Religiozno Licemerstvo

[Servius Tullius]

Znam da deluje bezveze ali moram citirati sebe i ponovo napisati ono što smatram da je bitno, tačnije temu smatram veoma bitnom, jer posle toga je čitava diskusija otišla u potpuno drugom prevcu a ja lično bih voleo kada bi se ona vratila u svoje okvire.

Moram opet koristiti i navesti Jevandjelje na Koine grčkom.

Matej, glava 23
Οὐαὶ ὑμῖν, γραμματεῖς καὶ Φαρισαῖοι ὑποκριταί, ὅτι καθαρίζετε τὸ ἔξωθεν τοῦ ποτηρίου καὶ τῆς παροψίδος, ἔσωθεν δὲ γέμουσιν ἐξ ἁρπαγῆς καὶ ἀκρασίας.

25. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.

Ovde je prevod, Vukov sa nemačkog izvornika ali i ostali posle njega, potpuno neodgovarajući.
Grčka reč koja se koristi u nastarijim rukopisima je ἀκρασίας a koju Vuk prevodi kao nepravda, nepravičnost ima sasvim drugo značenje.
Akrasia je složen filozofski pojam poznat još od Platona i u principu označava sklonost ka samougadjanju, slabost volje , nedostatak samokontrole, raspuštenost, činjenju nečega ne zato što je razumno ili dobro već zato što nam godi, trenutno prepuštanje nekom porivu posebno onih proisteklih iz uživanja i sl.
Dakle Gospod ne prebacuje sadukejima i farisejima samo grabežljivost i nepravdu, to čini u sledećim stihovima a ne u ovom konkretno, već i duhovnu slabost, nesposobnost ispravnog procenjivanja zbog podložnosti niskim porivima. Tačnije on kritikuje nedostatak zdravog razuma i nesposobnost ispravnog procenjivanja i razlučivanja bitnog od nebitnog.
Dakle licemerje ne da je samo hipokrizija tj. pretvaranje ili pritvornost i dvoličnost no i jedan vid slabosti razumske i duhovne.

Elem, problem licemerstva, sa kojim se inače svi mi više ili manje uspešno nosimo kao i njemu slični ili srodni duhovni nedostaci i mane kao što su dvoličnost, slabosti voljne, umne, osećajne itd. je zapravo duhovni problem ili možda bolje reći poremečaj patološke prirode. Jednostavno ne samo da smo duhovno i duševno oštećeni nakod pada Adamvog i Evinog u prvobitni greh no i razumski, umno.

Naš razum je bolestan a u psihološkom smislu niže, nagonske funkcije su preuzele dominantnu ulogu pa su tako id i ego postali žižna tačka kroz koju doživljavamo sebe a ne ono što se u psihologiji obično naziva nad-ja.
Pošto nam je razum oštećen još prilikom grehopada kada su ga i Adam i Eva ignorisali dopustivši da obmanom i lažju budu prevareni , mi smo postali nesposobni da shvatimo Promisli Božije sve više se udaljavajući od Gospoda Boga dodajući i stalno čineći nova sagrešenja.
Da bi cela ta situacija u kojoj smo se kao pala ljudska bića našli bila još gora i volja, osnovna duhovna i razumska alatka, je takodje obolela i postala slaba odbrana pred bujicom nagona, zlih pomisli i na kraju krajeva i zlih duhova.
Dakako sve ovo je bilo poznato i apostolima a najbolje je to sažeo Pavle u

Rim. 7, 14-25
„Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u ropstvo grehu.
Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim.
Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar.
Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni.
Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mojem;
jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.
Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim.
A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni.
Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno.
Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku;
ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega,
i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim.
Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?
Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista Gospoda našega.
Tako, dakle, ja sam umom služim zakonu Božijemu, a telom zakonu greha“

 

[Laodikeja]

Borba sa samim sobom bila je poznata apostolima, i oni kao ljudi sa ljudskim nagonima su osecali tezinu borbe sa grehom... ALI, ovo ne znaci da su gresili, jer tada ni ne bi obavljali sluzbu na koju su bili pozvani jer bi u njima bio greh, i oni bi bili sluge djavola, a to znamo jer na drugom mestu biblija kaze:

