Ribe naših voda

[Big Moca]

Šaran

Šaran

Taj hrabri i snažni borac na udici, ali i delikates na trpezi – naravno uz uslov da nije tovljen, živi samo u rekama crnomorskog sliva do regiona mrene, ali i u jezerima sve do 400 metara nadmorske visine, zatim u barama, mrtvajama i ritovima. Razmnožava se na plavnim zonama sa bujnom vegetacijom na koju lepi ikru. Plodnost ženki je fantastična, jer u tri navrata u periodu mresta položi i do milion jajašca.

Ekonomska vrednost mu je velika u privrednom ribolovu, ali ništa manje nije značajan i u sportsko-turističkom pogledu. Prenet je iz Srednje Azije, a aklimatizovao se u svim zemljama sveta. Uglavnom se gaji u ribnjacima, ali kao što rekoh, ima ga i u donjim tokovima većih nizijskih reka. Ukrštanjem i selekcijama javlja se u nekoliko podvrsta od kojih su najkarakterističnije tri. Šaran, poznatiji kod nas kao divljak, ili savski šaran, sav je u krljuštima i sa znatno izduženijim i vretenastijim telom. Njegov sabrat „špigler“ manje je aerodinamičan od divljaka i sa nepravilno raspoređenim krupnim krljuštima, uglavnom duž bočne linije i leđa, ispod škržnih poklopaca i u blizini repnog peraja. Drugi rođak divljaka „lederer“ gotovo je bez krljušti, ali sa nešto manjom glavom.

Trogodišnji šaran dugačak je 30-50cm, težak 800 grama do 3 kilograma. Najveći do sada poznati primerak je dug 120cm i težak tačno 32 kilograma. Mora se priznati da su takvi kolosi retkost, a biće sve ređi u rekama koje su sve manje (zbog zagađenja) gostoprimljive za kvalitetnu, i na promene osetljivu ribu.


Mresti se od maja do jula pri čemu traži priliku i topliju vodu. Polna zrelost mu nastupa već pri dužini od oko 30cm. Njegova mlađ se u početku hrani planktonima, a kasnije podvodnim biljkama, ali i ikrom drugih riba i vodenim životinjicama koje žive na dnu.

Nije na odmet napomenuti da šaran u vreme mresta ne uzima hranu, ili to čini vrlo retko.

Ova izuzetno sportska riba veoma je nepoverljiva i plašljiva, a uz to i jako oprezna. Smeta joj svaka buka, čak i koraci ribolovaca na obali. Najradije bira duboka i skrovita mesta oko podvodnih krševa, trske, a često je gost i na podvodnim livadama gde izlazi na pašu. Poput svinje rije po mulju tražeći larve vodenih insekata i druge vodene životinjice. U vodama deficitarnim prirodnom hranom napada čak i otpatke toplokrvnih životinja. Stalna skrovišta napušta, uglavnom, kad se voda zamuti. Hranu tada traži blizu obale i na plićacima ili izlazi u površinske slojeve vode, ali izbegava maticu.

Među sportskim ribolovcima šaran važi kao najistrajniji i najžilaviji borac ako se izuzme beli amur i tolstolobik (debeločelac). Jer, uhvaćen na udicu, najrazličitijim manevrima i zadivljujućom snagom nastoji da se oslobodi. U tim trenucima svaka brzopletost, nervoza ili pokušaj da šarana bez zamaranja izvučete, mogu samo da smetaju.

Lov šarana počinje od ranog proleća. Glavna sezona je kraj leta. Međutim, dobri ribolovni rezultati postižu se i petnaestak dana nakon mrešćenja. Nailaskom hladnih kiša, slane i pravih mrazeva, šaran se sprema na zimovanje. U grupama traži duboka i muljevita mesta za krtog. Zariveni u mulj jedan do drugog, prespavaju zimu, pri čemu im masno tkivo nakupljeno tokom leta, obezbeđuje neophodne životne potrebe do prolećnog buđenja.

