св. Николај Велимировић
- Začetnik teme kiza13
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 04.01.2010
- Poruka
- 579
Nasao sam par njegovih mudrih tekstova ali zapravo ga ne cenim previse jer njegove reci su i suvise subjektvine i okrenute tome da druge ubedi u ono u sta veruje on sam (valjda veruje u to) a ne ka tome da ljudima otvori oci i da im slobodu. Veoma malo mudrosti je u njegovim recima.
Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Zitije Svetog Vladike Nikolaja Zickog
Nikolaj Velimirovic
(5. januar 1881 (23. decembar 1880. po julijanskom kalendaru - tada važecem u Srbiji) - 18. mart 1956) je bio istaknuti teolog i episkop Srpske pravoslavne crkve, koja ga danas slavi kao svetog vladiku Nikolaja Velimirovica
Zitije Svetog Vladike Nikolaja Zickog
Poreklo Vladike Nikolaja
Nikolaj je roden 23. decembra 1880. godine. Rodio se u selu Lelicu", nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišcani, narocito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirovic postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagaraca iz brdskog plemena Bjelopavlici, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovackog plemena.
Svoje obrazovanje Nikola je otpoceo u manastiru Celijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna citati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" coveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u ucenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov ucitelj Mihajlo Stuparevic i preporucio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar dak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kucama, kao i vecina daka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoca, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao ucenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom ucenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je citao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog znacaja. Do svoje 24. godine vec je bio procitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Nicea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.
Ucitelj
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, je krace vreme bio ucitelj u selima Dracicu i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovicem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Vec u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Ilicu u uredivanju lista "Hrišcanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.
Studiranje
Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pode na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rade studiranje u Evropi, na starokatolickom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajuci i Nemacku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.
Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okoncao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[1] Sledecu 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").
Bolest i monašenje
Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).
Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upucen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujuci po širokoj Rusiji i upoznajuci njen crkveni život, dušu ruskog coveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo vece delo – studiju "Religija Njegoševa".
Suplent Bogoslovije
Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato pocinje da piše, govori i objavljuje. Pocinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarcevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim casopisima svoje clanke, besede i studije: o Njegošu, o Niceu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.
Besednik
Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde se upoznao sa najvidenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Corovicem, Ducicem, Šanticem, Grdicem, Ljubibraticem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reci da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledece godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila procitana.
Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobodenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno ucestvuje.
Nikolaj je živo i aktivno ucestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritickih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, medutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišcanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.
Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari . On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreci se na taj nacin za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Vec avgusta 1915. g. on je na velikom zboru u Cikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatolickog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobodenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Nacelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treca armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišcanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takode je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.
Episkop žicki i ohridski
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žickog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je ucestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišcanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.
No narocito treba istaci Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žici gde ce biti vracen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žicki, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujuci pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takode mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje cesto nije imao ni razumevanja ni narocite podrške).
Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je vec bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta Gora, koju je Vladika svakog leta redovno posecivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj narocito mnogo citao i proucavao, izvršili su na njega trajni uticaj.
Duhovna delatnost
Iz ovog perioda poticu mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje znacajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,
Nikolaj je iz Ohrida i Žice razvio i mnogostranu meducrkvenu delatnost. Tako je ucestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog nacina života u manastiru Hilandaru. Bivao je cesto na medunarodnim susretima mladih hrišcana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takode je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarima i Grcima, kao i dobre meduverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.
Nikolaj je bio umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu". Ostao je izmedu ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo "Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust 1937) u kojem se žali na "pandurski kurjacki napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.</ref> Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovic-Macek, zbog cega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.
Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata
Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žici. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i manastir Žica, delio sudbinu svoga naroda.
Nikolaj je uhapšen 1941. godine i odmah zatvoren u manastir Ljubostinju, a zatim je prebacen u zatvor u manastir Vojlovicu kod Panceva i zatocen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožicem, strogo kontrolisani oružanom nemackom stražom. (Sacuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovackoj, kao i kasnije napisane, u Becu januara 1945. vec poznate "Tri molitve u senci nemackih bajoneta", zabeležene na koricama Jevandelja u Srpskoj crkvi u Becu).
