Stihovi koje volim

[summer]

Miroslav Antić - Balada

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej. zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja

Jedne je noći udarila kiša
Tako krvnički ko čuvari reda
Ej, zašto nisi bar porasla viša
Bar viša za pola pedlja

Jer kad su te u svitanja seda
Obešenu našli o drvo kraj vrata
Izmedu bosih nogu i blata
Bilo je razmaka - samo pola pedlja​

 

[jeka911]

SAMO NEŠTO DA ZNATE
Samo nešto da znate,
Nešto potpuno glupo,
U ovoj priči o sreći sve je laž,
sreća je samo osećaj,
Pojavi se i to je kraj...

Samo nešto da znate,
Nešto potpuno ludo,
U ovom danu bez nas
Na zemlji bilo bi čudo...

Samo nešto da znate,
Nešto potpuno tačno,
Pakao ne postoji,
A i u raju je mračno...

Samo nešto da znate,
nešto previše strašno,
nšta od ovog nije stvarno,
sve je san i sve je lažno...

Samo nešto da znate,
nešto što ljubav nije,
Zapravo i vi se pitate šta je,
ali nećete nikada saznati,
dok se u vama krije...


by Jeka911

 

[crvendac_011]

Mika Antić - Pesma za nas dvoje

Pesma za nas dvoje

​

Znam, mora biti da je tako:​

Nikad se nismo sreli nas dvoje,​

Mada se tražimo podjednako​

Zbog sreće njene​

I sreće moje.​

Po obrazima vetar me mlati.​

Čupa drveću žutu kosu.​

U koji deo grada da svratim?​

Dan je niz mutne ulice prosut.​

Vucaram okolo dva prazna oka.​

Gledam u lica prolaznika.​

Koga da pitam,​

Smešan i mokar,​

Zasto je nisam sreo nikad?​

Il' je vec bilo?​

Trebalo korak?​

Možda je sasvim do mene došla,​

Al' ja: za ugao skrenuo,​

Gorak,​

A ona: ne znajuci prošla.​

Možda smo celu jesen obišli​

U žudnji ludoj, podjednakoj,​

A za korak se mimoišli?​

Da. Mora biti da je tako.


Miroslav-Mika Antić



​

 

[Nimfa]

Prica

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Slucajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem dogodine zamirise,
ko zna gde cu biti.
U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.
Milos Crnjanski



Dodato posle 28 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ISKRENA PESMA [/FONT] [FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličinom prirode; a potom,[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ja ću ti draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati radom ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva
Da ja u tebi volim sebe sama,[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima![/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, na volim te, draga![/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.[/FONT]


[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif] Milan Rakic
[/FONT]

Dodato posle 35 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]BARBARA[/FONT] [FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana
Pod krupnim kapima kiše
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Sećaš li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan čovek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrčala ka njemu po kiši
Pokisla ozarena očarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara
Ne ljuti se na mene što ti kažem TI
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa maker ga samo jednom video u životu
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa čak i ako ga ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kišu tako blagu i tako srećnu
Na tvome licu srećnom
Nad tim gradom srećnim
Tu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I šta je sa tobom sada
Pod kišom od gvožđa
Vatre, čelika, krvi…
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je još živ
O, Barbara
Još uvek pada kiša nad Brestom
Kao što je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše
Užasne i očajne
A nije ni onaj potop više
Gvožđa, čelika, krvi…
Već prosto kiša iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo ništa.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif] Prever
[/FONT]

 

[summer]

Desanka Maksimović - Sreća

Desanka Maksimović - Sreća

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čeznja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode
samo on nek bude kraj mene...

​

 

[Kalimerčica]

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…


Vasko Popa, Posle igre

 

[Nimfa]

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."



Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
Mika Antic

Dodato posle 8 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Ovo je pesma jedne kosulje...



Ovo je pesma jedne kosulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

 

[Kalimerčica]

"...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv..."

R. Tagore, Zoveš li me ti to?

 

[Nimfa]

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
Ljubavna pesma-Rilke

 

[summer]

Uspavanka na domaku svitanja - Mika Antic (Zlatni stihovi, 130)

Kad umrem,
sakri pod pazuh smotuljak moga daha,
bice mi lakse da zaboravim
ako znam da me se neko seca.

Bice mi lakse ako znam
da smo skuplje placeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego tamo gde smo se pogadjali
i prodavali.

Inace, ako mislis da se ova stanica zove sreca,
izvini,
ne zove se sreca.
Ako mislis da se nas dvoje nismo poznavali,
oprosti,
mi smo se divno poznavali.

Zato i hocu da nocas podelimo
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica izmedju lutanja
i lutanja?

U redu,
presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Ostani tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom trg,
mala drolja - subota u krznu od inja.
Savim mala, mala zabludela subota
sa ziponom od taftanog praskozorja
i brosem ulicnog fenjera od prekoputa.

Voleo bih da shvatis
zasto sam ponekad sav tako vreo kao jug
kad se lisce i novine kovitlaju u krug
i vetar plocnicima rominja
i luta.

