Član
- Učlanjen(a)
- 29.06.2010
- Poruka
- 2.014
Dok sam studirala po Beogradu, stalno sam nalazila lične karte. Slala bi ih poštom. Nekoliko dana prije ove Nove godine sam šetala sa đecom i na podu viđela novčanik. Prvo me bilo strah da ga diram, jer sam se plašila one situacije da ne bude novčanik privezan na laks, pa da me đeca blamiraju. I htjela sam da prođem, ali mi đavo nije dao mira. Ipak mi je bilo žao, jer znam kako je kad izgubiš sva dokumenta. Uzmem onaj novčanik, a osjećam se baš neprijatno, a ćerka mi viče, ne diraj majko tuđe stvari. Jedva sam joj objasnila da ćemo tako učiniti uslugu nekome. Pošto je bio mrak, nisam ni preturala po novčaniku, samo sam viđela ličnu kartu, jer je virila i viđela da je tip iz Danske. Unutra su bila sva moguća dokumenta i neke kartice koje u životu nisam viđela. Otišla sam u miliciju i vratila novčanik. Gledali su me ko mečku, čudeći se da sam ga vratila. Isto bih ga vratila i da je bio krcat parama. Što kažu oteto-prokleto. Ne treba mi tuđe, ne daj Bože.