14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni Logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatocenika (Ehrenhäfling). U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobadaju. Putuju zajedno sa Milanom Nedicem i nemackim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju. Patrijarh se odatle vraca u zemlju, dok Nikolaj odlazi prvo u Austriju, pa potom u Ameriku.
Amerika
Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada cešce poboljevao.
Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je i putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena poticu njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedodija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Covekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljuci skromne pakete i priloge, narocito u crkvenim stvarima i potrebama.
Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.
Prenos moštiju u Srbiju
Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelic 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Lelicu, koja je njegova zadužbina.
Kanonizacija
Na prolecnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svecana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vracaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Vec sledece godine, episkop šabacko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvecen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja" i u kojoj preko leta borave ucesnici "Mobe".
Kontroverze
Velimirovica mnogi danas smatraju kontroverznom licnošcu
U knjizi, „Kroz tamnicki prozor“, koju je pisao tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuje nehrišcanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirovic vidi jevrejsko delovanje:
„To Evropa ne zna, i u tome je sva ocajna sudba njena, sva mracna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najuceniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveci naucnici uce da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni politicari kao mesecari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova Ðavola. Za cudenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.“
Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen na insistiranje episkopa Amfilohija Radovica, u Lincu, u Austriji, 1981. godine.
Nasuprot uverenju da je Velimirovic aktivno pomagao Jevereje u vreme rata, samo jedna takva epizoda je zabeležena. Ela Trifunovic rodena Nojhaus (Neuheus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoh crkvi tvrdeci da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirovic skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.
Adolf Hitler je 1935. godine odlikovao Velimirovica zbog njegovih napora na obnavljanju nemackog vojnog groblja u Bitolju.
Godine 1937. Nikolaj Velimirovic je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Sv. Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su ideje Svetog Save o narodnoj veri i crkvi slicne pokušaju Adolfa Hitlera o nemackoj nacionalnoj crkvi.
Književna dela Objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona pocinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena.
Njegova dela su:
• Uspomene iz Boke, 1904.
• Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
• Religija Njegoševa, 1911.
• Iznad greha i smrti, 1914.
• Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915.
• Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916.
• Paterik Manastira svetog Nauma, 1925.
• Ohridski prolog, 1928.
• Rat i Biblija, 1932.
• Emanuil: tajne neba i zemlje: cudesni doživljaji iz oba sveta, 1937.
• Tri molitve u senci nemackih bajoneta, 1945.
• Pobedioci smrti: pravoslavna citanja za svaki dan godine, 1949.
• Zemlja Nedodija: jedna moderna bajka, 1950.
• Pesme molitvene, 1952.
• Kasijana; nauka o hrišcanskom pojimanju ljubavi, 1952.
• Divan: nauka o cudesima, 1953.
• Žetve Gospodnje: od pocetka do našeg vremena i do kraja, 1953
Posthumno objavljena • Jedini Covekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958.
• Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959.
• O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobicnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976.
• Omilije na nedeljna i praznicna jevandelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976.
• Misionarska pisma, 1977.
• Srpski narod kao Teodul, 1984.
• Pustinjak Ohridski, 1986.
• Rad na oslobadanju otadžbine, 1986.
• Kosovo i Vidovdan, 1988.
• Molitve na jezeru, 1988.
• Reci o svecoveku, 1988.
• Vera svetih: katihizis Istocne pravoslavne crkve, 1988.
• Nebeska liturgija, 1991.
• Tri aveti evropske civilizacije, 1991.
• O Bogu i o ljudima, 1993.
• Nacionalizam svetog Save, 1994.
• Divno cudo: price i pouke, 1995.
• Duša Srbije, 1995.
• Govori srpskom narodu kroz tamnicki prozor, 1995.
• Indijska pisma; Iznad Istoka i Zapada, 1995.
• Nove besede pod Gorom, 1995.
• San o slovenskoj religiji, 1996.
• Knjiga o Isusu Hristu, 1997.
• Ustanak robova, 1997.