Šaran se uglavnom lovi dubinski – na čekanje. Ali, dobri rezultati na mirnim vodama postižu se i lovom na plovak, pogotovo ako se dubina mamca podesi u slojeve vode kojima se tog dana šaran kreće. U ribnjacima, na kanalima i uopšte na tihim vodama, olovni uteg treba da je što manji i obavezno klizajući. Ovo zbog toga što šaran obavezno ispituje, njuši i lizuće mamac sve dok se ne uveri da mu ne „preti“ nikakva opasnost, tada grabi mamac i guta u pokretu. Ako oseti bilo kakav otpor (prevelika težina utega) izbacuje mamac i odlazi što je moguće dalje od mesta gde je poplašen.

Na tekućim vodama šarana treba tražiti tamo gde je podvodno kamenje i ilovačasto, ali nikako muljevito dno. Šaran izbegava mulj i jake matice. Obično je u društvu deverike i platikom. Za bolji ribolov na tekućim i mirnim vodama preporučuje se prihranjivanje. Na mirnim mestima hrana se razbacuje na uskom prostoru, ali u tekućoj vodi stavlja se u žičanu mrežicu ili vrećicu od retkog materijala, koja se potapa nekoliko metara uzvodno od mesta gde se šaran nalazi.

Ako je dno muljevito čestice hrane bi se izgubile u mulju, zato se pribegava visećim (plivajućim) mrežicama s hranom.Uspešno se za prihranjivanje koriste i zemljane lopte veličine čovečije pesnice izmešane sa hlebom, kukuruzom, pšenicom itd. Sve u svemu, prevladava mišljenje da šarana treba primamiti, a nikako tražiti. Prihranjivanje je najuspešnije raskvašenim hlebom, kukuruzom, gnječenim kuvanim krompirom, graškom, konopljanim semenom i pšenicom, bar na dan-dva ranije nego se zabace udice.

Mnogi sportski ribolovci greše kad u lovu na šarana previše nategnu špule na čekrku. U takvim prilikama krupniji primerci kidaju ribolovni konac deblji i od 0.7mm, jer se težina više nego utrostruči prilikom snažnog trzaja. Zato špulna treba da je blago nategnuta – da „driluje“ i pri opterećenju od samo jednog kilograma. Kasnije kad uhvaćenog šarana zamarate postepeno špulnu pritežete ili otpuštate u zavisnosti od otpora koji uhvaćena riba pruža. Lov ovog snažnog borca gotovo je nezamisliv bez meredova – mreže prihvatilice, jer najjači otpor daje u trenutku kada oseti blizinu obale. Taj očajnički pokušaj da spase život treba osujetiti meredovom.

Na stajaćim vodama dobar je mamac korica hleba, uveče i tokom noći (uz uslov da je noćni ribolov dozvoljen). Veličina korice je 2x2 cm, koju sa unutrašnje strane treba probušiti alkicom trokrake udice i nju zakačiti za karabinjer, a vrhove udice utisnuti u sredinu hleba sve dok ne osetite pod prstima da će probiti udicu. Ovaj način ribolova se obavlja bez upotrebe olovnog utega i bez plovka. Kratkim potapanjem montirane korice u vodu, postižete veću težinu mamca i duži zabačaj. U ovakvim prilikama dobro dođe i na sredini probušena kocka šećera kao uteg. Pre početka lova ovim načinom, bacite desetak komadića hleba nek plivaju na mestu pecanja. Zapamtite, neophodna je tišina bez bata nogu, svetlucanja baterijskom lampom, šibicom, cigaretom...

Da je šaran došao na mesto pecanja saznaćete čim čujete coktanje. On najpre kupi mrvice koje otpadaju od bačenog hleba, a onda kreće prema izvoru mrvica – većim komadićima, koje poput usisivača za prašinu uvlači u se. Posmatranjem trbuha ribolovnog konca, ili reflektujućeg staniola na vrhu štapa registrujete ugriz. Ulovljenog šarana izvlačite sa što manje buke. Nikako na štapove ne stavljajte praporce ili nekakve druge zvučne signalizatore.

