LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Прагматично ћутање Израела
[h=1]Прагматично ћутање Израела
[/h]Голос России, фото: ЕПА/ vostok.rs |
У Дамаску и многим другим сиријским градовима наоружани припадници сиријске опозиције сукобљавају се са војском Сирије. У исто време у Паризу се спрема нова конференција «пријатеља Сирије» у којој је Русија одбила да учествује. И док се то дешава све је гласнији хор оних који инсистирају на одласку пресдесдника државе Башара Асада и његовог окружења. Асад и сам не искључује могућност одласка са власти.
То желе и амбициозни суседи Сирије који имају аспирације да постану лидери у региону, лидери водећих земаља света и организације које су забринуте због кршења људских права. Ансамбл, међутим, није у пуном саставу: ћутња Израела у вези сиријског питања полако постаје демонстративна. Али без обзира на то, није ју тешко дешифровати.
Све што се дешава у Сирији тиче се Израела на најнепосреднији начин. Политчко руководство и војни челници у Тел Авиву засада се држе резервисано по питању Сирије. Иранска средства јавног информисања, међутим, тврде да Израелци снабдевају оружјем сиријску опозицију и обучавају њене борце на граници са Турском.
Основни проблем западних држава које подржавају сиријску опозицију, као и раније либијску и египатску, је то што теорије о изградњи «демократског друштва» немају ништа заједничко с практичном реалношћу северноафричке и блискоисточне политике. Треба разумети да западне државе у сваком случају желе да остваре прагматичне циљеве.
Када говоримо о Сирији треба разликовати циљеве основних играча. Турска покушава да повећа своју улогу потенцијалног регионалног лидера. Државе Персијског залива извозе исламски радикализам како не би морале да се баве њиме унутар својих граница. Запад глуми да се бори са исламским радикализмом и истовремено подржава земље које су основни извори радикализма и које у случају његовог рата с Ираном могу бити потенцијални савезници Запада.
Избор стратегије САД у Сирији олакшавају блиски односи Дамаска и Техерана. Међутим, Вашингтон сам себи копа стратешку јаму: под маском «арапске демократије» регион је лако гурнути у хаос неконтролисаног исламског радикализма. А ко ће му вратити стабилност?
Израел нема разлога да гаји пријатељска осјећања према председнику Асаду: јеврејска држава је више пута укрштала оружје са Сиријцима. Али израелска влада не чини ништа што се може окарактерисати као подршка противницима актуелног шефа сиријске државе. Израел не испољава никакву војну активност на граници, његови представници не излазе у јавност са изјавама о неопходности Асадовог одласка са власти, не траже демократске промене у Сирији и не боре се за «моменталан прекид насиља» над опозицијом. Овакву позицију је лако схватити чим погледате ситуацију у Сирији с тачке гледишта Израела.
Асад је противник, али је далеко боље имати за непријатеља предвидљив секуларан режим који је далек од идеологије «чистог ислама». У случају победе исламиста у мултиконфесионалној Сирији настаће анархија сомалијског типа или ће се на мапи света појавити још једна исламска теократска држава која граничи с Израелом. У условима када се у новом Египту чују изјаве о потреби ревизије споразума из Кемп Дејвида, у Израелу нико не жели да створи још једног противника на североистоку државе.
Али Израел не може да подржи ни Асада. Било какво јавно исказивање подршке сиријском лидеру може се оквалификовати као пресуда Асаду, његови противници могу само да маштају о таквом информативном поводу. Шта може бити боље од борбе против «плаћеника и саучесника» Израела?
Управо звог тога Израел данас радије ћути. Ако режим Асада падне, најлогичнија реакција Израела биће стварање тампон зоне с мешовитим алавитско-хришћанско-друшким становништвом које ће уз подршку Израела смоћи да одбрани земљу од новопечене исламске републике. Такав задатак Израел је већ морао да решава у јужном Либану.
[h=1]Прагматично ћутање Израела
[/h]Голос России, фото: ЕПА/ vostok.rs |
У Дамаску и многим другим сиријским градовима наоружани припадници сиријске опозиције сукобљавају се са војском Сирије. У исто време у Паризу се спрема нова конференција «пријатеља Сирије» у којој је Русија одбила да учествује. И док се то дешава све је гласнији хор оних који инсистирају на одласку пресдесдника државе Башара Асада и његовог окружења. Асад и сам не искључује могућност одласка са власти.
То желе и амбициозни суседи Сирије који имају аспирације да постану лидери у региону, лидери водећих земаља света и организације које су забринуте због кршења људских права. Ансамбл, међутим, није у пуном саставу: ћутња Израела у вези сиријског питања полако постаје демонстративна. Али без обзира на то, није ју тешко дешифровати.
Све што се дешава у Сирији тиче се Израела на најнепосреднији начин. Политчко руководство и војни челници у Тел Авиву засада се држе резервисано по питању Сирије. Иранска средства јавног информисања, међутим, тврде да Израелци снабдевају оружјем сиријску опозицију и обучавају њене борце на граници са Турском.
Основни проблем западних држава које подржавају сиријску опозицију, као и раније либијску и египатску, је то што теорије о изградњи «демократског друштва» немају ништа заједничко с практичном реалношћу северноафричке и блискоисточне политике. Треба разумети да западне државе у сваком случају желе да остваре прагматичне циљеве.
Када говоримо о Сирији треба разликовати циљеве основних играча. Турска покушава да повећа своју улогу потенцијалног регионалног лидера. Државе Персијског залива извозе исламски радикализам како не би морале да се баве њиме унутар својих граница. Запад глуми да се бори са исламским радикализмом и истовремено подржава земље које су основни извори радикализма и које у случају његовог рата с Ираном могу бити потенцијални савезници Запада.
Избор стратегије САД у Сирији олакшавају блиски односи Дамаска и Техерана. Међутим, Вашингтон сам себи копа стратешку јаму: под маском «арапске демократије» регион је лако гурнути у хаос неконтролисаног исламског радикализма. А ко ће му вратити стабилност?
Израел нема разлога да гаји пријатељска осјећања према председнику Асаду: јеврејска држава је више пута укрштала оружје са Сиријцима. Али израелска влада не чини ништа што се може окарактерисати као подршка противницима актуелног шефа сиријске државе. Израел не испољава никакву војну активност на граници, његови представници не излазе у јавност са изјавама о неопходности Асадовог одласка са власти, не траже демократске промене у Сирији и не боре се за «моменталан прекид насиља» над опозицијом. Овакву позицију је лако схватити чим погледате ситуацију у Сирији с тачке гледишта Израела.
Асад је противник, али је далеко боље имати за непријатеља предвидљив секуларан режим који је далек од идеологије «чистог ислама». У случају победе исламиста у мултиконфесионалној Сирији настаће анархија сомалијског типа или ће се на мапи света појавити још једна исламска теократска држава која граничи с Израелом. У условима када се у новом Египту чују изјаве о потреби ревизије споразума из Кемп Дејвида, у Израелу нико не жели да створи још једног противника на североистоку државе.
Али Израел не може да подржи ни Асада. Било какво јавно исказивање подршке сиријском лидеру може се оквалификовати као пресуда Асаду, његови противници могу само да маштају о таквом информативном поводу. Шта може бити боље од борбе против «плаћеника и саучесника» Израела?
Управо звог тога Израел данас радије ћути. Ако режим Асада падне, најлогичнија реакција Израела биће стварање тампон зоне с мешовитим алавитско-хришћанско-друшким становништвом које ће уз подршку Израела смоћи да одбрани земљу од новопечене исламске републике. Такав задатак Израел је већ морао да решава у јужном Либану.