• Duhovna lira: praznicne pesme, 1998. • Oce naš kao osnova društvenog života, 1998.
• Simvoli i signali, 1998.
• Carev zavet, 1999.
• Ljubostinjski stoslov, 1999.
• Život svetog Save, 1999.
• Cvetnik, 2001.
• Nauka o zakonu, 2003.
• O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003.
• Agonija crkve
• Nekrolozi
• Tragedija Srbije
• O Svetom Savi
• Religiozni duh Slovena
• Slovenski revolucionarni katolicizam
• Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše
• Vera i nacija
• Novi ideal u vaspitanju
• Božije zapovesti
• Srednji sistem
• Srbija je mala Amerika
• O Pravoslavlju
• Mali misionar
• Rodenje Hristovo
• Vaskrsenje Hristovo
izvor:svetinikolajzicki
Nikolaj Velimirovic
(5. januar 1881 (23. decembar 1880. po julijanskom kalendaru - tada važecem u Srbiji) - 18. mart 1956) je bio istaknuti teolog i episkop Srpske pravoslavne crkve, koja ga danas slavi kao svetog vladiku Nikolaja Velimirovica
Zitije Svetog Vladike Nikolaja Zickog
Poreklo Vladike Nikolaja
Nikolaj je roden 23. decembra 1880. godine. Rodio se u selu Lelicu", nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišcani, narocito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirovic postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagaraca iz brdskog plemena Bjelopavlici, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovackog plemena.
Svoje obrazovanje Nikola je otpoceo u manastiru Celijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna citati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" coveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u ucenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov ucitelj Mihajlo Stuparevic i preporucio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar dak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kucama, kao i vecina daka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoca, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao ucenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom ucenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je citao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog znacaja. Do svoje 24. godine vec je bio procitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Nicea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.
Ucitelj
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, je krace vreme bio ucitelj u selima Dracicu i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovicem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Vec u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Ilicu u uredivanju lista "Hrišcanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.
Studiranje
Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pode na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rade studiranje u Evropi, na starokatolickom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajuci i Nemacku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.
Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okoncao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[1] Sledecu 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").
Bolest i monašenje
Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).
Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upucen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujuci po širokoj Rusiji i upoznajuci njen crkveni život, dušu ruskog coveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo vece delo – studiju "Religija Njegoševa".
Suplent Bogoslovije
Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato pocinje da piše, govori i objavljuje. Pocinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarcevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim casopisima svoje clanke, besede i studije: o Njegošu, o Niceu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.
Besednik
Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde se upoznao sa najvidenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Corovicem, Ducicem, Šanticem, Grdicem, Ljubibraticem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reci da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledece godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila procitana.
Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobodenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno ucestvuje.
Nikolaj je živo i aktivno ucestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritickih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, medutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišcanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.
Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari . On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreci se na taj nacin za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Vec avgusta 1915. g. on je na velikom zboru u Cikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatolickog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobodenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Nacelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treca armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišcanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takode je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.
Episkop žicki i ohridski
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žickog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je ucestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišcanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.
No narocito treba istaci Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žici gde ce biti vracen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žicki, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujuci pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takode mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje cesto nije imao ni razumevanja ni narocite podrške).
Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je vec bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta Gora, koju je Vladika svakog leta redovno posecivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj narocito mnogo citao i proucavao, izvršili su na njega trajni uticaj.
Duhovna delatnost
Iz ovog perioda poticu mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje znacajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,
Nikolaj je iz Ohrida i Žice razvio i mnogostranu meducrkvenu delatnost. Tako je ucestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog nacina života u manastiru Hilandaru. Bivao je cesto na medunarodnim susretima mladih hrišcana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takode je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarima i Grcima, kao i dobre meduverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.
Nikolaj je bio umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu". Ostao je izmedu ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo "Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust 1937) u kojem se žali na "pandurski kurjacki napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.</ref> Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovic-Macek, zbog cega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.
Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata
Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žici. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i manastir Žica, delio sudbinu svoga naroda.
