Stihovi koje volim
- Začetnik teme djenadija
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 29.08.2009
- Poruka
- 133
Tamnica
To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa ocima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, vece
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da beže zvezde iz mojih ociju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rada sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih ociju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao bice moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reci:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leci.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja poceh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrecem oci daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna poceh ja da živim.
Da osecam sebe u pogledu trava
I noci, i voda; i da slušam bice
I duh moj u svemu kako mocno spava
K'o jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava
I ociju što ih vidi moja snaga,
Ociju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I ociju što ih vidi moja snaga.
Vladislav Petkovic Dis
To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa ocima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, vece
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da beže zvezde iz mojih ociju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rada sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih ociju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao bice moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reci:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leci.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja poceh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrecem oci daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna poceh ja da živim.
Da osecam sebe u pogledu trava
I noci, i voda; i da slušam bice
I duh moj u svemu kako mocno spava
K'o jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava
I ociju što ih vidi moja snaga,
Ociju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I ociju što ih vidi moja snaga.
Vladislav Petkovic Dis
Član
- Učlanjen(a)
- 29.08.2009
- Poruka
- 133
Pijanstvo
Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune caše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad pride tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja covek.
Vladislav Petkovic Dis
Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune caše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad pride tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja covek.
Vladislav Petkovic Dis
Član
- Učlanjen(a)
- 29.08.2009
- Poruka
- 133
Plava grobnica
Stojte, galije carske! Sputajte krme
mocne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
nocne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osecate kako more mili,
Da ne ruši vecni pokoj palih ceta?
Iz dubokog jaza mirni dremež cili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoc vrh ostrvlja južna,
Mracna kao savest, hladna i ocajna.
Zar ne osecate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra cudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske! Na grobu brace
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svecanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proci ce mnoga stoleca, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doci ce nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka ce biti bajke za vremena,
Gde ce duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmed nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noc
crnu
pobožno i necujno.
Jer hocu da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi cuju huk borbene lave,
Kako vrucim kljucem krv penuša njina
U deci što klikcu pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde pociva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hocu mira, da opelo služim
bez reci, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
Milutin Bojic
Stojte, galije carske! Sputajte krme
mocne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
nocne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osecate kako more mili,
Da ne ruši vecni pokoj palih ceta?
Iz dubokog jaza mirni dremež cili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoc vrh ostrvlja južna,
Mracna kao savest, hladna i ocajna.
Zar ne osecate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra cudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske! Na grobu brace
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svecanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proci ce mnoga stoleca, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doci ce nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka ce biti bajke za vremena,
Gde ce duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmed nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noc
crnu
pobožno i necujno.
Jer hocu da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi cuju huk borbene lave,
Kako vrucim kljucem krv penuša njina
U deci što klikcu pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde pociva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hocu mira, da opelo služim
bez reci, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
Milutin Bojic
Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Želja za njom
Na tvom grobu ko utvara stojim
polako nestajem, više ne postojim
stobom u njemu sve je što sam ti dao
sa smrću tvojom i ja sam pao
Po zemlji sad hoda senka bez duše
sećanja na ljubav ko smrt me guše
život bez tebe što sada živim
kazna je najgora pa boga krivim
Iz groba da ustaneš ja te pozivam
il me u njega primi da uz te snivam
razgrćem zemlju što te pritiska
nebo se ori od bolnog mi vriska
Eto je ide, sve mi je bliže
spokoj me hvata, mir sustiže
na spomen mrtva klonu mi glava
na licu joj osmeh, sad stobom spava.
Na tvom grobu ko utvara stojim
polako nestajem, više ne postojim
stobom u njemu sve je što sam ti dao
sa smrću tvojom i ja sam pao
Po zemlji sad hoda senka bez duše
sećanja na ljubav ko smrt me guše
život bez tebe što sada živim
kazna je najgora pa boga krivim
Iz groba da ustaneš ja te pozivam
il me u njega primi da uz te snivam
razgrćem zemlju što te pritiska
nebo se ori od bolnog mi vriska
Eto je ide, sve mi je bliže
spokoj me hvata, mir sustiže
na spomen mrtva klonu mi glava
na licu joj osmeh, sad stobom spava.
- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.630
Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!
Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!
M.Selimović
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!
Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!
M.Selimović
Član
- Učlanjen(a)
- 29.08.2009
- Poruka
- 133
Ljubav Marija
Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevandelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postici harmoniju cije se munje ukrštaju preko našeg neba.
Ovde sve poetike poniru kao ljubicaste magle:
Kada ce jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zardati noževi naših snova?
Svirepu stvarnost docarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkacene revolvere!
Smej se!
Placi!
Cesto te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!
Crvena celjust buducnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuce orkani:
Budalo! šta imas od beskonacnosti?
Kao prasnike ruža vetrovi ce doneti daleka budenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu izmedu neba i zemlje,
Izmedu svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen krec muci te jedini san
Da se udaviš u belini života...
Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, buducnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam izmedu upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguce je zamisliti buducnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koracamo ka ženi.