"Koji god u Njemu stoji ne greši; koji god greši ne vide Ga niti Ga pozna.
Dečice! Niko da vas ne vara: koji pravdu tvori pravednik je, kao što je On pravedan;
Koji tvori greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se javi Sin Božji da raskopa dela đavolja" ( 1 Jovanova 3. 6 - 8 )

Dakle, biblija poznaje samo dve realnosti ili tipova ljudi koje definise izrazima "GRESNICI ILI BEZBOZNICI" i na drugom mestu "PRAVEDNICI KOJI SE BORE U DOBROJ BORBI VERE"

Ovaj izraz "dobra borba vere" podrazumeva borbu sa grehom coveka koji u zajednici sa Bogom pobedjuje.

Dobra borba vere je borba u pobedjivanju.

 

[tripo 41]

Borba sa samim sobom bila je poznata apostolima, i oni kao ljudi sa ljudskim nagonima su osecali tezinu borbe sa grehom... ALI, ovo ne znaci da su gresili, jer tada ni ne bi obavljali sluzbu na koju su bili pozvani jer bi u njima bio greh, i oni bi bili sluge djavola, a to znamo jer na drugom mestu biblija kaze:

Pa Mire negira da se može dosegnuti savršenstvo kao što ga imaju Otac i Isus.

Znači da je po njemu Bog dao zakon koji ne može da se drži tačnije ispuni.

Šta drugo očekivati od njih nego da hule na Boga. Ko ovdje ne dosegne savršenstvo neće ga ni gore.

Neće biti spasen. Dokaz da oni formalno vjeruju Bogu, a istinski ne.

 

[Servius Tullius]

Prva saborna poslanica svetoga apostola Jovana bogoslova


8. Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama.

9. Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

10. Ako rečemo da ne sagriješismo, gradimo ga lažom, i riječ njegova nije u nama.

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA (deo)

JUSTIN ĆELIJSKI


1,8

Kao što je Svetlost u Hristu, tako je tama u nama. Tama od greha. Tama greha je razlivena po svakom ljudskom biću bez izuzetka, zato nijedan čovek, pa ni „najveći između rođenih od žena“ nije „svetlost istinita“. „Svetlost istinita“ je samo ono ljudsko biće koje je potpuno bez greha: bezgrešno. A takvo jedino biće u rodu ljudskom jeste Bogočovek Hristos (sr. Jn. 1,8-9). Štaviše, zbog prisutnosti tame u prirodi nijedan čovek nije ne samo „istinita svetlost“, nego „svetlost“ uopšte. Zato se i za Preteču veli: „On ne beše svetlost“ (Jn. 1,8). To osećanje i to saznanje da je sve ljudsko pod grehom i u grehu, osnovno je u istinskom čovekopoznanju, pogotovu u hrišćanskoj antropologiji. Ko suprotno uči, sebe vara, i nema istine u njemu. Svako drugo učenje o čoveku – lažno je. A takvo je humanističko učenje o čoveku: ono apoteizira čoveka u njegovoj datosti, nepročišćenoj i neočišćenoj od greha i njegovih zlosila. Humanizam je uopšte idolopoklonstvo najgore vrste, jer je čovekopoklonstvo. Zasnovan na načelu: čovek je po prirodi dobar i sam sebi dovoljan, – on zastupa najtragičniju neistinu, koja je tolike tragedije izazvala u svetu humanističke nauke, prosvete, kulture. Jer ih je to odvelo do takvog gordog samohvalisanja, i veličanja čoveka kao takvog, da su odrekli i samo postojanje greha. „Nema greha“, – to je jedna od osnovnih etičkih maksima humanističkih. A sama ljudska stvarnost toliko je prepuna nedostataka, mana, pukotina, tragedija, da najrečitije svedoči o prisustvu negativnih, rušilačkih sila u čoveku, koje i nisu drugo do sile greha. To i humanizam priznaje posredno svojom teorijom o progresu, koji treba da ljude izleči od svih negativiteta, nedostataka, mana, zlosila. Samo, takav lek, takvo spasavanje čoveka samim sobom, liči na davljenika koji sebe hoće da spase na taj način što diže sebe za kosu. I – brzo se udavi, razume se. Nema tragičnijeg shvatanja čoveka, i postupanja sa čovekom, od humanističkog. Jer odvodi ljude u najstrašnije katastrofe. Stoga sveti Filosof, istinski poznavalac čoveka i prirode ljudske, savetuje: „Ako rečemo da greha – ἁμαρτίαν – nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama – ἡ ἀλήθεια ἐν ἡμῖν οὐκ ἔστιν“.[4] – I zaista, niko tako ne vara sebe, kao humanisti, kao čovekopoklonici svih vrsta. U njima nema istine o čoveku.

