1.
„Naše je selo, zna se – Radovo.
Kuća, ko velim, dvesta.
Namernik uvek svraća rado
Do ovog pitomog mesta.
Bogati mi smo šumom i rekom,
Ima pašnjaka, ima polja.
I svuda, uzduž i popreko,
Ižđikala topola.
Nismo od onih važnih, pa lepo,
Al' život nam barem nije škrt.
Kuće prekrivene limom i crepom,
U svakoga gumno i vrt.
U svakoga novi kapci u boji,
O prazniku meso i kvas.
Sam pristav sreski, često, to stoji,
Znao je da se gosti kod nas.
Davasmo porez, tu neme zbora,
Al' glavar sela, kmet, kad vide,
Odmeri svakom bez pogovora
Mericu brašna i žita pride.
Pa da se spasemo tog čuda,
Mi bismo još i grizli kosti.
Jer, vlast je vlast, i nemaš kuda,
A mi smo ipak ljudi prosti.
Al' ljudi svi su – grešne duše.
U mnogih pogled bi čisto sek'o.
Iz susednog sela Kriuše
Gledahu na nas preko.
Život im beše pust i jalov,
U većoj česti sela tu se
Oralo samo jednim ralom
Uz staro i sipljivo kljuse.
Obilja nema s takvim radom –
Preživi samo, kako ko ume.
Oni su zato sekli kradom
Drva iz naše šume.
Jedared smo ih zatekli tamo…
Oni za sekire, i mi poteži!
Čuo se zveket gvožđa samo,
I škrgut, da se koža ježi.
U gužvi lako krv poteče.
Krivica sviju, mržnja kleta –
Odjednom, neko usred seče
Huknu i ubi našeg kmeta.
Na zboru glupom seljačkom, tade,
Naduvasmo stvar, zamutismo vir.
Zveknuše lanci, presuda pade,
Desetak ode u Sibir.
Od tada skliznu uzda sa sreće,
A blagostanje ode do vraga.
Tri leta sve nam natraške kreće,
Čas hara požar, čas pomor blaga.“
Sumorni to su bili glasi.
Slušam, dok vozar ćaska uz put.
A ja sam hteo da se skrasim,
Da ovde nađem mirni kut.
Načisto rat mi pojede dušu.
Za interese ne znam čije
Hvatao ja sam brata za gušu,
Išao s drugom da se bijem.
Shvatih da samo dobijam ćuške,
Dok budže kajmak skidaju tiho,
Pa se oprostih lepo od puške,
Rešen da samo ratujem stihom.
Oružje bacih, kupih „šaru“,
Pa put pod noge, niz cestu.
Sakriven negde u šušnjaru
Dočekao sam Sedamnaestu.
Sloboda tad se na nas svali.
U ognju i barutnom vonju
Zemljom je vladao kao kalif
Kerenski na belom konju.
„Pobeda“, „slava“, same trice.
I opet su raju, k'o pre,
Sve podrepaši i izelice
Slali na front da mre.
Al' ja sam znao za jadac, na sreću…
Uz grohot, riku, dok merzer mrvi,
Ispoljio sam hrabrost veću:
Bio sam ruski dezerter prvi.
*
Put dosta dobar. Ćarlija lahor.
Prijatna hladna zveka dizgina.
Mesec je posuo zlatnim prahom
Daleka sela iz visina.
„Evo i Radova. Gle! – Neznancu
Prozbori vozar.
– Dobra kob!
Nisam zabadava svom vrancu
Polagao ovas i zob.
Zato da častiš. Šta veliš?
A vi biste dalje,
Mlinaru?
Može, nek bude po želji,
Daćete još neku paru.“
…………………………….
Dajem petobanku.
„Malo!“
Dajem još dvobanku.
„Ne!“
E, baš je pogan ovaj mali.
A malom je trideset, gle.
„Ma šta je tebi?
Imaš li dušu?
Zašto me guliš, dede, kaži?“
A on kroz zube spominje sušu:
„Podbacio je prinos raži.
