Šarl Bodler (1821-1867)

[death row]

Šarl Bodler - Balkon

O,ženo mimo druge,o majko
spominjanja!
Uživanje sve moje!Jedina vredna pošte!
Ti se sećati moraš lepote milovanja,
domaće pitomosti i večernje milošte,
o,ženo mimo druge,o,majko
spominjanja!
Večerom na balkonu,u ružičastoj seni,
il! kada se od sjaja ugljevlja veče žari!
kako si bila dobra i blaga prema meni!
Neprolazne tolike kazivali smo stvari
večerom na balkonu u ružičastoj seni.

Kako su lepa sunca o toplim večerima!
Beskrajan prostor! Snažno srce sve bede
mrvi!
Naginjući se k tebi ,carice među svima,
ko da sam udisao sam miris tvoje krvi.
Kako su lepa sunca o toplim večerima!

Kao pregrada kakva,mrak je sve gušći
bio :kroz tminu pogledom sam slutio oči
tvoje
i- kakva slast i kakav otrov!-tvoj dah
sam pio,
i stopala ti bratski grejahu šake moje;
kao pregrada kakva ,mrak je sve gušći bio

Ja umem da prizovem časove davne sreće,
u uspomeni živim nagnut nad tvojim krilom.
Jer požudne lepote gde ću da tražim veće
do u tvom srcu nežnom i u tvom telu milom?
Ja umem da prizovem časove davne sreće!

Te zakletve,taj miris, ti poljupci bez kraja!
Da l' će iz bezdana da se vrate jednoga dana
ko što se k nebu penju,podmlađenoga sjaja,
sunca oprana u snu dubokih okeana?
-O, zakletve! O , miris! O, poljupci bez kraja!

 

[erinija]

Alegorija

Tu ženu sva gordost i lepota krasi;
po vinu povlači svoje divne vlasi,
i kandža ljubavi i otrov jazbine
s granitne joj puti sklizne se i skine.
Smrti se podsmeva, Razvratu prkosi,
šapa tih aždaja, što čupa i kosi,
u razornom besu pusti netaknuto
njenog čvrstog tela veličanstveo kruto.
Ko boginja hoda, ko sultanka leže;
uživanja s verom prorokovom veže.
U zagrljaju širom na bujen joj grudi
ljudski rodpoziva okom punim žudi.
Veruje i znade ta deva bespolodna,
što je za hod sveta ipak neophodna
da lepota tela dar najviši znači,
što za svu bestidnost oproštaj izvlači.
Za Pakao ne zna, ni za Čistilište,
kad čas dođe da je crna noć zaište
smrti će u lice da pogleda bliže
ko novorođenče - bez mržnje i griže.

 

[sendi]

Hemisfera u kosi
(za Graćešu)

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...​

 

[Freya Zane]

Suglasja


Sva priroda hram je gdje stupovi živi
Nejasne nam umu riječi zborit vole,
Put čovjeka vodi kroz same simbole
Što motre ga prisno, a duh im se divi.

Kao što se dugi, daleki odzvuci
U sklad dubok, taman stapaju i spoje,
- Sklad prostran ko noć i ko svjetlost što je-
Slivaju se boje, mirisi i zvuci.

Mirisi su jedni ko put dječja svježi,
Ko polja zeleni, slatki ko oboe,
A drugi pak bujni, razbludni i teži,

Po širenju slični svem što beskrajno je:
Tamjan, mošus, ambra opojstvom se jave,
Ushite nam duha i ćutila slave.

 

[death row]

Bodlerov predgovor za knjigu E. A. Poa "Djavo perverznosti"

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto, ostajemo. Malo pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.“



(odlomci.blogspot.com)

 

[erinija]

Razorenje

Moj nemirni Demon stalno me se drzi,
Ko dah neopipljiv oko mene bludi,
I ja ga udisem, on mi pluca przi
I puni ih gresnom, nezajaznom zudi.

Katkad, jer zna silno da Umetnost volim,
Javi se pod vidom najkrasnije zene,
I pritvorno svojim laskanjem holim,
Na gadna ljubavna pica uci mene.

