св. Николај Велимировић

[kiza13]

01. Јун

1. Свети мученик Јустин Философ. Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.

2. Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст. Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: "Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?" - одговори свети Јустин: "Не мислимо него знамо". После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.

3. Преподобни Агапит Печерски. Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.



Анувије, још три тамне нићи,
Па ћеш Бoгy на истину поћи:
Кажи нама слово полезное! —
Три га старца питаху утроје.
Анувије одзбори старцима:
— Изложен сам био гоњењима
За Крст часни и за веру праву.
Хтедох дати за Господа главу.
Но Господ ме од тога одврати
мученички венац не хте дати.
Никад земно од Бога не тражи
Сваким добром Господ ме ублажи.
Светли ми се ангели јављаху.
Небесну ми храну доношаху.
Што год просих, од Бога получих,
Многе тајне видех и докучих.
Видех небо и ангелске лике,
Апостоле, свеце, мученике,
Лик небесни свети и радосни,
И Рај чудни, чудни и сладосни.
Видех Пак'о и муке грешничке,
И све тамне војске сатанинске.
Лаж на уста никад не изрекох.
Од свих сласти земних се одрекох.
Христов лик ми више сунца сија
Прост'те старци, грешног Анувија!


РАСУЂИВАЊЕ
Нико није толико бестидних клевета просуо на Христа Господа колико Јевреји. Њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу. Но све те ништавне клевете оповргава јеврејски најистакнутији историчар после Христа, Хосиф Флавије, рабин и научник, који је живео крајем I столећа. Он пише: „У то време живео је Исус, муж мудри, који се једва може назвати човеком због тога што је чинио чудесна дела — учитељ људи који су примали истину c радошћу. Он је привукао к себи много следбеника, како из Јудеја, тако и из Грка. Он је био Христос. Па и после тога, када је Пилат, по достави наших најзнатнијих људи, осудио Њега на крсну смрт, ипак Га нису напустили они који су Га и раније љубили: Он се опет јавио њима жив трећи дан, како су божествени пророци предсказали o тим и многим другим делима, која се на Њега односе. И секта хришћана, тако по Њему назвата, постоји до дана данашњега."
Тако је записао човек неверујући у Христа, но научник слободан од пристрасности и злобе.


СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:
1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену, и пусти је грозница и служаше им,
2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим.


БЕСЕДА
о томе шта је почетак
Почетак је мудрости страх Господњи (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

[kiza13]

02. Јун

1. Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски. Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

2. Свети новомученик Константин. Рођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године.

3. Свети мученик Јован Нови Сочавски. Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.

4. Свештеномученик Еразмо Охридски. Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: "Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!" Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: "Господе, прими дух мој!" и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.



Велик беше Никифор, велик међ свецима,
Велик беше Никифор, ко див међ људима.
A цар беше премален, са именом лава.
У инату и злоби сва му беше слава.
Цар је за то да води послове државне.
He да суди догмате вере православне.
Патријарх му Никифор догме толковаше,
Но охоли мали цар мудар се прављаше:
Мада царем постаде, оста проста шудра.
He хте чути савете светитеља мудра.
Патријарха цар прогна у пусту даљину
A сам поче толковат божанску истину.
Велик беше Никифор, велик у изгнању,
Ка'но и на престолу у свом достојању.
Величина његова сва беше унутра
A не лажна, случајна, од данас до сутра.
Никифор се посвети вером и чистотом,
Јаком вером и постом и смерном простотом.
A цар Лава убише, убише га грозно,
Можда би с' и покајо, али беше — позно.


РАСУЂИВАЊЕ
Иконопоштовање је саставни део Православља, од кога се оно не може одвојити. Што се неким људима учини да је иконопоштовање исто што и идолопоклонство, то није никакав доказ против икона. И Јеврејима се учинило, да Христос твори чудеса силом сатане a не Бога; a Римљанима се учинило да су хришћански мученици обични волшебници и мађионичари. „Икона је ствар божествена но не обожена," рекао је св. Никифор иконоборном цару Лаву Јерменину. Затим му je објаснио како је Бог наредио Мојсију да направи змију од бакра и уздигне је у пустињи, мада је пре тога заповедио био: не гради себи лика резана. Ово је заповедио да би спасао народ изабрани од мисирског идолослужења, a оно је заповедио да би Он, Бог једини и свевишњи, показао своју силу кроз ствар видљиву.
Тако Он показује Своју силу и кроз иконе. To je Његова света воља a наша корист ка спасењу. Да су иконе ствар малозначајна, или чак идолска, зар би многи од најсветијих и најдуховнијих људи и жена у историји цркве пострадали за иконе до смрти.


СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење једног губавог (Мат. 8, 2) и то:
1. како губави замоли Господа да га исцели, и како га Господ дохвати руком, и би здрав,
2. како сам и ја губав од греха, и како се Господ може дотаћи душе моје и исцелити је, ако My ce молим.


БЕСЕДА
о томе како мудрост себе свуда јавља
Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој; у највећој вреви виче, на вратима,
у граду говори своје бесједе (Приче Сол. I 20-21)
Премудрост Божја је сам Господ Исус Христос, кроз кога је створено све што је створено. И све што је створено, јавља премудрог Творца свога, како оно што је у пољу, тако и оно што је у граду. У пољу је чиста и светла природа, а у граду човек са његовим занатима и вештинама. Премудрост Божја виче, а не шапће, кроз сву природу и кроз све корисне занате и вештине човекове. Она је покрила све поље, она је испунила сав град, она је над земљом и под земљом, у висинама звезданим и у дубинама морским. Онај ко хоће да је чује, може је чути на сваком месту; онај ко хоће да се њом учи и наслађава, може се учити и наслађивати на сваком месту; онај ко хоће њоме да се поправља и сазидава, може се поправљати и сазидавати на сваком месту.
Тако је Премудрост Божја јасна и очигледна у свету од почетка света у свима створеним стварима. Но Она је још јаснија и очигледнија у пророцима и другим Божјим људима, који се удостојише приступа к Њој мимо створену природу. Кроз уста њихова Премудрост Божја гласила се у пољима и градовима, на улицама града и на вратима човека.
Али Премудрост Божја најгласнија је и најјаснија у лицу самога Господа Исуса Христа. У лицу Господа Исуса Христа Премудрост Божја се јавила у телу и показала људима у чудесној сили и красоти Својој. Ту премудрост Божја не говори кроз твари ни кроз људе, но говори сама собом и сама од Себе, лично и непосредно. Својом мудрошћу Господ је напунио цео свет кроз Цркву Своју Свету, тако да се може рећи, да као пре деветнаест столећа у Палестини, тако Он и данас кроз служитеље Речи виче на пољу, на улицама, у највећој вреви светској, по свима градовима и пред свима вратима.
О браћо моја, отворимо врата душе наше за Премудрост Божју, ваплоћену у Господу Исусу Христу!
О Господе Исусе, Премудрости Божја и Сило, отвори душе наше и усели се у њих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

[kiza13]

03. Јун

1. Свети мученици Лукилијан и с њим: Клавдије, Ипатије, Павле, Дионисије, и девица Паула. Остарео као незнабожац и жрец идолски Лукилијан, као сед старац, позна истину хришћанску и крсти се. Његово обраћање у Хришћанство изазове велико узбуђење међу незнабошцима у Никомидији, и он буде изведен на суд, па пошто се не хте одрећи своје нове вере, љуто бијен и сав испребијан бачен у тамницу. У тамници затече четири младића: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа заточених. Обрадова се старац младићима и младићи старцу, и сви скупа провођаху време у побожним разговорима, молитвама и псалмопјенију. Када их изведоше из тамнице, мучише их разним мукама, и најзад послаше у Византију, где младићи беху мачем посечени од војника, а Лукилијан на крст распет од Јевреја. Злобни Јевреји цело му тело избоду ексерима. Нека девица Паула узе тела мученика јавно и сахрани их часно. За то би оптужена, и после мука посечена, примивши од Господа два венца: венац девства и венац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у време цара Аврелијана, између 270-275. године.

