Samoca i usamljenost

[atanas5]

usamljenost nije da u potpunosti zavisi od drugih ljudi. usamljenost je misao da si neprihvacen,da si odbacen od drugih. e sad postoje vise vida usamljenosti,neki su vezani za ljubav,porodicu,za dusevno obolele,u zivotu uopsteno.........

Ako te niko ne prihvata za ono sto jesi i ako se dobro osecas u svojoj kozi onda nista ne menjaj. Ako ne. Onda manipulisi ljudima. Predstavljaj se kad njih kao njihova vizija. I dalje ces biti nesrecna. Ali ces uspesnije lagati sebe. Zato prvo shvati sebe. Voli sebe. A onda ce i drugi da te prate

 

[Ulukiora]

Usamljen si kada ti odu svi i ostanes sam i to takodje znaci samoca ali kod usamljenosti si ti povredjen njihovim odlasko

 

[crvendac_011]

Usamljenost biramo, na samoću smo primorani

Ja nešto slično rekoh na početku ove teme, a evo članka o tome...

Usamljenost biramo, na samoću smo primorani

Zorica Ostojić Joksović | 29. novembar 2010. 12:26 | Večernje novosti

Usamljeni ljudi nisu čudaci kako se obično misli, već naprotiv, imaju vrlo sadržajan i bogat unutrašnji život, znaju da osmisle vreme, oboje događaje, odnosno imaju kapacitet za „biti sam“



Kažu da je usamljenost izbor, a samoća nužnost. Kao fenomen, svakako više pažnje privlači usamljenost, jer se ljudi za nju, iz nekih razloga, svesno opredeljuju. Iako smo, po pravilu, najspontanije u kontaktu sa drugim ljudima, to se kod mnogih ne dešava. Bez obzira što se radi o osećanju pripadanja, zajedništva, deljenja, priticanja u pomoć, dobijanja i pružanja pomoći, zajedničkog provođenja vremena, i mnogih drugih relacija svojstvenih ljudima kao društvenim bićima. E, kod usamljenika ovakve potrebe izostaju, jer su, očigledno, svoje biće satkali na drugačiji način. S obzirom na to da većina nema objašnjenja za usamljenost kojoj se pojedinci priklanjaju, postavlja se pitanje o kakvom je fenomenu reč, i kome je usamljenost svojstvena.

Za fenomen usamljenosti psiholog psihoanalitičar Vesna Brzev-Ćurčić kaže da ne mora uopšte da bude tako stran, dalek ili zastrašujući, a još manje nešto što bi ukazivalo na problem ili poremećaj. Usamljeni ljudi nisu čudaci. Mnogi od njih imaju vrlo sadržajan i bogat unutrašnji život, znaju da osmisle vreme, oboje događaje, rečju, imaju razvijen kapacitet za „biti sam“. Zapravo, mnogo je komplikovanije osobama koje ne mogu bez drugih, kojima je život potpuna katastrofa ukoliko nisu okruženi drugima i koji jednostavno ne žele, ne mogu, ne smeju nikada da budu ni za trenutak sami. Zanimljivo je da su ovakvi ljudi mnogo manje upadljivi, jer su takvi vidovi ponašanja socijalno prihvaćeniji.

