Tajna rascepa licnosti

Član
Učlanjen(a)
27.06.2010
Poruka
306

SKRIVENA PSIHOLOGIJA UMA
Tajna rascepa licnosti



Jedno od najtežih mentalnih poremećaja je umnožena ličnost. To znači da jedna osoba objedinjuje više potpuno različitih karaktera. Čak i danas, psihijatri imaju problema da objasne postojanje višestrukog 'ja'.
Ali, zar nije to ponekad izraženo i kod normalnih zdravih ljudi. Kada neki 'slabić'
dr_jekyll.jpg
dođe u situaciju kada se pretvara u neustrašivog heroja i obrnuto, ili kada potpuno smirena osoba zbog nečeg počne da se ponaša kao razjareni bik. Da li svako od nas u stvari u sebi objedinjuje više ličnosti?
Kada je 1905. američki psihijatar Morton Prins štampao svoju knjigu 'Rascep ličnosti', njegove evropske kolege jedva su ga udostojili pažnje. Ovaj izvanredan izveštaj kliničke dijagnoze umnožene ličnosti, tretiran je kao - senzacionalistički roman. Koliko se zna, čak ni Sigmund Frojd, osnivač moderne psihijatrije, nije shvatio zbačaj Prinsovog otkrića. Prins se, na sopstveno zaprepašćenje, susreo sa oblikom ljudskog ponašanja koje je, do tada, smatrano čistom fikcijom. Nepoverenje je stoga bilo sasvim razumljivo. Za obelodanjenje otkrića rascepa ličnosti moglo se računati i na podsmeh, poput onih koji tvrde da su videli sirene ili jednoroga.
Robert Luis Stivenson je, kao sjajan efekat, koristio pojavu rascepa ličnosti u sjajnom delu naučne fantastike, 'Doktor Džekil i Mister hajd', 1886. Glavni junak je lekar, visoko cenjenog morala i pameti. Voljen od svih koji ga okružuju i dobro poznat po svom mekom srcu, doktor Džekil otkriva otrov koji mu omogućava radikalne promene ličnosti. Pošto ga je isprobao na sebi, telo doktora Džekila zaposeda zli genije, Mister Hajd. On je monstrum i ne preza od ničega.
Duže vreme, oni će se boriti međusobno, dok doktor Džekil ne shvati da mora uništiti mister Hajda. Cena za njegovo ubistvo je smrt doktora Džekila. Knjiga je postala klasično delo u svom literarnom žanru. Međutim, kada je prvi put štampana, nije se pretpostavilo da će se Stivensonov koncept iskazati kao realnost.
U proleće 1898. u ordinaciju dr Prinsa došla je dvadeset petogodišnja žena, koja se žalila na hronične glavobolje. Njeno ponašanje, od strane porodice okarakterisano je kao neprihvatljivo i potpuno nerazumljivo. Hodala je u snu, razgovarala sama sa sobom, govorila laži bez vidljivog razloga i menjala raspoloženja, od histeričnih napada do apsolutne bezvoljnosti.
Dama, koju Prins opisuje u knjizi kao gospođicu Bošamp, nalazi se u vlasti sopstvene četiri ličnosti. Ona je doživljavala iznenadna onesvešćenja, posle kojih bi postajala druga osoba, potpuno nesvesna prethodne ličnosti. Prins je hipnozom uspeo da stupi u kontakt sa sve četiri ličnosti gospođice Bošamp.
Nazvao ih je B1, B2, B3 i B4. Ličnost B1 je zatražila pomoć od psihijatra. Ona apsolutno nije imala nikakvu predstavu o svemu onome što čine B2, B3 i B4. Osoba B1 bi recimo, došla svesti negde na periferiji grada, očajnički pokušavajući da shvati kako je tamo dospela; B2 je, u izvesnom smislu, bila kreacija samog psihijatra, budući da se pojavljivala jedino tokom hipnoze; B3 se predstavila Prinsu, rekavši da se zove Sali. Sali je bila onaj besramni član društva, koji uživa u provociranju ostalih. Ličnost B4 označila je sebe kao 'Idiota'. Ona je imala lošu narav i bila je odgovorna za kapriciozno ponašanje gospođice Bošamp.
Ove četiri ličnosti opstajale su u neverovatnim okolnostima. Prinsu je izgledalo da B1 i B4 imaju najviše zajedničkog, mada su se razlikovale u mnogim stvarima. Osoba B1 je slabo jela, pila potpuno gorku kafu, imala averziju prema alkoholu i pokazivala sklonost prema vegetarijanskoj hrani. Za razliku od nje, B4 je imala zdrav apetit, kljukala se šećerom i kremovima u orgomnim količinama, volela vino i obožavala meso.
Dok je B1 nosila spuštenu kosu, B4 bi svoju uvek podigla. Ličnost B1 je bila religiozna, B4 nikada nije išla u crkvu. B1 je bila strpljiva, tolerantna i ponizna, što je u potpunoj suprotnosti sa B4, koja je volela da izaziva neprilike, a osim toga mrzela je decu i starcec. Osoba B1 je bila nesvesna postojanja B4, ali je B4 pokazivala izvesnu simpatiju i saosećanje za patnje B1.
Sali je zauzimala posebno mesto u ovoj mešavini ličnosti. Iako je B1 govorila tečno francuski, Sali je teškom mukom uspevala da nešto izgovori na francuskom. Sali je bila neorganizovana i učenje joj je bilo vrlo naporno, mada se trudila. 'Čujem kako mi se idiot (B4) smeje' bila je prva fraza, na francuskom, koju je Sali izgovorila. Pod psihičkim pritiskom, Sali bi počinjala da muca, što se nije događalo sa ostalima iz ovog čudnog kvarteta.
Sali je bila zlurada i obično je otvoreno pokazivala zlobno zadovoljstvo zbog nesreće gospođe Bošamp. Upravo, biral je B1 za žrtvu svojih šala. Kako B1 nije podnosila pušenje, Sali je često palila cigaretu. jednoga dana, gaseći pikavac na sopstvenoj koži, dozvolila je sebi iznenadnu promenu u ličnost B1, koja je, ne znajući šta se događa, zaurlala od bola. 'Mrzim B1', objasnila je Sali kasnije, a potom je sledio dijalog sa zaprepaštenim Prinsom:

