Stihovi koje volim

Učlanjen(a)
18.03.2013
Poruka
5
Cekaj me

Cekaj me i ja cu sigurno doci
Samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku
I kada mecava brise
Cekaj i kada druge niko ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
Cekaj me i kada cekanje dojadi svakome koji ceka
Cekaj me i ja cu sigurno doci

Ne slusaj kada ti kazu da je vrijeme da zaboravis
I da te nade lazu
Nek povjeruju i sin i mati da vise ne postojim
Neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dusu nek piju kod ognjista
Cekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti nista
Cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece

Nek rekne ko me cekao nije taj je imao srece
Ko cekati ne zna
Taj nece shvatiti niti ce znati drugi
Da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znat cemo kako prezivjeh vatru kletu
Naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu

Simonov
 
que te vayas con el viento, como siempre
LEGEND
Učlanjen(a)
30.07.2009
Poruka
5.276
Васко Попа‎: ПРЕ ИГРЕ

Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичјих јаја

Зажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо
До наврх самог себе

Одатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понора

Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра
 
que te vayas con el viento, como siempre
LEGEND
Učlanjen(a)
30.07.2009
Poruka
5.276
Васко Попа‎: ПОСЛЕ ИГРЕ

Најзад се руке ухвате за трбух
Да трбух од смеха не пукне
Кад тамо трбуха нема

Једна се рука једва подигне
Да хладан зној с чела обрише
Ни чела нема

Друга се рука маши за срце
Да срце из груди не искочи
Нема ни срца

Руке обе падну
Беспослене падну у крило
Ни крила нема

На један длан сад киша пада
Из другог длана трава расте
Шта да ти причам
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
Krila


Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima-
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strasna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.464
RONDO

Svako tijelo, svaka slika,
sve je ružno ispred lika
što ga Ani nebo dade,
njene oči, usne mlade
plijene srca prolaznika.

Njeno grlo, božje djelo,
njena prsa, njeno tijelo,
sve to mami, sve to zove,
sve je lijepo.

Ali moje čežnje plove
oko jedne stvarce zlatne,
rumenkaste, delikatne,
no to je samo za bogove.
Manimo se, pero moje,
sve je lijepo.

Miličević
 
Učlanjen(a)
18.03.2013
Poruka
5
REKAO JE, REKLA JE

Rekao je da će me uvek paziti.
Rekla je da će me uvek voleti.

Rekao je da će mi biti partner.
Rekla je da će mi biti najbolji drug.

Rekao je da će slušati moje priče.
Rekla je da će se smejati mojim šalama.

Rekao je da će me uvek slušati.
Rekla je da će uvek pričati sa mnom.

Rekao je da će me uvek grliti.
Rekla je da će me uvek držati za ruku.

Rekao je da će uvek spavati sa mnom.
Rekla je da će me uvek ljubiti za laku noć.

Rekao je da će me uvek voleti.
Rekla je da me nikad neće ostaviti.

Dona Rozental, umetnica
.
.
.

"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Đorđe Balašević
 
Učlanjen(a)
18.03.2013
Poruka
5
Tatjanino pismo Onjeginu

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!. . . Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…






Onjeginovo pismo Tatjani

Znam, razjasnjenje tuzne tajne
Duboko ce vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci vase oci sjajne!
Sta hocu? s kakvom zeljom kobnom
Otvoricu vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vasem srcu cednom
Neznosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun cudnog straha.
Jos jedno nas je rastavilo…
Nesrecni Lenski tad je pao…

Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreca!

A ja sam lisen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je cas zivota moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Vec ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek ce skoro da se skrati;
Al’ da bih bio ziv, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da cu vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plase
Od moje molbe oci vase
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem;
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s vama o nevaznom
I veseo vam osmeh pruzam!. . .
Da protivim sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj.
Resih: u vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
Secaš li se,
da ti nikada
nisam znao,
objasniti valjano,
zašto si mi
baš ti,
baš uvek,
i baš toliko znacila...

I svi pokušaji moji,
da ti to opišem,
konstantno su se
pod teretom
neke tude originalnosti,
urušavali
u neku svoju
bezlicnu prazninu...

I zbog toga
sam ja,
prošle noci,
kada si ti zaspala,
odlucio da potražim
neke nove,
ni sa cim drugim,
osim sa tobom,
uporedive reci...

I da ih do jutra
slucajno,
ne bih zaboravio,
sve sam ih
bez slova,
po usnulom
licu tvom,
pogledom ispisao...

A jutros sam ih
sakupljao
po krajevima
tvojih usana,
po celu,
iznad obrva,
po nosu,
na ocnim kapcima,
i kraj onih tvojih,
samo uz osmeh primetnih,
tackica na obrazima...

I kada si se probudila
hteo sam da ih sve
na glas procitam,
ali ih nikako nisam
izustiti mogao,
pa sam ti ih ipak,
jednu po jednu,
onako, bez glasa
pogledom na pogled,
izgovarao...

Eto, zato sam cutao...
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
Secaš li se,
da ti nikada
nisam znao,
objasniti valjano,
zašto si mi
baš ti,
baš uvek,
i baš toliko znacila...

I svi pokušaji moji,
da ti to opišem,
konstantno su se
pod teretom
neke tude originalnosti,
urušavali
u neku svoju
bezlicnu prazninu...

I zbog toga
sam ja,
prošle noci,
kada si ti zaspala,
odlucio da potražim
neke nove,
ni sa cim drugim,
osim sa tobom,
uporedive reci...

I da ih do jutra
slucajno,
ne bih zaboravio,
sve sam ih
bez slova,
po usnulom
licu tvom,
pogledom ispisao...

A jutros sam ih
sakupljao
po krajevima
tvojih usana,
po celu,
iznad obrva,
po nosu,
na ocnim kapcima,
i kraj onih tvojih,
samo uz osmeh primetnih,
tackica na obrazima...

I kada si se probudila
hteo sam da ih sve
na glas procitam,
ali ih nikako nisam
izustiti mogao,
pa sam ti ih ipak,
jednu po jednu,
onako, bez glasa
pogledom na pogled,
izgovarao...

Eto, zato sam cutao...
 
Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
Putnik


Tamo, u meni
vjecito cami stranac na peronu
s bijednim prtljagom
spoznaja, iluzija i strasti
s koferima
punim sivih tirolskih kiša
cekajuci
u modrom balkonskom krugu
da dodirne svjetlost
i jednom za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Tamo, u meni
vjecito cami stranac na peronu
s nevažecom kartom
uspomena, sujeta i htijenja
s datumima
posljednjih polupraznih tramvaja
cekajuci
i onu zadnju ironicnu porugu,
da ostavi sve
dodirne svjetlost
i jednom, za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Ne, nije to nostalgija
samo bolan ocut
da u mom zimskom gradu
na necijem dlanu
topli kesteni mirišu.


Jovica Leti
 
Natrag
Top