Voleo bih da shvatis
zasto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pruzene ruke, ovakve kao tvoje,
ili, svejedno,
malo crnje i belje.

Ja uvek vise ponesem
iako suvise dam
i uvek nekako ostanem nerazdeljen.

Moj zivot je veliki bezazleni brod
sto o kamenje krvavi bokove
i muce po ostrvima
zarivajuci rogove jarbola suncu ispod struka.

Kapetana sam bacio u more
i sad na svoju ruku napustam dokove
siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta
i dobrih dalekih luka.

A tako je vazno sto nisam otputovao,
naprimer,
fijakerom niz drum stari,
ili se dosadno lupao u vozovima
zevajuci u jednolike stanice uz prugu.

Jedan brodolom vise ili manje,
za mene ionako ne menja stvari
i nema uticaja na moju dugu.

Nisu me udavile kreolke juga
u bedrima i svili,
ni bele mumije severa
u krznu svojih dlanova.

Nikome nisam kupio srce od kolaca
i nikom ochi pozlatio.

I veruj,
da sam bar jednom
u tisini nekakvih oblaka ili stanova
bio za cas plavlji nego svi aprili,
ja bih ostao plav
i ne bih se ovamo vratio.

Moj zivot je veliki bezazleni brod,
a ja,
zagrcnut od vazduha i pica,
kuvam rucak u kompasu
i nikad nisam prenocio u istim lukama.

I sav sam divalj od srece sto sam izneo glavu
i proslih
i buducih krvoprolica,
preobracen u primitivca koji sve docekuje celom
i sve oseca rukama.

Oprosti sto ne umem nista belje da ti kazem
sad kad se voli.

Oprosti sto te gazim poljupcima
i psovkama milovanja budim iz sna.

Ali ako smo se vec u ovoj cekaonici zivota
poskidali goli,
onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

Sedi tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom ladje.
Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.

Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruse jarbole butina i skinu jedra vesa,
da se posteno odmore od plovidbe medju gadovima.

Spustaju kapke na srcu
jeftine prodavacice sarenila
sa patent-carapama i prstenjem od lima.

Pozdravljaju se nasminkane fabrike mleka
koje su nadojile deset hiljada prolaznika
u ovim gradovima.

Pogledaj:
pod oknom nebo izvrnulo dlan,
lete trotoarima papirici sunca
kao pregrsti rumenih makova.

Tako bih zeleo
da svi usne jedan veliki i topli san.

I ovi prolaznici
sto se mrste i odvlace sa nocne smene
u trecerazredne hotelske sobe brakova,

gde su pretplaceni na sigurnost,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje ista bespomocna hronika,

gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i peruci se prskaju na tavanicu i zidove,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratista i zavetrine,
i garsonjere - siparice
ciji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju na kozi stidljive tragove,

i budoare - udovice
gde vas teraju da se skidate
pred slikama pokojnika,
pred ogledalima i psima,

i cumeze - matore frajle
gde vam skruseno prostiru pred noge pragove
i cuvaju u patosu cvrcke kad dodje zima.

Moja ljubav je stanice.
Bunovna cekaonica
u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.

Jedva cu stici pre odlaska
da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.

Hteo bih toliko toga da ti kazem,
a ne umem,
ne umem nista belje sad kad se voli,

poslednji put uoci brodoloma.

Kad umrem,
skotrljace se sa trepavica dve kapi lepljive tame
na dno mog prozracnog vida.

Sletece najbliza sijalica kao gladna muva
da mi posise usecerene zenice
radosna sto se iskrala od svoji lakomih rojeva.

Mozda je dobro da znas:

ja nista nisam umeo da zidam,
ali sam uvek zeleo da od ovog grada cudo sazidam
sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke
umesto kucnih brojeva.

Ovde nicega nema,
samo nekoliko grama moje majke
kad jesen na trgovima uzre.
Ovde nicega nema,
samo nekoliko kapi moje sestre
u parkovima starim.

Svi se polako prodaju u bescenje,
a nebo su,
verovatno,
izmislili tek onako uzgred
nekakvi pitomi i licemerni besposlicari.

Odavde,
pa do u nedogled:
sazvezdje zuba.

Cak i ptice polako porucuju vestacke vilice.

Mislis da nisam video
cime male trave ujedaju svoje uvele matere
za pozutele evenke grudi?
I mislis da se nisam pravio da ne primecujem
i da su mi sva neba bela?

Ovde su suze od domaceg likera
i krv od kamilice.

I ista odela za rodjendane.
I ista odela za opela.

Udesno:
sve sami trgovci i spomenici.

Ulevo:
ruke se prodaju na metar,
po izboru,
obojene i luksuzno pakovane.

Ostalo je sve jednostavno do podlosti:

travama prskaju kicme
i iz asfalta se cuju prodorni zeleni krici,
a sijalice su rumene kao obrazi seoske decurlije
i vrlo pazljivo lakovane.