1,9

Istina o čovenu je na suprotnoj strani: u osećanju i saznanju i priznanju da su svi ljudi pod grehom i u grehu. Jer samo to osećanje, to saznanje, to priznanje pobuđuje ljude da traže spasenje od greha i njegovih zlosila, da traže Spasitelja. A Spasitelj od greha može biti samo onaj koji je bez greha. Takav nije niko od ljudi; takav je u rodu ljudskom samo Bog i Gopod naš Isus Hristos. Svedok toga je – svekoliko iskustvo roda ljudskog. Svi ostali takozvani „spasioci“ čovečanstva, samozvanci su, samohvalisavci su, jer svi bez izuzetka spasavaju i leče ćoveka od njegovih površinskih, kožnih oboljenja, ali ne i od njegove glavne, suštinske bolesti, bolesti bića njegovog: greha, i u grehu – smrti. Zato je za sve njih: smrt – neophodnost ljudskog bića. A ovo tvrđenje uključuje u sebi još i ovo: greh je neophodnost. Na takim apsurdnostima graditi dom čovekova bića i prosperiteta, tragičan je poduhvat, koji se uvek završava katastrofom. Izlaz iz toga je jedan: nepristrasno gledanje u čoveka, u njegove stvarnosti, i sagledanje konkretno prisutnih u njemu, i razlivenih po biću njegovom, zlosila greha; konstatovanje toga, i priznanje da nas od toga može spasiti samo bezgrešni Bogočovek Hristos. Takvo priznanje, takvo ispovedanje pobuđuje čovekoljubivog i svepravednog Gospoda, da nam pritekne u pomoć i – spase nas od greha. Bez tog priznanja On ne dolazi, da ne bi nametao Sebe silom, i time uništio u čoveku slobodu i ljubav, na kojima čovek stoji, i radi kojih i postoji. Bogočovek je savršeno pravedan; to Mu daje i pravo i vlast da oprašta grehe. A usto, savršena bogočovečanska pravednost daje Mu moć te može opraštati grehe, i otpuštati. A to je moć koju ima samo Bezgrešni Bogočovek. Sveti Bogoslov blagovesti: „Ako priznajemo – ὁμολογῶμεν – grehe svoje, veran je i pravedan (πιστός ἐστι καὶ δίκαιος) da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde“. Πιστός: veran, čemu? veran čoveku, iz ljubavi veran: veran bogolikoj duši čovekovoj; veruje da ona oslobođena greha, može čoveka odvesti kroz evanđelske podvige u božansko savršenstvo; veruje da čovek može izraditi iz sebe „čoveka savršena“, da može biti divan: i pobožan, i pravedan, i istinoljubiv, i dobar, i krotak, i svim svetim vrlinama ukrašen. Od nas se traži jedno: priznanje da smo grešni, a sve ostalo čini On, čovekoljubac jedini, i Spasitelj jedini: otpušta grehe, očišćava nas od svake nepravde; i kao „pravedan i veran“ daje nam božanske sile da istrajemo u novom životu, životu „u pravdi i svetinji istine“ (Ef. 5,24).