2. Свештеномученик Лукијан. Римљанин, знаменит због племићког порекла, богатства и учености. Неко време био ученик апостола Петра. Доцније пошље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га претходно за епископа. С великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате и убију светог Дионисија, а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Кад Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до онога места, на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде, и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква.

3. Свети мученик Димитрије, царевић руски. Би мучки убијен од властољубивог Бориса Годунова у осмој години свога живота 1591. године у граду Угличу. Јавио се после смрти некоме монаху и прорекао, да ће се појавити лажни Димитрије, који ће убици Борису Годунову проузроковати смрт, што се после и догодило. Безбројна чудеса дешавала су се на гробу убијеног царевића. Његове мошти после петнаест година буду откривене целе и нетљене, пренете свечано у Москву, и сахрањен у цркви Светог Архангела Михаила.



Димитрије дечко мален светац велик поста,
A Годунов крвник велик навек проклет оста,
Властољубљем властољубац никад се не хасни.
To jе огањ у два света, огањ неугасни.
Из пехара Борисова троваше се људи.
Но сам Борис пехар испи, и сам себи суди.
До престола Борис плови низ реку од крви.
Ат, та река улива се у море од црви.
На злочинцу круна дрхти ка' од земљотреса,
Све се плаши, све се страши погледа небеса.
Ко невину крв пролије, нека своју спрема,
Од овога' изузетка не било и — неш.
Властољубље — крилат коњиц, од воска му крила
Док долети до врх власти — крила истајила!
Тад са врха на дно пада, ниже од босјака.
И сатана својим збори: гле, стотог лудака!
Димитрије млад царевић невино пострада,
Он царевић би и онда. царевић и сада.


РАСУЂИВАЊЕ
O кад бисмо ми могли да уђемо у тајну Божјег Промисла у животу људском! Страхом и трепетом испунили бисмо се пред сваким злим делом и пред сваким грехом људским. Разумјехъ дјела твоя, Господи, и ужасохся! У неким великим догађајима тајна Божјег Промисла, јасна је и људима мање духовним, као у судби царевића Димитрија и крволочног властољупца Бориса Годунова. Да би дошао до првог места међу властелом на двору цара Теодора, Годунов је потровао многе великаше. Када је постао први до цара, намисли отровати и брата царевог, осмогодишњег Димитрија. Преко најмљених људи он је неколико пута давао најљући отров малом царевићу, но овај се није отровао. Промисао је попустио, да злочинац умртви своју жртву, али не тајно и нечујно него јавно: Годунов пошаље убице, који јавно усред дана закољу царевића. Тако је и Димитрије постао јавни мученик a Годунов јавни злочинац за целу Русију. Потом се дигне неки Димитрије и огласи се царевићем (као да је тобож он прави царевић Димитрије a неко други да је био заклан) и пође c војском против Годунова. Победи Годунова и доведе га у такав шкрипац, да је морао сам себи зготовити отров и отровати се. Онај који је тровао друге, сам себе је отровао! И онај који је убио невиног Димитрија, био је поражен од човека са именом Димитрије! Ко има духовне очи да види, нека види тајну Божјег Промисла.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно утишање буре на језеру (Мат. 8, 24) и то:
1. како ученици завапише: Господе, избави нас, изгибосмо! и како Господ једном речју утиша буру и наста тишина велика,
2. како Господ чека да Га викнем са страхом, да утиша буру од страсти, од људи и од демона на мору мога живота.


БЕСЕДА
о миру лудих и срећи безумних
Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова (Приче Сол. 1, 32)
Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели.
Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху?
О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи?
О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

[kiza13]

04. Јун

1. Свети Митрофан, први патријарх цариградски. Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: "О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!" И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

2. Свети мученик Конкордије. Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.

3. Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан. Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушав у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.

4. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.

5. Свештеномученик Астије, епископ драчки. Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.

6. Свете Марта и Марија. Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.



Гостољубље врлина je Богом наређена.
Њом јe досад многа душа у Рај уведена.
Аврам дивни гостољубље показа безмерно,
И безмерно, и срдачно, a не лицемерно.
E цар Давид гостољубље поштоваше много,
Зато живот цар Саула он чуваше строго
A Старији кад се јави од старог Аврама.
Од Потомка Давидова кад се сакри тама.
Тада Марта и Марија, сестре Лазареве,
Гостољубље показаше, госпољубне деве:
Угостише Највећега откад сунце тече,
Гостољубљем Рај небесни свака од њих стече.
Гостољубљем савршеним у срцу и јелу
Гостољубљем преизрјадним на речи и делу.
A Господ се пребогати богато одужи.
Те дом овај гостољубни када смрт растужи
Исус брата умрлога сестрама васкресе,
Те и њима славу вечну кроз сав свет пронесе,
To je плата гостољубљу од самога Бога,
Господ воли гостољубље срца искренога.
Црква света поноси се Мартом и Маријом.
Учећ да смо и ми гости за софром Божијом.


РАСУЂИВАЊЕ
Страшно је убити човека. Нема речи, која би описала ужас, који спопада човекоубицу. Док се човек спрема да убије човека, он помишља, да је свеједно убити човека што и убити вола. Но кад свој умишљени злочин изврши, онда се наједанпут осети, да је објавио рат небу и земљи, и да је постао као изгнан и одсечен и од неба и од земље. Убијени му не даје мира ни дању ни ноћу. Св. Зосиму дође на Синај неки познати разбојник и замоли, да га замонаши. Зосим га обуче у монашку ризу и посла у манастир преп. Доротеја код Газе, да се тамо у киновији подвизава. После 9 година дође му натраг замонашени разбојник и потражи своје мирско одело дајући му расу натраг. На питање зашто то чини, одговори разбојник, да се 9 година усрдно Богу молио, постио, бдио и вршио свако послушање; да осећа да су му многи греси опроштени, но да га један грех његов мучи непрестано. Убио је некад једно невино дете, и то дете му се јавља и дању и ноћу и пита: „Зашто си ме убио?" Зато се решио, да иде и преда се властима, да би га власт погубила и тако платио крв крвљу. Обукавши се у своје пређашње одело, оде у град Диоспољ, где призна свој злочин и би посечен. И тако својом крвљу опра крвави грех свој.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење Гадаринских лудака (Мат. 8, 28)) и то:
1. како Господ изгони демоне из лудака, и лудаци постају мирни и кротки,
2. како Господ стоји крај мене и чека, да буде позват да ми помогне и очисти ме од сваког злог духа, који ме држи против Бога и одваја од Бога.


