Član
- Učlanjen(a)
- 16.12.2012
- Poruka
- 954
35. Ugrožena sloboda savesti
Protestanti su danas mnogo naklonjeniji katolicizmu nego ranijih godina. U zemljama u kojima katolicizam nema prevlast i u kojima njegov kler zauzima pomirljiv stav s ciljem da poveća svoj uticaj, zapaža se sve veća ravnodušnost prema doktrinama koje protestantizam dele od rimske hijerarhije; kao da sve više jača uverenje da se ta dva krila hrišćanstva toliko i ne razlikuju prema osnovnim verovanjima koliko se pretpostavljalo i da bi malo popuštanja od strane protestanata moglo dovesti do boljeg razumevanja s Rimom. Bilo je vremena kada su protestanti visoko cenili slobodu savesti koju su stekli uz tako visoku cenu. Oni su svoju decu učili da se gnušaju Rima i smatrali da je izgrađivanje sklada s Rimom ravno neverstvu Hristu. Međutim, koliko su drugačija osećanja koja se danas izražavaju!
Branioci papske hijerarhije izjavljuju da je Crkva bila oklevetana, a protestantski svet sklon je da prihvati tu izjavu. Mnogi smatraju da je nepravedno osuđivati današnju Crkvu zbog sramnih i nerazumnih dela koja su obeležila njenu vladavinu u razdoblju neznanja i duhovne tame. Oni opravdavaju njenu strašnu surovost, prikazujući je kao posledicu varvarstva toga vremena i tvrde da je uticaj savremene civilizacije promenio njena osećanja.
Da li su ti ljudi zaboravili tvrđenje Rima da je nepogrešiv, tvrđenje koje je ova ohola sila ponavljala više od osam stotina godina? Umesto sa bude zaboravljeno, ovo tvrđenje je u devetnaestom stoleću bilo još odlučnije naglašeno nego ikada pre toga. Sve dok Rim tvrdi da »Crkva nikada nije pogrešila, niti će, prema Svetome pismu, ikada pogrešiti« (John L. von Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, book 3, century 11, part 2, ch. 2, section 9, note 17) – kako bi se onda mogla odreći načela koja su usmeravala njeno ponašanje u prošlim vekovima?
Rimska Crkva nikada se neće odreći svoga tvrđenja da je nepogrešiva. Sve što je učinila prilikom progonstva vernika, koji se nisu slagali s njenim dogmama, ona proglašava opravdanim, i zar ne bi ponovila ista dela kada bi za to ponovo imala priliku? Kada bi ograničenja, koja joj sada postavlja svetovna vlast, bila uklonjena, kada bi Rim povratio svoju nekadašnju vlast, veoma brzo nastupilo bi oživljavanje njegove nekadašnje tiranije i progonstva.
Dobro poznati pisac ovako opisuje ponašanje rimske hijerarhije, kada je reč o slobodi savesti i posebno o opasnostima koje prete Sjedinjenim Državama od uspeha njene politike:
»Ima mnogo onih koji su raspoloženi da svaki strah od rimokatoličanstva u Sjedinjenim Državama pripišu ograničenosti ili nedoraslosti. Oni u karakteru ili ponašanju Rima ne zapažaju ništa što bi se kosilo s našim slobodnim ustanovama, niti nalaze išta zloslutno u njegovom rastenju. Uporedimo najpre neka osnovna načela naše vlasti s onima Rimokatoličke crkve!
Ustav Sjedinjenih Država garantuje slobodu savesti. To je ono što je najosnovnije i najdraže svima nama. Papa Pije IX u svojoj poslanici od 15. avgusta 1854. godine kaže: ‘Apsurdne i pogrešne doktrine ili prazni razgovori o odbrani slobode savesti predstavljaju krajnje pogubnu zabludu – kugu, od koje bismo se najviše morali plašiti u državi.’ Isti papa, u svojoj encikliki od 8. decembra 1864. godine anatemiše ‘one koji zahtevaju slobodu savesti i verskog bogosluženja’, kao i sve one ‘koji tvrde da se Crkva ne bi smela služiti silom’.
