Član
- Učlanjen(a)
- 27.06.2010
- Poruka
- 306
SKRIVENA PSIHOLOGIJA UMA
Tajna rascepa licnosti
Tajna rascepa licnosti
Jedno od najtežih mentalnih poremećaja je umnožena ličnost. To znači da jedna osoba objedinjuje više potpuno različitih karaktera. Čak i danas, psihijatri imaju problema da objasne postojanje višestrukog 'ja'.
Ali, zar nije to ponekad izraženo i kod normalnih zdravih ljudi. Kada neki 'slabić'
Kada je 1905. američki psihijatar Morton Prins štampao svoju knjigu 'Rascep ličnosti', njegove evropske kolege jedva su ga udostojili pažnje. Ovaj izvanredan izveštaj kliničke dijagnoze umnožene ličnosti, tretiran je kao - senzacionalistički roman. Koliko se zna, čak ni Sigmund Frojd, osnivač moderne psihijatrije, nije shvatio zbačaj Prinsovog otkrića. Prins se, na sopstveno zaprepašćenje, susreo sa oblikom ljudskog ponašanja koje je, do tada, smatrano čistom fikcijom. Nepoverenje je stoga bilo sasvim razumljivo. Za obelodanjenje otkrića rascepa ličnosti moglo se računati i na podsmeh, poput onih koji tvrde da su videli sirene ili jednoroga.
Robert Luis Stivenson je, kao sjajan efekat, koristio pojavu rascepa ličnosti u sjajnom delu naučne fantastike, 'Doktor Džekil i Mister hajd', 1886. Glavni junak je lekar, visoko cenjenog morala i pameti. Voljen od svih koji ga okružuju i dobro poznat po svom mekom srcu, doktor Džekil otkriva otrov koji mu omogućava radikalne promene ličnosti. Pošto ga je isprobao na sebi, telo doktora Džekila zaposeda zli genije, Mister Hajd. On je monstrum i ne preza od ničega.
Duže vreme, oni će se boriti međusobno, dok doktor Džekil ne shvati da mora uništiti mister Hajda. Cena za njegovo ubistvo je smrt doktora Džekila. Knjiga je postala klasično delo u svom literarnom žanru. Međutim, kada je prvi put štampana, nije se pretpostavilo da će se Stivensonov koncept iskazati kao realnost.
U proleće 1898. u ordinaciju dr Prinsa došla je dvadeset petogodišnja žena, koja se žalila na hronične glavobolje. Njeno ponašanje, od strane porodice okarakterisano je kao neprihvatljivo i potpuno nerazumljivo. Hodala je u snu, razgovarala sama sa sobom, govorila laži bez vidljivog razloga i menjala raspoloženja, od histeričnih napada do apsolutne bezvoljnosti.
Dama, koju Prins opisuje u knjizi kao gospođicu Bošamp, nalazi se u vlasti sopstvene četiri ličnosti. Ona je doživljavala iznenadna onesvešćenja, posle kojih bi postajala druga osoba, potpuno nesvesna prethodne ličnosti. Prins je hipnozom uspeo da stupi u kontakt sa sve četiri ličnosti gospođice Bošamp.
Nazvao ih je B1, B2, B3 i B4. Ličnost B1 je zatražila pomoć od psihijatra. Ona apsolutno nije imala nikakvu predstavu o svemu onome što čine B2, B3 i B4. Osoba B1 bi recimo, došla svesti negde na periferiji grada, očajnički pokušavajući da shvati kako je tamo dospela; B2 je, u izvesnom smislu, bila kreacija samog psihijatra, budući da se pojavljivala jedino tokom hipnoze; B3 se predstavila Prinsu, rekavši da se zove Sali. Sali je bila onaj besramni član društva, koji uživa u provociranju ostalih. Ličnost B4 označila je sebe kao 'Idiota'. Ona je imala lošu narav i bila je odgovorna za kapriciozno ponašanje gospođice Bošamp.