БЕСЕДА
о уздању у Господа а не у свој разум
Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се (Приче Сол. 3, 5)
Кад би се све планине кренуле на тебе, да ли би их ти могао рукама одгурнути? Не би. А кад би се мрак за мраком свих тајни на небу и на земљи навалио на малену свећицу твога разума, да ли би их твој разум могао осветлити? Још мање. Не ослањај се на свој разум, јер и од те ништавне ствари, коју ти називаш разумом, већи део ништа друго није до мртав пепео. Не ослањај се на свој разум, јер и он пита, а не одговара. О човече, не ослањај се на свој разум, јер то је друм, по коме јури светина, гладна, и жедна, шарена и радознала, светина чулних утисака.

Уздај се, о човече, у Господа свијем срцем својим. У Њега је разум бесконачни и свевидовити. Мој је разум моја је сила (8, 14), говори Господ. Он гледа стазе којима крв твоја тече, и сва распућа којим мисли твоје лутају. Он ти се са сажаљењем и љубављу нуди за вођу, а ти се уздаш у твој помрачени и ништавни разум! А где би твој разум пре твога рођења? И где би твој разум онда, када ти се тело уобличаваше, када ти срце поче врити крвљу, када ти се очи почеше отварати, када ти глас поче из грла тећи? По чијем разуму би све то док твој још спаваше као угаљ у рудокопу? Па и од кад ти се твој разум пробудио, можеш ли набројати све обмане, на које те је навео, све лажи, у које те је уплео, све опасности, које није предвидео? О брате мој, уздај се једино у Господа свијем срцем својим! Он те је безброј пута избавио до сада од твога сопственог разума, од обмана и лажи његових, од опасности, у које те је гурао. Што је слепац према окатом, то и твој разум према разуму Божјем. Уздај се у вођу, о слепче. Уздај се, брате, једино у Господа свијем срцем својим.

О Господе Свевидећи, Вечни и Непогрешни Разуме, дубљи од васионе и светлији од сунца, избави нас и од сада од заблуда нашег разума. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

[kiza13]

да дам објашњење онима који су читали пролог, морао сам да га прекинем јер је то од мене тражено, речено ми је да је то више за неки блог него за форум.
толико, жао ми је али шта је ту је , верујем да ћете се већ снаћи.
нека би вам бог дао свако добро.

 

[3coma14shkota]

Nebeska Liturgija - Vladika Nikolaj

*
Kažu nam da smo izdali najsvetije svoje, najsvetije zavete stare - i da nas zato stiže najstrožija Božija kazna - gubitak metohijske zemlje - kao blagodatno upozorenje - da se dozovemo sebi, pameti i Bogu Jedinome.

Ne mogu da se ne zapitam - dal' je to i jer skrnavimo sa Neba nam predato, dato:

Владика Николај

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

1.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал' су вјетри, дал' су вихорови,
Ил' шуморе горе јаворове,
Ил' са земљом трава разговара,
Ил' пјевају на небеси звијезде?

2.
Нит' су вјетри, нит су вихорови,
Нит' шуморе горе јаворове,
Нит' са земљом трава разговара,
Нит' пјевају на небеси звијезде,
Но служи се Света Литургија,
У Небесном Царству Христовоме.

3.
Службу служи Јован Златоусти,
И са њиме три стотин' владика,
Све владике земних мученика,
И три хиљад' часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине,
А рипиде Свети стратилати,
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевсатије,
И остали многи стратилати,
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику,
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Лицем својим небо освијетљава.
С десна му је Света Богомајка,
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звијезда.
Измешани Свеци с Анђелима,
Па се не зна ко је од ког љепши.

4.
Кад се Света Литургија сврши,
Светитељи Христу прилазили,
И пред Њиме поклон учинили,
Најпосљедњи Светитељу Саво,
И са Савом Срби Светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал' се не хтје Светац да усправи,
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази Света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хилендар посвјети,
Ал' се Саво диже на кољена,
И даље се дићи не хоћаше,
Већ остаде пред Христом клечећи.

5.
Благи Христос Саву миловаше,
Од милоште вако збороваше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако плакао нијеси,
Ниси тако плак'о за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство,
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л' се Срби кано што су били,
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у вријеме Немање,
И Сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика,
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л' се и сад тако Бог поштује,
Да л' Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л' се моје шири,
Српска земља да л' тамњаном мири,
Свјетли ли се образ у Србина,
Пред људима и пред Анђелима,
Великаши да л' праведно суде,
Богаташи да ли милост дијеле,
Да л' сусједа сусјед оправдава,
Да л' нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л' дјевојке држе дјевојаштво,
Да л' попови по светињи живе,
Калуђери да л' за народ клече,
И да л' грију пештере сузама,
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л' празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични Светитељу,
Српског рода други Спаситељу,
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"

6.
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе Велики и Силни,
Пред киме се тресу Херувими,
Има л' ишта Теби непознато?
Та Ти видиш срце у човјека,
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од Тебе сакрити,
Тамних људи, тамна безакоња
Због којих Си на Крсту висио;
Али Твоја Љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави Ти о знаном питаш,
Да Ти кажем што Ти боље знадеш."

7.
"Нису Срби као што су били,
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили,
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал' даром се Твојим погордише,
Од Тебе се лицем окренуше.
Господа се српска измјетнула,
На три вјере оком намигују,
Ал' ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују,
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих Крсних Слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит' Божји закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит' нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит' сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свјештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит' дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недељу мари,
Нит' за празник ни обичај стари,
Нит' празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу Себе,
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

8.
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју Свету Главу;
И мислима небеса потресе,
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка' од губе губава гријешница,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му је лице од ужаса.

9.
Тада Господ устеже облаке,
Да не паде киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише ријеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

10.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасусише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха,
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

11.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте бољезање,
Тијесна гробља, а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

12.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

13.
Тад сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини шта је њему драго,
Са државом и са српским тијелом,
Само да се не дотиче душе.
А сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својих једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоруж'о,
Повео их на земљу Србију.

14.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешано,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил' умори у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват' ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходати,
Осим туда где га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горе заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит' слободно мислит' ни дисати.

15.
Тако ишло задуго земана,
Док набуја земља Србинова,
Од мртвијех српских тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка' тијесто од јакога квасца.
Тад Анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и Светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

16.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова Истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи Литургија,
У небеском Царству Христовоме,
Службу служи Светитељу Саво,
И са њиме три стотин' владика,
И три хиљад' српских свештеника,
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме,
Што на коцу за Христа пострада,
На бијару усред Биограда.
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Док се земља грми ка' олуја,
То Србија кличе - Алилуја!

Благо мајци која Саву роди,
И Србима док их Саво води.

[YouTube]0SI2aIYe330[/YouTube]

[YouTube]Z_YZRswGC5M[/YouTube]

[YouTube]VeBEFne1OrE[/YouTube]

+

[YouTube]LhJT3yxF_yw[/YouTube]​

 

[simi]

Svaka ti cast brate u Hristu pesma je odlicna i zaista pokazuje duhovno stanje Srbskog naroda. Ja bi od tebe zatrazio dozvolu da ovu temu posvetimo na neki nacin, nasem drugom duhovnom Sv. Ocu Vl. Nikolaju Velimirovicu. Znaci da postavljamo njegove tekstove i njegovo stvaralastvo.

