Stevan Raičković

[MilaNova]

POHVALA

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

NEBO

U toj dubini
Plavoj
I bez ruba
Tražio sam, već odavno,
Goluba.
Ali sve što se iznad diglo
Nestalo je.
Gore su još samo plave boje.
Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom:
Makar oči izgubio
Sam
U plavom.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

ZAPIS SA MORA

Pod golim brdom, uz samo more,
Talasom prenut i sav u peni
Otkrih u trenu, nada mnom, gore,
Jedan usamljeni cvet na steni.

Onako crven, kao da gori,
Raspet između dve boje plave:
Bio je skriven u jednoj bori,
Nalik na misao kamene glave.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

TIHI SAT

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

NIJE SVRŠENO

Pomislim: nije svršeno.
Rodiće se još nešto kad prva trava rodi.
Biće još nečeg plavog sa prvim plavim nebom
Što će da se nasmeši
Okolo
I u vodi.
Pomislim: nije svršeno.
Ne može da bude svršetak cvetanja u cveću
Jer ima očiju
Što nas kao dva cveta
Sretnu
I posle dugo sreću.
Pomislim: nije svršeno.
I onda hoću da se zagledam
U krajnji oblik svega.
Pa mi se tiho učini
Da ću sve to da pojmim
Jednom
Sa nekog brega.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

KAP LETA

Biti sam u toplom letu usred žita:
To nije biti sam — no biti s letom
I žitom (i jednom pticom koja skita
Po tvome oku kao svojim svetom).

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.

Stevan Raičković

 

[MilaNova]

SLUČAJNO PITANJE

Eto: svako se zbog nečeg smeši
I tako ide
I nešto duboko u sebi čuva
Što u drugog nikad ne može da stane.
Tajno moja:
Jesi li ti pesma
Ili svet što traži lepši da postane?

Stevan Raičković