1,10

„Ako rečemo da ne sagrešismo, gradimo ga lažom – ψεύστην ποιοῦμεν αὐτὸν, – i reč njegova nije u nama“. Spasitelj je došao u naš svet, da nas spase od greha. On to sam neprestano naglašava u svome Evanđelju. Ako pak mi stanemo tvrditi da ne sagrešismo, da nemamo greha, onda Spasitelja pravimo lažljivcem. Jer kaže da je došao da nas spase od greha, a mi grehe nemamo. On je došao u svet, zato što smo grešni, robovi greha i smrti. Priznajemo li grešnost svoju, mi priznajemo potrebu za Spasiteljem i spasenjem. Onda je „reč Njegova u nama“. A reč Njegova je Evanđelje njegovo, Evanđelje spasenja. Čovekopoklonici govore: mi greha nemamo, kakav nam je Spasitelj potreban? Nije nam potreban Spasitelj, jer nema od čega da nas spasava. Ako imamo neke nedostatke, mi ćemo to ispraviti prosvetom, kulturom, naukom, tehnikom. Bog nam uopšte nije potreban. – Tako čovekopoklonici oglašuju Spasitelja za samohvalisavog lažljivca, i time za neprijatelja čovečanstva.

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom I

DEO DRUGI – ODELJAK PRVI

„Sagrešivši, čovek je duboko povredio svoju prirodu. Sveto Pismo tvrdi da je greh tako duboko potresao i rastrojio čovekovu prirodu da je čovek oslabio za dobro, te i kad hoće ne može učiniti dobro, a ne može ga učiniti upravo zato što greh ima silan uticaj na prirodu čovekovu. Osim toga, da greh nije tako jako povredio prirodu čovekovu, ne bi bilo potrebe da se Jedinorodni Sin Božji ovaploti, dođe u svet kao Spasitelj i traži od nas potpun telesni i duhovni preporod...

Pošto su u stanju nevinosti svi ljudi bili u Adamu, to čim je on sagrešio, sagrešili su s njim svi, i ušli u stanje grehovno, bivši podvrgnuti ne samo grehu nego i kazni za greh. Stoga se sa ovim grehom i mi začinjemo u utrobi majke i rađamo...

Otuda se u svakome zbog greha javljaju razum i volja povređeni. Uostalom, ma da je ljudska volja i povređena prvorodnim grehom, ipak (saglasno misli svetog Vasilija Velikog) još i sada do volje svakoga stoji da bude dobar i čedo Božje, ili zao i sin đavola...

Jer iz svetog Otkrivenja i učenja stare Crkve znamo da blagodat, koja se kroz Gospoda Hrista daje palom čoveku, ne dejstvuje mehanički, ne daje osvećenje i spasenje odjednom i za tren oka, nego posteleno proniče sve psihofizičke sile čovekove srazmerno njegovom ličnom podvigu u novom životu, te ga tako istovremeno i leči od svih grehovnih neduga i osvećuje u svima mislima, osećanjima, željama i delima. Neosnovano je preuveličavanje misliti i tvrditi da u preporođenih nema apsolutno nikakvih ostataka grehovnih neduga kada hristoljubljeni tajnovidac jasno uči: Ako rečemo da greha nemamo (ότι άμαρτίαν οΰκ εχομεν), sebe varamo i istine nema u nama; i veliki Apostol naroda piše: Dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim. Ako pak činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji obitava u meni (ή οικούσα έν έμοΐ αμαρτία)..."

 

[tripo 41]

Prva saborna poslanica svetoga apostola Jovana bogoslova


8. Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama.

9. Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

10. Ako rečemo da ne sagriješismo, gradimo ga lažom, i riječ njegova nije u nama.

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA ( deo)

JUSTIN ĆELIJSKI

Ovo nema nikakve veze sa temom.

 

[Servius Tullius]

Ima itekako.
Govori o samozabludnom stanju ljudskog duha koji negira svoju ogrehovljenu, povredjenu i slabu prirodu, štaviše povladjuje joj.

Kao i u Mateju, glava 23

25. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.