Prins: Ali, ti si u stvari Ona!
Sali: Ne, nikako.
Prins: kažem ti da jesi.
Sali: Ne, nisam.
Prins: Zašto nisi?
Sali: Ona ne zna ono što ja znam.
Prins: Ali, zar vi nemate iste ruke i iste noge?
Sali: Da, ali iste noge i iste ruke nas ne čine istim.


Sali je izražavala toliku netrpeljivost za drugo 'ja', odnosno 'nju', kako bi sama rekla, da je bila u stanju da izvede i najprljavije trikove. Pisala je pisma gospođici Bošamp, optužujući je da je raspikuća i lažljivica, preteći da će i drugima ispričati o gadostima koje Bošampova, navodno, čini. Sali bi, takođe, često skidala sve sa sebe, kako bi se sramežljiva B1 probudila naga.
Ako je, kaže Prins, postojalo nešto čega se gospođica Bošamp bojala, onda su to bili pauci i zmije. Jednom je Sali otišla izvan grada i nakupila kolekciju pauka i znija. Vrativši se kući, spakovala ih je uredno, kao poklon paket sa svilenom mašnom, i poslala gospođici Bošamp. Kada je ova primila paket i otvorila ga, izletela je užasnuta iz kuće i posle toga dobila napad.
Nakon sedam godina intenzivnog lečenja, Prins je delimično uspeo da poveže ove četiri ličnosti u jednu osobu.
Postojanje ovakvog mentalnog oboljenja prihvaćeno je šire kada su se pojavili izveštaji o drugim podeljenim ličnostima. Posle dosta vremena, 1957. štampana je uzbudljiva knjiga 'Tri lica jedne Eve'. Odmah je postala bestseler i ubrzo je po njoj napravljen film.
U knjizi 'Tri lica jedne Eve', psihijatri C.H.Tigpen i H.M.Čekli opisuju tragičnu sudbinu dvadeset petogodišnje žene sa tri različite ličnosti. Bela Eva, Crna Eva i Džejn deluju
multi_person.jpg
nezavisno jedna od druge i svaka od njih nesvesna je postojanja druge dve. Glas, koeficijen inteligencije, rukopis, čak i testovi električne aktivnosti mozga menjaju se u zavisnosti od izražene ličnosti. (Slika levo: Katarina MekIntajr - Višestruka ličnost)
Bela Eva je ličnost koja je došla na lečenje. Bila je udata i majka jednog deteta. Patila je od jakih glavobolja i iznenadnog gubljenja svesti, što je dovodilo u vrlo nezgodne situacije. Psihijatri su bili u mogućnosti da sazovu sve tri osobe i prema tome ocene razlike u karakterima.
Bela Eva je bila konformista, bez mnogo prijatelja, pomalo malograđanka, koja se lako uzbuđuje. Kćerka Boni bila joj je važnija od svega. Crna Eva bila je, u svakom pogledu, njena suprotnost. Teško da je imala bilo kakav osećaj odgovornosti i uz to je držao neodoljiv nagon da se upusti u svaku vrstu avanture. Kapriciozna, koketna i uvek spremna na flert. Smatrala je svoj brak dosadnim i više joj je odgovaralo da ga se odrekne.
Razgovor, u kome se njen suprug po prvi put susreo sa Crnom Evom, opisuju psihijatri kao izuzetno mučan. Jednostavno je odbila činjenicu da je u braku i na Ralfov užas izjavila: 'Radi šta god hoćeš sa detetom. Koliko puta moram da ti kažem da ja nemam veze sa tobom, ni sa tim detetom'. Crna Eva je kasnije pokušala da ubije Boni, ali je srećom Bela Eva onemogućila taj plan.