Znam da ce me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišce naše krvi.
Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu rec:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsecaju na oronuli pešcar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu lice na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno pridi!
Pridi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.
Što ubuduce da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuce energije proticu kroz mokracni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o andelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesecine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubedenje bude cvrsto kao neophodnost irigatora!
Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišce priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.
Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glecerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokrece lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da tece dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac covekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Covek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.
Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Cemu bi inace služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Covek biti!
Covek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.
Nijedna mudrost nam ne može docarati lik ljubavne noci u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li vece dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako covek jedino zaboravlja na prolaznost.
Spavati sa svojim požarom u grubim caršavima
I svake zore pored caura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S veceri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.
Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noci su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noci najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noci jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?
Obecavam ti da necu piti!
Marija! sve se vino na caršav tvoje duše proli!
Obecavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.
Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.
Marija!
Reci su mrtve caure lišca što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo rec ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja cu od nje sagoreti, Marija!
Ja cu od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlaci u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.
Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se cuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!
Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeci i agonije?
Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svacijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isceznem o pepelu njenog opraštanja.
Rade Drainac
Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevandelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postici harmoniju cije se munje ukrštaju preko našeg neba.
Ovde sve poetike poniru kao ljubicaste magle:
Kada ce jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zardati noževi naših snova?
Svirepu stvarnost docarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkacene revolvere!
Smej se!
Placi!
Cesto te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!
Crvena celjust buducnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuce orkani:
Budalo! šta imas od beskonacnosti?
Kao prasnike ruža vetrovi ce doneti daleka budenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu izmedu neba i zemlje,
Izmedu svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen krec muci te jedini san
Da se udaviš u belini života...
Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, buducnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam izmedu upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguce je zamisliti buducnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koracamo ka ženi.
Znam da ce me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišce naše krvi.
Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu rec:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsecaju na oronuli pešcar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu lice na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno pridi!
Pridi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.
Što ubuduce da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuce energije proticu kroz mokracni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o andelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesecine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubedenje bude cvrsto kao neophodnost irigatora!
Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišce priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.
Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glecerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokrece lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da tece dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac covekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Covek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.
Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Cemu bi inace služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Covek biti!
Covek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.
Nijedna mudrost nam ne može docarati lik ljubavne noci u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li vece dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako covek jedino zaboravlja na prolaznost.
Spavati sa svojim požarom u grubim caršavima
I svake zore pored caura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S veceri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.
Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noci su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noci najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noci jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?
Obecavam ti da necu piti!
Marija! sve se vino na caršav tvoje duše proli!
Obecavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.
Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.
Marija!
Reci su mrtve caure lišca što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo rec ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja cu od nje sagoreti, Marija!
Ja cu od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlaci u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.
Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se cuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!
Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeci i agonije?
Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svacijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isceznem o pepelu njenog opraštanja.
Rade Drainac
Član
- Učlanjen(a)
- 29.08.2009
- Poruka
- 133
Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Izidi samo preda me
Oci da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Cutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Secanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je medu nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od cistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga cipkastoga tkiva
Moje krpice od tackaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti cudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog canka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Cuješ ti pretvornice
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Necu te uprtiti na krkace
Necu te odneti kud mi kažeš
Necu ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri tocka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Necu ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u cvor
Ni sveden na obican prut
Nemoj da me plašiš
Necu ni pecen ni prepecen
Ni presan posoljen
Necu ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali necu
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog cutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog ocinskog stabla u meni
Napolje dokle cu vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dodu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljac od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namcor vode
U tri peci znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze pocetka i pocetka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Neceš da ih vratiš neceš
Spalicu ti ja obrve
Neceš mi dovek biti nevidljiva
Pomešacu ti dan i noc u glavi
Lupiceš ti celom o moja vratanca
Podrezacu ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdacu ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videceš ti šta cu da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tacku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noc u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži cudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ceš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži cudo od cuda
Gde su ti oci
I ovamo je cudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepocin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaci izelice
Koliko ti drago žvaci
Nem ti vetar nema voda nemo cvece
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemoguci
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta recitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa necu da cujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reci cu poslednje dosta
Napunicu usta zemljom
Stisnucu zube
Da presecem ispilobanjo
Da presecem jednom za svagda
Stacu onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Stacu oslonjen na sebe
Na svoje cvoruge
Bicu glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se cudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoracilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se cudo s cudom
Vrati mi moje krpice
Ja cu tebi tvoje
Vasko Popa
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Izidi samo preda me
Oci da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Cutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Secanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je medu nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od cistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga cipkastoga tkiva
Moje krpice od tackaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti cudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog canka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Cuješ ti pretvornice
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Necu te uprtiti na krkace
Necu te odneti kud mi kažeš
Necu ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri tocka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Necu ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u cvor
Ni sveden na obican prut
Nemoj da me plašiš
Necu ni pecen ni prepecen
Ni presan posoljen
Necu ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali necu
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog cutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog ocinskog stabla u meni
Napolje dokle cu vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dodu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljac od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namcor vode
U tri peci znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze pocetka i pocetka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Neceš da ih vratiš neceš
Spalicu ti ja obrve
Neceš mi dovek biti nevidljiva
Pomešacu ti dan i noc u glavi
Lupiceš ti celom o moja vratanca
Podrezacu ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdacu ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videceš ti šta cu da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tacku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noc u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži cudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ceš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži cudo od cuda
Gde su ti oci
I ovamo je cudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepocin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaci izelice
Koliko ti drago žvaci
Nem ti vetar nema voda nemo cvece
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemoguci
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta recitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa necu da cujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reci cu poslednje dosta
Napunicu usta zemljom
Stisnucu zube
Da presecem ispilobanjo
Da presecem jednom za svagda
Stacu onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Stacu oslonjen na sebe
Na svoje cvoruge
Bicu glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se cudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoracilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se cudo s cudom
Vrati mi moje krpice
Ja cu tebi tvoje
Vasko Popa
- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.630
Daj mi snage
DAJ MI SNAGE...
Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdržim i kad stanem
Da plivem i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.
Piroska Budisin
DAJ MI SNAGE...
Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdržim i kad stanem
Da plivem i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.
Piroska Budisin
ADMINISTRATOR
- Učlanjen(a)
- 11.10.2009
- Poruka
- 67.645
Poziv
Ne zanima me čime se baviš u životu.
Želim znati za čime čezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za čime tvoje srce žudi.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li voljan da rizikuješ da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova,
zbog pustolovine koja se zove život.
Ne zanima me koje su ti planete u kvadratu s Mesecom.
Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge,
jesu li te izdaje u životu otvorile ili i se skpio i zatvorio
iz straha od dodatne boli.
Želim znati možeš li sediti s boli, mojom ili svojom,
a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili
sredio.
Želim znati možeš li biti s radosti, mojom ili svojom,
možeš li plesati s divljinom i dopustiti da te zanost
ispuni do vrhova prstiju, a da nas ne upozoravaš da
pazimo, da budemo realni, da ne zaboravljamo svoja
ogranicenja kao ljudska bica.
Ne zanima me je li priča koju meni pričaš istinita.
Želim znati možeš li razočarati drugoga kako bi sebi
ostao veran; možeš li podneti da te drugi optužuju za
izdaju, a da pritom ne izdaš svoju, možeš li biti
neveran i dakle pouzdan.
Želim znati možeš li videti lepotu čak i kada nije lepa,
svaki dan, i možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živeti s neuspehom,
svojim i mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom
odsjaju punog meseca viknuti: „Da!”
Ne zanima me gde živiš, i koliko novaca imaš.
Želim znati možeš li ustati posle noći duboke žalosti i
očaja, izmučen i uništen do srži i učiniti što se mora da
bi nahranio decu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospeo ovamo.
Želim znati hoćeš li sa mnom u središte vatre,
a da pri tom ne ustukneš.
Ne zanima me ni gde ni šta ni s kim si učio.
Želim znati šta te hrani iznutra kada sve ostalo
nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i sviđa li ti se vlastito društvo u trenucima praznine
Oriah Mountain Dreamer
Ne zanima me čime se baviš u životu.
Želim znati za čime čezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za čime tvoje srce žudi.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li voljan da rizikuješ da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova,
zbog pustolovine koja se zove život.
Ne zanima me koje su ti planete u kvadratu s Mesecom.
Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge,
jesu li te izdaje u životu otvorile ili i se skpio i zatvorio
iz straha od dodatne boli.
Želim znati možeš li sediti s boli, mojom ili svojom,
a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili
sredio.
Želim znati možeš li biti s radosti, mojom ili svojom,
možeš li plesati s divljinom i dopustiti da te zanost
ispuni do vrhova prstiju, a da nas ne upozoravaš da
pazimo, da budemo realni, da ne zaboravljamo svoja
ogranicenja kao ljudska bica.
Ne zanima me je li priča koju meni pričaš istinita.
Želim znati možeš li razočarati drugoga kako bi sebi
ostao veran; možeš li podneti da te drugi optužuju za
izdaju, a da pritom ne izdaš svoju, možeš li biti
neveran i dakle pouzdan.
Želim znati možeš li videti lepotu čak i kada nije lepa,
svaki dan, i možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živeti s neuspehom,
svojim i mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom
odsjaju punog meseca viknuti: „Da!”
Ne zanima me gde živiš, i koliko novaca imaš.
Želim znati možeš li ustati posle noći duboke žalosti i
očaja, izmučen i uništen do srži i učiniti što se mora da
bi nahranio decu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospeo ovamo.
Želim znati hoćeš li sa mnom u središte vatre,
a da pri tom ne ustukneš.
Ne zanima me ni gde ni šta ni s kim si učio.
Želim znati šta te hrani iznutra kada sve ostalo
nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i sviđa li ti se vlastito društvo u trenucima praznine
Oriah Mountain Dreamer