Posle svega:
jos malo odnegovanog poverenja
u kravlje oci pretrpanih izloga,
pred kojima se nadahnjujemo za male podvige
kad se u rezervoarima vilica
gorivo smeha isprazni.

I trpimo se
zadovoljni beznacajnim kupovinama
i umiremo kraj toga i zbog toga,
nemilice troseci razmenjen u sitnis
onaj svoj najveci praznik.

Kad umrem,
nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma
i otkuca limenom glavom
dobodoslicu mesecaru.

Ko bi se drugi,
uostalom,
ko bi se drugi setio da sam sit
malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama
i zelenom svecom od zvezde
u kaljugama oblaka na zvonicima.

Odnesi me bolje onamo
gde se veche talozi u obrvama suma
i reka brsti plicake u sevaru.

Tako zelim da se rastocim svim zilicama
i utolim krezubu zedj vidicima.

Nema smisla da me na prevaru spustas
u cetvorougaonu celjust ovih profanih raka.

Na ovom groblju,
zamisli,
na ovom groblju predvece zakljucavaju kapiju
kao da je to internat
u kojem se vaspitavaju bubuljicave shiparice.

Mozda mi neces verovati,
ali ima razlike izmedju mraka i mraka.

Odnesi me bolje daleko nekud,
daleko,
gde je jesen vec zalutala neprimetno i meko
do clanaka u prozeble barice.

Ovo je grad bez hramova.
Tu se sve resava do brutalnosti jednostavno
u frizerskim salonima zivljenja i niko ne
niko ne
oseca koliko je ponekad vazno
pomoliti se mojim i tvojim obesenim sakama.
Ogledala su
odavno
jedine ikone
istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama.

Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
svi se tu uzalud igraju velikih sarenih igara
u svom predelu paucine.

I nasminkani,
odeveni u nakaradne uniforme banalnosti,
sa prikacenim medaljama osmeha
i opasacima gradjanskog reda,
dele okolo svoje ohladnele poljupce
i ljujaju se na konopcima prolaznosti
od vrtoglavice zvezda
do vrtoglavice trava.

I sasvim im je dosta,
kad pogureni i sitni,
zauzeti svojim beznacajnim vaznostima,
plove niz ove ubudjavele pucine
kraj smesnih mrtvackih sanduka kucca,
tegleci povrce nerazumljivog laskanja
i lishce malih nastranosti i dobrocudnosti
sa velike pijace svakidasnjice
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.

Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
zavuceni u sigurnost zavetrina i streha,
pravdaju se pred sobom
i licemerno tese
posle neuspelih parada prosecnosti i tisine.

I samo ponekad,
ponekad,
kad se poskidaju
do golotinje obeshrabrene iskrenosti,
skripe zubima od smeha,
i ujedaju se od smeha,
i guse se od smeha kasljuci i psujuci
sto nisu razumeli fatamorgane mogucnosti
i bespomocno ostali da rezhe do smrti
sa velikim prosedim glavama
zadimljenim od snova i prasine.

A kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja
medju ljudima.

Oteceni topovi matera
Ispalili su niz butine salve njihovog vriska,
pa su jedini izletali glavom i sanjarili
a drugi izletali nogama i trgovali u letu.

Kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja,
a ustvari,
samo je neko
negde
izdahnuo srebrn smotuljak vazduha
a oni su ga udahnuli i zadrzali u grudima
do onog sledeceg koji treba da primi stafetu.

Sad od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
odgonetaju smisao zavezanih cvorova ptica
i nikako da prokljuve
sta to ostaje na nebu posle njihovog leta.

I gube vreme
gledajuci kako se ribari posle velikog lova
pred zoru vracaju kucama
i ramenima se guraju sa drvecem,
i zavide im u sebi
zbog kose od granja i trepavica od trava.

I vecito tako:

niz prazne ulice
porazbijane kao napukli snovi,
niz kasapnice
u kojima se prodaju mlevene ljubavi,
niz krchme
u kojima se muze crveno mleko utehe,
kraj javnih nuznika,
kasarni
i katedrala celog sveta,
tegle za jednolike ruckove isto lishce i povrce
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.

Dole postovane shlemove!
Pomolimo se suncu i kisi.
Otvorite nam ovaj zakovani prozor.
Daljina se presijava kao krvoprolice.

Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove
da se postide dok reze.

I prilozimo suzu i novcic
za spomenike onima
koji su sirili ruke i padali
usijani kao horizonti kad svice
i do zuba pijani od ravnoteze.

Sefe,
ako boga znate sefe,
kad polazi poslednji voz u nase slepoocnice?

Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako medju prtljagom.

Otvorite sirom sve skretnice
i blombirajte kocnice.

Ima nekad,
pa nam je neko vece zivotinjski drago,
a ni sami ne znamo zasto je drago.

Ima nekad,
pa se poneka stara noc dugo seca
nasih prljavih prstiju u krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.

Mozda smo iskreno mislili da je to
stanica: sreca.
Pa sta ako nije sreca?

Mozda se mi nikada i nismo poznavali,
a sve vreme nam se cinilo
da smo se divno poznavali. ​