 

[kota703]

Поуке Светог Владике Николаја Велимировића

[FONT=&quot]Из књиге: Поуке Светог Владике Николаја Велимировића
[/FONT]

[FONT=&quot]А[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Анђели су створени пре људи. У почетку створи Бог небо и земљу - стоји написано у Књизи Постања. Под небом су светитељи Божји једнодушно разумевали ангеле, то јест свет светих духова, војске безтелесних сила. Према Божјем Откривељу и визији светитеља, као што су били свети Јеротеј и свети Дионисије, ангели се врстају у девет кола према сили и власти и мудрости која им је дарована од Створитеља. Тих девет огромних кола називају се: Престоли, Начала, Власти, Серафими, Херувими, Господства, Силе, Архангели и Ангели. Ум људски не може ни замислити величину и славу ангела нити рачуница људска израчунати број њихов. Само се срце људско може радовати својој већој и старијој и савршенијој браћи - браћи, кажемо, јер је један небесни Отац и ангела и људи. [/FONT]

[FONT=&quot]Б[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Блажен је сваки онај ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. Ако се питаш, какав је Бог, погледај у Исуса Христа и добићеш одговор. Бог је онакав какав је Исус Христос. А то значи: Бог је свемоћан, свемудар, свеблаг. Његовој моћи не може бити отпора, Његовој мудрости не може се ставити противразлог, Његовој благости мора се покорити свака злоба. Ако желиш моћи, прибегни к Богу; ако желиш мудрости, стани уз Бога; ако желиш благости или милости и доброте и љубави, прилепи се уз Бога. Знај и упамти, да само немоћ и лудост и злоба устају против Бога. Но све што устаје против Бога осуђено је на крају на пораз и пропаст, а што стоји уз Бога на крају ликује и радује се и вечно живи. Све је то показано кроз личност и судбу Господа Исуса Христа као и кроз судбу Његових следбеника и његових непријатеља. Зато и кажемо: Блажен је свак ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. [/FONT]

[FONT=&quot]В[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Веруј свему ономе што је Христос Господ казао, показао и предсказао. То и јесте наша вера. Ја сам истина, рекао је Он. Христос је дакле жива Истина у свему што је био, у свему што је рекао и прорекао, у свему што је показао и обећао. Он је вечна Истина Божија, која се јавила у времену телесно, да би олакшао телесним људима веру у Бога који је дух и да би показао неизмерну љубав Божију према људима. Пази добро и упамти: ако не будеш веровао Христу, ти ћеш поверовати или себи или другом неком смртном човеку. То јест: имаш да изабереш, да ли верујеш Христу као Богу или неком, ма ком, човеку изван Христа. Трећега нема нигде у свету нити у историји рода људског. А зар те живот није научио да се можеш преварити и у себе и у људима, који стоје ван Христа? Бирај, човече, и сине човечји; избор је судбоносан. Кад умреш Вечност ће ти ставити само једно питање: Реци, човече и сине човечји, кога си изабрао? то јест: коме си поверовао, и за ким си пошао? [/FONT]

[FONT=&quot]Г[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Грех је поверовати неком другом а не Исусу Христу и поћи за неким другим а не за Христом. Сви греси и сва безакоња могу се уписати под та два слова: неверрвање Христу и неидење за Христом. Вера и Владање - то двоје обухвата сав пут земаљских путника. Вера у Христа и владање по Христу представља здравље синова Божјих. Неверовање Христу и невладање по Христу представља запаљење ума и срца човечијег - болест од пакленог огња и дима. [/FONT]

[FONT=&quot]Д[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Дух је у души, душа у телу, тело у свету. Дух је покретач душе, душа је покретач тела, а тело је покретач других тела. Добар дух покреће душу на добро, и тело испуњава вољу душе. Човече и сине човечји, нека ти Бог испуни душу Својим Духом. Јер те је Створитељ твој и створио за то, да се испуниш Његовим Духом, те да би кроз тај Дух и у томе Духу био једно са Њим и са свима чедима "Његовим на небесима и на земљи. Знај и упамти човече и сине човечји, чијим си духом испуњен, једно си са њим: ако Духом Божјим - једно си са Богом, ако ли духом зла - једно си са пакленим противником Бога и Оца твојега. [/FONT]

[FONT=&quot]Ђ[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Ђаче учениче, шта то учиш? Сва твоја учевина на смрт ми мирише. Зато те видим тужна и очајна. Где ти је наука о Животу и Животодавцу? Ко ти је дао очи, помоћу којих душа твоја гледа? Ко ти је дао уши помоћу којих душа твоја чује? Ко ли ти је дао разум помоћу кога учиш? Ако ти хартија коју читаш каже да ти је природа дала и вид и слух и разум, ти упитај хартију и хартијаше: А од кога природа позајми да мени да? Сине човечји зар ти срце не гори као од огња, кад се помене име Творца и Оца твојега? Умири срце своје, прво га умири, па загледај у њ као у мирно језеро, потом га ослушни и најзад прими науку његову. Тако ћеш познати Творца и Зајмодавца природе. Тако ћеш осетити присуство Живота и славу Животодавца. И учевина твоја неће бити мирис смрти но мирис живота. А туга и очајање твоје окренуће се на радост и клицање. [/FONT]

[FONT=&quot]Е[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Евгеније значи благородни. Какогеније значи злородни. Геније значи само родни. Геније нема свога пута; он мора поћи путем или Евгенија или Какогенија. Стари Јелини су и демона називали генијем. Очигледно је, дакле, да понеки Геније може бити и Какогеније, то јест злородни, или на зло рођени. У Европи су назвати генијима сви најдаровитији људи, но без разлике у погледу благородства и злородства. Отуда ми видимо у неком од тих европских генија ангелске људе а у некима опет праве демоне. Евгеније је онај човек који зна сродство с Богом, и сходно томе живи и влада се. Како геније је онај човек који одриче своје сродство с Богом и налази га у земљи или аду, па сходно томе и живи и влада се. Геније је онај човек коме је Творац позајмио многе таланте, а он те таланте употребио или као Евгеније или пак као Какогеније. Прави хришћанин може бити Геније, не сме бити Какогеније, мора бити Евгеније. [/FONT]

[FONT=&quot]Ж[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Жар-птица спомиње се често код руских песника. Она се представља као птица среће, чудне лепоте. Она притиче у помоћ невиним против нечистих, и праведним против неправедних. Стари Мисирци су обожавали птицу Феникс, која је умирала и поново васкрсавала. И у Једном и у другом случају ми видимо символ душе човечје, која је створена од Бога, пуна топлине, пуна блаженства и пречудне лепоте. По својој природи душа је чиста и невина и светла и праведна. Но грех је жаока смрти, која душу усмрти. Грех удаљава од Бога у земљу далеку, где се душа хлади и мрзне и блуди и умире. Таквој души треба Спаситељ, Повратитељ, Васкрситеља и Помиритељ. Душо људска, не очајавај и не чекај Онога који је већ дошао. Дошао је твој Спаситељ, Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Воспрени, птицо покисла, и буди опет Жар-птица, каква си и била кад те је Творац твој Својим Духом и дахом загрејао и окрилатио. [/FONT]