Hranu na površini vode uzimaju sve dok traje mrak.
Mamci: Mlad ili kuvan stari kukuruz, kuvana pšenica, upola bareni krompir, zeleni grašak, crvena glista, larva vodene bube, bareni pasulj, hlebni valjci, za krupnije primerke komadići sitne ribe, puževi golaći, pa i voće: jagoda, malina, dudinja.

U zatvorenim vodama šaran će pre doći na običan valjak od hleba, kukuruz, krompir i voće, ali na rekama efikasniji su valjci od žutog kukuruznog brašna sa dodacima.

Izvor: Pecaroš

 

[nikouro]

Som

SOM

Najveća je slatkovodna evropska riba koja kad je posluži sreća, može da naraste i do tri metra dužine sa težinom od 250 do 300 kilograma. Građa tela i izgled razlikuju se u mnogome od ostalih slatkovodnih riba. Izrazito velika glava sa dugim brkovima i sitnim očima, pljosnatog je oblika ali mu je trup ovalan, koji se prema repu sužava.Velika usta puna su sitnih zubića. Ispod donje vilice ima dva para kratkih brčića. Koža mu je bez krljušti – sluzava, a boja zavisi od sredine u kojoj živi. Leđa su mu uglavnom tamnozelene, smeđe ili crne boje, a trbuh prljavobeo. Šare po telu su mramoraste.Najradije se zadržava u dubokim virovima sve dok ga glad ne natera da pođe u lov.

Hranu traži u blizini svoje loge u koju se obavezno sit vraća. Nije mnogo hitar i smatra se lenjom ribom, koja radije čeka žrtvu mameći je brkovima. Smatraju ga glupim, ali bez osnove, jer je inteligentniji nego što se misli. Inače je svežder. Za podmirenje „blagoutrobija“ ne prašta ničemu što u vodu dospe i može da mu posluži kao hrana. Jede gliste, puževe golaće, rovce, rakove, ribe, uginulu živinu, barske ptice, pijavice, pa čak i sapun. Izrazito veliki primerci, mogu biti opasni i za kupače.

Sa sigurnošću se zna da prvi započinje zimski san, a poslednji se budi. Izgladneli s proleća masovno izlaze na površinu vode da se osveže kiseonikom. Posle toga, odrasliji primerci se izdvajaju i u parovima traže mesta za mrest, koji počinje od aprila, a traje sve do jula. Ženka izbaci i do 500.000 komada ikre. Nakon toga mužjak brižljivo čuva ikru razgoneći svu ostalu ribu. Posle desetak dana iz ikre izlaze mali somići, ostaju u gnezdu izvesno vreme hraneći se planktonima i sitnijim životinjicama. To traje sve dok ih roditelji ne rasteraju. Odraslim somovima, takođe je svojstven kanibalizam. Događa se da zatru polovinu, pa čak i ceo porod, ukoliko je voda siromašna hranom.
Mlađi somići vrlo brzo rastu. U prvoj godini dostižu težinu od oko 500 grama i dužinu od 20 cm.Primerci od tri kilograma stari su od prilike četiri do pet godina.
Soma s razlogom smatraju noćnom grabljivicom, ali se zna da u lov izlazi rano u zoru i predveče, a ređe i tokom dana. Uveče ga trba čekati na ulasku brzaka u vir, međutim, pred zoru i tokom dana som je u viru ili na izlasku iz vira. Prava somova staništa su na ušćima reka i potoka naročito u vreme kad se od kiša zamute, noseći sa sobom razne insekte, crve i vodozemce. U takvim prilikama prikrada se ispod ušća i sačekuje sve što mu voda donosi. Zna da predveče i u zoru ušćima prilaze i druge ribe u potrazi za hranom ili za osvežavanje kiseonikom, pa im pridružuje i odatle vraća najčešće sit ili okačen na udicu. Na ovakvim mestima, radije napada živu ribu, kederovanu žabu ili raka na plivajućim udicama, nego glistu ili pijavicu zabačenu dubinski – na dno.
Rano s proleća posle zimskog sna zapaženiji rezultati u lovu postižu se blinkerisanjem varalicama (efecet, hajnc, meps), koje treba vući kroz površinske slojeve vode. Lov varalicom ne sme biti brz, već ravnomeran i ujednačen. Slično trba postupiti i sa mrtvom ribicom nameštenom na sistem udica, koju som radije napada nego varalicu.
Treba znati da je som jedina rečna riba – ljubitelj buke, nevremena, kiše, grmljavine...
Dok sve ribe beže u skloništa som izlazi i radoznalo prati šta se to neuobičajeno događa. Tu njegovu slabost koriste profesionalni ribari za lov „bućkom“.
Kad zbog kiše vode nadođu i zamute se, soma treba tražiti blizu obale. U svim ostalim prilikama blizu je glavnim tokovima reka.
Lov ovog slatkovodnog kolosa gotovo je bez uspeha ako se koristi lak i nežan pribor. Neophodna je jaka elastična i dovoljno velika udica sa jednim, dva ili tri kraka i olovni uteg težak tolikko da se suprotstavi snazi vode. Ribolovni konac nikako ne sme biti tanji od 0.50mm. Iako snažan, som je manje borben od šarana, no i pored toga valja ga smireno zamarati sve dok mu na površini vode ugledate belinu trbuha.
Uhvaćenog soma na obalu izvlačite uz pomoć kuke i meredova.
Som se najčešće lovi mamcima na dnu, mada naiđe u vreme mutnih voda i na plovak ukraj obale. U pronalaženju najboljih mesta kao orijentacija neka vam posluže stabla oborena u vodu i druge podvodne prepreke iza kojih se obično skriva. Čest je gost u hladovinama vrba nadnetih nad površinom vode, a tamo gde svega toga nema, sasvim je sigurno zalegao u rupama na dnu reka. Ako napipate takve rupe ili im zante mesta, strpljivo čekajte, naročito po noći. Vrlo uspešno som se lovi i „vodenim zmajem“. U toj prilici najbolji su mamci žive ribice, a potom rovci, durdubci i medicinske pijavice.

