Stihovi koje volim

[Osrecena]

PESME TAJANSTVENOJ - Robert Desnos

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.



II

(1945.)

Toliko sam puta sanjao o tebi,
Toliko lutao, toliko govorio,
Toliko voleo tvoju senku,
Da mi više ništa nije ostalo od tebe.

Ostaje mi samo da budem senka među senkama,
Da budem sto puta više senka nego senka,
Da budem samo senka koja će dolaziti
I ponovo navraćati u tvoj život pun sunca.

 

[edinos]

Ah, evo opet…
Ah, evo opet dođoh u naš kraj,
U naše mile, bregovite strane,
Gdje žarko sunce jače siplje sjaj
Na njive, vode i usjeve rane.

Gdje dom moj stoji uz široki drum
I pred njim stara murva, što je davno
Slušala bijesnih turskih konja šum
I zveket mača u sumračje tavno…

Dođoh… i moja smirila se duša,
Što plakala je u jesenji dan,
Kad svuda bješe – vjetar, kiša – tmuša…

Što snivo sam ga jedne noći zlate.
A sada?… Ljupki pogledi me prate
I čini mi se ovo sve ko san.

Antun Branko Šimić

 

[Osrecena]

Iznutra, Enes Halilović

Izvan teži da vidi šta je
iznutra – svjedok mi je crv u jabuci.
Kiša bi da pokvasi
unutrašnjost kabanice. Koža se predstavlja
kao pokazatelj unutrašnjih oboljenja.
Riječ oponaša značenje. U naru živi narod.
Okolni vazduh želi biti vazduh u lopti.
Krv prosuta u klanici zavidi onoj krvi koja teče
u klaničkom radniku.
Košpica u trešnji je plemkinja,
ali čim je ispljuneš postane nepotrebna.
Niko nije sačuvao sjećanja iz majčine utrobe. To je
neoboriv dokaz. Nešto se time može dokazati,
ali ne znam šta.

 

[Osrecena]

Velike su pustinje, Fernando Pesoa


Velike su pustinje, i sve je pustinja.
Ne treba samo nekoliko tona kamenja ili crijepova
Da bi se prerušila zemlja, ova zemlja što je istina.
Velike su pustinje, velike su i puste duše -
puste jer nitko njima ne prolazi osim njih samih,
Velike, jer se odande vidi sve, i sve je umrlo.
Velike su pustinje, dušo moja!
Velike su pustinje.
Nisam napravio ulaznicu za život,
Promašio sam vrata čuvstva,
Nema želje ni prigode što ih nisam izgubio.
Preostaje mi danas samo, uoči putovanja,
S otvorenim kovčegom što očekuje odgođeno spremanje,
Sjedeći na sjedalici u društvu izvađenih košulja,
Preostaje mi danas samo……
Ovo znati:
Velike su pustinje, i sve je pustinja.
Velik je život, i ne zavrjeđuje muku življenja.
Pripaljujem cigaretu da odgodim put,
Da odgodim sva putovanja,
Da odgodim cio svemir.
Vrati se opet sutra stvarnosti!
Dosta za danas ljudi!
Odgodi se posvemašnja sadašnjosti!
Bolje je ne biti, nego biti ovako.
Neka se kupi čokolada djetetu koje greškom naslijedih
I neka se digne oznaka jer je sutra beskonačno.
Ali trebam spremiti kovčeg,
Trebam svakako spremiti kovčeg.
Ne mogu ponijeti košulje u pretpostavci, a kovčeg u pameti!
Da, cio sam život trebao spremiti kovčeg.
Ali sam također, cio život, ostao sjedeći na hrpi košulja u kutu,
U preživanju, kao bik što nije ispunio svoj usud da bude Apis.
Trebam spremiti kovčeg opstojanja.
Trebam postojati da bih spremio kovčege.
Gledam sa strane, ustanovljujem da sam zaspao.
Sve što znam, to je da trebam spremiti kovčeg,
I da su pustinje velike, i da je sve pustinja,
I neku poučnu priču glede toga, ali je se više ne sjećam.
Uspravljam se naglo, bivajući svi Cezari,
Konačno ću spremiti kovčeg.
Đip! Trebam ga spremiti i zatvoriti,
Trebam vidjeti kako se odavle nosi,
Trebam postojati neovisno od njega.
Velike su pustinje, i sve je pustinja,
Bez zablude, naravno.
Jadna ljudska duša u oazi pustinje odasvud!
Bolje je spremiti kovčeg.
Kraj.