Zaslužio sam celu stoju,
I pride, banki pet il' šest –
U vaše zdravlje čašicu koju
Da popijem za čast i čest.“
Evo vodenice…
Svici lete,
U pomrčini jelik svetluca.
Moj mlinar stari, kao dete,
Od uzbuđenja čisto muca:
„Serguha! Mili! Golube!
Gde si?
Prozeblo čedo… Ta mi smo svoji!
De, stara, brzo na sto iznesi
Samovar topli i pirog koji!“
Ko da ozebe usred aprila?
Sve živo buja, sve pušta klicu.
Ćutljiva noć je čudno mila,
K'o ljupki osmeh na dragom licu.
Mlinarev zagrljaj – to je breme
Pod kojim čak i medved jekne,
Al' ipak prija u teško vreme
Kad prijatelja čovek stekne.
„Otkud? Na dugo?“
„Dok stigne zima.“ „
„E, ako, bratac, idu dani!
Jagode stižu, i gljiva ima,
Može i Moskva da se hrani.
I divljači je tušta i tma.
Prosto na pušku srlja krilom.
Četiri leta minuše,
Da…
Nije te dugo ovde bilo.“
…………………………….
…………………………….
Razgovor zamuknu…
Eto, tako
Iz samovara popismo čaj.
Ogrnut kožuhom, k'o pre, polako,
Idem na senik svoj kroz gaj.
Idem i razgrćem granje,
Jorgovan miluje skut.
Budi mi minule sanje
Plot stari, zgrbljen uz put.
Nekad, sa šesnaest leta,
Stajah kraj kapije te,
I devojka sred bela cveta
Reče mi stidljivo: „Ne.“
Blažena ljubavi rana!
Još uvek čujem taj glas…
Voleli svi smo tih dana,
Al' malo su voleli nas.
2
„No, šta je s tobom? Ustaj, Serguša!
Još zora nije istekla;
A starka ti je, bog i duša
Uštipke masne ispekla.
Ja ću još samo časkom da skočim
Do spahinice –
Snjegine, znaš…
Za nju sam lovio prošle noći
Šljuke za ručak, prekrasne baš.“
Zornjačo ljudskog života, zdravo!
Koračam kuda me noge nose.
Puši se zrak nad mokrom travom,
Bele se jabuke ispod rose.
Pa mislim:
Kako je zemlja
Lepa,
I čovek na njoj, verni žitelj.
A rat za sobom vuče slepe,
Nakaze, bedu, glad i rite.
I koliko je već u raci,
I koliko će još da leži!
Podilaze mi kičmu žmarci,
Od strave mi se koža ježi.
Ne, ne!
Ja neću. Ne idem zato
Što neki gad iz pozadine
Vojniku bogalju u blato
Petparac baca sa visine.
„Zdravo osvanula jutros, majka!
Nešto mi kunjaš pre zore?“
Kroz kašalj stara se gluho vajka:
„Brige, oh, brige me more.
Kod nas je nemirno sade.
Sve se sparušilo, svelo.
Ljudi o glavi rade,
Ratuje sa selom selo.
Meštani pričaju bruku,
Slušaju rođene uši:
Čas Radovci Kriušce tuku,
Čas Radovce tuku Kriušci.
To je kad bezvlašće vlada.
Prognali cara…
Da znaš…
Od tada jednako strada
Bezumni narod naš.
Razbili zatvore, jasno,
Zlikovci uzeli mah.
Na drumu vreba opasnost,
Posvuda caruje strah.
A takve lopovske duše
Hapsiti treba I tući…
Na primer, oni s Kriuše
Opet se vratili kući.
Imaju nekog seljaka,
Zove se Pron Oglobljin;
Pijan od jutra do mraka,
Večno na sve ozlobljen.
Bio je bela vrana,
A jednog ratnog leta
Za ništa, u po dana,
Sekirom ubi kmeta.
Takvih je danas na čete,
Slobodno pale i žare.
Zbogom, moj čestiti svete…
Nestade Rusije stare…“
Setih se priče moga vozara,
Dograbih šešir i štap, pa na prag:
Da širom sela porazgovaram
K'o gost i davni poznanik drag.
