Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Iako je u literaturi stvarao znatno pre tzv. evropske moderne, Bodler je bio preteča gotovo svih strujanja u poeziji na prelazu iz 19.u 20.vek, pesnik čiji se tragovi jasno mogu da prate čak i do naših dana. Bavio se i književnom kritikom, ali trajan književni uticaj obezbedio je svojom originalnom i slavnom poezijom.
Neobični događaji iz godina detinjstva i mladosti bili s presudni u formiranju Bodlerove složene ličnosti. Njegova pesnička originalnost, izražavana katkad i u ekstremnostima i ekscesima, ima svoju osnovu ne samo u nasleđu već i u okolnostima u kojima je proveo godine dečaštva i ranog mladićstva.
Bodler je bio još dečak kad mu je otac umro, demokrata po uverenju a aristokrata po načinu života. Očeva neobična ličnost i iznenadna smrt ostavile su duboke tragove u senzibilnoj dečačkoj duši. Suviše mlad da bi već tada shvatio složenost i protivrečnosti života i sveta, Šarl ubrzo doživljava još jedan težak udarac: mati, koju je tužni dečak osetljivo voleo, brzo je zaboravila oca i preudala se. Očuh je bio iz viših aristokratskih krugova, ali Bodlera to ni tada ni ikada kasnije nije oduševljavalo. Zahvaljujući očuhovom uticaju, Bodleru se otvarao put u aristokratsku sredinu, ali on se već kao mladić prepušta životu pariskog dendija. Od predaka nasleđenu labilnu nervnu konstituciju mladi Bodler jo više pogoršava potpunim potčinjavanjem osećanju usamljenosti i tegobe. Sa opasnim klicama teške sete u sebi, mladi Bodler se predaje onom životu kojim se živelo u najmračnijim kutovima Pariza. Nesrećna mati, koja izgleda nije imala mnogo razumevanja za svog darovitog sina, pokušava da ga leči od sumornih osećanja i omogućuje mu putovanje na Istok, u Indiju. Međutim, nostalgični mladić je pošao, ali nije ni stigao do Indije, već se vratio natrag, u Pariz, da bi tu opet nastavio svoj nesređeni život. Neobična ženidba "crnom Venerom", mulatkinjom Žanom Dival, "nepismenom lepoticom", koja u stvari nije bila ni lepa, ni plemenita, ni talentovana, bila je još jedan fatalan potez u pesnikovom životu. Ova sasvim prosečna glumica jednog malog pariskog pozorišta, i sama naklonjena alkoholu i skandalima, postala je Bodlerov zao duh i na svoj način pomogla da klonula životna raspoloženja pesnikova postanu još sumornija.
Bodlerovi literarni sadržaji nisu ništa drugo do njegovo sumorno životno raspoloženje i doživljaji sveta viđen kroz prizmu jedne plemenite, ali razorene i otrovane ljudske duše. Međutim, Bodlerovo predavanje životu pariskog dna nije značilo samo rezignaciju i kapitulanstvo. Takvi postupci, u stvari, bili su izazov i prkos onom pariskom društvu koje je sjajem aristokratske uglađenosti skrivalo svoju moralnu iskvarenost. Inače, Šarl Bodler je u toku svog nesređenog i kratkog života bio veoma aktivan u svim oblastima duhovnog stvaranja. Sem proslavljene zbirke pesama Cveće zla (1857), napisao je veliki broj književnih, likovnih i muzičkih kritika, pesama u prozi, a zapaženi su i njegovi prepevi slavnog američkog pesnika Edgara Poa. Ovi raznovrsni i značajni Bodlerovi radovi izašli su tek posle njegove smrti: Romantična umetnost (1868), Estetički kurioziteti (1860) i Male pesme u prozi (1869).
Bodlerova u svemu originalna poezija nije, kao što se mislilo, veličanje poroka ni glorifikacija pariskih moralnih jazbina. On je sa gorčinom slikao rane svoje pesničke duše, koja je proklinjala upravo one poroke kojima se sam pesnik nekad predavao. U Bodlerovim pesmama živi i ona pariska sirotinja koju je do poroka dovela socijalna beda. Uz svest o svom poniženju u poroku, Bodler je izražavao i snažno osećanje razumevanja, saosećanja sa poniženim, što nije ništa drugo do svojevrstan vid kritike buržoaskog društva.
Bodlera nisu razumeli ni njegovi savremenici, koji su ga anatemisali i odbacili, a često ni njegovi sledbenici, koji su ga pretvarali u svoj pesnički idol, podražavali ga i stvorili čitav pokret poznat kao- bodlerizam. Njegovi savremenici su u stihovima ovog tužnog očajnika videli samo razuzdanog i ciničnog sladostrasnika koji veliča razvrat. Doduše, njegovi veliki savemenici, Viktor Igo i Sent-Bev, videli su u Cveću zla neprolazne umetničke vrednosti, ali prosečni kritičari, koji su bili bučniji, nazvali su Bodlerovo delo satanskim. Ipolit Babu predložio je Bodleru da svoju zbirku pesama nazove Cveće zla.
"Slučaj je htio da je iste godine, 1857, kada je objavljena Flaubertova Gospođa Bovary, objavljena i Baudelaireova zbirka pjesama Cvjetovi zla. Oba su djela izazvala sudske procese, oba su optužena zbog nemorala, ali je Gospođa Bovary oslobođena optužbe, dok su Cvjetovi zla osuđeni." (Milivoj Solar Suvremena svjetska književnost)
Svojom osobenom pesničkom vizijom života, svojim tamnim i proročanskim pesničkim slikama, Bodlerova poezija je stekla neprolaznu slavu i neotuđivo se utkala u temelje moderne pesničke umetnosti.