Džejn, treća ličnost, pojavljivala se isključivo tokom lečenja. Ona se pokazala kao najzrelija osoba i činilo se da pokušava da ujedini i pomiri dve sukobljene Eve. Zanimljivo da Džejn nije imala ranijih sećanja. Zapitana o nekom incidentu u mladosti, odgovorila je: 'Ali doktore, kako bih ja to mogla znati. Ja sam stara samo sedam meseci.'
Za vreme Evinog razvoda od ralfa, kada se rešavalo pitanje starateljstva nad detetom, pacijentkinja je potpisala tri odvojena dokumenta, u prisustvu advokata, koji su utvrđivali odgovornost svake od njene tri ličnosti. Na taj način, one nisu mogle optužiti jedna drugu za nehat.
Lečenje je potrajalo nekoliko godina. Konačno, Tipgen i Čekli su otkrili koren problema kao neprijatno iskustvo petogodišnje devojčice. Kada je Evina baka umrla, majka je naterala Evu da poljubi leš u mrtvačkom kovčegu. Devojčica je učinila sve da to izbegne, ali se majka nije umilostivila. Kada se Eva nagnula iznad bakinog leša, iznenada je zaplakala potpuno drugačijim glasom: 'Mama, ne daj da to učinim!'. U tom trenutku rodila se druga ličnost i tako je uspostavljen rascep Bele i Crne Eve. U budućnosti će Crna Eva činiti uvek ono što Beloj Evi nije bilo dozvoljeno.
Ovo mladalačko iskustvo gurnuto je u stranu za duže vreme i izbrisano iz sećanja. Psihijatrima je uspelo da vrate prošlost i izbace nemili događaj na površinu. U trenutku priznanja, rascep ličnosti je nestao. Tada je otvoren put ozdravljenju. Tipgen i Čekli navode da se Eva ponovo udala i da je živela sasvim normalno. Kasnije, Eva je napisala knjigu i objavila je pod svojim pravim imenom. Objasnila je kako se njena ličnost razdvojila u jednom momentu i zatim tako razvijala za narednih dvadeset godina.
Novinarka Flor Šrajber u svojoj knjizi 'Sibila', koja se pojavila 1973. opisuje ženu sa, ni manje ni više nego šesnaest ličnosti. Radi se o Sibili Dorset, 22-godišnjoj studentkinji koja, mislilo se, ima amneziju. Takođe je imala strašne glavobolje i periode kad nije mogla da vidi, kao da je slepa. Ubrzo nakon što se obratila za pomoć kod dr Kornelije Vilbur iz Njujorka, Sibila je počela da pokazuje i druge ličnosti. Različite ličnosti predstavljale su se pod raznim imenima. Jedna ličnost, koja je sebe nazivala Viki, govorila je da je iz Pariza. Druga ličnost, nazvana Pegi Louje bila jaka žena koja nije pokazivala nikakav strah. Kako je vreme prolazilo Sibila je pokazivala sve više ličnosti: bila je pisac, pianista, zavodnica, majka... Svaka od ovih ličnosti je različito opisivala samu sebe. Jedna je govorila da ima plave oči i svetlu kosu, dok bi ostale rekle nešto sasvim drugo. Interesantno je da su među ovih šesnaest ličnosti bila i dva muškarca, Majk i Sid. Njih dvojica su podržavali jedan drugoga u raznovrsnim nestašlucima, a predstavljali su Sibilinu potosnutu želju da bude sin, a ne kćerka.
Sibila je bila žrtva sadističke majke, koja se trudila da muči i ponižava siroto dete na sve moguće načine. Od ranog detinjstva, Sibila se spasavala bežanjem u svet snova, menjajući sopstvenu ličnost prema izmišljenim sredinama.