Miroljubivi ton Rima u Sjedinjenim Državama ne znači promenu njegovog srca. Rim je tolerantan tamo gde je nemoćan. Biskup O’Konor kaže: ‘Verska sloboda se samo toleriše sve dok se drukčije ne može postupati bez opasnosti po katolički svet’… Nadbiskup iz Sent Luisa jednom je izjavio: ‘Jeres i neverovanje su greh pa u hrišćanskim zemljama kao što su Italija i Španija, na primer, u kojima su svi stanovnici katolici i u kojima je katolička religija bitan deo zemaljskih zakona, bivaju kažnjavani kao i svaki drugi zločin’…
Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u Katoličkoj crkvi polaže zakletvu vernosti papi, u kojoj se pojavljuju i sledeće reči: ‘Jeretike, šizmatike i buntovnike protiv našeg navedenog gospodara – pape – ili njegovih gore navedenih naslednika, ja ću progoniti i najenergičnije im se protiviti’.« (Josiah Strong, Our Country, ch. 5, pars. 2-4)
Istina je da ima iskrenih hrišćana u rimokatoličkoj verskoj zajednici. Hiljade vernika te Crkve služe Bogu u skladu sa celokupnom svetlošću koju imaju. Njima nije dozvoljen pristup Božjoj Reči i zato ne mogu da prepoznaju istinu. Oni nikada nisu videli razliku između žive službe iz celog srca i praznih formi i ceremonija. Bog s nežnim saučešćem posmatra te duše, koje su vaspitane u veri koja je prožeta obmanama i ne zadovoljava potrebe srca. On će učiniti da zraci svetlosti probiju duboku tamu koja ih okružuje. On će im otkriti istinu kakva je u Isusu, i mnogi će preći na stranu Njegovog naroda.
Međutim, katolicizam kao sistem nije se danas ništa više uskladio s Hristovim jevanđeljem, nego u bilo kojem proteklom razdoblju u svojoj istoriji. Protestantske Crkve nalaze se u velikoj tami, jer bi inače prepoznale znake vremena. Rimska crkva je dalekosežna u svojim planovima i načinu delovanja. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i poveća svoju moć da bi se pripremila za surovu i odlučnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da obnovi progonstva i ukine sve što je protestantizam postigao. Katolicizam napreduje u svim oblastima. Sve veći broj njegovih crkava i kapela podiže se u protestantskim zemljama! Pogledajte kakvu popularnost uživaju njegove visoke škole i seminari u Americi, koje protestanti tako obilno pomažu! Razmotrite jačanje ritualizma u Engleskoj (Ritualisti su verska stranka, osnovana 1833. godine u Oxfordu, koja traži sjedinjenje katolika i anglikanaca – prim. prev) i sve češće prelaženje protestanata u katolicizam! Sve ove pojave treba da zabrinu one ljude koji cene čista načela jevanđelja!
Protestanti su se potajno dogovarali s pristalicama Rima i pružali im svoju pomoć, bili su spremni na kompromise i ustupke kojima su iznenađivali i same papiste, jer su im bili nerazumljivi. Ljudi jednostavno ne žele da vide pravi karakter klerikalizma i opasnosti koje prete od njegove prevlasti. Zato narod mora da ustane i usprotiviti se napredovanju tog najopasnijeg neprijatelja građanske i verske slobode.
Mnogi protestanti misle da je katolička religija neprivlačna i da njena bogosluženja predstavljaju samo dosadno i besmisleno obavljanje ceremonija. I tu nisu u pravu! Iako je katolicizam utemeljen na obmanama, to nije nikakva gruba ili nevešta prevara. Verske službe Rimske crkve predstavljaju najimpresivniji ceremonijal koji se može zamisliti. Svojim sjajem, raskošnošću i svečanim obredima mogu da očaraju čovekova čula i ućutkaju glas razuma i savesti. Oko je očarano. Raskošne crkve, veličanstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni relikvijari, odabrane slike i umetničke skulpture, sve to deluje na smisao za lepo. I uho je zarobljeno. Muzika je nenadmašna. Bogati i svečani zvuci orgulja, sjedinjeni s melodijom mnogih glasova, koji se uzdižu prema visokim kupolama i odjekuju među kolonadama velelepnih katedrala, neminovno ispunjavaju srca strahopoštovanjem i divljenjem.
Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, kojima se samo naizgled zadovoljavaju čežnje duša opterećenih grehom, mogu da posluže kao dokaz unutrašnje iskvarenosti. Hristovoj religiji nije potrebna takva privlačnost da bi je preporučila. U svetlosti koja dopire s krsta, istinsko hrišćanstvo izgleda tako čisto i privlačno da nikakvo spoljašnje ukrašavanje ne bi moglo da mu poveća istinsku vrednost. Pred Bogom je na ceni lepota svetosti, krotkoga i tihoga duha.
Sjajan stil nije uvek dokaz neporočnih, uzvišenih misli. Smisao za umetnost, istančanost i oplemenjenost ukusa, često se sreću i među ljudima čije su misli zemaljske i telesne. Sotona ih često zapošljava da navedu ljude da zaborave potrebe svoje duše, da izgube iz vida budući, besmrtni život, da se odvrate od svog beskonačnog Pomagača i žive samo za ovaj svet.
Religija koja se iscrpljuje u spoljašnjem sjaju, privlači nepreporođena srca. Raskoš i ceremonije katoličkog bogosluženja imaju zavodljivu, očaravajuću privlačnost, koja je mnoge prevarila; i u skladu sa tim počinju da gledaju na Rim kao na prava nebeska vrata. Niko osim onih koji su svoje noge utvrdili na temeljima istine i čija su srca obnovljena Božjim Duhom, nije siguran od njegovog uticaja. Hiljade onih koji nemaju životno iskustvo sa Hristom biće navedeni da prihvate obličje pobožnosti i da se odreknu njene sile. Takva religija biće upravo ono što mnogi žele.
Crkva koja tvrdi da ima pravo da oprašta grehe navodi svoje vernike na pomisao da mogu slobodno da greše, a sveta tajna, sakrament ispovesti, bez koje se crkveno oproštenje ne može dobiti, kao da otvara vrata zlu. Onaj koji kleči pred grešnim čovekom i prilikom ispovesti otvara mu tajne misli i pobude svoga srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstvo i kvari svaku plemenitu pobudu svoje duše. Otkrivajući grehe iz svoga života svešteniku – grešnom smrtniku, koji se često odaje vinu i raspuštenosti – čovek snižava svoja merila karaktera i tako se kvari. Njegove misli o Bogu svedene su na lik palog čoveka, jer sveštenik stoji pred njim kao Božji predstavnik. To ponižavajuće ispovedanje greha čoveku predstavlja tajni izvor iz koga je potekao veliki deo zala koja kvare svet i pripremaju ga za konačno uništenje. Ipak, onome koji uživa da popušta samome sebi, mnogo je ugodnije da priznaje svoje grehe smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi mnogo je lakše da se ispovedi nego da odbaci greh, mnogo je lakše da muči svoje telo oblačenjem kostreti, koprivama i lancima nego da razapne svoje telesne strasti. Zaista je težak jaram koji telesno srce spremno da nosi da bi izbeglo da uzme Hristov jaram.
Postoji izrazita sličnost između Rimske i Jevrejske Crkve iz vremena Hristovog prvog dolaska. Tako su Jevreji potajno gazili svako načelo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u poštovanju njegovih propisa, otežavajući ih preteranim zahtevima i tradicijama, koje su činile da poslušnost postane bolna i teška. I kao što su Jevreji tvrdili da poštuju zakon, tako sledbenici Rima tvrde da poštuju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih stradanja, dok svojim životom odbacuju Onoga koga taj krst predstavlja.
Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na svoje oltare i svoju odeću. Na sve strane mogu se videti znaci krsta. Na sve strane krst se formalno poštuje i uzdiže. Međutim, Hristova učenja pokopana su pod debelom naslagom besmislenih tradicija, lažnih tumačenja i strogih zahteva. Spasiteljeve reči upućene licemernim Jevrejima, s još većim pravom mogu se odnositi na starešine Rimske crkve: »Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate.« (Matej 23,4) Savesne duše zarobljene su stalnim strahu od gneva uvređenog Boga, dok mnogi od crkvenih dostojanstvenika žive u obilju i čulnim zadovoljstvima.