[FONT=&quot]З[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Завет је драговодона обавеза. Завет представља два заветодавца, једнога који даје и другога који прима. Заветодавац који се обавезује давати јесте сам Бог; заветодавац пак који се обавезује испунити све услове примања јесте човек. Два Завета учинио је Бог са родом човечјим: Стари и Нови. Стари Завет учинио је Бог онда док је род људски био још млад и по годинама и по греху а Нови онда кад је род људски постао стар и по годинама и по греху. Први Завет заснован је на закону Божјем и на крвној жртви Божјих животиња. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао давати човеку добар и дуг живот на земљи и свако земаљско обиље с колена на колено, а човек се од своје стране обавезао испуњавати прописани закон Божји и приносити Богу крвне жртве од Божјих животиња. Бог је одржао Завет од своје стране, но човек га је свега погазио грешећи против Бога Заветодавца и очекујући упорно да му Бог ипак даје све - безусловно. Кроз то обмањивање Створитеља свога род човечји се уболестио до смрти. Тада је Створитељ људи учинио Нови Завет с човеком. Тај Нови Завет заснован је на љубави Оца и на крвној жртви Сина Божјега. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао дати човеку вечни живот и царство небеско, а човек се од своје стране обавезао одговорити љубављу на љубав, и жртвовати себе васцелог Оцу свом небеском. То је Нови Завет - љубав и жртва с обе стране. [/FONT]

[FONT=&quot]И[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Има ли места Трећем Завету? Гле, неки људи сањају и говоре о Трећем Завету на име о неком Завету Духа Божјега! То је сањарија и празан говор, који скрива безумље и злобу. Јер шта би имао Бог више да жртвује за људе, и шта би се човек могао више обавезати према Богу својему? Први Закон потврђен је и запечаћен крвљу чистих Божјих животиња. Други Завет потврђен је и запечаћен пречистом и невином крвљу Сина Божјега. Чиме би се потврдио и запечатио Трећи Завет? Јер ако би потребан био трећи Завет, он би морао бити савршенији од Другога, према томе и потврђен и запечаћен неком крвљу драгоцениЈОМ од крви Јединородног Сина Божијега. А зар је могуће и замислити неку крв и неку жртву драгоценију од оне Сина Божијега? И најзад какву би већу обавезу могао човек примити на себе него што је већ примио у Новом Завету, то јест да из љубави према Богу преда себе свецелог на вољу и руке Оцу свом небесном? Шта би имао човек драгоценије од себе да би могао принети на жртву Богу у одговор на жртву Божју за њ? Јасно је, дакле, да о Трећем Завету могу сањати само они који су испуњени безуњем и злобом. А погледајте, како и апостол каже за Други или Нови Завет, да је он завјет вјечни (Јевр. 13,20). [/FONT]

[FONT=&quot]Ј[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Јевреји су први болесник међу народима, које је Бог узео да лечи. Избранство јеврејског народа означава само то и ништа друго. Па како су се Јевреји успротивили Богу као Лекару и погазили Завет, то је Бог предузео лечење свих народа на земљи стварајући тако Себи из свих народа један избрани народ од оних који се драговољно предадоше Богу на лечење. У овај избрани Божји народ увршћени су само они праведници, пророци и угодници Божји из јеврејског рода који у своје време испунише обавезе Старог Завета, као и они који драговољно прихватише Нови Завет. Остатак Јевреја пак отпао је од оба Завета: од Старог јер је крвна жртва Божијих животиња укинута Богом, како је и проречено, и од Новог, јер крвну жртву Сина Божјег одбацили су сами они. Човече и сине човечији, чувај се да не будеш убројан у синове противљења. Јер свак ко хоће да се излечи мора пристати да се здрава крв унесе у њега. А једина здрава и здравотворна крв јесте крв Сина Божјега, Господа нашег и Спаса Исуса Христа, коме нека је вечна слава и хвала. Амин. [/FONT]

[FONT=&quot]К[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Крштење је прва Тајна. Крштењем се извршују два спасоносна чина над човеком: очишћење и усиновљење. Очишћење од првородног наследног греха, и усиновљење Богу. Рекао је Господ апостолима Својим: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28,19). Ако се човек и после крштења упрља грехом, не пере се више од греха крштењем него покајањем. Јер је крштење једно и оно је намењено за ослобођење од страшног и вековног терета наслеђеног греха. Ако ли се усиновљен човек одели од Оца свог небесног, он постаје блудни син и живи међу свињама; но и њему за спасење није потребно ново крштење него покајање, као што је јасно изрекао сам велики Господ наш причом о блудноме сину. [/FONT]

[FONT=&quot]Л[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Лаж опасну, врло опасну, проповедају секташи кад говоре да не треба у децу крштавати, него кад деца порасту и познаду шта је то вера, онда их тек ваља крстити. Човече и сине човечји, затисни уши твоје од таквих лудих речи. Јер ако ти чедо твоје умре некрштено, ући ће у онај свет као нечисто и неусиновљено од Бога. С ким ће дакле, бити у вечности и чијим ће се назвати. Гле, ти не чекаш да чедо твоје порасте и сазна шта је то вода и млеко и мед и хлеб и лек, па тек онда да му дадеш све то. Него му дајеш и ако оно то не зна. Ти знаш, шта је за њ добро и спасоносно, зар оно то мора знати у колевци? И ако чедо твоје има гушобољу, хоћеш ли га лечити, или ћеш чекати док оно порасте и сазна шта је то гушобоља. А наследни грех је несравњено тежа бољка од гушобоље. Па кад од гушобоље лечиш чедо своје, лечи га и од оне теже болести којој је лек крштење, Да ти не умре чедо некрштено, јер се иначе никад и нигде у вечности нећеш срести с душом његовом. [/FONT]

[FONT=&quot]Љ[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Људски род имао је једнога праоца, Адама. Сав људски род, дакле, представљао је једно многогранато дрво, коме је један корен, Адам. Према томе сви људи су били по свом телесном корену, по праоцу Адаму, браћа. Но то телесно братство људи показало се ништавним пред духовним небратством још на првим синовима Адамовим. Телесни брат убио је свога брата, јер међу њима није било јединство духа, ни братства духовнога. Христос је назват Новим Адамом. Он је нови корен новог човечанства, новог многогранатог дрвета. Он је објавио правог Оца, а то је Бог, и установио право братство међу људима, а тоје братство духовно, то јест јединство духа, јединство вере, јединство циља и јединство живота. Човече и сине човечји, не полажи ништа на братство по Адаму, јер је и сам стари Адам нашао своје спасење у Христу, Новом Адаму. Тиме се он одрекао свега свога потомства које је ван Христа. Тако су они, који се нису прикалемили уз нови Христов корен, остали сирочад без оба оца: без праоца телесног, Адама, и без Оца небесног, кога је Христос објавио свету и ком се само кроз Христа може прићи.