​

izvor : Pecaros

 

[Big Moca]

Patuljasti somić

Patuljasti somić

Iz Amerike prenesen je u Evropu u naše vode pre više od 70 godina. Zovu ga još: abisinac, američki patuljasti somić, cvergl, terpan, bulec, terpeš, šuća, manjov...Ima ga u svim nizijskim vodama pa je prenet i u mnoge ritove, bare i mrtvaje. Nastani li se kojim slučajem u ribnjake, prava je napast za mlađ i ikru drugih riba, pogotovu linjaka. Izuzetno je otporan. Za vreme sušnih dana dovoljno mu je malo mulja da preživi i da sačeka kiše i nadolazak vode. Danima može da gladuje.Mraz i hladnoću dobro podnosi, iako nije u vodi
Po obliku tela podseća na soma, ali je sasvim druga vrsta što se očituje po mnogo čemu. U našim vodama vrlo retko dostiže težinu do 600 grama, na glavi ima četiri para brkova, a na leđima masno peraje karakteristično isključivo za salmonidne ribe, međutim, patuljasti somić se ne smatra salmonidom. Koža mu je glatka bez krljušti, mramorirana sivo ili mrko što zavisi od sredine u kojoj živi, trbuh mu je prljavobeo. Na perajima iza glave i na leđima ima po jednu oštru bodlju kojih se treba čuvati. Pri ubodu zadaje intenzivan bol i krvarenje. Živi u jatima. Mresti se u maju i junu. Ženka u posebno pripremljenim gnezdima baci i do 13.000 komada ikre. Mada je patuljasti somić grabljiva riba sopstveni mlađ brižljivo čuva.