Obožavanje slika i relikvija, prizivanje svetaca i uzdizanje pape, predstavljaju sotonine metode kojima pažnju ljudi odvraća od Boga i Njegovog Sina. Da bi upropastio duše, sotona ih navodi da ne misle o Onome koji im jedini može osigurati spasenje. Njihovu pažnju pokušava da preusmeri na sve što bi im moglo pomoći da zaborave Onoga koji je rekao: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)
Sotona ulaže trajne napore da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i osnovna pitanja oko kojih se vodi velika borba. Svojim lukavstvima pokušava da umanji obaveznost Božjeg zakona i da ljudima omogući da slobodno greše. Istovremeno ih navodi da prihvate pogrešna shvatanja o Bogu tako da Mu pristupaju sa strahom i mržnjom umesto s ljubavlju. Surovost koja je svojstvena njegovom karakteru pokušava da pripiše Stvoritelju; sve ove pojedinačne napore ujedinio je i predstavio kao oblik verskog sistema i izrazio oblicima bogosluženja. Tako je uspeo da zaslepi um mnogih ljudi i da ih navede da kao njegove sluge krenu u rat protiv Boga. Prihvatanjem izopačenih shvatanja o božanskim osobinama, neznabožački narodi bili su navedeni da poveruju da su im ljudske žrtve neophodne da zadobiju naklonost božanstva; strašne surovosti počinili su ovi ljudi jedni drugima, sledeći raznovrsne oblike idolopoklontva.
Rimska crkva, koja je sjedinila neznaboštvo s hrišćanstvom i, slično neznaboštvu, pogrešno predstavljala Božji karakter, prihvatila je običaje koji nisu bili ništa manje surovi i neprihvatljivi. U vreme rimske prevlasti postojala su razna sredstva za mučenje kojima su ljudi primoravani da prihvate njihova učenja. Podizane su i lomače za one koji se nisu hteli pokoriti njenim zahtevima. Izvršena su mnoga krvoprolića čija se veličina neće saznati sve do Božjeg suda. Crkveni velikodostojnici nastojali su, pod sotoninim nadzorom, da izmisle oruđa za mučenje koja će nanositi najveću bol, a da bitno ne ugroze život mučenika. U mnogo slučajeva pakleni procesi nastavljani su sve do granica ljudske izdržljivosti, sve dok sama priroda nije odustala od borbe i dok mučenik ne bi pozdravio smrt kao dobrodošlo izbavljenje.
Takva je bila sudbina protivnika Rima. Za svoje pristalice Rim je propisivao disciplinu biča, izgladnjivanje postovima i svako mučenje tela. Da bi stekli naklonost Neba, pokajnici su kršili Božje zakone kršeći prirodne zakone. Od njih se zahtevalo da kidaju veze koje je Bog dao čoveku da bi ulepšao njegovo zemaljsko postojanje. Na crkvenim grobljima postoje grobovi miliona žrtava koje su provodile život u uzaludnom nastojanju da suzbiju svoje prirodne sklonosti, da uguše kao uvredljive Bogu sve misli i osećanja ljubavi prema svojim bližnjima.
Kada bismo poželeli da shvatimo strašnu sotoninu surovost, koja se vekovima pokazivala, ne samo među onima koji nikada nisu ni čuli za Boga, već i u samom i u celoj širini hrišćanstva, treba samo da proučimo istoriju Rimske crkve. Preko ovog ogromnog sistema obmane knez zla ostvaruje svoju nameru da osramoti Boga i da uništi čoveka. Kada vidimo kako uspeva da se preruši i obavi svoje delo preko starešina ove Crkve, možemo bolje razumeti zašto gaji tako veliku odbojnost prema Bibliji. Kada bi ljudi čitali tu Knjigu, otkrili bi Božju milost i ljubav, videli bi da On ne nameće čoveku nijedan od tih teških tereta. Jedino što traži to je smerno i skrušeno srce, ponizan i poslušan duh.