Odvlaci me tako, daleko od Boga,
Bez daha, umorom teskim slomljenoga,
Sred dola Cemera, duboka i gluha,

I pred unezveren pogled bez zazora
Baca zive rane, umrljana ruha,
I sav krvav uzas strasnoga Razora!

 

[crvendac_011]

БАШТОВАН

Чувени француски песник истакао се и као изузетан ликовни критичар и претеча модерних схватања. С много храбрости неке тада признате сликаре називао је „мазалима”, а непознате или исмеване генијима. И док је наглашавао важност боје у сликарству, своју косу је (далеко пре панкера) бојио у зелено!

Уз свог оца Франсоа, који је пре пензионисања радио као кустос Луксембуршког дворца и аматерски сликао, Шарл Бодлер (1821–1867) је још у детињству заволео уметност. Од малих ногу често је цртао и са родитељима посећивао музеје. На жалост, у шестој години изгубио је оца, а годину дана касније и пажњу мајке Каролине, која се преудала за једног официра. Нови удар доживео је када су га из Париза послали у Лион на школовање, где је живео у пансиону. Некад мажен и пажен, питао се да ли га је обожавана мајка, коју је гледао као „идола и друга”, одбацила и издала? Дуго је осећао тугу и „самоћу у срцу”, па је из ината слабо и нередовно учио. Касније, на колеџу Луја Великог добио је награду за латинске стихове, али одатле су га избацили 1839. године, јер је одбио да професору преда ђачку цедуљицу.
Наредне године уписао је правни факултет у Паризу и недуго затим стекао „шарено” друштво – упознао је славног писца Балзака, разне песнике и уметнике, боеме, „пријатељице ноћи”... Свет је запрепашћено гледао отменог младића, лепог, који се јавно забавља са проститутком и рецитује јој стихове. Нису знали да тај господичић намерно пркоси грађанским правилима, и да рукавице носи како због моде, тако и због страха од шуге.

Уметнички мајмуни

Забринута мајка и строги очух послали су Бодлера 1841. године на пут у Индију (у пратњи једног морнаричког капетана), са циљем да га одвоје од лоших навика, али и од планова да постане писац. Међутим, током боравка на Маурицијусу, „блудни син” одлучио је да прекине путовање и врати се кући, како би се посветио књижевности. Већ тада написао је значајне песме, међу њима и чувеног „Албатроса”. Наставио је да води буран живот, уз нову љубавну везу с мелескињом Жаном Дивал, која је наступала у једном малом позоришту. Одмах по пунолетству добио је знатно наследство од оца, које је немилице трошио: плаћао је раскошан стан у Пимодановој палати, стилски намештај, персијске тепихе, уметничке слике, одећу, гозбе... Посећивао је и оближњи „Клуб љубитеља хашиша”, у коме су се окупљали Готје, Балзак, Делакроа и други. Пошто је за две године преполовио добијени новац, мајка му је преко суда одредила старатеља, који му је исплаћивао до двеста франака месечно.
Понижен што му ограничавају слободу, млади песник одлучио је да распрода све што има и пресели се у хотел. Знао је да ће трпети оскудицу, али није желео да одустане од својих снова о уметности. У исто време градио је „мрачну славу”: бојио је косу у зелено и причао да је полицијски жбир, да је наклоњен истом полу, да пише порнографију, да је убио и појео свог оца... Како су му веровали сваку реч, померао је границу измишљотина, док на крају није закључио: „Пливам у срамоти као риба у води'”.

Бодлер је изузетно волео, осећао и пратио сликарство, што је искористио за писање критичких текстова „Салон 1845. године”. Усудио се да нападне тада омиљеног државног сликара Ораса Вернеа, који је на платнима славио француско освајање Алжира: тврдио је да су дела „ратника који слика” дречава и хаотична, „фабрикована пуцњавом из пиштоља”. Предвидео је да уметникова слава неће трајати дуже од рата, чим престану да га подржавају гарнизони. Устао је и против сликара с мало душе, а доста спретности, који са вредних остварења копирају све што им западне за око и лутају у изразу. Звао их је „уметнички мајмуни” и „мазала”, који гомилају бедне, тужне, безбојне или једноличне радове. Против неукуса борио се и хумором, па је слику „Последњи тренуци Неронови” описао као „тајни скуп дебелих дивљака”.