[/FONT]

[FONT=&quot]М[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Милост Божја спасава све оне који милост Божју ишту. А милост Божју могу искати само они који имају веру у живога Бога и који су сами срца милостива. Зато један апостол говори: без вјере није могуће угодити Богу. Човек од своје стране не може бити милостив у смислу хришћанском ако нема вере у живога Бога. И тако вера је семе а милост плод. Други исто тако важан плод вере јесте молитва. Вера, молитва и милост представљају у здравој души три хармонична гласа, који вапију Богу за помиловање. Подигнута је вековна препирка између католика и протестаната, да ли се човек спасава вером или добрим делима? Код православних те препирке никад није било. Православна црква није цепкала закон Божји него је тражила да се испуни сав са скрушеношћу и самоосудом, сећајући се речи Спаситељевих: Кад свршише све што вам је заповеђено, реците: ми смо неаотребне слуге јер учинисмо што смо били дужни (Лука 17,10). А усиновљење ни код људи не бива само због плаћеног дуга него и по милости онога који усиновљава. И тако човече и сине човечји, веруј, моли се и буди милостив, но не уздај се ни у шта своје него само у милост Божију. [/FONT]

[FONT=&quot]Н[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Небо које видимо изнад својих глава јесте само символ стварно невидљивога неба. Диван и чудесан символ но само символ стварности а не сама стварност. Сунце и звезде чине видљиво небо. Бог и ангели са светитељима чине невидљиво небо. Видљиво сунце символ је невидљивог Бога, а звезде су символ ангела и светитеља. Као што сунце осветљава и греје и одржава звезде, тако вечно Сунце Правде, Бог Свевишњи осветљава, греје и одржава ангеле и светитеље Своје. Светитељи су славни славом божјом, а Бог је диван у светитељима Својим. Ово стварно, нечулно, свето небо - то и јесте права отаџбина наша. [/FONT]

[FONT=&quot]Њ[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Њивом Божјом назива апостол све верне. Ви сте њива Божја (Кор. 3,6). Господ Исус Христос јесте небески сејач, који изиђе на њиву своју да сеје семе своје. Благо онима који душу своју омекшају и учине како би Божанско семе Христово порасло и донело плод. Благо теби човече и сине човечји ако Богом посејано семе у души својој чуваш и плевиш од корова и браниш од зверова и тичурина. Погледај око себе и види, како су се сада намножили зверови и тичурине да Христов усев погазе и униште. Семе Христово пада у разум, те се разум светли Богом; и пада у срце, те се срце испуњава љубављу Божјом; и пада на вољу човечију, те човек свим делима својим прославља Бога Творца својега. [/FONT]

[FONT=&quot]О[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Образом се назива икона у словенском и руском језику. Обновљење икона у Русији за време Великог Гоњења појава је сасвим честа и веома чудесна. Старе иконе, на којима се једва могао наслутити лик светитеља, обновиле су се тако, да су све црте и боје постале јасне као на новим иконама. Није ли и човек икона Божја. У Књизи Постања стоји написано: И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божијему створи га (1,27). Нама је тешко и замислити Божански сјај којим је сијао првосаздани Адам као нова икона Бога живога. Но као што обична икона на дрвету поцрни и изгуби се од времена и ваздуха и прашине, тако је икона Божија у Адаму и његовом потомству поцрнела и изгубила се од греха. Христос је обновио икону Божију у човеку. Обновљење древних икона у страдалној Русији баш у време великог гоњења сведочи да се од страдања за веру Божију обнавља образ Божји, или икона Божија, у човеку. [/FONT]

[FONT=&quot]П[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Пост је установљен још у Рају. Он се састојао у забрани једења плода са дрвета познања добра и зла. Сви угодници Божији у Старом Завету држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења, па следствено и спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви апостоли и Свети Оци држали су строг пост. 0 посту говори свети Серафим Саровски овако: „Пост је нужан за по беду непријатеља телесних и духовних". Испосников „духовни живот долази до савршенства". Од поста „тело постаје утанчано и лако и дух врши тада своја дејства као у безтелесном телу". Постом „ум се дреши од земље, узноси се на небо и потпуно се погружава у созерцање света духовнога." Од неуздржлаивости у јелу долази свака друга неуздржлаивост. Сине човечји ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу, одговори му: али зло дело долази од неуздржаног јела и пића. Није грех ни у самом огњу, али ко не пази на огањ може му кућа изгорети. [/FONT]

[FONT=&quot]Р[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Радост је основни тон у Божанској мелодији Новог Завета. Радујте се и веселите се, рекао је Господ. Радост и само радост кључа иза речи Спаситељевих, радост из Његових моћних чудеса, радост из Његових моћних откривења царства Божијега, радост из Његовог васкрсења, радост из Његових обећања. Радост извире и из апостола Господњих. Радост тече реком кроз све војске праведника и угодника Божијих. Црква је носилац аманета радости. Црква Христова једина је радост у свету. Историја Цркве пуна је муке и невоље и гоњења и издајства и крви и зноја. Али радост све гута, све заглушује, све осветљава. Глас радости надвишава све остале гласове. Човече, и сине човечји, ако имаш радости, имаш и вере. Умукне ли у теби глас радости, дижи се и поправљај веру у себи. [/FONT]

[FONT=&quot]С[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Спасење душе једини је смисао свих трудова човекових на земљи. Они који не знају за спасење душе, не знају нити могу знати зашто се труде и муче. Но кад се говори о спасењу, мора се говорити и о Спаситељу. Јер не може бити спасења без Спаситеља. Хиљаде година народи земаљски чекали су Спаситеља с неба, тражили су Спаситеља, говорили или бајали о Њему. Једно је било опште убеђење свих народа, на име да Спаситељ не може бити обичан човек него Бог. Ми хришћани знамо да се јавио Бог — Спаситељ и донео спасење душама свих оних који желе спасење. У црквеним песмама стално се на крају чује молитва: „спаси душе наше". [/FONT]

[FONT=&quot]Т[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Тело је без душе мртво. Створи Господ Бог човјека од праха земаљскога - тако сведочи Свето Писмо Божије. То се односи само на тело а не и на душу. Јер се даље сведочи: и дуну му у лице дух животни и поста човјек душа жива. Све иде тамо одакле је и дошло: тело се враћа земљи, а душа Богу. Зато је опет рекао Бог Адаму: земља јеси и у земљу ћеш ошићи. То се на тело односи. А кад умре сиромах Лазар однесоше га анђели, то јест однесоше му душу са земље. Ако спасемо душу, тиме ћемо спасти и тело у дан васкрсења. По сведочанству апостолском постоје тела земаљска и тела небеска. Душе су наше сада обучене у земаљска тела, а ако се спасемо, бићемо у дан васкрсења обучени у тела небеска, непроменљива и нераспадљива. [/FONT]

[FONT=&quot]У[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Ум Христов стећи - задатак је сваког хришћанина. Апостол Павле говори: А ми ум Хрисшов имамо. Шта значи имати ум Христов? Значи: мислити као што Христос мисли, расуђивати као што Христос расуђује, Човече и сине човечји, научи себе мислити као што Христос мисли. Мисли о Богу као што Христос мисли. Мисли о сваком човеку кога сретнеш онако како би Христос мислио. Мисли о свакој ствари онако како би и Христос мислио. Мисли о сваком догађају са висине Христове мисли. Мисли о животу и мисли о смрти као сам Христос Господ. Учи се тако мислити. Тако ћеш стећи ум Христов. А кад стекнеш ум Христов, обасјаће те светлост небеска, и твој живот ће бити на небу а не на земљи. [/FONT]