što ukazuje na duhovnu slabost, samozavaravanje, samougadjanje i samopovladivanje – akrasiju.

Jovan nas upućuje na

9. Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

A ako ne učinimo to

10. Ako rečemo da ne sagriješismo, gradimo ga lažom, i riječ njegova nije u nama.

Ti dakle misliš da to nije licemerje?

 

[tripo 41]

Ima itekako.
Govori o samozabludnom stanju ljudskog duha koji negira svoju ogrehovljenu, povredjenu i slabu prirodu, štaviše povladjuje joj.

To je netačno, svako je svestan grešnosti, a fariseji jesu negirali da griješe, dakle oni su smatrali da su postali savršeni.

Kao i u Mateju, glava 23

25. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.

što ukazuje na duhovnu slabost, samozavaravanje, samougadjanje i samopovladivanje – akrasiju.

Pa to je licemjesrtvo.

9. Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

A ako ne učinimo to

10. Ako rečemo da ne sagriješismo, gradimo ga lažom, i riječ njegova nije u nama.

Ti dakle misliš da to nije licemerje?

Ono iz Mateja jeste.

8. Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama.

9. Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

10. Ako rečemo da ne sagriješismo, gradimo ga lažom, i riječ njegova nije u nama.

Ovi stihovi ne govore o licemjerstvu, jer to može da kaže i čovjek koji čini grijeh.

Licemjerstvo je kada je čovjek izvana ne čini grijeh, a ne da neko misli da ne griješi. To može biti neko ko je spolja dobar, ali i nije, čini grijeh.

Dakle licemjerstvo je ono što sam rekao. I samo to, ostalo može da bude dokaz manifestacija licemjerstva.

 

[DarthShone]

Kao što je Svetlost u Hristu, tako je tama u nama. Tama od greha. Tama greha je razlivena po svakom ljudskom biću bez izuzetka, zato nijedan čovek, pa ni „najveći između rođenih od žena“ nije „svetlost istinita“. „Svetlost istinita“ je samo ono ljudsko biće koje je potpuno bez greha: bezgrešno. A takvo jedino biće u rodu ljudskom jeste Bogočovek Hristos (sr. Jn. 1,8-9). Štaviše, zbog prisutnosti tame u prirodi nijedan čovek nije ne samo „istinita svetlost“, nego „svetlost“ uopšte. Zato se i za Preteču veli: „On ne beše svetlost“ (Jn. 1,8). To osećanje i to saznanje da je sve ljudsko pod grehom i u grehu, osnovno je u istinskom čovekopoznanju, pogotovu u hrišćanskoj antropologiji. Ko suprotno uči, sebe vara, i nema istine u njemu. Svako drugo učenje o čoveku – lažno je.

Iako bih kao Katolik, shvaćeno to olako, kako to samo pojedinci i neke zajednice umeju, trebao da se ne složim sa Justinom Ćelijskim zbog njegovog u drugim delima izraženog, reklo bi se antirimskog stava, ja se ipak u potpunosti slažem sa njegovim rečima. Ponajviše što on razotkriva svu lažnost i rekao bih satansku prevarnost humanizma, tačnije "humanizma". Kao i svu nseagledivu opasnost držanja bilo kog čoveka i njegovog učenja "svetlošću istinitom".

Ovim rečima, Justin Ćelijski doslovno razotkriva one zajednice koje uče kako je njihov osnivač, ili one same, nosilac "svetlosti istinite"kao lažne i opasne, one koje iz samo njima znanih razloga negiraju tamu koju svaki čovek (i žena) po grehu Adamovu nosi u sebi i nikako ne može biti "svetlost istinita.

Posebno ako se u obzir uzme da mi zaista jesmo pod grehom iu grehu. A to i jeste, kako si lepo citirao Justina Popovića Ćelijskog, i osnova istinskog samospoznanja., šta više i spasenja. Jer da nije tako, čemu bi onda trebalo spasenje naše.