Борбена љубав

С друге стране, свим срцем стао је у одбрану Ежена Делакроа (1798–1863), који је тада трпео нападе и подсмехе критичара и супарника. За овог сликара романтизма говорило се да користи „крвожедне” боје, да црта „пијаном метлом”, да је начинио „покољ у сликарству”...
Међутим, Бодлер је с дивљењем гледао његова платна с приказима средњег века, Оријента, свирепости, убистава, ратника, тигрова, али и савремене револуције. Бранио је привлачност његових женских ликова и тврдио да су отмени, а не ружни и „налик жабама”. Пошто је препознао чудесну лепоту, заталасан цртеж, пламтеће боје и снажна осећања, назвао је Делакроа генијем и најоригиналнијем сликарем старих и нових времена. Уз напомену: „Тако је то. Шта да се ради”.

Иако је најавио да спрема текстове „Оглед о модерном сликарству”, „О карикатури” и „Давид”, Бодлер је исте године покушао самоубиство ножем. Оставио је поруку – „Убијам се јер сам некористан за друге – а опасан за себе”, и завештање по коме имовину уступа Жани Дивал, а рукописе пријатељу песнику Банвилу. Међутим, како је прошао само са рањавањем, опоравак и спас потражио је код мајке и у грозничавом раду. Писао је збирку песама, новеле, критике „Салон 1846. године”, преводе Едгара Алана Поа... Ускоро се спријатељио са сликаром и социјалистом Гиставом Курбеом (1819–1877), који му је урадио портрет на слици „Атеље”. Прихватио је неке његове слободарске замисли, па је током устанка 1848. године, одевен у радничку блузу, ишао на барикаде и узвикивао:
„Смрт генералу Опику!” Да ли је свог очуха мрзео што је на страни „буржуја” или што га је сматрао „уљезом” који му отима мајчину љубав?
Током времена предавао се вину и хашишу, а своја искуства о „вештачким рајевима” стављао је на папир. Посећивао је кафане „Ротонда” и „Суфле”, као и редакцију часописа „Уметник”, где се виђао са сликарима, вајарима, писцима, моделима... Са Жаном Дивал водио је „борбену љубав”: у добрим данима писао јој је песме и цртао портрете, у лошим није желео ни да је види. Сметало му је што некадашња лепотица одбија да учи, не диви се поезији (ни њему!) и у собу доводи псе, којих се грозио. Обожавао је искључиво мачке, па им је посветио неколико песама. Услед невоља с „ружном болешћу” почео је да користи и опијум, који је доживео као сласт и мучење. Пажљиво је проучавао искуства Томаса де Квинсија о истој теми, а онда их је убацивао у своје приче. Али, и даље је сматрао да је највећи „опијум за срца смртних људи” – сликарство.

Смех с језом

У „Светској изложби 1855. године” своје најснажније текстове посветио је делима Ежена Делакроа: у њима је видео живот који „буја и ври без престанка” и боје што буде помисао на романтичну музику. (Иначе, Бодлер је обожавао музику Бетовена, Листа и Вагнера, а бавио се и музичком критиком. Позориште га није узбуђивало и шалио се да му је тамо најзанимљивији лустер!) Бранио је право „песника у сликарству” да приказује ружичасте коње и не оптерећује се тачношћу цртежа, јер савршени круг у природи не постоји. Залагао се за употребу живе линије, јер му се чинило да она строга затвара лик „као лудачка кошуља”.
Похвалио је и стваралаштво Домијеа, Бројгела, Хогарта и Гоје, великана који су користили „опасан смех” у сликарству. Посебно је истицао карикатуре тада омраженог Онореа Домијеа (1808–1879), које приказују покоље, пребијања, хапшења, претресе, тровања... Закључио је да се „мудрац само са језом смеје”. С друге стране, Домије је њега подстицао да слика, али не само из забаве, већ да озбиљно развија своју надареност.