Somić je riba dna i hranu traži pretežno noću, ali se uspešno lovi i tokom dana. Hranu uzima čak i kada je sit. Mamac uzima oštro i halapljivo, duboko gutajući udicu. Pre izvlačenja pruža jak otpor. Pošto ne raste veliki lako se izvlače na obalu ili čamac. Primerci od 300-400 grama smatraju se dobrim lovom. Meso mu je vrlo ukusno bilo da je pečeno ili prženo. Za spravljanje riblje čorbe je bez premca, jer je kalorična vrednost njegovog mesa velika. Čorba će biti još ukusnija ako pored somića u njoj ima i druge ribe.
Ulovljen, patuljasti somić u rukama proizvodi zvuke, koji liče na cvrčanje ili škrgut. Peraje sa oštrim bodljama tada su nakostrešene i spremne za ubod. Zato ga pažljivo skidajte sa udice. Lovi se lakim priborom i malim udicama, bez plovka, dubinski sa klizajućim olovom.

Mamci: Crvena i rosna glista, puž golać, komadići ribe i svežeg ili sušenog mesa, komadići repa od raka, sitne ribice, slanina, sitne pijavice i komadići sitnijeg durdubka.

Izvor: Pecaroš

 

[nikouro]

SMUĐ (Stizostedion lucioperca)

Lokalni nazivi: šiljev
Max. dužina: 1,3 m.
Max. težina: 15 kg.
Vreme mresta:
u proleće odmah posle otapanja leda

Navike, stanište, rasprostranjenost

U Evroaziji je najrasprostranjeniji "obični" smuđ, (Stizostedion lucioperca.) Verovatno je nastao u slivu nekadašnjeg pra Dunava, u vreme oticanja oslađenog kontinentalnog mora (Panonskog) ka današnjem Crnom moru. Odatle se proširio po celoj centralnoj, zapadnoj i istočnoj Evropi. Prešao je i u Aziju, preko Urala, a u Severnoj Evropi se proširio skoro do linije polarnog kruga u Skandinaviji. Sasvim je uobičajena riba u Baltičkom moru u njegovom velikom, severnom Botnijskom zalivu, gde je voda oslađena, kao i u oslađenim delovima Crnog i Kaspijskog mora. U našoj zemlji živi u vodama crnomorskog sliva. Mlade jedinke se hrane larvama insekata koje žive u vodi i larvama drugih vrsta riba, a odrasli drugim ribama. Na grabljivi način ishrane prelaze krajem prve godine života. Meso smuđa je ukusno. Cenjen je u sportskom ribolovu. Uzgaja se u toplovodnim ribnjacima, ali za sada u ograničenim količinama. U Evropi se godišnje ulovi više od 10 000 tona smuđa, što svedoči o privrednom značaju te vrste.

Opis i građa:

Prema literaturnim podacima naraste do 1,3 m dužine i do 15 kg mase.Ima dva leđna peraja, koja se dodiruju, ili pak između njih postoji mali međuprostor. Krljušti su sitne. Na bokovima tela smuđ postoji 8 do 12 sivocrnih poprečnih pruga. Na leđnom i repnom peraju su tamne pege, ostala peraja su bez pega i imaju bledožutu boju. Nešto je manje rasprostranjen smuđ kamenjar (Stizostedion volgensi) koji isključivo naseljava pritoke Crnog i Kaspijskog mora: Dunav, Dnjepar, Dnjestar, Don,Volgu i Kuban, sa pritokama. Naraste do 50 cm i 1,4 kg. Mnogi naši ribolovci imaju problema oko razlikovanja "naše" dve vrste smuđa. Evo i nekoliko osnovnih karakteristika po kojima se smuđ i smuđ kamenjar razlikuju: Stizostedion lucioperca - smuđ: zadnji ugao vilica ne doseže nivo zadnje ivice oka. Obrazi (bočni delovi glave) nose krljušt na sebi. Pri vrhu vilica kod adulta nisu uočljivi jaki, očnjacima nalik zubi, dok su kod juvenila oni slabo izraženi. U bočnoj liniji se nalazi 70-83 krljušti. (Stizostedion volgensis) - smuđ kamenjar: zadnji ugao vilica doseže ili premašuje zadnji ugao oka. Bočni delovi glave nisu skroz, već samo mestimično obrasli krljuštima. Pri vrhu vilica nisu izraženi očnjacima nalik, snažni, zašiljeni zubi. U bočnoj liniji se nalazi 80-97 krljušti.