Nikolaj je uhapšen 1941. godine i odmah zatvoren u manastir Ljubostinju, a zatim je prebacen u zatvor u manastir Vojlovicu kod Panceva i zatocen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožicem, strogo kontrolisani oružanom nemackom stražom. (Sacuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovackoj, kao i kasnije napisane, u Becu januara 1945. vec poznate "Tri molitve u senci nemackih bajoneta", zabeležene na koricama Jevandelja u Srpskoj crkvi u Becu).
14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni Logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatocenika (Ehrenhäfling). U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobadaju. Putuju zajedno sa Milanom Nedicem i nemackim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju. Patrijarh se odatle vraca u zemlju, dok Nikolaj odlazi prvo u Austriju, pa potom u Ameriku.
Amerika
Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada cešce poboljevao.
Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je i putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena poticu njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedodija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Covekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljuci skromne pakete i priloge, narocito u crkvenim stvarima i potrebama.
Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.
Prenos moštiju u Srbiju
Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelic 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Lelicu, koja je njegova zadužbina.
Kanonizacija
Na prolecnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svecana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vracaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Vec sledece godine, episkop šabacko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvecen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja" i u kojoj preko leta borave ucesnici "Mobe".
Kontroverze
Velimirovica mnogi danas smatraju kontroverznom licnošcu
U knjizi, „Kroz tamnicki prozor“, koju je pisao tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuje nehrišcanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirovic vidi jevrejsko delovanje:
„To Evropa ne zna, i u tome je sva ocajna sudba njena, sva mracna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najuceniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveci naucnici uce da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni politicari kao mesecari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova Ðavola. Za cudenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.“
Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen na insistiranje episkopa Amfilohija Radovica, u Lincu, u Austriji, 1981. godine.
Nasuprot uverenju da je Velimirovic aktivno pomagao Jevereje u vreme rata, samo jedna takva epizoda je zabeležena. Ela Trifunovic rodena Nojhaus (Neuheus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoh crkvi tvrdeci da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirovic skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.
Adolf Hitler je 1935. godine odlikovao Velimirovica zbog njegovih napora na obnavljanju nemackog vojnog groblja u Bitolju.
Godine 1937. Nikolaj Velimirovic je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Sv. Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su ideje Svetog Save o narodnoj veri i crkvi slicne pokušaju Adolfa Hitlera o nemackoj nacionalnoj crkvi.
Književna dela Objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona pocinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena.
Njegova dela su:
• Uspomene iz Boke, 1904.
• Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
• Religija Njegoševa, 1911.
• Iznad greha i smrti, 1914.
• Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915.
• Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916.
• Paterik Manastira svetog Nauma, 1925.
• Ohridski prolog, 1928.
• Rat i Biblija, 1932.
• Emanuil: tajne neba i zemlje: cudesni doživljaji iz oba sveta, 1937.
• Tri molitve u senci nemackih bajoneta, 1945.
• Pobedioci smrti: pravoslavna citanja za svaki dan godine, 1949.
• Zemlja Nedodija: jedna moderna bajka, 1950.
• Pesme molitvene, 1952.
• Kasijana; nauka o hrišcanskom pojimanju ljubavi, 1952.
• Divan: nauka o cudesima, 1953.
• Žetve Gospodnje: od pocetka do našeg vremena i do kraja, 1953
Posthumno objavljena • Jedini Covekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958.
• Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959.
• O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobicnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976.
• Omilije na nedeljna i praznicna jevandelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976.
• Misionarska pisma, 1977.
• Srpski narod kao Teodul, 1984.
• Pustinjak Ohridski, 1986.
• Rad na oslobadanju otadžbine, 1986.
• Kosovo i Vidovdan, 1988.
• Molitve na jezeru, 1988.
• Reci o svecoveku, 1988.
• Vera svetih: katihizis Istocne pravoslavne crkve, 1988.
• Nebeska liturgija, 1991.
• Tri aveti evropske civilizacije, 1991.
• O Bogu i o ljudima, 1993.
• Nacionalizam svetog Save, 1994.
• Divno cudo: price i pouke, 1995.
• Duša Srbije, 1995.