Hristos u svom životu nikada nije ljudima pokazao primerom da treba da se zatvore u manastire i u njima se pripremaju za Nebo. On nikada nije govorio o suzbijanju ljubavi i saosećanja. Spasiteljevo srce prelivalo se ljubavlju. Što se čovek više približava moralnom savršenstvu, to su njegova osećanja jača, to je oštrije njegovo shvatanje greha i dublje njegovo saosećanje prema nevoljnicima. Papa tvrdi da je Hristov zamenik; ali na koji način se njegov karakter može uporediti s karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada bio poznat po tome što je ljude zatvarao u tamnice ili slao na sprave za mučenje samo zato što mu nisu odali čast kao Vladaru svemira? Da li je Njegov glas ikada izrekao smrtnu presudu onima koji Ga nisu prihvatili? Kada su Ga odbacili stanovnici samarjanskog sela, kada Ga je apostol Jovan pun gneva upitao: »Gospode, hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi kao Ilija što učini«, Isus je sažaljivo pogledao svoga učenika i ukorio ga zbog nemilostivog duha, govoreći: »Jer sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečije, nego da sačuva!« (Luka 9,54.56) Koliko se od ovoga duha, koji je Hristos pokazao, razlikuje duh Njegovog navodnog zamenika!
...
Protestanti su danas mnogo naklonjeniji katolicizmu nego ranijih godina. U zemljama u kojima katolicizam nema prevlast i u kojima njegov kler zauzima pomirljiv stav s ciljem da poveća svoj uticaj, zapaža se sve veća ravnodušnost prema doktrinama koje protestantizam dele od rimske hijerarhije; kao da sve više jača uverenje da se ta dva krila hrišćanstva toliko i ne razlikuju prema osnovnim verovanjima koliko se pretpostavljalo i da bi malo popuštanja od strane protestanata moglo dovesti do boljeg razumevanja s Rimom. Bilo je vremena kada su protestanti visoko cenili slobodu savesti koju su stekli uz tako visoku cenu. Oni su svoju decu učili da se gnušaju Rima i smatrali da je izgrađivanje sklada s Rimom ravno neverstvu Hristu. Međutim, koliko su drugačija osećanja koja se danas izražavaju!
Branioci papske hijerarhije izjavljuju da je Crkva bila oklevetana, a protestantski svet sklon je da prihvati tu izjavu. Mnogi smatraju da je nepravedno osuđivati današnju Crkvu zbog sramnih i nerazumnih dela koja su obeležila njenu vladavinu u razdoblju neznanja i duhovne tame. Oni opravdavaju njenu strašnu surovost, prikazujući je kao posledicu varvarstva toga vremena i tvrde da je uticaj savremene civilizacije promenio njena osećanja.
Da li su ti ljudi zaboravili tvrđenje Rima da je nepogrešiv, tvrđenje koje je ova ohola sila ponavljala više od osam stotina godina? Umesto sa bude zaboravljeno, ovo tvrđenje je u devetnaestom stoleću bilo još odlučnije naglašeno nego ikada pre toga. Sve dok Rim tvrdi da »Crkva nikada nije pogrešila, niti će, prema Svetome pismu, ikada pogrešiti« (John L. von Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, book 3, century 11, part 2, ch. 2, section 9, note 17) – kako bi se onda mogla odreći načela koja su usmeravala njeno ponašanje u prošlim vekovima?
Rimska Crkva nikada se neće odreći svoga tvrđenja da je nepogrešiva. Sve što je učinila prilikom progonstva vernika, koji se nisu slagali s njenim dogmama, ona proglašava opravdanim, i zar ne bi ponovila ista dela kada bi za to ponovo imala priliku? Kada bi ograničenja, koja joj sada postavlja svetovna vlast, bila uklonjena, kada bi Rim povratio svoju nekadašnju vlast, veoma brzo nastupilo bi oživljavanje njegove nekadašnje tiranije i progonstva.
Dobro poznati pisac ovako opisuje ponašanje rimske hijerarhije, kada je reč o slobodi savesti i posebno o opasnostima koje prete Sjedinjenim Državama od uspeha njene politike:
»Ima mnogo onih koji su raspoloženi da svaki strah od rimokatoličanstva u Sjedinjenim Državama pripišu ograničenosti ili nedoraslosti. Oni u karakteru ili ponašanju Rima ne zapažaju ništa što bi se kosilo s našim slobodnim ustanovama, niti nalaze išta zloslutno u njegovom rastenju. Uporedimo najpre neka osnovna načela naše vlasti s onima Rimokatoličke crkve!