Koračam plavetnim putem. Breze.
Odjednom, vidim izdaleka
Moj mlinar plaho tera čeze,
Giba se proletnja zemlja meka.
”Serguha! Stani! Poteci amo!
Da čuješ, majčin sine!
Čekaj, da uzde razmrsim samo,
Pa ćeš od čuda tek da zineš.
A ti mi jutros ne reče ništa?
Tresnuh kod Snjeginih, kao budak.
Velim: do moga boravišta
Stigao jedan mladi čudak.
(Ta mi je kuća dobro znana,
Ima već nekih deset leta.)
A udata im ćerka, Ana,
Upita:
– Da nije poeta?
– Jest, kažem, taj je, on glavom.
– I kudrav?
– Kudrav i čio.
– Sa talasastom kosom plavom?
– Pravi gospodin, vrlo mio.
– Kad stiže, reci?
– Onomad, prešno.
– Ah, mama, on je, nije čudo.
Znaš,
On je bio nekad, smešno,
Zaljubljen čak u mene ludo.
Bio je skroman neki deran,
A sada…
Vidi ti samo…
Književnik…
Pisac…
Velika zverka…
Bez molbe neće doći ovamo.“
I mlinar tada, važnim glasom,
Lukavo mignuv okom reče:
„Zasad toliko. Odoh kasom,
Ostaće nešto i za veče.“
A ja se zaputih sam u Kriušu,
Koseći štapom vlati zelene.
Ništa mi nije kosnulo dušu,
Niti je išta smutilo mene.
Opojno struje mirisi hladom,
Mrse mi misli, kao u transu.
Kako bih rado s vojničkom mladom
Počeo sada neku romansu.
Evo i Kriuše.
Već tri leta
Video nisam poznato sljeme.
K'o dažd da prska, jorgovan cveta
U jorgovansko čudesno vreme.
Ne čuješ tu ni psi da tule.
Vidi se, nema šta da se čuva.
U selu same brvnare trule,
U njima peć i slama suva.
Gledam, kod Prona u tremu stoje
Seljaci. Brundaju. Cela svita.
Zakone nove po svome kroje,
Tolkuju cene stoke i žita.
„Zdravo, zemljaci!“
„O, lovče, zdravo!
Posedi malo, zaludniče!
Da čuješ i ti, mudra glavo,
Seljačke naše proste priče.
Šta ima novo u Petrogradu?
Ministra nekog znaš, zacelo?
Nije te zalud, milu ti dadu,
Odnjihalo kulačko selo.
Al' tebe niko ne kudi pravo.
Jer – ti si svojski, seljački, naš.
TI se ne razmećeš svojom slavom
I srce nećeš da prodaš.
Bio si s nama u istom džaku,
Pa ode, kud te noge vode.
Reci:
Da li će dati seljaku
Bez otkupa zemlju gospode?
Ne diraj zemlju za sada.
Kažu, još nije kucnuo čas.
A zašto se koljemo tada
Na frontu, i tu, kod nas?“
I svak me uz osmejak smušen
Gleda u oči sa tugom.
Obrvan mišlju i skršen
Samo sam ćutao dugo.
Krckahu daske u seni…
I pamtim,
Zabrujahu svi:
„Reci-der,
Ko je taj Lenjin?“
Odvratih tiho:
„Vi.“
3.
Glasine kruže, dobiju krila,
Šuška se nešto, selo bruji.
I meni moja starica mila
Prenosi sve što zrakom struji.
Došavši jednom iz lova, naglo
Padoh na krevet, bog da prosti.
Močvarni sejač vlage, magla
Uvukla mi se skroz u kosti.
Tresla me jeza, groznica jaka,
Na smenu vatra i led.
Četiri dana sred mrklog mraka
Bejah u postelji, bled.
Moj mlinar ne zna kud da se dene.
Ode,
Doveze nekog sa sela…
Sećam se samo, minu kraj mene
Prćasti nosić, haljina bela.