Ove četiri ličnosti opstajale su u neverovatnim okolnostima. Prinsu je izgledalo da B1 i B4 imaju najviše zajedničkog, mada su se razlikovale u mnogim stvarima. Osoba B1 je slabo jela, pila potpuno gorku kafu, imala averziju prema alkoholu i pokazivala sklonost prema vegetarijanskoj hrani. Za razliku od nje, B4 je imala zdrav apetit, kljukala se šećerom i kremovima u orgomnim količinama, volela vino i obožavala meso.
Dok je B1 nosila spuštenu kosu, B4 bi svoju uvek podigla. Ličnost B1 je bila religiozna, B4 nikada nije išla u crkvu. B1 je bila strpljiva, tolerantna i ponizna, što je u potpunoj suprotnosti sa B4, koja je volela da izaziva neprilike, a osim toga mrzela je decu i starcec. Osoba B1 je bila nesvesna postojanja B4, ali je B4 pokazivala izvesnu simpatiju i saosećanje za patnje B1.
Sali je zauzimala posebno mesto u ovoj mešavini ličnosti. Iako je B1 govorila tečno francuski, Sali je teškom mukom uspevala da nešto izgovori na francuskom. Sali je bila neorganizovana i učenje joj je bilo vrlo naporno, mada se trudila. 'Čujem kako mi se idiot (B4) smeje' bila je prva fraza, na francuskom, koju je Sali izgovorila. Pod psihičkim pritiskom, Sali bi počinjala da muca, što se nije događalo sa ostalima iz ovog čudnog kvarteta.
Sali je bila zlurada i obično je otvoreno pokazivala zlobno zadovoljstvo zbog nesreće gospođe Bošamp. Upravo, biral je B1 za žrtvu svojih šala. Kako B1 nije podnosila pušenje, Sali je često palila cigaretu. jednoga dana, gaseći pikavac na sopstvenoj koži, dozvolila je sebi iznenadnu promenu u ličnost B1, koja je, ne znajući šta se događa, zaurlala od bola. 'Mrzim B1', objasnila je Sali kasnije, a potom je sledio dijalog sa zaprepaštenim Prinsom:
Prins: Ali, ti si u stvari Ona!
Sali: Ne, nikako.
Prins: kažem ti da jesi.
Sali: Ne, nisam.
Prins: Zašto nisi?
Sali: Ona ne zna ono što ja znam.
Prins: Ali, zar vi nemate iste ruke i iste noge?
Sali: Da, ali iste noge i iste ruke nas ne čine istim.
Sali je izražavala toliku netrpeljivost za drugo 'ja', odnosno 'nju', kako bi sama rekla, da je bila u stanju da izvede i najprljavije trikove. Pisala je pisma gospođici Bošamp, optužujući je da je raspikuća i lažljivica, preteći da će i drugima ispričati o gadostima koje Bošampova, navodno, čini. Sali bi, takođe, često skidala sve sa sebe, kako bi se sramežljiva B1 probudila naga.
Ako je, kaže Prins, postojalo nešto čega se gospođica Bošamp bojala, onda su to bili pauci i zmije. Jednom je Sali otišla izvan grada i nakupila kolekciju pauka i znija. Vrativši se kući, spakovala ih je uredno, kao poklon paket sa svilenom mašnom, i poslala gospođici Bošamp. Kada je ova primila paket i otvorila ga, izletela je užasnuta iz kuće i posle toga dobila napad.
Nakon sedam godina intenzivnog lečenja, Prins je delimično uspeo da poveže ove četiri ličnosti u jednu osobu.
Postojanje ovakvog mentalnog oboljenja prihvaćeno je šire kada su se pojavili izveštaji o drugim podeljenim ličnostima. Posle dosta vremena, 1957. štampana je uzbudljiva knjiga 'Tri lica jedne Eve'. Odmah je postala bestseler i ubrzo je po njoj napravljen film.
U knjizi 'Tri lica jedne Eve', psihijatri C.H.Tigpen i H.M.Čekli opisuju tragičnu sudbinu dvadeset petogodišnje žene sa tri različite ličnosti. Bela Eva, Crna Eva i Džejn deluju
Bela Eva je ličnost koja je došla na lečenje. Bila je udata i majka jednog deteta. Patila je od jakih glavobolja i iznenadnog gubljenja svesti, što je dovodilo u vrlo nezgodne situacije. Psihijatri su bili u mogućnosti da sazovu sve tri osobe i prema tome ocene razlike u karakterima.