Ustav Sjedinjenih Država garantuje slobodu savesti. To je ono što je najosnovnije i najdraže svima nama. Papa Pije IX u svojoj poslanici od 15. avgusta 1854. godine kaže: ‘Apsurdne i pogrešne doktrine ili prazni razgovori o odbrani slobode savesti predstavljaju krajnje pogubnu zabludu – kugu, od koje bismo se najviše morali plašiti u državi.’ Isti papa, u svojoj encikliki od 8. decembra 1864. godine anatemiše ‘one koji zahtevaju slobodu savesti i verskog bogosluženja’, kao i sve one ‘koji tvrde da se Crkva ne bi smela služiti silom’.
Miroljubivi ton Rima u Sjedinjenim Državama ne znači promenu njegovog srca. Rim je tolerantan tamo gde je nemoćan. Biskup O’Konor kaže: ‘Verska sloboda se samo toleriše sve dok se drukčije ne može postupati bez opasnosti po katolički svet’… Nadbiskup iz Sent Luisa jednom je izjavio: ‘Jeres i neverovanje su greh pa u hrišćanskim zemljama kao što su Italija i Španija, na primer, u kojima su svi stanovnici katolici i u kojima je katolička religija bitan deo zemaljskih zakona, bivaju kažnjavani kao i svaki drugi zločin’…
Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u Katoličkoj crkvi polaže zakletvu vernosti papi, u kojoj se pojavljuju i sledeće reči: ‘Jeretike, šizmatike i buntovnike protiv našeg navedenog gospodara – pape – ili njegovih gore navedenih naslednika, ja ću progoniti i najenergičnije im se protiviti’.« (Josiah Strong, Our Country, ch. 5, pars. 2-4)
Istina je da ima iskrenih hrišćana u rimokatoličkoj verskoj zajednici. Hiljade vernika te Crkve služe Bogu u skladu sa celokupnom svetlošću koju imaju. Njima nije dozvoljen pristup Božjoj Reči i zato ne mogu da prepoznaju istinu. Oni nikada nisu videli razliku između žive službe iz celog srca i praznih formi i ceremonija. Bog s nežnim saučešćem posmatra te duše, koje su vaspitane u veri koja je prožeta obmanama i ne zadovoljava potrebe srca. On će učiniti da zraci svetlosti probiju duboku tamu koja ih okružuje. On će im otkriti istinu kakva je u Isusu, i mnogi će preći na stranu Njegovog naroda.
Međutim, katolicizam kao sistem nije se danas ništa više uskladio s Hristovim jevanđeljem, nego u bilo kojem proteklom razdoblju u svojoj istoriji. Protestantske Crkve nalaze se u velikoj tami, jer bi inače prepoznale znake vremena. Rimska crkva je dalekosežna u svojim planovima i načinu delovanja. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i poveća svoju moć da bi se pripremila za surovu i odlučnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da obnovi progonstva i ukine sve što je protestantizam postigao. Katolicizam napreduje u svim oblastima. Sve veći broj njegovih crkava i kapela podiže se u protestantskim zemljama! Pogledajte kakvu popularnost uživaju njegove visoke škole i seminari u Americi, koje protestanti tako obilno pomažu! Razmotrite jačanje ritualizma u Engleskoj (Ritualisti su verska stranka, osnovana 1833. godine u Oxfordu, koja traži sjedinjenje katolika i anglikanaca – prim. prev) i sve češće prelaženje protestanata u katolicizam! Sve ove pojave treba da zabrinu one ljude koji cene čista načela jevanđelja!
Protestanti su se potajno dogovarali s pristalicama Rima i pružali im svoju pomoć, bili su spremni na kompromise i ustupke kojima su iznenađivali i same papiste, jer su im bili nerazumljivi. Ljudi jednostavno ne žele da vide pravi karakter klerikalizma i opasnosti koje prete od njegove prevlasti. Zato narod mora da ustane i usprotiviti se napredovanju tog najopasnijeg neprijatelja građanske i verske slobode.