Izvor: Dragutin A. Stefanović Šarl Bodler
Albatros
Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
lađa što nad ljutim vrtlozima plove.
Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azuri, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu ko veslima na obadve strane.
Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan,
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.
Neobični događaji iz godina detinjstva i mladosti bili s presudni u formiranju Bodlerove složene ličnosti. Njegova pesnička originalnost, izražavana katkad i u ekstremnostima i ekscesima, ima svoju osnovu ne samo u nasleđu već i u okolnostima u kojima je proveo godine dečaštva i ranog mladićstva.
Bodler je bio još dečak kad mu je otac umro, demokrata po uverenju a aristokrata po načinu života. Očeva neobična ličnost i iznenadna smrt ostavile su duboke tragove u senzibilnoj dečačkoj duši. Suviše mlad da bi već tada shvatio složenost i protivrečnosti života i sveta, Šarl ubrzo doživljava još jedan težak udarac: mati, koju je tužni dečak osetljivo voleo, brzo je zaboravila oca i preudala se. Očuh je bio iz viših aristokratskih krugova, ali Bodlera to ni tada ni ikada kasnije nije oduševljavalo. Zahvaljujući očuhovom uticaju, Bodleru se otvarao put u aristokratsku sredinu, ali on se već kao mladić prepušta životu pariskog dendija. Od predaka nasleđenu labilnu nervnu konstituciju mladi Bodler jo više pogoršava potpunim potčinjavanjem osećanju usamljenosti i tegobe. Sa opasnim klicama teške sete u sebi, mladi Bodler se predaje onom životu kojim se živelo u najmračnijim kutovima Pariza. Nesrećna mati, koja izgleda nije imala mnogo razumevanja za svog darovitog sina, pokušava da ga leči od sumornih osećanja i omogućuje mu putovanje na Istok, u Indiju. Međutim, nostalgični mladić je pošao, ali nije ni stigao do Indije, već se vratio natrag, u Pariz, da bi tu opet nastavio svoj nesređeni život. Neobična ženidba "crnom Venerom", mulatkinjom Žanom Dival, "nepismenom lepoticom", koja u stvari nije bila ni lepa, ni plemenita, ni talentovana, bila je još jedan fatalan potez u pesnikovom životu. Ova sasvim prosečna glumica jednog malog pariskog pozorišta, i sama naklonjena alkoholu i skandalima, postala je Bodlerov zao duh i na svoj način pomogla da klonula životna raspoloženja pesnikova postanu još sumornija.
Bodlerovi literarni sadržaji nisu ništa drugo do njegovo sumorno životno raspoloženje i doživljaji sveta viđen kroz prizmu jedne plemenite, ali razorene i otrovane ljudske duše. Međutim, Bodlerovo predavanje životu pariskog dna nije značilo samo rezignaciju i kapitulanstvo. Takvi postupci, u stvari, bili su izazov i prkos onom pariskom društvu koje je sjajem aristokratske uglađenosti skrivalo svoju moralnu iskvarenost. Inače, Šarl Bodler je u toku svog nesređenog i kratkog života bio veoma aktivan u svim oblastima duhovnog stvaranja. Sem proslavljene zbirke pesama Cveće zla (1857), napisao je veliki broj književnih, likovnih i muzičkih kritika, pesama u prozi, a zapaženi su i njegovi prepevi slavnog američkog pesnika Edgara Poa. Ovi raznovrsni i značajni Bodlerovi radovi izašli su tek posle njegove smrti: Romantična umetnost (1868), Estetički kurioziteti (1860) i Male pesme u prozi (1869).
Bodlerova u svemu originalna poezija nije, kao što se mislilo, veličanje poroka ni glorifikacija pariskih moralnih jazbina. On je sa gorčinom slikao rane svoje pesničke duše, koja je proklinjala upravo one poroke kojima se sam pesnik nekad predavao. U Bodlerovim pesmama živi i ona pariska sirotinja koju je do poroka dovela socijalna beda. Uz svest o svom poniženju u poroku, Bodler je izražavao i snažno osećanje razumevanja, saosećanja sa poniženim, što nije ništa drugo do svojevrstan vid kritike buržoaskog društva.
Bodlera nisu razumeli ni njegovi savremenici, koji su ga anatemisali i odbacili, a često ni njegovi sledbenici, koji su ga pretvarali u svoj pesnički idol, podražavali ga i stvorili čitav pokret poznat kao- bodlerizam. Njegovi savremenici su u stihovima ovog tužnog očajnika videli samo razuzdanog i ciničnog sladostrasnika koji veliča razvrat. Doduše, njegovi veliki savemenici, Viktor Igo i Sent-Bev, videli su u Cveću zla neprolazne umetničke vrednosti, ali prosečni kritičari, koji su bili bučniji, nazvali su Bodlerovo delo satanskim. Ipolit Babu predložio je Bodleru da svoju zbirku pesama nazove Cveće zla.
"Slučaj je htio da je iste godine, 1857, kada je objavljena Flaubertova Gospođa Bovary, objavljena i Baudelaireova zbirka pjesama Cvjetovi zla. Oba su djela izazvala sudske procese, oba su optužena zbog nemorala, ali je Gospođa Bovary oslobođena optužbe, dok su Cvjetovi zla osuđeni." (Milivoj Solar Suvremena svjetska književnost)
Svojom osobenom pesničkom vizijom života, svojim tamnim i proročanskim pesničkim slikama, Bodlerova poezija je stekla neprolaznu slavu i neotuđivo se utkala u temelje moderne pesničke umetnosti.
Izvor: Dragutin A. Stefanović Šarl Bodler
Albatros
Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
lađa što nad ljutim vrtlozima plove.
Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azuri, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu ko veslima na obadve strane.
Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan,
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.
