Sergej Jesenjin

[Ana_ana]

Tugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Što mi ni predaha ne da.

Legnem, a čemerne misli
Drže me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, šta cu? Dušu ce strti

Život, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.

Sudbino, zašto nas snadje?
Život je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nađe?
Teško je biti živ.

 

[Ana_ana]

O, probudi me rano sutra,
strpljiva, brižna moja mati!
Poći ću iza humke puta
dragoga gosta dočekati.

Ja vidjeh danas kraj gušćaka
širokih kola trag u lugu.
Vjetar ispod šatre oblaka
vije njegovu zlatnu dugu.

Proći će sutra u ranoj zori,
kaput-mjesec prignut pod granom,
a kobila će da vijori
crvenim repom nad poljanom.

O, probudi me rano, mati,
osvijetli naš sobičak uski.
Govore da ću ja postati
uskoro slavni pjesnik ruski.

Tebe i gosta ću opjevati,
našu peć, krov i pijevca, brava...
Na pjesme će se prolijevati
mlijeko tvojih riđih krava.

 

[Ana_ana]

Lutam

LUTAM

Lutam po prvom snegu i ledu,
u duši cveće procvalih snaga.
Veče je plavom žižicom zvezdu
zažeglo iznad puta mi draga.

Ne znam da l' sjaj, il' mrak je spolja?
Da li to peva vetar il' peto?
Možda su mesto zime na polja
labudi pali na mesto sveto.

Divno si ti, o polje belo!
Greju krv moju pretihe studi!
Prosto bih hteo uz svoje telo,
da stegnem breza te gole grudi.

O tihe šumske, dremljive humke!
O ti radosti, prebelih njiva!
Prosto bih hteo da sklopim ruke,
da grlim vrbe ta bedra živa.

 

[Jurivaka]

Sviraj, sviraj tu kletu gitaru,
Prsti tvoji obleću i kruže...
U tom ću se otrovati garu.
Moj poslednji i jedini druže.

Grivnu njenu ja gledati neću,
Niti svilu što niz pleći pada.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A našao propast iznenada.

Mislio sam da je ljubav rana.
Mislio sam da je ljubav java.
Pogledom što čini se da spava,
Smutila je pamet huligana.

Sviraj, druže, budi uspomene
Na minule dane lude sreće!
Nek i drugog ljubi kao mene,
To podbulo ali lepo smeće.

Stani malo! Neću da je diram.
Stani malo! Ja je neću kleti.
Daj da tebi o sebi zasviram
Na toj žici što pod rukom leti.

Dana mojih crven svod se lije,
U srcu je kup zlatinika samih...
Mnogo žena štipao sam prije,
Mnogo cura gnječio u tami.

Da, na zemlji gorki zakon vredi:
Gledao sam dečjim okom svojim -
Ližu kučku, dok joj sok se cedi,
Svi psi redom kako stigne koji.

Zašto, dakle, da patim zbog tebe?
Zašto, dakle, da me snađe jad?
Naš je život postelja i ćebe,
Naš je život poljubac i pad!

Sviraj, sviraj! Kad se ruke vinu
Nose muku kobniju i veću.
Neka idu svi u materinu,
Nikad, druže, ja umreti neću!

 

[Ana_ana]

Ja Umoran Jos Ne Bejah Tako

Ja Umoran Jos Ne Bejah Tako

Ja umoran josh ne bejah tako.
pod tom vlagom sluzavom i tmurnom
o nebu sam snevao zvezdanom
i zzivotu svome zlom i burnom.

Nisam jednu ja voleo zzenu
i njih mnogo ludelo je za mnom.
da l' se zato huda sila prenu
shto me preda mom pijanstvu tamnom?

Beskonachna, razuzdana noci!
terevenka to mi nije prva!
da l' se zato rastachu mi ochi?
kao listak plav pod zubom crva?

Ja ne kukam zbog izdaje neke,
nit' od lake pobede sam srecan.
zlatno seno one kose meke
pretvara se u zzbun mutnog cveca.

Pretvara se u pepeo, vodu
shto jesenju maglu sipko prati.
proshle dane ne zzalim, nek' odu,-
ne, ja necu da se ishta vrati.

Umoran sam od muka bez cilja,
i sa chudnim smeshkom svetom bacan,
ja u lakom telu, prepun milja,
nosim tihi svet i mir mrtvaca.

A mozzda je to sudbina laka
da kroz jame skitamo se svetom. -
Ko u neku koshulju ludaka
odenusmo prirodu u beton.

I u meni, po zakonu istom,
gasne strasti, zzestina i snaga -
pa ja ipak snim s vernoshcu chistom
o poljima shto mi behu draga.

U kraj travni gde javori rastu,
gde se igrah ja pod kroshnjom njinom,
shaljem pozdrav gavranu i vrapcu
i sovama shto jecaju tminom.

Ja im klichem s jesenjih obala:
"Mile ptice, kroz drhtaje plave
razglasite kraj mojih skandala,
neka vetar sad po zemlji pochne
zreloj razzi da obara glave."
​

 

[Ana_ana]

Kakva Noc

Kakva Noc

Kakva noc! Ne mogu nishta.
Ne spava mi se. Nebo mesec gushi.
Pa, zar ja chuvam ishta
od potroshene mladosti u dushi.