sibila_film.jpg

Po knjizi 'Sibila' snimljen je i film. Na slici je glavna glumica Sali Fild, u prikazu dve različite ličnosti kod Sibile.





Tačni uzroci višestrukih ličnosti su nepoznati, ali je uočeno da je većina pacijenata sa ovim poremećajem imala neke traume iz detinjstva. Kao što se videlo, ovo je bio slučaj i sa Sibilom.
što se tiče simptoma, prvim simptomima poremećaja višestrukih ličnosti obično prethodi amnezija. Oni mogu da se 'probude' na drugom mestu ili drukčije obučeni, i da se nesećaju ničega što bi im objasnilo ovu promenu.
Danas na primer između 25.000 - 250.000 ljudi u SAD ima poremećaj višestruke ličnosti. Ova procena je ovako promenljiva, jer je ovaj poremećaj dežak za dijagnostifikovanje. Osobe sa višestrukom ličnosti mogu da imaju širok spektar simptoma koji mogu da se pobrkaju sa ostalim, mnogo običnijim simptomima.
Obično se smatra da je potrebno šest godina da bi se dijagnostifikovao poremećaj višestruke ličnosti. Da bi doktori dijagnostifikovali ovako nešto oni moraju kod pacijenta sa višestrukim ličnostima da vide dva ili više različitih identiteta. Takođe, svaki identitet mora postati dominantna ličnost za neko vreme. U nekim slučajevima, doktori mogu razgovarati sa pacijentima na duži period ili reći pacijentu da vodi dnevnik između poseta, u nadi da će naučiti više o njegovim različitim identitetima. Svrha tretmana je da se različiti identiteti pacijenta smeste u jedan primarni identitet. Uspeh je moguć, ali tretman može trejati godinama. U tome govori prilog da je trebalo 11 godina za Sibilinih 16 različitih identiteta da se pomešaju u jedan identitet.
Ova zamršena međuigra ličnosti, nekako još uvek ne deluje dovoljno ubedljivo. Uostalom, svi se mi ponekad nađemo u prilici kada se naše ponašanje ne može svrstati u uobičajeno ili očekivano, ali uprkos tome i dalje verujemo da smo ista ličnost. Da li današnji psihijatri radije prihvataju ovakve dijagnoze od Prinsovih savremenika? Oni ne sumnjaju da određeni pacijenti pate od rascepa ličnosti i da se ne mogu normalno suočiti sa svakodnevnim životom, ali da li se spasavaju od neprijatne realnosti deleći je na više ličnosti? Postoji druga škola mišljenja, koja tvrdi da pravo objašnjenje leži u dobro poznatom kliničkom oboljenju, takozvanim fugama, u kome ljudi upadaju u nesvesno stanje, slično snovima. Ono može trajati danima i ne ostaviti nikakvo sećanje. Obično pacijenti moraju pribeći mašti da bi objasnili izgubljeno vreme.
Na kraju, dolazimo do psihijatara koji veruju da ovakvo oboljenje postoji, te pacijente sa sličnim simptomima tretiraju kao slučajeve rascepa ličnosti. Sa druge strane, psihijatri koji smatraju da su u pitanju fuge, neće imati pacijenata sa rascepom ličnosti.