Otuda se u svakome zbog greha javljaju razum i volja povređeni. Uostalom, ma da je ljudska volja i povređena prvorodnim grehom, ipak (saglasno misli svetog Vasilija Velikog) još i sada do volje svakoga stoji da bude dobar i čedo Božje, ili zao i sin đavola...

Jer iz svetog Otkrivenja i učenja stare Crkve znamo da blagodat, koja se kroz Gospoda Hrista daje palom čoveku, ne dejstvuje mehanički, ne daje osvećenje i spasenje odjednom i za tren oka, nego posteleno proniče sve psihofizičke sile čovekove srazmerno njegovom ličnom podvigu u novom životu, te ga tako istovremeno i leči od svih grehovnih neduga i osvećuje u svima mislima, osećanjima, željama i delima. Neosnovano je preuveličavanje misliti i tvrditi da u preporođenih nema apsolutno nikakvih ostataka grehovnih neduga kada hristoljubljeni tajnovidac jasno uči: Ako rečemo da greha nemamo (ότι άμαρτίαν οΰκ εχομεν), sebe varamo i istine nema u nama; i veliki Apostol naroda piše: Dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim. Ako pak činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji obitava u meni (ή οικούσα έν έμοΐ αμαρτία)..."

I sa ovim se kao Hrišnanin slažem u poptunosti. Uostalom, to što si napisao i jeste Nauka Crkve od njenih nastanaka. i u tome su i Rim i sve pomesne Crkve saglasni. Greh je toliko ranio čovekovu prirodu da je spasenje jedino moralo da dođe od Boga, koji je za nas i naše grehe sebe prineo kao pomirnicu, pribivši ono što nas je optuživalo i protiv nas bilo na Krst.

Ima itekako.
Govori o samozabludnom stanju ljudskog duha koji negira svoju ogrehovljenu, povredjenu i slabu prirodu, štaviše povladjuje joj.

Kao i u Mateju, glava 23

25. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.

što ukazuje na duhovnu slabost, samozavaravanje, samougadjanje i samopovladivanje – akrasiju.

Jovan nas upućuje na

9. Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

A ako ne učinimo to

10. Ako rečemo da ne sagriješismo, gradimo ga lažom, i riječ njegova nije u nama.

Naravno da je tako. Čovek oduvek sam sebe zavarava, i iznalazi načina da svoju grešnu prirodu sakrije pred sobom i pred drugima. Ali pred Bogom mu je to nemoguće. To čini tako što recimo tvrdi da ga doslovno čitanje, samostalno tumačenje Svetih Pisama, ili sleđenje zakona, suprotno onom što sama Pisma kažu, ispravnijim, bezgrešnijim od drugih. U ovome je sva suština i dokaz ko zaista jeste Crkva Božija, a ko se samo tako naziva.

Onaj ko uči, i još za to "nalazi" opravdanja u Pismima da je neko od nas smrtnika grešnih nosioc "svetlosti", ili da je za spasenje potrebno biti savršen po ljudskoj volji, tačnije da mi sami ponavljanjem da verujemo u Hrista možemo sledeći pravila postići takvo "savršenstvo" da ćemo se naći spašenima i od greha očišćenima laže i zavarava sebe, što je najgore zavrava i zavodi druge.

Ti dakle misliš da to nije licemerje?

Ne znam da li misli, ili ne. Način na koji onaj kome si uputio pitanje, i njemu slični govore, ili izbegavaju da govore o grešnosti čoveka, sasvim sigurno pokazuje šta oni u stvari smatraju licemerjem. A to sasvim sigurno nije ono što mi držimo licemerejem, verskim posebno.

 

[Servius Tullius]

Ako se ne varam tripo 41 ti licemerstvo ograničavaš na podmuklu dvoličnost i pritvornost srca mada se u Sv. Pismu shvata u širem smislu, kako u N. Zavetu tako i u Starom.

Matej glava 23 izričito označava kao licemerstvo sledeće

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i zemlju da bi prisvojili jednog, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenim, udvoje većim od sebe.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste šta je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zidate grobove prorocima i krasite rake pravednika

Luka glava 11 je izričit samo jednom

44. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao sakriveni grobovi po kojima ljudi idu i ne znadu ih.