Bela Eva je bila konformista, bez mnogo prijatelja, pomalo malograđanka, koja se lako uzbuđuje. Kćerka Boni bila joj je važnija od svega. Crna Eva bila je, u svakom pogledu, njena suprotnost. Teško da je imala bilo kakav osećaj odgovornosti i uz to je držao neodoljiv nagon da se upusti u svaku vrstu avanture. Kapriciozna, koketna i uvek spremna na flert. Smatrala je svoj brak dosadnim i više joj je odgovaralo da ga se odrekne.
Razgovor, u kome se njen suprug po prvi put susreo sa Crnom Evom, opisuju psihijatri kao izuzetno mučan. Jednostavno je odbila činjenicu da je u braku i na Ralfov užas izjavila: 'Radi šta god hoćeš sa detetom. Koliko puta moram da ti kažem da ja nemam veze sa tobom, ni sa tim detetom'. Crna Eva je kasnije pokušala da ubije Boni, ali je srećom Bela Eva onemogućila taj plan.
Džejn, treća ličnost, pojavljivala se isključivo tokom lečenja. Ona se pokazala kao najzrelija osoba i činilo se da pokušava da ujedini i pomiri dve sukobljene Eve. Zanimljivo da Džejn nije imala ranijih sećanja. Zapitana o nekom incidentu u mladosti, odgovorila je: 'Ali doktore, kako bih ja to mogla znati. Ja sam stara samo sedam meseci.'
Za vreme Evinog razvoda od ralfa, kada se rešavalo pitanje starateljstva nad detetom, pacijentkinja je potpisala tri odvojena dokumenta, u prisustvu advokata, koji su utvrđivali odgovornost svake od njene tri ličnosti. Na taj način, one nisu mogle optužiti jedna drugu za nehat.
Lečenje je potrajalo nekoliko godina. Konačno, Tipgen i Čekli su otkrili koren problema kao neprijatno iskustvo petogodišnje devojčice. Kada je Evina baka umrla, majka je naterala Evu da poljubi leš u mrtvačkom kovčegu. Devojčica je učinila sve da to izbegne, ali se majka nije umilostivila. Kada se Eva nagnula iznad bakinog leša, iznenada je zaplakala potpuno drugačijim glasom: 'Mama, ne daj da to učinim!'. U tom trenutku rodila se druga ličnost i tako je uspostavljen rascep Bele i Crne Eve. U budućnosti će Crna Eva činiti uvek ono što Beloj Evi nije bilo dozvoljeno.
Ovo mladalačko iskustvo gurnuto je u stranu za duže vreme i izbrisano iz sećanja. Psihijatrima je uspelo da vrate prošlost i izbace nemili događaj na površinu. U trenutku priznanja, rascep ličnosti je nestao. Tada je otvoren put ozdravljenju. Tipgen i Čekli navode da se Eva ponovo udala i da je živela sasvim normalno. Kasnije, Eva je napisala knjigu i objavila je pod svojim pravim imenom. Objasnila je kako se njena ličnost razdvojila u jednom momentu i zatim tako razvijala za narednih dvadeset godina.
Novinarka Flor Šrajber u svojoj knjizi 'Sibila', koja se pojavila 1973. opisuje ženu sa, ni manje ni više nego šesnaest ličnosti. Radi se o Sibili Dorset, 22-godišnjoj studentkinji koja, mislilo se, ima amneziju. Takođe je imala strašne glavobolje i periode kad nije mogla da vidi, kao da je slepa. Ubrzo nakon što se obratila za pomoć kod dr Kornelije Vilbur iz Njujorka, Sibila je počela da pokazuje i druge ličnosti. Različite ličnosti predstavljale su se pod raznim imenima. Jedna ličnost, koja je sebe nazivala Viki, govorila je da je iz Pariza. Druga ličnost, nazvana Pegi Louje bila jaka žena koja nije pokazivala nikakav strah. Kako je vreme prolazilo Sibila je pokazivala sve više ličnosti: bila je pisac, pianista, zavodnica, majka... Svaka od ovih ličnosti je različito opisivala samu sebe. Jedna je govorila da ima plave oči i svetlu kosu, dok bi ostale rekle nešto sasvim drugo. Interesantno je da su među ovih šesnaest ličnosti bila i dva muškarca, Majk i Sid. Njih dvojica su podržavali jedan drugoga u raznovrsnim nestašlucima, a predstavljali su Sibilinu potosnutu želju da bude sin, a ne kćerka.