Preuzeto sa sajta: Conoplja news
 
Član
Učlanjen(a)
04.07.2010
Poruka
39
Moje mišljenje je da ipak sve te "ličnosti" stvara ličnost te jedne jedine osobe kao način da se izbegne moguće duševno ranjavanje te ličnosti usled trauma iz detinjstva. Verujem da te osobe u sebi nose talenat za glumu iako se za taj problem višestrukih ličnosti ne može reći da je baš gluma u pitanju.

To je nešto kao psihološka kamuflaža, isto kao što neki reptili menjaju boju kože prema boji okoline kako ih napadači ne bi registrovali kao reptile koje treba loviti nego kao nešto drugo ili kao deo pejzaža.
 
Član
Učlanjen(a)
19.08.2009
Poruka
981
Ono što mi nazivamo normalnom osobom je zapravo rascepljena osoba koja u sebi nosi mnogo protivrečnih kompleksa , persona i drugih psihičkih figura. Ono što kod normalnog čoveka sve te elemente drži integrisanim ( celovitim) je kompleks ega (i još nešto - ali nećemo o tome).
Još je Frojd pisao o ljudskoj podvojenosti između glavnih kompleksa - ida i superega koje ego drži u ravnoteži. No mnogo složeniju psihološku strukturu i dinamiku dao je Jung.
Osim individualnih, kulturoloških i kolektivnih kompleksa koji teže da utiču, kontrolišu ili zaposednu ego Jung uvodi i nove elemente poput persone , senke i anima/animusa . Persona je funkcionalni kompleks , to je krinka koju svaki čovek stavlja zarad prilagođavanja prema spoljašnjoj sredini. Persona ima više,recimo kod muškarca jedna može biti predusretljiva i udvornička na radnom mestu, dok je druga mrzovoljna i inertna kod kuće koja samo gunđa i čita novine . Senka je sve ono što ego odbaci iz svesti kao neprikladno a što ponovo želi da se nametne . Anima /animus je kontrapersona ali ne samo to, jer i ona/on ima funkcionalnu ulogu - ona/on je spona naše psihe sa duboko nesvesnim i izvanpsihičkim . No ja ovom pričom o strukturi i dinamici ličnosti se malo udaljih od osnovne teme.
Slučaj koju opisuje Pirs je klasičan primer rascepljene ličnosti u kojoj se ego svest nije dovoljno razvila da drži pod "operativnom" kontrolom ostale komplekse .Naime i kod normalnih osoba se dešava da poneki kompleks zaposedne ego , iskaže svoju nameru i snagu . To se dešava kod najbanalnijih pogreški ali i kod izliva besa kada se osoba " pogodi u živac", zapravo pobudi kompleks a reakcija biva munjevita (burna). Ponekad (kasnije) se i sama osoba pita "Šta mi bi" kao da to ona sama nije uradila .
Međutim i kada se to desi (kada kompleks izbije u prvi plan), posle izvesnog vremena ego (i pored raznih racionalizacija) ponovo uspostavlja kontrolu i stvari se vrate u pređašnje stanje . Pošto kod podvojenih ličnosti ego nema integrativnu snagu , kompleksi su ti koji gospodare i transformisani u podličnosti preuzimaju funkciju ego mehanizma.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
13.02.2010
Poruka
4.075
Ovaj pojam mentalnog oboljenja je bio poznat kao sizofrenija, medjutim daljim izucavanjem ove podele licnosti ili visestruke licnosti, naucnici su otkrili da do nje dolazi kada postoji samo jedna izmenjena licnost koja kontrolise ponasanje. Ta izmenjena ponasanja se desavaju spontano i ne voljno i te osobe tada imaju amneziju i ne secaju se nicega sta su radili ili govorili dok su bili u tom stanju.
Obicno se to desavalo deci koja su bila seksualno napastvovana, i njihovo uverenje da to nisu oni kojima se to desava, na taj nacin branili svoju licnost.
Ne postoji nikakva terapija za lecenje ovog stanja jer ga je jako tesko ustanoviti, i doktori imaju podeljenja misljenja u vezi ovog mentalnog oboljenja. Neko veruje da postoji a neki to negiraju.
 