Drugarice godina koje vec hlad znache,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesecheva plache
i na uzglavlje struji prema meni.

Neka izrazzene crte kiti
i uoblichava kad se seti.
Jer, necesh moci odljubiti
ko shto nisi znala zavoleti.

Ne mozze se voleti toliko puta.
Zato si mi tudja ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polazzu noge.

Ti znash kao i ja
da u odlasku mesechine
na tim lipama ne izbija
cvet vec samo sneg i inje.

Odljubili smo se i ne gushi
mene nishta - al' tebe chupa.
I svejedno nam sad u dushi
kad igra ljubavi nije skupa.

Al' ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek volim.
​

 

[Ana_ana]

Ne Smesi Se Tako

Ne Smesi Se Tako

Ne smesi se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu, a ne vise tebe.
Znades ti i sama, slucajno sam proso
i ne gledam tebe, nisam tebi doso.
Prosao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.​

 

[crvendac_011]

* * *

Ti me svojom hladnocom ne kusaj
i ne pitaj koliko sam star.
Zuti kostur postala mi dusa,
To je meni od bolesti dar.

Nekada sam u predgradju ludo
Kao dete sanjao u dim,
Da cu bogat i slavan da budem,
Da cu biti drag ljudima svim.

Bas sam bogat! Da l' drugi i slute...
Nemam vise ni cilindar star.
Samo plastron od paname krute
I cipela starih imam par.

A i slavan nisam nista manje -
Od Pariza do Moskve se zna,
Moje ime slusa se sgnusanjem
Kao psovka sa ulicnog dna.

Pa i ljubav ... Nije li zabavno?
Ti me ljubis, a usne ko lim.
Osecanje moje uzre davno
I ne mozes da procvetas s njim.

No sa tugom da pricekam bolje,
Nije strasno bude l' malo sete,
Zlatnije od tvoje kose poljem
Svud loboda pletenice plete.

Ja bih hteo sada opet tamo,
Da se navek oprostim sa svim,
Da ne budem vise slavan, samo
I da sanjam ko dete u dim.

Al' da sanjam o drugom, o novom,
Nepoznatom i zemlji i travi,
Sto se srce ne da reci slovom,
Za sta covek nema izraz pravi.

(1923)
​

 

[Jurivaka]

O, vetrovi, vi vetrovi snežni,
Zavejite prošlost nek' nestane!
Hoću da sam mali dečak nežni
Ili cvetić na međi poljane.

Hoću dok zvuk roga vetar nosi
Da umrem za sebe i za druge.
Zvezdani su zvončići u kosi
Kad sneg veje u večeri duge.

Odjekuju roga vedri zvuci,
Vejavica kad mu bol proguta.
Jednom nogom ja bih na okuci
Kao drvo stajao kraj puta.

Ja bih hteo, dok plah konjic rže,
Da se grlim sa obližnjim žbunom.
Ti, meseče, šapom diži brže
U nebesa vedro tuge puno.

 

[Ana_ana]

Pismo sestri

PISMO SESTRI

O Deljvigu pisao je naš Saša pred smrt,
o lobanji redove je
vio.
Tako divan i dalek je bio,
ipak blizak,
ko rascvetan vrt.

Zdravo, sestro!
Zdravo, zdravo!
Da l' sam il' ne seljak u kaftanu!?
Da li i sad čuva deda-đavo
naše višnje, tamo u Rjazanu?

Ah, te višnje!
Pamtiš rumenila?
Koliko je otac muka znao
da ih slaba
i riđa kobila
naša plugom preore bez "jao".

Ocu krompir potreban je bio.
Nama, opet, bašta kleta.
I nju su sekli,
krčili je...da!
O tom malo jastuk mokri zna
od pre...sedam...
ili osam leta.

Ja pamtim praznik,
hučni praznik maja.
Cvetala je trešnja,
cveto jorgovan.
I svaku brezu grleći bez kraja,
pijaniji bejah
nego plavi dan.

O, te breze!
Breze-devojčice!
Ne volet ih može samo taj,
ko čak ni kod naivne dečice
ne nazire klicu, ploda sjaj.

Sestro! Sestro!
U svetu je malo,
tako malo prijatelja, znaj!
Ko svi, i ja nosim pečat ljuti...
Ako ti je nežno
srce - posustalo,
nek sve zaboravi i neka ućuti...

Ti znaš Sašu.
Beše dobar.
Ah!
I Ljermontov
pred Sašom ne kleči.
Al' ja sam bolestan...
Jorgovana prah
jedino će
dušu da izleči.

Žalim te, sama -
ostaćeš, a ja,
i na duel sam
spreman, pred mrak...
"Blažen ko nije popio do dna"
i nije dočuo pištaljke znak.

Al' bašta naša!...
Vrt mlad...
Ta i po njemu će tvoja deca draga
ići nekad,
kad dođu aprili...
O!
Nek bar ona
pomenu tad
da su na svetu...

Ljudi čudni bili.