u časopisu Američkog Lekarskog Društva (od 21.03.1986) objavljen je naučni članak pod naslovom “Fizička smrt Isusa Hristosa”. Članak je napisala grupa naučnika sa poznate Mejo Klinike. Ovaj članak je na mene ostavio veoma dubok utisak. Više od toga, to je svedočanstvo o prevelikoj ceni koja je data za naše spasenje. Verujem da postoji razlog pojavljivanja ovog članka u vreme Strasne Sedmice i Hristovog Uskrsnuća. Odlučio sam da vam skrenem paznju na isti u skraćenoj verziji.
Nakon Tajne Večere, na Veliki Četvrtak, Isus i Njegovi učenici su otišli do Maslinske Gore. Tamo u Getsimanskom Vrtu, započela je Isusova duševna patnja, jer je znao da je došlo vreme da bude izdan i da se približila smrt. Kada Sv.Luka opisuje znoj našeg Gospoda, da je poput krvi, on tu ne preteruje. Mada je retko, u uslovima velikog emocionalnog stresa, krvni sudovi u koži mogu popucati i uzrokovati krvarenje kroz kožu i znoj.
Usred noći, Isus je bio uhapšen i doveden pred jevrejskog visokog sveštenika Kajafu, koji ga je proglasio krivim zbog bogohuljenja. Čuvari hrama su zatim zavezali oči Isusu, gurajući Ga i tukući pesnicama. Uskoro, nakon svanuća, Gospod je izveden pred Sinedrion (jevrejsku skupštinu), gde su ponovo pronašli krivicu na njemu i osudili Ga.
Dozvola za egzekuciju morala je biti dobijena od Rimljana, tako da je Isus odveden pred Pontija Pilata. Pilatu je bilo nemoguće da osudi Isusa bez ikakve krivice, te Ga je poslao k Herodu. Herod je poslao našeg Gospoda nazad Pilatu, koji je konačno poklekao pred istrajnošću zahteva naroda, i osudio Isusa na smrt razapinjanjem na krst.
Rimljani nisu izmislili razapinjanje na krst (vec Persijanci), ali su oni razvili tehniku mučenja koja je vodila sporoj i veoma bolnoj smrti. Kada kažemo veoma bolan (“excruciating”) mi zapravo kažemo u skladu sa osnovnim značenjem te reci, da bol “dolazi od krsta”. Tako stroga kazna, kao što je bilo razapinjanje na krst, obično je bila primenjivana na robovima, ne-Rimljanima, revolucionarima i najgorim kriminalcima.
Pre razapinjanja, dolazilo je bičevanje. Svakom rimskom pogubljenju (osim onog gde su bile pogubljivane žene, rimski senatori ili vojnici) prethodilo je bičevanje. Našem Gospodu je strgnuta odeća, a ruke su mu bile vezane više glave. Bič se sastojao od nekoliko kratkih uskih kaiševa štavljene kože, sa malim metalnim kuglama ili oštrim komadima ovčijih kostiju, povezanih duž celog biča.
Citirano iz medicinskog članka: “Gornji i donji deo ledja i noge, bili su šibani, bilo od dva vojnika, ili od jednog koji je menjao mesto udaranja. Brutalnost bičevanja zavisila je od raspoloženja vojnika i cilj je bio oslabiti žrtvu i onesvestiti je ili ubiti. Nakon bičevanja, vojnici su se često narugivali žrtvi. Kako su rimski vojnici za vreme bičevanja non-stop udarali po leđima žrtve punom snagom, metalne kugle su mogle prouzorkovati dublje povrede, a štavljena koža i ovčije kosti su mogle iseći kožu i potkožno tkivo. Zatim kako se šibanje nastavljalo, razderotine su se mogle pokidati i useći u koštane mišiće, što je dovodilo do treperenja traka raskrvavljenog mesa. Bol i gubitak krvi dovodio je u stanje šoka sistem za cirkulaciju. Stepen gubitka krvi mogao je da odredi koliko će dugo žrtva opstati na krstu.
Iz Jevanjđelja znamo, da je bičevanje našeg Gospoda bilo veoma surovo. Vojnicima je bilo prosto zabavno što je Isus proglašen kraljem, te su ga obavili odorom i na glavu mu postavili krunu od trnja. Onda su ga gurali i udarali trskom po glavi.
Surovo bičevanje, sa osećanjem boli i znatan gubitak krvi, držao je našeg Gospoda uglavnom u stanju šoka. Bez sumnje, postajao je sve slabiji. Upamtite, On nije spavao prošle noći, niti je jeo od prethodne večeri. Doktori kažu da je čak i pre raspinjanja na krst, “stanje našeg Gospoda bilo veoma ozbiljno i moguće vrlo kritično”.
Isus je bio tako raslabljen iskušenjem kroz koje je prolazio, tako da mu je bilo nemoguće da prenese prečagu svog krsta od mesta bičevanja, pa do Golgote. Doktori uzimaju ovo kao još jednu od činjenica, koliko je bičevanje dovelo Gospoda blizu do kolapsa i smrti, i ako smatraju da je se Isus nalazio u dobroj fizičkoj kondiciji pre nego što je počelo njegovo kažnjavanje. Uobičajene teškoće svešteničke službe našeg Gospoda, zahtevale su zdravu, fizički spremnu osobu.
Isus je bio pod pratnjom kompletne rimske straže od mesta bičevanja pa do Golgote. Vojnici su se menjali ispred žrtve koja je razapeta na krst, sve dok nisu bili uvereni u njenu smrt.