Član
Učlanjen(a)
14.12.2010
Poruka
65
Jedna osoba koja ima u sebi samo jednu licnost, bila bi jako dosadna. Npr. moja drugarica je povucena, ne druzi se ni sa kim, uvek je sama, nema prijatelja. Jedan dan, setale smo zajedno, i jedan rom ( 15-ak godina ) tuce, ali bas mlati devojcicu ( 4-5 godina) takodje romkinju. Moja drugarica, uzela je motku, prisla tom decku, i pretila da ce da ga udari ne bude li ostavio dete. On se sklonio, a nas dve smo produzile. Ja sam bila u cudu. Od jedne mirne, tihe, povucene osobe, to nikada nisam mogla da ocekujem. Kada bi osobe imale jednu licnost, bile bi jako predvidljive, i ceo svet bi bio osmisljen. Zato mozda i treba, da ljudi u sebi imaju mirnu licnost, tihu, za sebe, a sa druge strane, da ne ostanu ravnodusni prema nekim stvarima. Da se probudi taj heroj, jaka i stabilna licnost.

To je ipak moje misljenje...:)
 
Član
Učlanjen(a)
20.12.2010
Poruka
892
Zeglerice, to što si opisala nije dvostruka ličnost. To je reakcija na nepravdu i nasilje, altruizam u neku ruku. I to je još uvijek dio jedne ličnosti. Srećom. :)
 
Član
Učlanjen(a)
26.04.2011
Poruka
277
Poremećaji ličnosti-

predstavljaju karakteristične i trajne obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onog što je uobičajeno. Ove devijacije se obično javljaju u sferi volje , nagona i emocija .

Poremećaji ličnosti označavaju stanja ili oblike ponašanja koji otkrivaju karakteristični životni stil pojedinca i način na koji on komunicira s drugima.

Najčešće se javljaju u adolescenciji. Oni se nastavljaju tokom života, i ukoliko se osobe ne obrate za pomoć, moguće je da se struktuiraju u sve pervazivnje obrasce neprilagođenog ponašanja. Međutim, pojedina istraživanja kažu da se s godinama manifestacije nekih od poremećaja ličnosti mogu i ublažiti, mada ne i nestati.

Pojedini simptomi poremećaja ličnosti se mogu primetiti već u detinjstvu i to u vidu nemira, poremećaja pažnje, agresivnosti i laganja. Međutim, dete nikada neće dobiti dijagnozu poremećaja ličnosti. Razvojne turbulencije mogu biti prolazne i, čak iako deluju veoma burno, ne moraju se nužno struktuirati u poremećaj ličnosti. Ukoliko dete pokazuje karakterne promene ili haotično i neprialogođeno ponašanje, psihijatri će ga često dijagnostifikovati kao “poremećaj ponašanja”. Izvesni poromećeaji ponašanja se mogu struktuirati u poremećaje ličnosti tek u adolescenciji, ranom odraslom dobu.

Poremećaji ličnosti su manja ili veća odstupanja od psihički normalnog ponašanja. Ona nisu posledica duševne ili neke druge bolesti, već su pre stanja, poremećaji adaptacije i posledica neadekvatnih najranijih odnosa. Genetski faktori se sve više pominju kao mogući okidač za poremećaje ličnosti. Sredinske faktore ne smemo zanemariti, jer, u najmanju ruku, na odnose u primarnoj porodici utiče i šira sredina i društvo. Postoji nekoliko tipova poremećaja ličnosti kao što su paranoidni, antisocijalni, granični, histrionski, narcistički, inhibirani, zavisni, opsesivno-kompulzivni i pasivno-agresivni. U pojedinim klasifikacijama neki od nabrojanih izostaju, dok se u drugim sreću i podrvrste goreopisanih.

U DSM-u IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4th edition) opisano je 10 različitih oblika poremećaja ličnosti. Zbog međusobnih sličnosti u crtama ličnosti, njih 10 podijeljeno je u 3 veće grupe. Grupu A čine čudna/bizarna ili ekscentrična ponašanja i* ličnosti ; grupu B čine dramatična, emocionalna i nestabilna skupina osoba; U grupu C ubrajamo anksiozna stanja i ličnosti.

Prema DSM-u IV, poremećaji ličnosti su:

•******** Trajan obrazac doživljavanja i ponašanja koje značajno odstupa od očekivanja kulture individue.
•******** Manifestuje se kao nefleksibilni odgovor*** na širok spektar ličnih i socijalnih situacija.
•******** Ovi obrasci ponašanja su često povezani sa značajnim stepenom patnje, ali ne uvek, kao i s problemima u socijalnim, profesionalnim, intimno-partnerskim* i drugim oblastima funkcionisanja.
•******** Javljaju se u adolescenciji, stabilni su i produžavaju se tokom odraslog doba.