• Govori srpskom narodu kroz tamnicki prozor, 1995.
• Indijska pisma; Iznad Istoka i Zapada, 1995.
• Nove besede pod Gorom, 1995.
• San o slovenskoj religiji, 1996.
• Knjiga o Isusu Hristu, 1997.
• Ustanak robova, 1997.
• Duhovna lira: praznicne pesme, 1998. • Oce naš kao osnova društvenog života, 1998.
• Simvoli i signali, 1998.
• Carev zavet, 1999.
• Ljubostinjski stoslov, 1999.
• Život svetog Save, 1999.
• Cvetnik, 2001.
• Nauka o zakonu, 2003.
• O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003.
• Agonija crkve
• Nekrolozi
• Tragedija Srbije
• O Svetom Savi
• Religiozni duh Slovena
• Slovenski revolucionarni katolicizam
• Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše
• Vera i nacija
• Novi ideal u vaspitanju
• Božije zapovesti
• Srednji sistem
• Srbija je mala Amerika
• O Pravoslavlju
• Mali misionar
• Rodenje Hristovo
• Vaskrsenje Hristovo
izvor:svetinikolajzicki
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 13.12.2010
- Poruka
- 126
Poslednja izmena od urednika:
Nikolaj velimirovic
NIKOLAJ VELIMIROVIC je veliki srpski svetitelj koji je oklevetan od strane komunista a i danas ima onih koji ga klevecu i osporavaju da su barem procitali njegova dela pa da se uvere da to nije mogao da napise obican covek ali nazalost ima i onih koji su procitali a ne razumeju srpski narod je propatio zbog kvazi pametnih ljudi koji se nisu stideli Boga neznajuci ni oni sami sta rade pa su tako i svetoga nikolaja progonili ali ne bi to mogli da rade bez podrske naroda koji je bio gluv na sveceve reci i besede najgore od svega i danas da se pojavi u srpskom narodu takav covek takav besednik niko ga ne bi cuo
NIKOLAJ VELIMIROVIC je veliki srpski svetitelj koji je oklevetan od strane komunista a i danas ima onih koji ga klevecu i osporavaju da su barem procitali njegova dela pa da se uvere da to nije mogao da napise obican covek ali nazalost ima i onih koji su procitali a ne razumeju srpski narod je propatio zbog kvazi pametnih ljudi koji se nisu stideli Boga neznajuci ni oni sami sta rade pa su tako i svetoga nikolaja progonili ali ne bi to mogli da rade bez podrske naroda koji je bio gluv na sveceve reci i besede najgore od svega i danas da se pojavi u srpskom narodu takav covek takav besednik niko ga ne bi cuo
Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Misionarska pisma SV Vladike Nikolaja. BR2.
Misionarska pisma SV Vladike Nikolaja. BR2.
259.Псмо .
Старом професору: О Пилатовом царству.
Вама жао старог римског ц...арства, и као кривите хришћанску веру за његову пропаст. Тако су чинили сви безверни историчари, но тако нису чинили ни Ранке ни Нибур. Чуди ме, да чините то и Ви као човек од вере. Да није пропало римско царство, пропало би Хришћанство. Или Цезар или Христос. А да је пропало Хришћанство, остало би идолопоклонство, остала би лаж, остао би вучји дух паганског Рима. А дух је увек оно што је главно, дух једног човека, или народа, или религије, или културе. Дух је оно што оживљава, но не сваки и свакојаки дух, но прави дух, дух Божији. А дух римског царства био је дух тирански, нечовечан и лицемеран. То се показало и кроз Пилата, који је Христа огласио невиним па ипак Га осудио на смрт. Ви жалите за римском"културом", а под културом разумете"лепе мермерне кипове, којима су биле украшене улице и пијаце Рима". А зар не жалите милионе људских бића, која су у гомилама довлачена са свих крајева света и у веригама вучена између тих кипова до изнемоглости и гладне смрти? У том и јесте основна разлика између римског и хришћанског поимања вредности. Незнабожни Римљани ценили су државу и културу више од живих људских бића, а Хришћанство је ценило и цени човечју душу изнад државе и културе и свега света. Јер и држава и култура су ради човека а не човек ради државе и културе. Људи стварају државе и