Stihovi koje volim

[predo71]

Tražio sam membranu vremena,
želeći se probit, u paralelni svijet,
da priupitam stvoritelja,
jel nada , stvarno izgubljena,
i dal je čovek, od početka proklet

i stvarno, tako i bi'
u zvjezdano nebo zagledan,
oko mene nestade svega,
a sunce sinu ko da je dan,
ukaza mi se slika...nestvarno lijepa,
edenskog vrta potoci bistri,
poljane zelene, i rajske rijeke,
planinske vrhunce,
brege .. vinovom lozom zasađene,
sve bogato i prelijepo,
ko da je Misir, zemlja cijela,
uljuljkan ljepotom ..prenu me glas!
i ti živiš u raju...samo to ne znaš.

Predrag Babić

 

[dumspirospero]

Dušu mi pokloni

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Desanka Maksimović

 

[sendi]

NIŠT MED NAMA BILO NIJE

Ništ med nama bilo nije,
niti riječi, uzdisanja,
ništa, što se kaže, krije,
osim tih proljetnih sanja,
osim tog mirisa, boja,
i tog iznad zemlje sjaja,
osim gaja i tih hvoja
i zelenog svježeg maja,
osim onih vodopada,
gdje se rosom cvijet odmara
ispod duge blagog hlada
i prirode slatkih čara,
osim onih bistrih vrela,
gdje je srce zanos pilo,
osim vijenca, što si plela,
ništ med nama nije bilo.

 

[Nebra Maher]

Iskrena pesma



O sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi dušu, nek’ spokojno sneva-
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
i laste lete put toplih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek’ se bujno roje,
i reč nek’ tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje,
pred veličanstvom prirode! A potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov, i nadahnuće celo,
nečujno, tiho, potone u tamu-

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako…

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva,-
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale k’o plima!

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja!
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti!
Ostavi dušu, nek’ spokojno sniva-
dok kraj nas lišće na drveću žuti,
i tama pada vrh zaspalih njiva!



Kad sam drugovima iz razreda rekao da Rakić govori o seksu oni onako..."a de...ti samo na to misliš".
Naravno moju tezu je i profesorica potvrdila,a ja Milanu Rakiću skidam kapu za ovu pjesmu jer je maestralno opisao osjećanja(kojih nema..).

 

[mena7]

Ne volim tebe tako strasno ja

​

Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog života
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oči ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pričom u čas taj,
u liku tvom lik tražim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugašenog sjaj.

Ljermontov
​

 

[Jurivaka]

BITI OSTAVLJEN

Biti ostavljen - o kakve li sreće!
Kakva te svjetlost iz prošlosti grije!
Tako za ljetom - zimsko doba kreće,
No sunce pamtiš i kada ga nije.

Cvijet osušeni i pisma u kutu,
Očiju sretnih smješak ti se javi,
Sad se prepusti tamnu, blatnu putu,
Ta proljetos si gazio po travi.

Ah, sad užitak drugom cilju kreće,
Novi put, širok, pred noge ti pada.
Biti ostavljen - o kakve li sreće!
Biti neljubljen - nema većeg jada.

M.Kuzmin

 

[erinija]

SMIRAJ



Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...
Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.
Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.
Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.



MILOŠ CRNJANSKI

 

[sendi]

Oprosti mi radosti moje
Koje ishitreno podelih s tobom
Oprosti tuzne misli
Koje u sebi ne uspeh zadrzati
Sto zastanem u samoci
Jer su svi putevi mi isti
Sto poginjem glavu sada
Kada receno vratiti ne mogu
Oprosti jednom sanjaru
Cije iluzije od samog sna su vece
Oprosti realisti surovom
Koji se srece boji
Oprosti sto mir naci ne mogu
Sto lomi me svaka rec
Oprosti shto dusa luta
I sebe previse dajem
Sto razumevanje za to trazim
A zaboravljam
Da i tvoji dani prolaze...

 

[Jurivaka]

Petlić pili: ko-ko-kaj.
U daleki kreće kraj.
Sve je dobro, ali, joj,
Zaboravi pasoš svoj!
- Kakav pasoš, kakav jad?
Ne treba mi, još sam mlad. –
Žuri pile čitav dan,
Susrete ga gavran vran:
- Otkud hitaš, mali, čuj,
Brzo pasoš pokazuj,
Ti si mali sumnjiv stvor,
Baciću te u zatvor! –
Uplašeni petlić, čist,
Majci koki piše list:
- Bez pasoša, mama, oh,
Ja robije dopadoh! –
Skoči koka, ljuta zver,
Na avion bombarder,
Dok nabrojiš jedan, dva,
Pred tamnicu stiže ta:
- Hej, gavrane, oka zlog,
Puštaj brzo sina mog!
Zar u zemlji slobodnoj
Hapsiš decu, brajko, moj?
Ova zemlja, dobro znaj,
Za decu će biti raj! -
Pa učini koka: Puhhh!
Ode zatvor u vazduh.



Autor nepoznat

 

[ceca69]

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.


Mika Antić