Grupa A. Čudna ili ekscentrična grupa –* uključuje paranoidne, shizoidne i shizotipne poremećaje ličnosti. Osobe pogođene ovim poremećajem koriste obrambene mehanizme projekcije i fantazije. Projekcija se odnosi na projektovanje (izbacivanje iz sebe u drugu osobu) neprijatnih misli i osećanja Fantaziranje/sumanutosti se odnose na stvaranje izmišljenog sveta pomoću kog se osoba nosi s problemom usamljenosti ili ispraznosti. Paranoja je osećaj proganjanja ili ideja nepravednog tretmana od strane okoline (npr. ideja osobe da ostatak sveta priča o njoj, podsmeva joj se i da je, ma šta ona radila, centriran na nju u (dominantno) negativnom kontekstu).

Grupa B. Dramatična, emocionalna ili nestabilna grupa – uključuje histrionske/histrionične, narcisoidne, antisocijalne ili “borderline” poremećaje ličnosti.
Osobe pogođene ovim poremećajima koriste obrambene mehanizme poput disocijacije, poricanja, crnog-belog pogleda na svet, ljude, okolinu (engl. “splitting” – cepanje na samo dobre ili samo loše aspekte pojedinih ljudi i pojava i nemogućnost pomirenja rascepljenih aspekata u trenutku preplavljenosti negativnim emocijama) i nekontrolisanog motoričkog izražavanja misli i emocija – odigravanje (engl. “acting out”). Disocijacija se odnosi na nesvesno “zaboravljanje” neprijatnih osećanja, ideja i doživljaja. Poricanje je* usko povezano s mehanizmom disocijalcije. Osoba koja poriče “odbija” da prizna neku misao ili osećanje, ili pak želi, ali to ne može. Za takve osobe kažemo da zatvaraju oči pred svetom ili da ne mogu pogledati istini u oči.* ”Splitting” – mehanizam cepanja je odbrambeni mehanizam crno-belog pogleda na svet, nemogućnost pomirenja suprotnosti. Cepanje se može odnositi i na ljude i na život i životne pojave. Osnovna karakteristika je mišljenje tipa “sve ili ništa” osoba sklona cepanju nakon osujećenja deevaluira svet, dok nakon prijatnih doživljaja teži da ga idealizuje. Integracija suprotnosti ne postoji. Takva “romantična” podela sveta na crno-beli otežava uspostavljanje kompleksnijih, svakodnevnih ljudskih kontakata i odnosa.
Poromećaji raspoloženja često prate opisane odbrambene mehanizme kod osoba s ovim poremećajima ličnosti.

Grupa C. Anksiozna* grupa uključuje – izbegavajuće, zavisne i opsesivno-kompulsivne poremećaje ličnosti. Osobe zahvaćene ovim problemima koriste obrambene mehanizme izolacije, pasivne agresije i hipohondrijaze. Izolacija se svodi na odvajanje neprihvatljivih ideja ili postupaka od emocija (izolacija afekata). Pasivna agresija se javlja kada je otpor okrenut prema sebi. Pasivno agresivna osoba će kimnuti glavom i načelno se složiti, a zatim će iskazati svoj otpor indirektno, kroz nedelovanje. Hipohondrijaza je često prisutna kod osoba s poremećajima ličnosti, posebno kod zavisnih i pasivno-agresivnih tipova.

Definicija poremećaja ličnosti u DSM-V (najnovijem priručniku mentalnih poremećaja, čije zvanično izdanje očekujemo 2013. godine) je izmenjena u odnosu na DSM IV. Umesto svrstavanja ljudi u kategorije pojedinih poremećaja ličnosti, u DSM-u V je primenjen dimenzioni pristup. To znači da se svaki poremećaj ličnosti procenjuje s obzirom na intenzitet ispoljavanja karakterističnih načina reagovanja, funkcionisanja i poimanja sveta i sebe. U DSM-u V: Poremećaji ličnosti predstavljaju neuspeh u razvoju osećaja samo-identiteta i kapaciteta za interpersonalno funkcionisanje koji bi bili adaptivni u kontekstu kulturnih normi i očekivanja društva individue.