културе не као крајње сврхе свога живота него као помоћно средство за достигнуће духовних и моралних сврха. И у време својих најбољих царева Рим се одликовао ретким нечовештвом и варварством. Тако у време Марка Аврелија, философа, хришћани су мучени исто онако љуто као и у време царева глупака. Желите ли чути бар један од многих примера нечовештва под Аврелијем? Хришћански мученик Атал, човек необичне племенитости и благости, изведен је пред Цезарев суд зато што је био хришћанин. Судије му предложе најпре да се одрекне Христа. Кад он то није хтео учинити, они га целог обнаже и поставе на једну усијану гвоздену столицу. Свети Атал седео је мирно, и док му је тело горело, он је корео Римљане говорећи:"Ви нас хришћане називате варварима, а ево каква варварска дела ви чините!" Уосталом погледајте у повампирени римски дух у наше дане у неким државама европским. Па се радујте, ако се може радовати- тиранији, огњу, мачу, крви, безбоштву, сујети и неморалу! Но ја знам, да се Ви као хришћанин- и само због тога што сте хришћанин- не можете овоме радовати. А кад то не можете, онда противречите сами себи, кад жалите за вучјим царством Пилатовим.
izvor:hrišćanstvo zauvek
Misionarska pisma SV Vladike Nikolaja. BR2.
259.Псмо .
Старом професору: О Пилатовом царству.
Вама жао старог римског ц...арства, и као кривите хришћанску веру за његову пропаст. Тако су чинили сви безверни историчари, но тако нису чинили ни Ранке ни Нибур. Чуди ме, да чините то и Ви као човек од вере. Да није пропало римско царство, пропало би Хришћанство. Или Цезар или Христос. А да је пропало Хришћанство, остало би идолопоклонство, остала би лаж, остао би вучји дух паганског Рима. А дух је увек оно што је главно, дух једног човека, или народа, или религије, или културе. Дух је оно што оживљава, но не сваки и свакојаки дух, но прави дух, дух Божији. А дух римског царства био је дух тирански, нечовечан и лицемеран. То се показало и кроз Пилата, који је Христа огласио невиним па ипак Га осудио на смрт. Ви жалите за римском"културом", а под културом разумете"лепе мермерне кипове, којима су биле украшене улице и пијаце Рима". А зар не жалите милионе људских бића, која су у гомилама довлачена са свих крајева света и у веригама вучена између тих кипова до изнемоглости и гладне смрти? У том и јесте основна разлика између римског и хришћанског поимања вредности. Незнабожни Римљани ценили су државу и културу више од живих људских бића, а Хришћанство је ценило и цени човечју душу изнад државе и културе и свега света. Јер и држава и култура су ради човека а не човек ради државе и културе. Људи стварају државе и културе не као крајње сврхе свога живота него као помоћно средство за достигнуће духовних и моралних сврха. И у време својих најбољих царева Рим се одликовао ретким нечовештвом и варварством. Тако у време Марка Аврелија, философа, хришћани су мучени исто онако љуто као и у време царева глупака. Желите ли чути бар један од многих примера нечовештва под Аврелијем? Хришћански мученик Атал, човек необичне племенитости и благости, изведен је пред Цезарев суд зато што је био хришћанин. Судије му предложе најпре да се одрекне Христа. Кад он то није хтео учинити, они га целог обнаже и поставе на једну усијану гвоздену столицу. Свети Атал седео је мирно, и док му је тело горело, он је корео Римљане говорећи:"Ви нас хришћане називате варварима, а ево каква варварска дела ви чините!" Уосталом погледајте у повампирени римски дух у наше дане у неким државама европским. Па се радујте, ако се може радовати- тиранији, огњу, мачу, крви, безбоштву, сујети и неморалу! Но ја знам, да се Ви као хришћанин- и само због тога што сте хришћанин- не можете овоме радовати. А кад то не можете, онда противречите сами себи, кад жалите за вучјим царством Пилатовим.
izvor:hrišćanstvo zauvek