Исте године Бодлер је писао: „Заиста сам уморан од потуцања по прчварницама и хотелским собама”. Следећег лета прекинуо је четрнаестогодишњу везу са Жаном Дивал, због чега је доста патио. Иако више није писао током ноћи (што је раније из потребе за миром често чинио), остао је раздражљив и ћудљив. Рецимо, када је након дугог дописивања провео страсну ноћ са госпођом Сабатје, већ сутра јој је поручио:
„Пре неколико дана била си божанство, то је било тако угодно, тако лепо, тако безбедно. Ето, сада си жена.” А када му је умро очух, мајци се заклео да од тог тренутка припада само њој.
Године 1857. пуштена је у продају збирка песама „Цвеће зла”. Бодлер је „болешљиво цвеће” посветио Теофилу Готјеу, док је стиховима осликао дивна и страшна стања душе у модерном животу. Изјавио је:
„У ту грозну књигу унео сам цело своје срце, сву своју нежност, сву своју религију, сву своју мржњу”. За теме је изабрао смрт, вино, изгубљену невиност, љубав жене према жени... Песму „Светионик” написао је надахнут сликарством и ту помиње старе мајсторе Леонарда, Микеланђела, Рубенса, али и величанственог Гоју... (Када су проучавали његов рад стручњаци су закључили да је песму „Тасо у тамници” створио по слици Делакроа, „Цигане на путовању” по гравири Калоа, „Дон Хуана у паклу” по Гереновој литографији, „Duellum” по Гојином Капричу бр. 62).

Ветар крила лудости

Међутим, критика се свом силином обрушила на ствараоца: истицали да је у питању „пијаница, безбожник, развратник и лакрдијаш” који у својим стиховима „одвратно здружује с подлим, гадно братими с поквареним”. Француска штампа је с великим занимањем пратила случај, нарочито од када су после заплене књиге Бодлер и издавач завршили на суду. Од тринаест оптужених песама шест је избачено из збирке, а „кривци за неморал” добили су новчане казне. Међутим, у одбрану истине стао је славни писац Виктор Иго, с тврдњом да „'Цвеће зла' сија и бљешти попут звезда”.
Током шездесетих година 19. века Бодлер је живео веома тешко, јер му је издавач банкротирао. Поручио је мајци:
„Сам сам, без пријатеља, без љубавнице, без кучета и мачета, коме да се пожалим?” Мучиле су га мисли о самоубиству, али и страх да ће изгубити разум, о чему је забележио:
„Осетио сам ветар крила лудости, како изнад мене прође”. Године 1863. веома га је погодила вест о смрти драгог Ежена Делакроа, али нашао је снаге да састави некролог – великана сликарства описао је као доброг, образованог човека, са „неком врстом нарочите нежности – мирне благости, која увек иде под руку са генијем”.
Када је закључио да је Париз „средиште и зрачење опште глупости” преселио се 1864. године у Брисел. Разочаран у љубав и друштво, спас је потражио у писању и превођењу. Међутим, почео је да пати за родним градом, који му се из даљине учинио као „најлепше место снова”, а не као некадашњи „пакао”. Иако су га болест и беспарица све више притискали, наставио је да се бори. Међутим, када је сазнао да му је млади песник Верлен у часопису „Уметност” посветио текст пун хвале, одговорио је:
„Ови младићи ме ђаволски плаше. Ништа више не волим него да будем сам.” На жалост, 1866. године доживео је мождани удар, док је са сликаром Фелисјеном Ропсом стајао у цркви. Успео је да преживи, уз губитак говора и одузетост, а затим је смештен у санаторијум у Паризу. Преминуо је 31. августа 1867. године, на рукама мајке.