Iako paradoksalno zvuči, usamljeni ljudi su upadljivi, i to ne samo zbog činjenice da su usamljeni, već i zbog zagonetnosti koju ta činjenica sobom nosi. O čemu li misle, šta sanjaju, kome veruju, koga vole, čime se bave, da li čitaju, postoji li bar neko jako važan u njihovom životu, zašto su takvi, brojna su zagonetna pitanja koja postavljaju ljudi sa strane dok ih posmatraju. Ne shvataju da usamljenost ne znači izolaciju. Upravo suprotno, usamljena osoba je u svom svetu po sopstvenom izboru. Na ovaj fenomen niko nije do kraja imun, što znači da može da se dogodi svakom u nekom periodu života.
Na pitanje da li je usamljenost možda dominantna karakteristika savremenog društva, psiholog Brzev-Ćurčić kaže:
- Pomislite na sve one koji rade u velikim korporacijama, žive u milionskim gradovima, gube brojne sate od života prevozeći se podzemnim železnicama u mnoštvu koje ne poznaju. Oni bi zasigurno poželeli trenutak usamljenosti. Usamljenost postoji odvajkada i nije fenomen sadašnjice. Novina je da ljudi, zahvaljujući napretku tehnologije, gotovo biraju usamljenost umesto druženja. Uzmimo, na primer, internet i sve što on donosi. Imate mogućnost da komunicirate na bezbroj načina sa mnoštvom ljudi koje i ne poznajete, a od kojih većina nije usamljena!
I umesto da se ljudi nađu, susretnu, sednu i razgovaraju, radije se opredeljuju za sms poruke, e-mailove, skyp, posećuju različite sajtove tražeći sagovornike u gluvo doba noći... To jeste različito u odnosu na neko drugo, ne tako davno prošlo vreme, i otvoren put u usamljenost. Međutim, po mišljenju naše sagovornice, teško je reći šta je čime uslovljeno. Da li je usamljenost uslovljena korišćenjem interneta, ili je dostupnost interneta uslovila ovakvu vrstu usamljenosti. Istovremeno, internet je zaista od koristi onima koji su izabrali usamljenost, ili su se u njoj silom prilika našli.
- Alarmantno je da su mladi u celom svetu usamljeniji nego ranije, iako je njihova elementarna potreba da budu u društvu, upozorava dr Brzev-Ćurčić.
- Društvo je za mlade bezbedan most kojim prelaze iz detinjstva u odraslo doba, na mnogo bezbolniji način nego što bi to činili sami. Društvo mladima daje osećanje pripadanja, moći, istovetnosti u toliko željenoj različitosti, ideju o tome da će oni nastaviti progres u svom zajedništvu, da su zajedno jači... Usamljenost kod mladih obično je znak nekog većeg trpljenja, neke vrste neprilagođenosti, osećanja koja ne žele, doživljaja sebe kojim se ne ponose, strahova, napetosti, strepnje. Nekada se dešava da ih društvo ne prihvati iz krajnje iracionalnih razloga. Za mladu osobu to apsolutno nema značaja, osim činjenice da su dobrodošli ili ne. Ponekad ovo može da ima ozbiljnije posledice, jer se deo neprihvaćenih kreće put udruživanja u grupe koje su po pravilu nasilne, agresivne, neukrotive. Akumulirano nezadovoljstvo, udruženi strahovi i bes zbog neprihvatanja nalaze izlaz u rušilaštvu.
Osim toga, danas se sporije odrasta, kako god to čudno zvučalo. Period adolescencije se, po svetskim pokazateljima, produžio na 25 godina. Pitanje je, šta uslovljava ovako sporije sazrevanje? Nećete verovati, pasiviziranje i pasivnost uslovljena obogaćivanjem u tehnološkom razvoju, kaže dr Brzev-Ćurčić. Ima mnogo izazova koji nude pasivno korišćenje u vidu zabave ili nečeg drugog, kao što je to slučaj sa internetom.
Za razliku od mladih, odraslima je usamljenost način života. Njihov odnos prema okolini je individualan. Od svog okruženja oni se ne razlikuju načinom govora, odevanjem, negom, pregalaštvom, inventivnošću, radnim kapacitetom, empatijom. Razlikuju se u potrebi i izboru, pa i odluci da budu u društvu ili ne. Dakle, neki će u društvu opstati u potpunosti poštujući sva pisana i nepisana pravila takvog ponašanja. Društvo ih u tom smislu ne ugrožava, ali, eto, više vole da su sami.
- Ponekad je to jednostavno razumeti, naročito onda kada smo okruženi ljudima čije priče zvuče šuplje, ili su prijateljstva licemerna a odnosi izveštačeni. Odsustvo omogućava da se baš o nama priča, i to ne baš lepo. Rekla bih, ogovarački. Pa birajte. Usamljeni ljudi su, kao i oni, izrazito društveni. Nisu različiti po tome koliko vole svoje bližnje i koliku potrebu imaju da o njima brinu. Usamljenost ne isključuje empatiju i ljubav. Profesionalno mogu da budu uspešni, manje uspešni, prosečni ili neuspešni. Pa, koja je onda razlika, u profesionalnom smislu, kod onih toliko socijalizovanih?
I što se komunikacije tiče, usamljeni ljudi su u nekoj vrsti prednosti. Pošto ih već smatraju na neki način različitim, oni bez posledica mogu da biraju sa kim hoće a sa kim ne da komuniciraju. Njihove odluke, ma koliko bile neshvatljive ljudima iz okruženja, ne treba vezivati ni za kakvu patologiju. Jer, usamljenost je karakteristika nekih ličnosti, a ne bolest. Sa njima je komunikacija moguća, ali da li će se ostvariti ili ne, zavisi od toga da li neko želi da se intimizira, bude radoznao, „gura nos gde ne treba“... Na kraju krajeva, možda bi umesto pitanja da li usamljeni ljudi žele komunikaciju, bilo uputnije govorljivim da se sami zapitaju koliko su u verbalnoj komunikaciji iskreni, a koliko glume srdačnost i pričljivost. Njima je to u svakom slučaju teže, jer usamljeni ono što ne žele otvoreno i pokazuju kao stav.
Mnogi misle da je njihova pažnja usredsređena na potpuno drugačije stvari. To, naravno, nije tačno. Pažnju im privlači isto što i drugim ljudima, ali drugačije reaguju. Usamljeni ne govore preglasno, ne vrište od sreće, ne kukaju iz glasa, ne svađaju se neprimereno, ne plaču glasno. Oni u svemu imaju svoj zidić preko koga može samo da se viri.
Iako poštuju socijalna pravila ponašanja, na koncert više vole da odu sami, vole da čitaju knjige, slikaju, a pričaju samo onda kada zaista postoji potreba. Mnogi usamljeni žive u porodicama, a da ni najbliži ne znaju koliko su zaista usamljeni. Porodica i nije garancija da ste osoba koja je vrlo socijalno komunikativna, naglašava Vesna Brzev-Ćurčić. Izbor partnera uslovljen je mnoštvom neprepoznatljivih razloga, pa nije retkost da jedan od partnera juri na sve strane, dok je drugi zaokupljen svojim stvarima. I funkcionišu fantastično! Usamljeni nađu način da se smeste u sklonište svoje duše, kada za tim imaju potrebu, a kada imaju potrebu za drugim - pružaju ruku.
Upitana da li usamljeništvo vuče možda korene iz porodice iz koje su potekli, psiholog Brzev-Ćurčić kaže:
- Usamljeništvo je jedna od karakteristika ličnosti, pa tako gledano može da se kaže da ima korena u načinu na koji je neko formiran. Isto može da se kaže i za druželjubivost. Ako je to stvar strukture ličnosti, onda tu nema nikakvih problema, jer je to autentično ona. Ako je usamljenost rezultat okolnosti, kao što je gubitak najbližih, iseljeništva, bolesti, onda tu može da nastane problem sa psihičkim posledicama. Depresija je najčešći oblik koji se javlja kod osoba koje su pre nekih nemilih dešavanja bile društvene. U novonastalim okolnostima izolovanost, neraspoloženje ili gubitništvo mogu postati glavni razlozi za povlačenje u usamljenost.