 

[TDN2]

Поводом срца

Срце ти упало у моја уста
да га носим са собом
чувам под језиком
грејем
зубима штитим од зла
прећутаном водом га купам
за њега штедим,
а не за црне дане,
Реч
Жедна
да га не испустим
гладујем
као пред еухаристију
и слично

Ивана Пајић

 

[edinos]

Silvije Strahimir Kranjčević

U želji ljubavi

O, dođi, negdje iznenada,
Ko talas zraka s lipe cvjetne
Za polusvijetle noći ljetne,
Sva živa, žarka, bujna, mlada,
Sa vrelom krvcom strasti sretne!

Ne znadem medna imena ti
I ne vidjeh te nikad divnu;
Ko slavuj željno tebe zivnuh,
Kad milmirisna grana cvati
I ljubav vabi milostivnu.

O dođi, željo od vijeka,
Srdaca sviju žuđen trenu,
Što život budiš svud i svemu
I koju srce čeka, čeka,
Da l’ kreće otkud plašna k njemu.

Ti, koja griješ micaj svaki,
Neutažena žudnjo svega,
Što smrtnim ovim putem bjega,
Ko oblak sitan, mali, laki,
Što razić će se iza brijega.

O, dođi žurno, neviđena,
Došumi dršćuć iz daljine
Na snenoj zraci mjesečine
I stav’ mi ruku na ramena,
Zagrli mene sred tišine!

I sakriti ću vruća lica
U topli baršun žudna tijela,
Na opojna ti njedra bijela,
Nek nagli tvoj me dah golica
I opija me ispod čela.

O dođi negdje, iznenada
Raširi čvrste ruke dvije,
U nesvjestici da se snije,
U zaboravi strasna sklada,
U velepjesni materije . . .

 

[TDN2]

Јебем ти све звезде
Јебем ти њихове зраке
што се спотичем на њих па
паднем главом у блато.
Јебем ти их што су курве
да ми не укрсте мачеве над главом и
одликују ме орденом
"мало пуке среће"
Еј Боже бре,
промешај те твоје карте
опет сам тропа.
Боже, баци коцке
другом руком
мени стално падају
на ћошак.
Ево ти крпа Боже,
обриши ми куглу,
мути ми се пред очима
па не видим ни где је
она, ни где сам ја.
Боже, дај ми само једну
ружу без трња.
Док ја очистим трње
свака ми увене
Па да стигнем да јој је
дам пре оних са пластичним
цвећем у рукама.
Умићу се ја Боже, само
воде ми дај, само кап,
уста ова да оперем
крвава и дебела
да могу да је пољубим
Неће јој сметати крв.
Рећи ћу да сам зубима
кидао трње и да су ми
руке биле у две лубенице,
хтео сам срце да им извадим
па да јој дам оба
и ово моје.
Упакуј ме Боже па
јој ме поклони.

Небојша Глоговац

 

[TDN2]

A

Pre nego što kažeš B,
zastani malo,
oslušni, razmisli
šta si rekao.
Samoglasnik jedan
koji malo znači,
a pokreće mnogo.
Jednom otvoriš usta
i već si svoje smrtno telo
pokrenuo na dostignuća
kosmičke složenosti:
čitave kaskade nadražaja,
proračuna, turbulencija,
iza leđa onoga
koje je Ja-a mozak
koji ne govori
i svaku nauku ismeva,
da i ne spominjemo.

Hans Magnus Encensberger

 

[edinos]

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al’ kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran.A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al’ mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet’ hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l’ posljednnji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

A. S. Puškin

 

[zvrka]

Pesma srca

Nestati u nečem koje srce vole,
Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača
Baciti pred noge neke moći hole
Što je i od ruke herojeve jača.
Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan;
I tražeci gorko sreću među nama,
Verovati najzad, u čas neumitan,
Da je san poreklo svima istinama.
No taj ostrv sunca sam pronaći; sjajni
Cilj sviju ciljeva i sveg večitoga!
Reći svome srcu da je svet beskrajni,
Jedno dobro za se, van ljudi i Boga.
Dobro, ne znajući da ima dobrota!
Hrabro, ne poznavši lovor ni izmirne!
Čisto, i ne čuvši da ima čistota:
Srce, kao sunce, da zlati što dirne.
I sjajno i slično samo svojoj meti,
Kao ozareno sunčanim aprilom,
Sve puteve sumnje tako da nadleti –
Ne dirnuvši zemlju drugce nego krilom.

Jovan Dučić