стари вујадин
ђевојка је своје очи клела:
"чарне очи, да би не гледале!
све гледасте, данас не виђесте
ђе прођоше турци лијевњани,
проведоше из горе хајдуке:
вујадина са обадва сина;
на њима је чудно одијело:
на ономе старом вујадину,
на њем' бињиш од сувога злата,
у чем паше на диван излазе;
на милићу вујадиновићу,
још је на њем' љепше одијело;
на вулићу, брату милићеву,
на глави му чекркли челенка,
баш челенка од дванаест пера,
свако перо по литру злата."
кад су били бијелу лијевну,
угледаше проклето лијевно,
ђе у њему бијели се кула;
тад говори стари вујадине:
"о синови, моји соколови,
видите ли проклијето лијевно,
ђе у њему бијели се кула?
онђе ће нас бити и мучити:
пребијати и ноге и руке,
и вадити наше очи чарне.
о синови, моји соколови,
не будите срца удовичка,
но будите срца јуначкога,
не одајте друга ни једнога,
не одајте ви јатаке наше
код којих смо зиме зимовали,
зимовали, благо остављали;
не одајте крчмарице младе,
код којих смо рујно вино пили,
рујно вино пили у потаји."
кад дођоше у лијевно равно,
метнуше их турци у тавницу,
тавноваше три бијела дана,
док су турци вијећ' вијећали
како ће их бити и мучити;
кад прођоше три бијела дана,
изведоше старог вујадина,
пребише му и ноге и руке;
кад стадоше очи вадит' чарне,
говоре му турци лијевњани:
"казуј, кујо, стари вујадине,
казуј, кујо, дружину осталу,
и јатаке куд сте доходили,
доходили, зиме зимовали,
зимовали, благо остављали;
казуј, кујо, крчмарице младе
код којих сте рујно вино пили,
пили рујно вино у потаји.
ал' говори стари вујадине:
"не лудујте, турци лијевњани!
кад не казах та те хитре ноге,
које-но су коњма утјецале,
и не казах за јуначке руке,
које-но су копља преламале
и на голе сабље ударале,
- ја не казах за лажљиве очи,
које су ме на зло наводиле,
гледајући с највише планине,
гледајући доље на друмове,
куд пролазе турци и трговци."