Razmnožavanje:

Smuđ je riba aktivna tokom cele godine kako zimi tako i leti. Optimalna temperatura za njegov život je oko 27 stepeni, a letalna (smrtonosna) oko 35 stepeni. Donja optimalna granica koncentracije kiseonika u vodi za smuđa je oko 6,5 mg/l pri temperaturi vode od 20 stepeni. Prema ovim vrednostima smuđ je otporan na visoke temperature u vodi bogatoj kiseonikom, a vrlo neotporan na deficit kiseonika. Ako se zagade vode, smuđevi stradaju među prvima.Plodnost je 1 000 000 jaja (do 200 000 na kilogram tela ženke). Jaja su sitna, u dijametru imaju 1 do 1,5 mm. Tokom zime je aktivan tokom celog dana, pretežno u priobalju, naročito ako mu vodostaj to omogućava. Mrešćenje pada u proleće, pri temperaturi vode od 12 do 15ºC. Mrest smuđa se odvija ranom zorom, u reci na dubini od 0,5-1m, u struji brzine 0,1-0,2m/s. U jezerima mrest je zabeležen čak na dubinama do 17m. Ukoliko Žive u jezerima gde nema tekuće vode, prilaze obali gde je dno peskovito ili šljunkovito, tražeći pri tome što čistiju i bistriju vodu. Mresni supstrat je najčešĆe šljunak. Na njemu mužjak gradi gnezdo, obično među korenjem biljaka i panjevima, pažljivo očišćenim. Svadbena igra sastoji se u tome da ženka miruje postavljena iznad gnezda, mužjak brzo pliva u krug oko nje na 1 m rastojanja, povremeno prelazeći u potpuno vertikalni položaj. Potom se, naspramno postavljeni, mužjak i ženka snažno tresu plivajući, kad dolazi do mresnog čina, tokom koga i mužjak i ženka jednokratno ispustaju celokupnu kolicinu i mleca i ikre. Jaja se odlažu u gnezda u obliku jama, a čuva ih mužjak. Nakon mresta, ženka se udaljava, a mužjak ostaje da vodi brigu o ikri. Embrion se u jajnim opnama razvija oko nedelju dana. Mladi brzo rastu. Postaju polno zreli sa 3, najčešće sa 4 do 7 godina.Takođe je interesantno da se smuđevi tokom mresta ne hrane, odnosno, ne uzimaju hranu.

Mamci i pribor za lov:

Smuđ hranu traži noću, ali uspešno se lovi u cik zore i predveče. Kada je vreme tmurno, grize i u podne. Mesta gde ima smuđa lako je uočiti, jer sve "pršti" od sitne ribe koja beži od tog grabljivca. Mladi i sitniji primerci u lov polaze grupno i u jednom pravcu. Ako je voda mutna, hranu traži na površini, a u ostalim situacijama je u srednjim slojevima vode ili na dnu. U jesen napušta dubinska skloništa i dolazi u plićake. Lovi se na mestu ili u pokretu. Za njega je važno da u vodi bude dovoljno hrane - manjih riba. Za stanište nije vezan koliko njegov konkurent štuka. Rado izlazi na otvorene vode, pa ga je zbog takvog načina kretanja teže pronaći. Iako je grabljivica i za plenom juriša silovito, mamac uzima obazrivo. Ako otkrijemo u kom je sloju vode, lako je odabrati metod pecanja - plovak ili dubinski. Ako ga lovimo dubinski, olovo se nalazi na kraju osnovnog najlona na dnu. Iznad njega se montiraju jedan ili dva bočna predveza sa mamcima. Najbolji mamac je sitna riba, ali sitniji primerci rado zagrizu i glistu. Na mirnim vodama je bolje koristiti plovak-balerinu. Plovak je manji i lakši nego za štuku , tj. toliko lak da ga keder ne potopi. Preporučuje se da glavni najlon bude plivajući (ako tone, namazati ga parafinom), kako se ne bi mrsio sa najlonom ispod plovka dok keder šeta amo-tamo. Debljina glavnog najlona treba da bude 0,30mm, a podvez upola tanji, jer smuđ ne voli debeo najlon. Smuđ nije žestok borac, pa je mogućnost kidanja mala. Za velike dubine se preporučuje šetajući plovak. Smuđ se uspešno lovi i na varalicu od meke plastike - tvister. Najviše uspeha se postiže belim i žutim tvisterom, sa dvostrukim repom i crvenom glavom. Uspešno se lovi na veliki vobler, povlačenjem iz čamca. Dobri rezultati se postižu i montažom prave ribice kao varalice. Smuđ ponekad dobro grize i na parče ribe (deo do repa), mada je teško utvrditi koje je to vreme. Zato nije na odmet da se jedan štap namamči komadom ribe. Ako se izuzmu kapitalci, smuđ se bori tromo i brzo se zamara. Ponekad, mada retko, dok ga izvlačimo, ugine pa na obalu izvučemo mrtvog smuđa. To se objašnjava tako što on doživi veliki stres (srčani udar) tokom pokušaja da se oslobodi udice.
Mamci su: vijun, brkica, čikov, peš, beovica, sitna živa žaba, punoglavci, crna ritska glista, bela buba, repić od raka.