Na mestu raspeća, vojnici su mu dali gorko piće, koje se sastojalo od pomešanog vina i žuči. Piće je bilo namenjeno kao polu ublaživač bola, da bi produžilo agoniju na krstu. Isus je onda bio povučen na zemlju, i njegove su ruke bile rastegnute duž prečage krsta. Tada su se rane na njegovim leđima ponovo otvorile, krvareći i dolazeći u kontakt sa prljavštinom.
Zašiljeni klinovi dužine od 12,5 do 18 cm su onda bili probodeni kroz ručne zglobove našeg Gospoda, (ne kroz dlanove) i u krst. Dok su kosti ručnog zgloba dovoljno jake da izdrže težinu tela, kosti na dlanovima nisu. Crteži, slike, i literalni opisi Raspeća ukazuju da su probodeni dlanovi, zbog toga što je narod tog vremena smatrao da su zglobovi deo šake, zajedno sa dlanovima.
Klinovi su prošli izmedju glavne duge kosti zgloba i kroz srednji nerv – što je proizvodilo oštar, prodirući plameni bol u njegovim rukama. Glavni krvni sudovi nisu bili probijeni s klinovima, u svakom slučaju. Nakon što su zglobovi zakucani za prečagu, našeg Gospoda i prečagu krsta su podigli vojnici i spojili sa uspravnim delom krsta koji je još uvek bio na zemlji.
Onda su Isusova stopala zakucana na uspravni deo krsta. Klinovi su ukucani izmedju druge i treće metatarzalne kosti noge, da bi na taj način težina tela mogla da se oslanja na te klinove. Opet klinovi nisu prošli ni kroz jedan glavni krvni sud – ali glavni nervi su bili rasečeni, sto je dovodilo do ogromnog bola.
Kada je probijanje bilo završeno, “titulu” ili drvenu ploču ispisanu sa žrtvinim zločinom (“Isus Nazarećanin, Kralj Jevreja”) koju je isto nosio kroz ulice pa do Golgote – bila je pričvršćena na krst. Vojnici i masa su mu se podsmevali, a vojnici su podelili njegovu odeću, kao što je bio običaj.
Glavni psihološki efekat raspinjanja na krst bio je da učini disanje – pogotovo izdisanje – naročito teškim i bolnim. Žrtve su obično umirale bilo zbog gubitka krvi ili zbog gušenja. Težina tela vukla je nadole rastegnute ruke i ramena, dovodeći mišiće za disanje u stanje udisanja. Izdisanje se moglo izvršiti jedino sa punom snagom, a čak i onda disanje je bilo kratko i neadekvatno. Mišićni grčevi i potresi su se pojavljivali.
Jedini način na koji je Isus mogao da diše na krstu bio je podizanjem Njegovog tela, odupirući se o klinove koji su probodeni kroz noge, i podižuči se o klinove koji su mu bili probijeni kroz ručne zglobove. To je dopuštalo disanje, jer su se mišići širili u svoje normalno stanje. Ali to je takođe dovodilo do velikih udara nepodnošljivog bola u Njegovim rukama i nogama. Krvave trake rascepljenog mesa na Njegovim leđima češale su se o krst i krvarile ponovo. Svaki dah nije bio samo agonija, već i neverovatan zamor.
Isus je progovarao sedam puta sa krsta. Da bi rekao čak i to malo reči, morao je izdisati, što je bilo veoma zamorno i bolno. Jevanđelje nam govori da je oko 3 sata posle podne, tog Velikog Petka, Isus zaplakao glasno, povio glavu, i umro. Vojnici su bili svedoci toga, i to su smatrali trenutkom Njegove smrti.
Žrtve raspinjanja na krst su se mucile od 3 ili 4 sata do 3 ili 4 dana pre nego li umru. Okrutnije bičevanje, i veci gubitak krvi, skraćivao je period pre smrti. Rimski vojnici su bili naučeni da ubrzaju smrt bilo slamajuci noge žrtve ispod kolena ili probadajući grudi kopljem. Noge dva razbojnika koja su bila raspeta pokraj Isusa, su bile slomljene, a vojnici su proboli Isusa sa kopljem. Jevanđelje nam govori da su krv i voda potekli iz rane. Doktori nam kažu da je koplje najverovatnije probolo desno plućno krilo našeg Gospoda i onda i Njegovo srce, i da je voda koja je potekla bila tečnost iz pluća i srca. Sakupljanje ove tečnosti je normalno u slučajevima infarkta i velikog gubitka krvi. Sam probod kopljem mogao je biti koban.
Doktori pišu da je bilo nekoliko mogućih objašnjenja koja objašnjavaju smrt našeg Gospoda. Njegovo iznenadno glasno plakanje, pre same smrti, sugerira nam “činjenicu katastrofalnog kraja” kao što je srčani napad ili, kako neki smatraju, trenutni prekid srčanog mišića. Bilo kako, doktori veruju da je Isus zaplakao zbog kobnog srčanog napada ili iznenadnog gubitka normalnog srčanog ritma. Veruju da je smrt, kao i kod drugih žrtava razapinjanja na krst nastupila zbog više stvari, uključujući šok zbog prevelikog gubitka krvi, iscrpljenosti, gušenja i infarkta. Tako rasljabljen zbog brutalnog bičevanja bio je nas Gospod, da iako normalnog zdravlja i fizičke kondicije, On je umro nakon samo 3 ili 4 sata na krstu.
Tačan razlog Gospodnje smrti, nije ključna tačka za lekare. Kako bilo, oni zaključuju: “Važno nije kako je On umro, već da li je umro. Jasna težina medicinskih činjenica ukazuje da je Isus bio mrtav pre nego li je bio proboden kopljem. U skladu sa tim, interpretacije zasnovane na pretpostavkama da Isus nije umro na krstu ukazuju da nisu u skladu sa modernim medicinskim znanjem.”