Музеј љубави

Време је, као најбољи судија, показало величину Бодлера као песника, али и као ликовног критичара. У Француској је проглашен за родоначелника те области, иако се нашао у друштву Балзака, Готјеа и Дидроа. Историчари уметности издвојили су само његово име, док су друге писце сврстали у аматере. Сва његова гледишта прихваћена су као истинита, једино му је замерено што није довољно подржао сликара Манеа.
Бодлер је говорио је да критичар мора да проникне у уметникову замисао, а затим да пише забавно, поетично, пристрасно. Сликарима је саветовао да уче од природе која никада не греши и деце која имају маштовитост, осећајност и нови поглед на свет. Стао је у одбрану дела романтизма, јер је у њима препознао узбудљиве теме, снажну машту и лепоту израза. Посебно се радовао раскошним бојама, које је описивао као мирне, веселе, жалобне, застрашујуће, музикалне. И мада је великог сликара класицизма Енгра критиковао да се према боји односи као „машамода, продавачица помодне робе”, хвалио га је као врсног цртача.

У париском Лувру је и слика Петера Рубенса ''Искрцавање Марије Медичи у Марсеју'', 1622 - 1625. Песму ''Светионик'' Бодлер је написао надахнут сликарством старих мајстора

Задивљен Енгровом „Одалиском”, жалио је што не постоји неки „музеј љубави” у коме би се сакупила сва врхунска дела са „голицавим” призорима. Иначе, као поштовалац еротике понекад је листао и раскалашне гравире, али осећао је горчину што су лоше израђене. Нису му се допадале ни бестидне слике Ђулија Романа, Рафаеловог ученика и сарадника, јер у њима није препознао искреност. Замишљао је да се на једном месту нађу слободнији радови великана као што су Делакроа, Енгр, Вато, Рубенс... Није имао ништа против ни „папренијих” призора, али да су урађени са много тананости.
И док је са изоштреним укусом писао независне и смеле ликовне критике, Шарл Бодлер учинио је нешто ново – показао је да врхунски написан рад постаје продужетак уметничког дела! Пренео је и важну поруку да се трагање за савршенством вечно наставља. Јер, проучавање лепог је „двобој у коме уметник врисне од ужаса пре него што доживи пораз”.

Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник​

 

[crvendac_011]

"Cveće zla" prvi put s Bodlerovim rukom napisanim ispravkama

U Francuskoj je danas prvi put objavljeno izdanje antologijske zbirke pesama "Cveće zla" (Les fleurs du mal) iz 19. veka s rukom napisanim ispravkama pesnika Šarla Bodlera.

Šarl Bodler

Originalni rukopis "ukletog" francuskog pesnika nije nikada pronađen zbog čega je ovaj dokument jedini trag o tom remek delu svetske poezije.

Pre konačne verzije pesama za objavljivanje, Bodler i njegov izdavač i prijatelj Ogist Pule-Malisis su 1857. godine imali plodnu prepisku o poslednjim pravopisnim ispravkama pesama.

Praktično nijedna pesma nije umakla veoma kritičnom i perfekcionističkom oku pesnika, koji je na nekoliko mesta rukom ispravljao i žvrljao reči koje je smatrao pravopisno neispravnim. Bodler je ispravljao interpukciju i menjao pravopis reči, pošto je francuska ortografija izuzetno složena.

Novo izdanje "Cveća zla" izdato je samo u 1.000 primeraka a dokument je kupila 1998. godine francuska Narodna biblioteka za pola miliona evra i do sada nijedan izdavač nije pokazao interesovanje da izda tu knjigu.

Bodler je izdao knjigu 25. juna 1857. godine i nekoliko dana kasnije pozvan je u policijsku stanicu zbog vređanja javnog i verskog morala u pesmama.

Ipak, pesnik je znao da će njegovo delo preživeti.

"Sve odbijaju, moj inovativni duh čak i moje znanje francuskog jezika. Ismevam se svim tim budalama i znam da će zbirka, uz sve svoje vrline i mane, naći put do intelektualne javnosti i stati rame uz rame s poezijom Viktora Igoa, Teofila Gotjea, pa čak i Bajrona", navodi se u Bodlerovom pismu majci u julu 1857. godine.

Neke od glavnih tema zbirke su seks i smrt, što se u Bodlerovo vreme smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Šest pesama, poput "Litanije Satani", bile su izuzete iz narednog izdanja zbirke i kasnije ponovo vraćene.

Izvor: Beta