Dok se kod Mateja grobovi pominju kao spolja lepi a iznutra puni nečistote, kod Luke su oni opisani kao skriveni, neuočljivi pogledu upozoravajući nas na licemerje drugačije ispoljeno no ono na koje nam Matej skreće pažnju.
Meni se ovakav opis kod Luke čini više odgovarajućim za ono što smatram da licemerje jeste - podmukla, prikrivena intencionalnost kojoj je čovek po prirodi svog srca ogrezlog u grehu sklon makar to bilo i protivno razumu.

DarthShone - Justin jeste bio veliki zagovornik protiv ekumenizma i razgovora o približavanju medjucrkvenom ali je svoje stavove i razložno obrazlagao razumljivom bogoslovskom argumentacijom a ne nekom drugom neprimerenom.
Takodje njegovo bogoslovlje je bilo uvek okrenuto ka Ocima Crkve i nije bio sklon modernističkoj teologiji, tkz. Pariskoj ili Sorbonskoj školi, koja je danas preovladjujuća i najglasnija.Uvek se prvenstveno držao patristike, Svetootačkog predanja i Sv. Pisma i nije menjao i prilagodjavao svoje stavove ni teološke ni sekularne.
O modernom društvu i njegovim kvazi-humanističkim temeljima imao je izuzetno negativan i odbojan stav.
Što se tiče grehopada i učenja o čovekovoj paloj prirodi crkveno učenje je dosta slično mada postoje neke sotirološke razlike ali o tome drugi put.

 

[DarthShone]

DarthShone - Justin jeste bio veliki zagovornik protiv ekumenizma i razgovora o približavanju medjucrkvenom ali je svoje stavove i razložno obrazlagao razumljivom bogoslovskom argumentacijom a ne nekom drugom neprimerenom.
Takodje njegovo bogoslovlje je bilo uvek okrenuto ka Ocima Crkve i nije bio sklon modernističkoj teologiji, tkz. Pariskoj ili Sorbonskoj školi, koja je danas preovladjujuća i najglasnija.Uvek se prvenstveno držao patristike, Svetootačkog predanja i Sv. Pisma i nije menjao i prilagodjavao svoje stavove ni teološke ni sekularne.
O modernom društvu i njegovim kvazi-humanističkim temeljima imao je izuzetno negativan i odbojan stav.
Što se tiče grehopada i učenja o čovekovoj paloj prirodi crkveno učenje je dosta slično mada postoje neke sotirološke razlike ali o tome drugi put.

Serivus, čitao sam Justina i ako mu se priđe sa predubeđenjima, ostavlja utisak zelota koji se protivi dijalogu crkava, iz čisto nacionalističkih stavova. Ali, ako se čistog srca i otvorenog uma pristupi njegovim delima, posebno ako se u razmišljanje uzme ono u šta se dijalog, tačnije "dijalog" pretvorio i na šta Crkva, posebno u zapadnim državama, (Nemačka, SAD) počinje da liči, i kakve sve negativne posledice isti ima, onda ne samo da je Justin bio u pravu, nego je skoro proročki pisao. Nikakva modernistička teologija tu ne može da promeni, ili zamaskira istinu. Jer sve ovo je postojalo i pre, mi se od samog početka borimo sa uticajem svetovnog i "humanističkog" onog što na prvi pogled navodno oslobađa, dok u stvari porobljava.

Što se tiče njegovog odnosa prema modernom društvu i pseudo humanizmu istog, i tu se slažem sa njime. Naravno, niko ne negira prednosti koje smo razvojem tehnologije i ostalog zadobili, ali je pitanje po kojoj ceni. Lično mi se čini previsokoj.

Što se tiče sotiroloških razlika, koje zaista, na žalost postoje, njihove uzroke treba nalaziti u preteranom oslanjanju na skolastiku na zapadu, a ona kao što se i zna, može često biti kruta i odvesti u zamagljivanje onog drugog, mističnog aspekta.