Zatim sve poče mirno da teče,
Stiša se vatra, vrati snaga,
I tako, petog dana, pod veče,
Iščeze nazeb moj bez traga.
Ustadoh.
Drhtavom nogom, polako
Kročim u sobu, k'o kroz san.
I čuh za sobom, vedro, lako:
„O!
Dragi moj, pa dobar dan!
Davno se nisam videla s vama,
Još od detinjstva, onih leta…
Ja sam već postala prava dama,
A vi ste slavni naš poeta.
…………………………….
Da posedimo.
Boljka vas muči?
Niste k'o nekad, u doba sretno.
Čak sam uzdahnula kradom juče
Kad sam vas rukom dotakla setno.
Da…
Sve je prošlo, natrag se ne da.
Godine tonu u vir života.
Tako sam silno volela negda
Da sedim s vama kraj našeg plota.
Udvoje maštali mi smo o slavi…
I vi ste, zbilja, postigli metu.
Al', tada mlad se oficir javi,
Preseče moje snove u letu…“
Slušam je tako, i nehotice
Grlim je okom, skladnu u svemu.
Htedoh da viknem, grubo, u lice:
Prestani!
Nađimo drugu temu!
Al' ne znam zašto, ipak, glasno,
Zbunjen i smeten, rekoh tad:
„Da… Da…
Dabome… Pamtim jasno…
Sedite samo,
Baš sam rad.
Mogu i pesme da vam pročitam,
O zemlji ruskoj,
Kafanskoj, ružnoj…
Brižljivo odabran stih i ritam,
Štimung ciganski, i zvuči tužno.“
„Sergej!
Vaše me reči plaše.
Meni je žao
I krivo
Što pijane skandale vaše
Sva zemlja pretresa živo.
Recite:
Šta je to s vama?“
„Ne znam.“
„Pa ko će znati?“
„U vlažnu jesen, sama,
Valjda me rodila mati.“
„Zbijate šalu…“
„I vi, Ana.“
„Velite nekog, možda?“
„Ne.“
„Onda je doista tajna
Što mladi sebi kratite vek.
Pred vama svet je otvoren širom…“
Smrkle se maglene dalji. Kal.
Ne znam šta me je vuklo da diram
Rukavice njene i šal.
…………………………….
Cerekala se k'o klovn luna.
I mada srce nije po starom,
Duša mi beše čudesno puna
Šesnaestogodišnjim žarom.
Rastadosmo se u jutro sivo,
S tajnom u oku i na usnama.
Nešto se divno u leto zbiva,
A s letom nešto divno u nama.
A mlinar…
Eh, taj mlinar! Baš melje.
Do ludila me dovodi često.
Bacio kriglu na veselje,
K'o neki poštar trčka kroz mesto.
Danas mi opet doneo pismo
Čineći ljubavni dert i ton:
„Dođite.
Stari znanci mi smo.
S ljubavlju
Vaš Oglobljin Pron.“
Idem.
U Kriušu stižem polako.
Otlobljin pijan, prožet jedom,
Psuje pred kućom svoje zemljake,
Skida im svece s neba redom.
„Ej, vi! Gejaci!
Pasje seme!
Svi k Snjeginoj…
Tras i kvas!
Daj zemlju, došlo je vreme,
Bez otkupa svakom od nas!“
I spazivši mene u krugu
Snizi te tonove jake
Rekav, uz iskrenu tugu:
„Još treba peći seljake.“
„Što si me pozvao, Pronja?“
„Ta ne da žanješ i kosiš!
Odmah će dovesti konja,
Pa k Snjeginoj… sa mnom…
Da prosiš…“
I kljusinu matoru preže,
Na njoj se sve kosti vide.
Od takve rage svi beže,
Daju je džabe, k'o pride.
Sporo smo kaskali drumom,
Vedri I ljuti, do bola:
Jarugom, padinom strmom
Sami smo teglili kola.
Stigosmo najzad.
Dom s mezaninom
Priseo malo na fasade.
Uzbudljiv miris struji jasminom
Pletene duge palisade.
Siđosmo.