Tipovi poremećaja ličnosti su u DSM-u V sažeti u odnosu na prethodni dijagnostički priručnik mentalnih poremećaja i svode se na svega pet međusobno različitih poremećaja ličnosti: antisocijalni (psihopatski) koji podrazumeva negativne emocije, nedostatak saosećanja i, često je povezan s kriminalnim ponašanjem, izbegavajući, koji podrazumeva povučenost, introvertiranost i sklanjanje od sveta, granični (borderlajn), koji se odnosi na bazične antagonizme, ranije opisan fenomen cepanja i «crno-beli» pogled na svet, bazičnu nestabilnost i emocionalnu «klackalicu», opsesivno-kompulsivni, kako sama fraza kaže uključuje prisilne misli i radnje. Misli su često osobama bizarne i nerazumljive, a radnje smatraju nepovezanim s mislima. Prisile umeju biti izuzetno uporne i onesposobljavajuće,* i šizotipski, najblaže rečeno podrazumeva šizotipiju, dakle, otuđenje od socijalne okoline i smanjenu mogućnost izražavanja emocija.

Uzrast i održavanje poremećaja ličnosti:

•******** Dijagnostifikuju se tek kada osoba napuni punoletstvo

•******** Najčešće se javljaju u adolescenciji i ranim odraslim godinama.

•******** Klaster C* (anksiozna grupa) se javlja u kasnijem životnom dobu od drugih poremećaja

•******** Većina osoba s poremećajem ličnosti ispoljava manifestacije ovih poremećaja i u detinjstvu

•******** Kako osoba stari, karakteristike poremećaja ličnosti se mogu ublaživati, posebno kod grupe B* (dramatičnih i nestabilnih). Impulsivnost je osobina koja najranije iščezava

•******** Klaster A (ekscentrici)* se u srednjim godinama ređe pojavljuje na klinikama (osim ukoliko se poremećaj ličnosti ne struktuira u shizofreniju)

•******** Najtrajniji je klaster C (anksiozna grupa poremećaja ličnosti)

Učestalost poremećaja ličnosti:

-******** Učestalost svih oblika poremećaja* ličnosti kreće se oko 13%,

-******** Grupna učestalost opšte populacije ukazuje da se muškarci* češće sreću u nekoj od ovih grupa (18%), a* žene* ređe (11%),

-******** Psihijatrijski podaci kažu da oko 15% svih hospitalizovanih ljudi s mentalnim problemima dolaze iz grupe poremećja ličnosti

-******** Kod poremećaja ličnosti je visoka stopa samoubistva i kombinacije s drugim vidovima mentalnih problema

-******** Pojedine statistike kažu da je mnogo ljudi s poremećajem ličnosti koji se ne «leče»* oko 30-50%

-******** Neke prognoze tvrde da će poremećaji ličnosti biti najučestaliji nepsihotični psihijatrijski poremećaji u budućnosti, tzv, nepsihotična psihopatologija budućnosti sa 15 puta većom učestalošću od shizofrenije, 1,5 puta češća od bolesti zavisnosti, raširenija od psihosomatskih i psihodegenerativnih poremećaja.

-******** Očekuje se slična raširenost poremećaja ličnosti* i depresivnih poremećaja (za koje znamo da su trenutno najzastupljeniji u svetu)

Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

izvor: psihoterapijske teme rs
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
20.12.2010
Poruka
892
Nedo, lijepo što si našla nešto o poremećajima ličnosti, no ovo o čemu ovdje govorimo NIJE poremećaj ličnosti. To je disocijativni poremećaj identiteta i ne spada u grupu navedenih.
 
Član
Učlanjen(a)
14.12.2010
Poruka
65
Nuala,

tebi hvala na ispravci, ali ja sam opet rekla ,,to je ipak moje misljenje''. Ne studiram psihologiju, to je misljenje jednog ,,amatera''. Tebi opet hvala, a ja i dalje ostajem po misljenju da bi svi bili predvidivi, i da bi svet postao osmisljen. Mozda sam dala los primer, ali znam sta je tajna rascepa licnosti.

Pozdravicic :) :) :)
 
Član
Učlanjen(a)
24.09.2010
Poruka
544
Pogledajte film "Ja, ja i Irena" i videćete jedan primer rascepa ličnosti.
 
Natrag
Top