[FONT=&quot]Ф[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Филистеји су газили и сатирали усеве правоверног народа Јаковљева са својом стоком. И правоверни народ осиромаши веома и у тескоби својој завапи ка Господу. Филистеји су били незнабошци. Човече и сине човечји, зар не видиш како незнабошци газе са својом бесловесном стоком Христов усев по души твојој? Газе га, згризају га до корена, па и сам корен чупају са стоком својом, са својим магарцима и мајмунима и слоновима и свињама. То су синови мрака и слуге сатане, а стока њихова то су њихове чудовишне мисли и погане страсти и безбожна дела. То су модерни Филистеји, безбожници и бездушници, отпадници од Христа и противници Бога. Сине човечји, хоћеш ли чекати да те сасвим опустоше и осиромаше, или ћеш журно, журно завапити живоме Господу за помоћ? [/FONT]

[FONT=&quot]Х[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Храна телесна је за тело а храна духовна за душу. Тело се мора хранити да би трајало, душа се мора хранити да би живела. Телу се даје храна земљана, јер је тело од земље. Души се даје храна небеска, јер је душа са неба. Реч Божја јесте главна и основна храна душе човечје. Што је хлеб за тело то је реч Божја за душу. Никаква храна не може заменити телу хлеб, и никаква реч не може заменити души реч Божију. Но има једна тајанствена и пречудна храна, која је узвишенија и силнија од сваке телесне и духовне хране. Ту храну знају само хришћани. Та храна јесте сам Бог. Она се даје у светом Причешћу. Који једе моје тијело и пије моју крв, има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан (Јов. 6,54). [/FONT]

[FONT=&quot]Ц[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Црква Христова означава ново избрање, које је по вери а не по крви. Цркву сачињава избрани народ сачињен од оних који верују из свих народа земаљских. Цркву оживотворава и води као крманош лађу, Дух Свети. Православна црква је једна, саборна и апостолска у целоме свету, но она је уређена по Божјем Промислу и, ради успешније јеванђелске мисије, народски, по народима и језицима. Човече и сине човечји, љуби Цркву православну као мајку своју духовну, и чувај се од јеретика и секташа, а да не будеш на небу одељен од православних отаца и ђедова својих за навек. [/FONT]

[FONT=&quot]Ч[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Чашу спасења примимо и име Господње призовимо. Чаша спасења је пречиста крв Христова. Име Господње као огањ пали демоне. Четири су стране света; четири су окрвављена крака Крста Христова; четири Јеванђеља. Три су лица у Свете Тројице; са три прста се крстимо. Два су извора науке Христове: Свето Писмо и Свето Предање. Две су главне заповести Христове: љуби Бога и љуби ближњега. Један је Бог, који је све у свему, кроз Њега живимо и крећемо се и јесмо (Д. Апост. 17,28). [/FONT]

[FONT=&quot]Џ[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Џиновима су назвати Енакови синови; према њима се народ Божји чињаше као скакавци (4. мојс.13,34). Но једино је у њих тело било џиновско, и снага телесна. Духом пак и истином они су били кепеци. Али их је народ Божји именом божјим надвладао и истребио. Они који су били телесно малени и испоштени имали су џиновски дух и џиновску веру у јединога живога Бога, и тиме су били јачи од Енакових синова, исто као Давид од Голијата. Духовно јаки победили су телесно јаке. Богом јаки јачи су од оних који су телом и земљом јаки. Зато човече и сине човечји, не бој се џинова, који су само телесином и преваром џинови. Они су само као мрачне и велике сенке, које једна мала свећица може да растера. [/FONT]

[FONT=&quot]Ш[/FONT][FONT=&quot][/FONT]​

[FONT=&quot]
Шарен шљунак представљају мисли и мишљења разних безверних филозофа и кљижевника. Но тај је шљунак једино за гледање и посматрање, а није за зидање. Лаковерни зидају кућу свога живота на том шљунку: због тога брзо постају бескућници, и као бескућници - очајници, а као очајници самоубице. Човече и сине човечји знај и упамти: камен о коме се много говори у Библији, Камен станац, Камен крајеугаони, није онако шарен као филозофски шљунак, али је тврд и поуздан. На њему сазидан дом одолева бури. На њему сазидана Црква одолева паклу. На њему постројено Царство траје вечно. На њему стоји крст, и око крста пише: [/FONT]

 

[macula]

Ljubav, i ostalo

Kada ljubav sustane, duznost je zamenjuje.
Kada duznost sustane, zakon je zamenjuje.
Dokle majka gori ljubavlju prema svome detetu, ona cini vise nego duznost i zakon nalaze.
Kada majcina ljubav prema detetu ohladni, majka cini samo svoju duznost, to jest, cini manje nego sto ljubav moze, a vise nego zakon nalaze.
Kada majka omrzne svoje dete, ona cini samo onoliko koliko po zakonu moze da cini, to jest, manje nego sto ljubav moze i duznost nalaze.
Ljubav dolazi od Boga kroz dusu.
Duznost dolazi od duse kroz razum.
Zakon dolazi od razuma kroz reci.
Ko priznaje zakone kao sumu svega morala, taj poznaje samo korice knjige o moralu.
Ko priznaje duznosti kao sumu morala, taj vidi i cita samo slova u knjizi o moralu.
A ko priznaje ljubav kao sumu morala, taj vidi, cita i poznaje duh i zivot morala.
Isto tako u pogledu kosmoloskom: ko priznaje prirodne zakone kao sumu uzroka sveta, taj poznaje samo korice knjige o svetu.
Ko priznaje dusu kao prauzrok sveta, taj vidi i cita samo slova u knjizi o svetu.
A ko priznaje zivoga Boga kao prauzrok sveta, taj vidi, cita i poznaje duh i zivot sveta.
Ljubav je slobodna od svih zakona, ljudskih i prirodnih, i uzvisenija od svih duznosti.
Ne znajuci propise zakona niti imena duznosti, ljubav ih ispunjava i prevazilazi kao sto suncev sjaj prevazilazi reflektivni sjaj kamenja i zvezda.

SVETI VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIC

 

[zjovan29]