Stadosmo tik pod terasu
I, tresući prašinu s pleći,
Naglo, o nečijem poslednjem času
Iz predsoblja čujemo reči:
„Da ridaš sada – kasno je, glupo…
On je leš, mrtav, to je kob rata…
Napudraj lice, neko lupa…
Pričekaj…
Ja ću da otvorim vrata…“
Gojazna tužna dama s velom
Podiže teški zasov kovan.
A moj ti Pron, k'o s neba, smelo
Poče o zemlji,
Bez mnogo slova:
„Daj…“
Zaintači, k'o krlja, gluho.
„Da nećeš noge još da ti ljubim?“
A ona, kao bez misli i sluha,
Odsutno sluša i reči gubi.
Razgovor skrenu u drugom smeru
Upitavši mene
Kroz jad:
„Vi, verovatno, do moje kćeri?
Pričekajte…
Javiću sad.“
Danas je jasno, na odstojanju,
U lancu kobnom šta se sve zbilo.
Beše mi teško, u takvom stanju
Da gledam njeno lice milo.
Shvatih svu patnju
U predvorju
I ćutke htedoh ruku da dam.
„Ubili… eto… Ubili Borju…
Pustite!
Idite van!
Bedniče jedan i dezerteru!
On umro…
A vama je lako…“
Ne, to je prevršilo meru,
Ne može to da svari svako.
I rekoh Pronu, dok srce zebe,
Noseći šamar kao ranu:
„Danas su oni izvan sebe…
'Ajdemo, Prone, u kafanu…“
4.
Leto mi prođe u lovu, slavno.
Njen lik i ime prošlost je puka.
Uvredu moju
Oplaka davno
U ritu narikača šljuka.
Uboga naša domaja krotka,
Dok cveta šuma, sokove toči!…
I leto traje nekako kratko
K'o tople majske lepe noći.
Sve blaža zora sve jače rudi.
Ničice oblak sleće u padu.
U letnjem ruhu gora se budi,
Senica zvonko peva u hladu.
Mlinar se smeje od uha do uha,
Pijan od milja, samo veze:
„Na zečeve idemo sada, Serguha,
Izem ti dušu, biće meze.“
I lov je dobar…
Kad nema nečeg
Da san odagna, jad što muči.
Danas mi banu Pron pod veče,
K'o mesec s neba kad se sruči.
„Druškane!
Kaži dragička, časti!
Nastade najzad žuđeni čas.
Daj da ti čestitam na novoj vlasti!
Sve ćemo sada – tras i kvas!
Otkupa nema! Od ovog leta
Naše su njive, šume i polja.
U Rusiji je vlada Sovjeta,
Lenjin komesar, narodna volja.
Druškane!
Ura! Sve se kreće!
Šta znači delo složne braće.
Umalo nisam umro od sreće,
Moj brat se umokri čak u gaće.
Eh, 'bem ti svece, nek me kunu!
Ozari, golube, vedro čelo!
Ja ću prvi tu komunu
Sad da uvedem u svoje selo.“
Imao Pron i Labuda brata.
Seljak – u štihu peti kec.
Strugne čim zakuca zlo na vrata,
A hvalisavac i pravi zec.
Svakako znate ljude te fele.
Brbljanje nose k'o sudnje breme.
S medalje dve je zveckao bele
Od japanskog rata sve vreme.
Promuklim glasom, pred kafanom,
Znao je dugo pijan da melje:
„Čuvenom borcu pod Laojanom
Platite jedno piće, od želje…“
Natreskan zatim i sav mamuran,
Od uzbuđenja on bi na silu
O tragediji Port-Artura
Cmizdrio susedu svom u krilu:
„Golube!
Peća!
Popijmo koju!
Boli me… Patim… Nisam ja pjan.
Na ovom svetu hrabrost moju
Poznaje samo Laojan.“
Takvi se uvek domognu časti.
Nit žulje ruke, nit brigu brinu.
U Sovjetu je baš on na vlasti,
Dok je medalje skrio u škrinju.
