akademije obrazlažući zašto je Jovanović izabran kazao je i ovo: ''Ja ću završiti spomenom jedne male intimne vizije g. Jovanovića koja me je više no i jedno njegovo delo tronula kad sam je prvi put ugledao, koja mi se u jednom trenutku prikazuje i budi u meni jedno setno osećanje. To je onaj njegov ''Poginuli na polju časti'' (Inače ovaj rad je poznat pod nazivom ''Za Otadžbinu). Kao što je naš veliki umetnik Meštrović po mome merodavnom mišljenju, samog sebe nadmašio kad je sebe pravog otkrio u kipu svoje ''Majke'', tako je, po mom osećanju, naš današnji drug Jovanović sebe najbolje izradio u liku večnog sanka svoga sina poginulog zaista na polju časti u Francuskoj, za nju, za Srbiju, za čovečanstvo''.
Jovanović je imao mogućnost da više puta svoje radove izlaže u Pariskom salonu, gde je nekoliko puta nagradjivan medaljama od bronze, od srebra, od zlata. Neki od tih radova zadržaće mu lepu uspomenu u analima umetničkog života Francuske. Modelišući glavu mladog jumaka, on je dletu poverio ceo svoj roditeljski bol za izgubljenim sinom.
Ovde treba napomenuti da mu je jedan sin odrastao i školovan u Francuskoj do prvog svetskog rata, stupio u francusku armiju i u njoj se hrabro borio i 1916.god. poginuo oko Verdena, gde su izgubili živote i više od 300 000 Francuza. A kako su se u to vreme Srbija i Francuska borile za istu stvar, to se mladi Jovanović na ovaj način odužio i svojoj zemlji, baš kao što su se u drugom svetskom ratu neki naši ljudi borili u redovima francuskog pokreta otpora. 1941. god. Djordje Jovanović je navršio 80 godina. I taj njegov jubilej je javno objavljen i obeležen. Jedan novinar ga je tada posetio i razgovarao sa njim. Iz tog intervjua citiram neke pasuse: ''U njegovom ateljeu u Skerlićevoj ulici, zatekli smo čika Djoku u belom vajarskom mantilu. U ruci je držao alatku za modeliranje kojom je doterivao bistu Milana Rakića. Do juče je tu stajala nova bista Josifa Pančića, koju je sam umetnik izvajao za SKAN, čiji je prvi predsednik bio Pančić. Bistu su baš juče odneli da izliju u bronzi.
-Otkud vi, deco? – dočekao nas je čika Djoka, iznenadjen našom neočekivanom posetom, a onaj njegov topli osmeh kao da je govorio:''Baš ne date da sakrijem koliko mi je godina''.
Stari akademik, onako okružen bistama vladara, državnika, statuama lepote i tuge, figurama života, plaketama i fotografijama stotina svojih radova, stotina ogledala svoje velike duše, tople, kojom je oživljavao bronzu i kamen, iznenadio nas je svojom svežinom.
-Ipak, ostarelo se – govorio je Jovanović. Pančićevu bistu radio sam ceo decembar i ceo januar... Svega sat i po dnevno... Dva meseca dok sam je završio... Pred kraj, da bih stigao na vreme, radio sam sat ipo pre i sat ipo po podne, i dovršio sam je...
-Za trenutak čika Djoka ostavlja Rakićevu bistu i govori nam o sebi. Govori kao nekad kada je proslavljao četrdesetogodišnjicu svog umetničkog rada, skromno, nepretenziozno, kao da priča životnu priču o čoveku koji je živeo i stvarao da stvori, a ne da bude slavljen... I dok nam je pričao, činilo nam se kao da svojim blagim pogledom miluje one statue i figure oko sebe, koje je nadahnuo životom, dušom, kojim je dao mladost, snagu, zamah i polet, za koji i danas živi... U sećanju, svežem do najsitnijih pojedinosti stari akademik prelazi na svoje srećnije dane. Na uzbudljiv dogadjaj kad mu, još kao učeniku Umetničke akademije u Parizu, njegov ''Guslar'' otvara vrata Pariskog salona, kada stiče pravo da izlaže svoje radove bez žirija...
Prelazi u sećanju 25 godina izlaganja svojih skulptura u najvećem salonu svetske umetnosti, da se zatim vrati na uspone iz prošlosti svoje zemlje... Na svoje značajno delo:spomenik kosovskim junacima u Kruševcu... U uglu ateljea stoji glineni model:''Umetnik i tuga''; umetnik je izradio sebe. U desnoj ruci mu je dleto skulptorsko, a levom je zagrlio tugu, pod prozračnim velom.
-To je moj nadgrobni spomenik... Izradio sam ga u kamenu i postavio nad svojom grobnicom... A kad su ga novinari zapitali koji mu je rad najdraži, prema kome danas u svojoj osamdesetoj godini ima najviše ljubavi, on se malo zamislio, pa je ovako odgoovorio: Kako da vam kažem... Dragi su mi svi: Proleće, Odmor, Tuga, Siroče, Dunav, Sava... Sve te statuice... I moj sin (''Za Otadžbinu'')...
Kao da je veo sete u tom trenutku prešao pred očima sedog umetnika. Sećanja na sina, koji je u ratu poginuo kao vojnik za Otadžbinu, zbrisalo je u tome trenutku njegovu vedrinu...
Umetnik-otac izvajao je tada mrtvu glavu svoga sina. Zaspalu, naslonjenu na kamen... Umetnik-otac završavajući tu skulpturu, kraj glave poginulog sina položio je lovorovu grančicu (naravno od kamena). Tu bistu, znamo, radio je srcem i dušom, suzama... Nju je vajao i umetnik i roditelj.