izvor : Pcelica


​

 

[Big Moca]

Bandar

Bandar

Rod grgeča, čiji je predstavnik bandar, čine još i obični grgeč i prugasti balavac. Svi grgeči naseljavaju tekuće vode crnomorskog sliva, a ima ih i u veštačkim ribnjacima, mrtvajama, ritovima i drugim stajaćicama, zadržavajući se uglavnom u dubinama. Ukusnog su mesa naročito za pripremanje ribljih čorbi, ali su zbog duboko usađenih krljušti i ljigave površine tela vrlo nezgodni za čišćenje.

Bandara u narodu zovu još: bandaš, okun, kostreš, bulja i pekija. Telo mu je zdepasto, tvrdo i široko, boje sivozelene sa tamnim poprečnim šarma. Trbušni deo je svetle bronzanožute boje. Leđno peraje je oštro i bodljikavo, a oči izrazito krupne. Mrest se od marta do maja. Ženke su vrlo izdašne i polože do 300.000 komada ikre. Većini bandarčića nije zagarantovana duboka starost ako u susedstvu imaju štuku, jer ih rado napada mada su bodljikave. Dok je mali, bandar za hranu uzima sitne vodene životinjice i planktone, a kasnije postaje grabljivica, koja napada sitnu ribu, gliste i vodene insekte. U našim vodama retko da naraste teži od 500g, mada u severnim vodama nisu retki primerci i od 2kg. Sitniji bandari lako grizu nabačene mamce i obično postaju plen ribolovaca-početnika, a one krupnije samo dobri i iskusni majstori lako pronalaze loveći ih i po stotinak dnevno. Na tekućim vodama obično su na šljunkovitom dnu, a na jezerima, ritovima i barama, najradije zaposedaju podvodna uzvišenja s razlogom nazvana „grgečkim brežuljcima“.

Tu na padinama tih brežuljaka bandar strpljivo čeka svoj plen. Tamo gde je stajaća voda obrasla trskom i na podvodnim livadama zalaze i na dubine i od 10-15m. Za lov bandara koristite fini pribor. Konac ne treba da je deblji od 0.30mm, a udice od 16-12. Podjednako uspešno na mirnim vodama, možete koristiti plovak ili dubinski lov, a za krupnije primerke upotrebite varalice uz laganu vuču.

Sitniji bandari zagrizu i crviće naročito crveno obojene, a krupniji grozd crvića, naročito ako je koji od crvića na udici živ.

Mamci: Tanka crvena ili rosna glista, puž golać, punoglavac, sasvim sitna ribica ili žabica, komadići riba i meso raka. Za vreme letnjih žega sa uspehom se lovi na prirodne i veštačke mušice.

Izvor: Pecaroš

 

[trim]

Crnomorska haringa

Zanimljiva ribica koja u naše rjeke (Sava,Dunav) dolazi na mrijest a potom se opet vraća u more inače zaštićena vrsta (trajni lovostaj)