I opet, važno, držeć' se kruto,
K'o neki sedi veteran,
Spominjao je uz polić ljute
I Nerčinsk i Turuhan:
„Tako je, bratac!
Besmo pod maljem,
Al' hrabri u odsudnom času.“
…………………………….
Medalje, medalje, medalje
U njegovom zvonjahu glasu.
On je i Prona griz'o do krvi,
A Pron mu je psovao mater.
Pa ipak ovaj otide prvi
Da popiše snjeginski atar.
Grabež je uvek žustar na delu:
„Daj! Pa se žali u drugom roku.“
Uzaptili su majur u selu,
I vlastelinke s njim, i stoku.
A mlinar…
Eh, moj mlinar ludi!
Vlastelinke primi i skrije.
Tako i mene, dokon, sludi
Da po tuđoj sudbini rijem.
I opet nešto prostruja kradom…
I tada ja sam do noći kasne
Gledao njene, zgrčene jadom,
Čuvstvene usne, lepe i strasne.
Sećam se –
Glas joj je bio tužan:
„Oprostite mi… Nisam u pravu…
Bezumno ja sam volela muža.
I sad se često… hvatam za glavu…
Slučajna
To je uvreda bila…
Bejah pod nekom paklenom vlašću…
Žalosna tajna u tom se krila,
S pravom je zovu prestupnom strašću.
Doduše,
Možda, do kraja leta,
Mi bismo idilu imali našu,
A zatim biste i mene, s reda,
Odbacili k'o praznu čašu.
Zato se dalje i nije smelo…
Prekinuh susrete… i svu tu bajku…
I zbog starinskih onih načela,
Da ne povredim i moju majku…“
Razgovor mučni skrenuh utom
Tonući sav u ponor zena.
A telo vitko, zategnuto,
Zanjihalo se kao sena.
„Recite,
Da li vas boli, Ana,
Što su vam tako dom razvukli?“
Bez reči, turobno i strano
Oborila je pogled mukli.
…………………………….
„Gledajte…
Eno, već sviće!
K'o žar na snegu zora…
Mene to podseća… biće…
Pa da!…
To biti mora!…
Nekad,
U svitanje drugo,
Deca sred rascvalog cveta,
Često smo sedeli dugo,
Svako sa šesnaest leta…“
Onda me pogleda vlažno,
Odmahnu labuđim krilom,
K'o da sve nije ni važno:
„No dobro…
Dosta je bilo.“
…………………………….
Predveče odoše one.
Kuda?
Ne znam, to nisu brige moje.
Na zemlji put ćeš naći bez truda
Jer putokazi svuda stoje.
Ne pamtim više to vreme burno,
Ni Pron šta učini tad.
Odoh u Petrograd, smesta, žurno,
Da razvejem snove i jad.
5.
Surove, grozne godine rata!
Ko će da naslika tu strašnu fresku?
Čula su sjajna zdanja palata
Vojničku onu „majčinu“ resku.
Hrabrosti vrla!
Cvetaj u miru.
Nije sav onaj ološ zabadava
Po dvorištima drnd'o na klaviru
Tambovske fokstrote uz pratnju krava.
Za žito, za ovas, za vreću krompira
Nabavio seljak gramofon u gradu –
Balaveći krdžu u svitku papira
Sluša sada važno tango promenadu.
Gledajući samo nešto da ućari,
I psujući svaki namet što ga žulja,
Do besvesti razmišlja o stvari
Koja mu se međ nogama ljulja.
Leti vreme,
Neumitno hrli…
I nastavi težak da izgara.
Koliko li u bocama truli
„Kerenki“ i svakojakih para.
Reponja! Naš branič! Svi ga maze.
Taj gospodar zemljišta i stoke
Pristao bi da ga tuku, gaze,
Za dve stare izlizane stotke.
Ali dosta.
Bez ciničnog tona.
I nijedne ružne reči više.
Danas, o sudbini Prona
Mlinar mi opširno piše:
„Serguha, dragi! Izem ti dušu!
Gde si ti, bratac kud se skrivaš?