Sibila je bila žrtva sadističke majke, koja se trudila da muči i ponižava siroto dete na sve moguće načine. Od ranog detinjstva, Sibila se spasavala bežanjem u svet snova, menjajući sopstvenu ličnost prema izmišljenim sredinama.
Po knjizi 'Sibila' snimljen je i film. Na slici je glavna glumica Sali Fild, u prikazu dve različite ličnosti kod Sibile.
Tačni uzroci višestrukih ličnosti su nepoznati, ali je uočeno da je većina pacijenata sa ovim poremećajem imala neke traume iz detinjstva. Kao što se videlo, ovo je bio slučaj i sa Sibilom.
što se tiče simptoma, prvim simptomima poremećaja višestrukih ličnosti obično prethodi amnezija. Oni mogu da se 'probude' na drugom mestu ili drukčije obučeni, i da se nesećaju ničega što bi im objasnilo ovu promenu.
Danas na primer između 25.000 - 250.000 ljudi u SAD ima poremećaj višestruke ličnosti. Ova procena je ovako promenljiva, jer je ovaj poremećaj dežak za dijagnostifikovanje. Osobe sa višestrukom ličnosti mogu da imaju širok spektar simptoma koji mogu da se pobrkaju sa ostalim, mnogo običnijim simptomima.
Obično se smatra da je potrebno šest godina da bi se dijagnostifikovao poremećaj višestruke ličnosti. Da bi doktori dijagnostifikovali ovako nešto oni moraju kod pacijenta sa višestrukim ličnostima da vide dva ili više različitih identiteta. Takođe, svaki identitet mora postati dominantna ličnost za neko vreme. U nekim slučajevima, doktori mogu razgovarati sa pacijentima na duži period ili reći pacijentu da vodi dnevnik između poseta, u nadi da će naučiti više o njegovim različitim identitetima. Svrha tretmana je da se različiti identiteti pacijenta smeste u jedan primarni identitet. Uspeh je moguć, ali tretman može trejati godinama. U tome govori prilog da je trebalo 11 godina za Sibilinih 16 različitih identiteta da se pomešaju u jedan identitet.
Ova zamršena međuigra ličnosti, nekako još uvek ne deluje dovoljno ubedljivo. Uostalom, svi se mi ponekad nađemo u prilici kada se naše ponašanje ne može svrstati u uobičajeno ili očekivano, ali uprkos tome i dalje verujemo da smo ista ličnost. Da li današnji psihijatri radije prihvataju ovakve dijagnoze od Prinsovih savremenika? Oni ne sumnjaju da određeni pacijenti pate od rascepa ličnosti i da se ne mogu normalno suočiti sa svakodnevnim životom, ali da li se spasavaju od neprijatne realnosti deleći je na više ličnosti? Postoji druga škola mišljenja, koja tvrdi da pravo objašnjenje leži u dobro poznatom kliničkom oboljenju, takozvanim fugama, u kome ljudi upadaju u nesvesno stanje, slično snovima. Ono može trajati danima i ne ostaviti nikakvo sećanje. Obično pacijenti moraju pribeći mašti da bi objasnili izgubljeno vreme.
Na kraju, dolazimo do psihijatara koji veruju da ovakvo oboljenje postoji, te pacijente sa sličnim simptomima tretiraju kao slučajeve rascepa ličnosti. Sa druge strane, psihijatri koji smatraju da su u pitanju fuge, neće imati pacijenata sa rascepom ličnosti.
Preuzeto sa sajta: Conoplja news