SAMOĆA
Ljudi često mešaju usamljenost i samoću, iako nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Samoća je ono stanje u kome za vas nema drugih ljudi, pojašnjava Vesna Brzev-Ćurčić. Možete da budete sami u stanu, bolnici, zatvoru, na letovanju gde nikog vašeg nema, na novom poslu gde nikog ne poznajete, kada dođete na studije u nepoznati grad... To je naprosto osećanje da ste ostavljeni sami sebi. Da li je samoća laka? Dokle god ljudi žive svoje autentične živote u kojima se osećaju dobro, a da pri tom ne ugrožavaju kvalitet života svog okruženja, dotle ih ne treba dirati i nuditi im ono što im nije potrebno. Očigledno, nisu „izgubljeni“ kako drugi misle, pa ih ne treba ni „nalaziti“. Umesto što o njima razmišljamo kao čudnim ljudima, bolje bi bilo da razmislimo o tome koliko vremena imamo za svoje najbliže, koliko često viđamo prijatelje, koliko traju telefonski razgovori, da li nas stvarno zanima odgovor na pitanje kako je neko...

 

[besherat]

Meni su uvijek bili interesantni usamljeni ljudi i uvijek su mi predstavljali izazov za druženje. Volim samoću, ali je ne mogu doživjeti, a da nije porodica oko mene, mislim da bih bila jako usamljena i da mi to ne bi predstavljalo nikakav problem.