NACIONALIZAM SVETOG SAVE – SVETI

VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIC

(Nepotpuni odlomak iz knjige “Pravoslavlje I politika”, izdavac “BIG stampa”, Beograd,
Podavalska 22, 1997. godine. U tirazu od 500 primeraka)
Sve je kod Save islo u normalnom poretku. Prvo Bog pa covek, prvo covek pa onda svet, prvo prosvecenje sebe pa onda prosvecenje drugih, prvo sadrzaj pa onda izraz,prvo karakter pa onda spoljasnja kultura. Evo velike i korisne opomene nasem pokoljenju, u kome mnogi idu naopakim putem: igraju po periferiji a ne poznaju centra, muce se da izraze no nemaju sta da izraze, trce da prosvecuju a sami neprosveceni, zaglusuju vikom o kulturi a ne brinu o karakteru, traze uredjenje celog sveta a nisu uredili svoju dusu ni svoju kucu.
Sadrzina svetosavskog nacionalizma
Ovaj Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Osnovu i centar svega Svetosavskog nacionalizma cini narodna crkva.
1. Narodna crkva
Sta oznacava narodna crkva? Oznacava jednu samostalnu crkvenu organizaciju, sa svojom centralnom vlascu iz naroda i u narodu; sa narodnim svestenstvom, narodnim jezikom i narodnim OBICAJNIM IZRAZOM SVOJE VERE. Na suprot takvoj narodnoj crkvi stoji nenarodna i internacionalna crkva, sa centralom izvan naroda, sa svestenstvom odasvuda, sa jezikom tudjim i - sa ujednacenim, uniformisanim izrazom svoje vere.
Ona ima svoje opravdanje u Jevandjelju. Sam Spasitelj je zapovedio apostolima Svojim: Idite i naucite sve narode. (Mat. 28, 19). Tim recima one je priznao NARODE kao prirodne jedinice Svoje vaseljenske crkve. I kad je poslao Duha Svog Svetog na apostole, apostoli su
POCELI GOVORITI RAZLICITIM JEZICIMA.; ne dakle samo jevrejskim, ili latinskim, ili grckim, nego jezicima SVIJU NARODA. Parcana i Medjana i Egipcana i Rimljana i Arapa i svih ostalih. I kad su apostoli postavljali staresine crkvene u jednom narodu oni su se trudili da ih uzimaju iz tog samog naroda.
Otuda je Savina NARODNA crkva jevandjelska i apostolska. (moj komentar: Nenarodne crkve nisu jevandjelske i apostolske, npr. katolicka)
Takvu narodnu crkvu zeleo je oduvek svaki hriscanski narod pod suncem. No ni do danasnjeg dana mnogi hriscanski narodi nisu uspeli da imaju svoju samostalnu narodnu crkvu sa centralnom vlascu unutra u svojoj zemlji, sa svestenstvom svojim, i sa jezikom svojim
narodnim. A Sveti Sava je pridobio tu dragocenu tekovinu pre sedam vekova.
2. Narodna dinastija
Za Savu je glavno bilo ne njegovo licno srodstvo sa dinastom (moj komentar: Stevan Prvovencani) nego srodstvo dinasta SA NARODOM. To srodstvo sa narodom moralo je biti potpuno I PO KRVI I PO JEZIKU I PO OTADZBINI I PO VERI, DUHU, MORALU I OBICAJIMA. I tako je bilo sve do danas. Svetosavski ideal NARODNE dinastije srbski narod je gledao U STVARNOSTI kroz svu svoju svetosavsku istorijsku proslost do danas. Od Svetoga Save do danas nikada U SLOBODI nije nad srpskim narodom vladala neka strana dinastija, CAK NIKADA NI JEDAN STRANAC, sem mozda Jerine, koju je narod prozvao prokletom Jerinom. Za srbski narod kao valjda ni za jedan drugi u svetu NARODNA DINASTIJA POSTALA JE TAKO PRIRODNA STVAR, da mu je nepojmljivo kako neki narodi mogu uzimati tudjine za svoje vladare, a nepodnosljiva i sama pomisao da njemu u njegovoj slobodnoj drzavi tudjin bude vladar.
3. Narodna drzava
Narodna drzava za Svetoga Savu znacila je otadzbinu, zemlju otaca nasih, u kojoj zivi jedan i isti narod. NE IDE NARODNA DRZAVA DOKLE MAC MOZE ICI, NEGO MAC SME ICI SAMO DO GRANICA JEDNE NARODNE DRZAVE, TO JEST OTADZBINE. Ako se dozvoli da se drzava prostre dokle mac moze dosegnuti, onda drzava prestaje biti narodna, prestaje biti otadzbinom i postaje imperijom.
Od Svetog Save do Dusana srbski narod je imao narodnu drzavu. Dusan se udaljio od svetosavskog ideala, stvorio je imperiju, i time pripremio propast otadzbini, to jest narodnoj drzavi. Imperija je i kod nas upropastila otadzbinu, narodnu drzavu, kao sto je bio cest slucaj u istoriji. POKORITI ILI POKOREN BITI PODJEDNAKO JE KATASTROFALNO ZA NACIONALNU DRZAVU.
4. Narodna prosveta Otac nase narodne prosvete Sveti Sava je shvatao prosvetu kao znanje i vezbanje. Pre svega kao ZNANJE VRLINA I VEZBANJE U VRLINAMA. Otuda je narodna prosveta u neraskidljivoj vezi sa narodnom crkvom. Jer crkva je najbogatija riznica znanja o vrlinama i metodama vezbanja u vrlinama.
Skola nije za to da da mnoga znanja nego da oduci omladinu od zloupotrebe znanja. Jer nije tako tesko steci znanje kao ne zloupotrebiti ga.
5. Narodna kultura
Otac narodne prosvete Sveti Sava je u isto vreme i otac narodne kulture. KULTURA JE SPOLJASNJI UMETNICKI IZRAZ NARODNOG UMA I OSECANJA. Sveti Sava je neumoran bio u strojenju i stvaranju. I sve sto je on postrojio i stvorio predstavlja savrsen
umetnicki izraz: bilo da je to gradjevina, kao sto su HILANDAR i ZICA, ili narodni obicaj kao PROSLAVLJANJE KRSNE SLAVE, ili ODABRANOST jezika kojim je govorio i pisao. Po njegovom nadahnucu srbski narod je uspeo da sazda svoju savrsenu nacionalnu
kulturu, to jest da da savrsen svojstven izraz svoga uma i srca u ZIDARIJI, U VEZI I TKANINI, U PESMI I PRICI, U REZBI I BOJI, U NEISCRPNOJ MUDROSTI, U KRASOTI OBICAJA I U OTMENOSTI PONASANJA. Ako se sve to nazove jednom primljenom recju KULTURA, onda je Sveti Sava tvorac i NADAHNITELJ svekolike nase bogate narodne kulture. (Moj komentar: Da li je to i danas tako ili imamo druge «nadahnitelje»?)
6. Narodna odbrana
Sveti Sava nije bio vojskovodj ni organizator vojske, ali je on bio OPREDELITELJ SMISLA I CILJA SRBSKE VOJSKE. VOJSKA MORA BITI NARODNA, da bi imala svoje moralno opravdanje i blagoslov crkve. Pre svega NARODNA VOJSKA SASTOJI SE IZ SINOVA NARODA A NE IZ ROBOVA I LI PLACENIKA, KAO STO JE SLUCAJ U IMPERIJAMA.
(Moj komentar: Kod nas se danas zalazu za «profesionalnu», placenicku vojsku i ukidanje obaveze sluzenja vojnog roka. Sta sve lose moze proisteci iz nenarodne, placenicke vojske moze se videti iz drugog dela knjige americkog psihijatra Skota Peka «Ljudi zla», gde pisac sagledava sindrom kolektivnog zla na primeru placenicke americke vojske u Vijetnamskom ratu) Dalje, NARODNA vojska ima za cilj samo i jedino da brani narod i NARODNU drzavu,a nikako da napada druge narode i rusi tudje drzave.
No i svestenici koji su pricestili na Kosovu vojsku Lazarevu i prota koji je blagoslovioustanike u Orascu duhovni su sinovi Svetog Save, i cinili su ono sto bi i Sveti Sava cinio nanjihovom mestu. Jer se ODBRANA OTADZBINE I BORBA ZA OSLOBODJENJE ROBLJA NE PROTIVI VOLJI BOZIJOJ. Volji Bozijoj protivi se napad na tudju otadzbinu i imperijalisticko zavojevanje tudje zemlje.