Navraćaš retko, u Kriušu,
Šesto je leto kako ne bivaš.
Obraduj!
Dođi, biće mi milo.
S proleća skokni, radi svi smo,
Kod nas je ovde svašta bilo,
Al' nisu priče sve za pismo.
Prošla je bura, zakon vlada.
Narod je miru sklon.
Znaj da je dvaeste godine, tada,
Streljan Oglobljin Pron.
Rusija pusta,
Suludih čina!
Ne veruj, veruj – sam imaš uši:
Jedared odred Denjikina
Stade da žari i pali po Kriuši.
Tako je počela cela priča…
I sad me Često podiđu žmarci.
Uz škrgut, smeh i fijuk biča
Vršljahu selom beli kozaci.
Oni su smrsili konce Pronji.
Labud se skrio u stog na gumnu.
Izađe
Tek kad su kozački konji
Zamakli dobro u gustu šumu.
I sada, pijan, bali i dalje,
Bez daha, trešten, sav u znoju:
– Crveni orden uz medalje
Zaslužio sam za hrabrost moju. –
Minuše oblaci, mir se vrati…
Nismo u raju, al', ko se žali?
Smogneš li opet, golube, svrati,
Odagnaj čamu, starca razgali…“
I eto, putujem opet. Breze.
U noći teška julska jara.
Odmiču kasom pričljive čeze,
Kao u ona vremena stara.
Put dosta dobar. Ćarlija lahor.
Sanjiva, tiha zveka dizgina.
Mesec je posuo zlatnim prahom
Daleka sela iz visina.
Promiču bašte, zvonici, kuće,
Studenci, ograda znana.
I oko srca opet je vruće
K'o negda, dalekih dana.
Evo vodenice…
Svici lete,
U pomrčini jelik svetluca.
Moj mlinar dobri, kao dete,
Od uzbuđenja opet muca:
„Serguha! Mili! Golube! Gde si?
Prozeblo čedo… Ta mi smo svoji!
De, stara, brzo na sto iznesi
Samovar topli i pirog koji.
Serguj! Moj zlatni! Sedi, slušaj!
…………………………….
I ti si, sinko, bogme, star.
Sad ću ja tebi, bog i duša,
Da predam jedan mali dar.“
„Dar?“
„Ama, nije…
Pisamce samo.
Ne brzaj, golube, čekni jošte.
Ima dva meseca, i više tamo,
Otkako sam ga doneo s pošte.“
Da sve je jasno!… Otvaram… čitam…
I ko bi drugi, do ona.
Rukopis poznat, nebrižljiv, sitan,
I poštanski pečat Londona.
„Živi ste, zdravi?… To je sva sreća.
I ja sam, eto, ostala živa.
Vaših se reči često sećam,
A plot i kapiju snivam.
Ja sam sad vrlo daleko…
Rusijom april već veze.
I plava koprena meka
Pokriva jele i breze.
I sada, dok tužaljku ovu
Predajem hartiji beloj,
Vi ste s mlinarem u lovu,
Vrebate šljuke, zacelo.
Ja često idem u luku:
S nadom il', strahom, tek
Posmatram lađe u muku
I crven sovjetski steg.
Tamo se sada osilili…
Meni je jasan moj slom.
No vi ste mi još uvek mili,
K'o proleće i rodni dom.“
…………………………….
Pismo k'o pismo.
Tek onako
Ja ne bih pisao za živu glavu.
Ogrnut kožuhom, k'o pre, polako
Idem na senik svoj kroz travu.
Idem i razgrćem granje,
Jorgovan miluje skut.
Budi mi minule sanje
Plot stari, zgrbljen uz put.
Nekad, sa šesnaest leta,
Stajah kraj kapije te,
I devojka sred bela cveta
Reče mi stidljivo: „Ne.“
Blažena ljubav rana…
Još uvek čujem taj glas.
Voleli svi smo tih dana,
Al' su i voleli
Nas.
1925
*prevod - Milorad Živančević
*Sergej Jesenjin - Celokupna dela, Poeme
*Rad, Beograd, 1977.