Mnogi protestanti misle da je katolička religija neprivlačna i da njena bogosluženja predstavljaju samo dosadno i besmisleno obavljanje ceremonija. I tu nisu u pravu! Iako je katolicizam utemeljen na obmanama, to nije nikakva gruba ili nevešta prevara. Verske službe Rimske crkve predstavljaju najimpresivniji ceremonijal koji se može zamisliti. Svojim sjajem, raskošnošću i svečanim obredima mogu da očaraju čovekova čula i ućutkaju glas razuma i savesti. Oko je očarano. Raskošne crkve, veličanstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni relikvijari, odabrane slike i umetničke skulpture, sve to deluje na smisao za lepo. I uho je zarobljeno. Muzika je nenadmašna. Bogati i svečani zvuci orgulja, sjedinjeni s melodijom mnogih glasova, koji se uzdižu prema visokim kupolama i odjekuju među kolonadama velelepnih katedrala, neminovno ispunjavaju srca strahopoštovanjem i divljenjem.
Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, kojima se samo naizgled zadovoljavaju čežnje duša opterećenih grehom, mogu da posluže kao dokaz unutrašnje iskvarenosti. Hristovoj religiji nije potrebna takva privlačnost da bi je preporučila. U svetlosti koja dopire s krsta, istinsko hrišćanstvo izgleda tako čisto i privlačno da nikakvo spoljašnje ukrašavanje ne bi moglo da mu poveća istinsku vrednost. Pred Bogom je na ceni lepota svetosti, krotkoga i tihoga duha.
Sjajan stil nije uvek dokaz neporočnih, uzvišenih misli. Smisao za umetnost, istančanost i oplemenjenost ukusa, često se sreću i među ljudima čije su misli zemaljske i telesne. Sotona ih često zapošljava da navedu ljude da zaborave potrebe svoje duše, da izgube iz vida budući, besmrtni život, da se odvrate od svog beskonačnog Pomagača i žive samo za ovaj svet.
Religija koja se iscrpljuje u spoljašnjem sjaju, privlači nepreporođena srca. Raskoš i ceremonije katoličkog bogosluženja imaju zavodljivu, očaravajuću privlačnost, koja je mnoge prevarila; i u skladu sa tim počinju da gledaju na Rim kao na prava nebeska vrata. Niko osim onih koji su svoje noge utvrdili na temeljima istine i čija su srca obnovljena Božjim Duhom, nije siguran od njegovog uticaja. Hiljade onih koji nemaju životno iskustvo sa Hristom biće navedeni da prihvate obličje pobožnosti i da se odreknu njene sile. Takva religija biće upravo ono što mnogi žele.
Crkva koja tvrdi da ima pravo da oprašta grehe navodi svoje vernike na pomisao da mogu slobodno da greše, a sveta tajna, sakrament ispovesti, bez koje se crkveno oproštenje ne može dobiti, kao da otvara vrata zlu. Onaj koji kleči pred grešnim čovekom i prilikom ispovesti otvara mu tajne misli i pobude svoga srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstvo i kvari svaku plemenitu pobudu svoje duše. Otkrivajući grehe iz svoga života svešteniku – grešnom smrtniku, koji se često odaje vinu i raspuštenosti – čovek snižava svoja merila karaktera i tako se kvari. Njegove misli o Bogu svedene su na lik palog čoveka, jer sveštenik stoji pred njim kao Božji predstavnik. To ponižavajuće ispovedanje greha čoveku predstavlja tajni izvor iz koga je potekao veliki deo zala koja kvare svet i pripremaju ga za konačno uništenje. Ipak, onome koji uživa da popušta samome sebi, mnogo je ugodnije da priznaje svoje grehe smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi mnogo je lakše da se ispovedi nego da odbaci greh, mnogo je lakše da muči svoje telo oblačenjem kostreti, koprivama i lancima nego da razapne svoje telesne strasti. Zaista je težak jaram koji telesno srce spremno da nosi da bi izbeglo da uzme Hristov jaram.
Postoji izrazita sličnost između Rimske i Jevrejske Crkve iz vremena Hristovog prvog dolaska. Tako su Jevreji potajno gazili svako načelo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u poštovanju njegovih propisa, otežavajući ih preteranim zahtevima i tradicijama, koje su činile da poslušnost postane bolna i teška. I kao što su Jevreji tvrdili da poštuju zakon, tako sledbenici Rima tvrde da poštuju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih stradanja, dok svojim životom odbacuju Onoga koga taj krst predstavlja.
Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na svoje oltare i svoju odeću. Na sve strane mogu se videti znaci krsta. Na sve strane krst se formalno poštuje i uzdiže. Međutim, Hristova učenja pokopana su pod debelom naslagom besmislenih tradicija, lažnih tumačenja i strogih zahteva. Spasiteljeve reči upućene licemernim Jevrejima, s još većim pravom mogu se odnositi na starešine Rimske crkve: »Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate.« (Matej 23,4) Savesne duše zarobljene su stalnim strahu od gneva uvređenog Boga, dok mnogi od crkvenih dostojanstvenika žive u obilju i čulnim zadovoljstvima.
Obožavanje slika i relikvija, prizivanje svetaca i uzdizanje pape, predstavljaju sotonine metode kojima pažnju ljudi odvraća od Boga i Njegovog Sina. Da bi upropastio duše, sotona ih navodi da ne misle o Onome koji im jedini može osigurati spasenje. Njihovu pažnju pokušava da preusmeri na sve što bi im moglo pomoći da zaborave Onoga koji je rekao: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)
Sotona ulaže trajne napore da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i osnovna pitanja oko kojih se vodi velika borba. Svojim lukavstvima pokušava da umanji obaveznost Božjeg zakona i da ljudima omogući da slobodno greše. Istovremeno ih navodi da prihvate pogrešna shvatanja o Bogu tako da Mu pristupaju sa strahom i mržnjom umesto s ljubavlju. Surovost koja je svojstvena njegovom karakteru pokušava da pripiše Stvoritelju; sve ove pojedinačne napore ujedinio je i predstavio kao oblik verskog sistema i izrazio oblicima bogosluženja. Tako je uspeo da zaslepi um mnogih ljudi i da ih navede da kao njegove sluge krenu u rat protiv Boga. Prihvatanjem izopačenih shvatanja o božanskim osobinama, neznabožački narodi bili su navedeni da poveruju da su im ljudske žrtve neophodne da zadobiju naklonost božanstva; strašne surovosti počinili su ovi ljudi jedni drugima, sledeći raznovrsne oblike idolopoklontva.
Rimska crkva, koja je sjedinila neznaboštvo s hrišćanstvom i, slično neznaboštvu, pogrešno predstavljala Božji karakter, prihvatila je običaje koji nisu bili ništa manje surovi i neprihvatljivi. U vreme rimske prevlasti postojala su razna sredstva za mučenje kojima su ljudi primoravani da prihvate njihova učenja. Podizane su i lomače za one koji se nisu hteli pokoriti njenim zahtevima. Izvršena su mnoga krvoprolića čija se veličina neće saznati sve do Božjeg suda. Crkveni velikodostojnici nastojali su, pod sotoninim nadzorom, da izmisle oruđa za mučenje koja će nanositi najveću bol, a da bitno ne ugroze život mučenika. U mnogo slučajeva pakleni procesi nastavljani su sve do granica ljudske izdržljivosti, sve dok sama priroda nije odustala od borbe i dok mučenik ne bi pozdravio smrt kao dobrodošlo izbavljenje.
Takva je bila sudbina protivnika Rima. Za svoje pristalice Rim je propisivao disciplinu biča, izgladnjivanje postovima i svako mučenje tela. Da bi stekli naklonost Neba, pokajnici su kršili Božje zakone kršeći prirodne zakone. Od njih se zahtevalo da kidaju veze koje je Bog dao čoveku da bi ulepšao njegovo zemaljsko postojanje. Na crkvenim grobljima postoje grobovi miliona žrtava koje su provodile život u uzaludnom nastojanju da suzbiju svoje prirodne sklonosti, da uguše kao uvredljive Bogu sve misli i osećanja ljubavi prema svojim bližnjima.
Kada bismo poželeli da shvatimo strašnu sotoninu surovost, koja se vekovima pokazivala, ne samo među onima koji nikada nisu ni čuli za Boga, već i u samom i u celoj širini hrišćanstva, treba samo da proučimo istoriju Rimske crkve. Preko ovog ogromnog sistema obmane knez zla ostvaruje svoju nameru da osramoti Boga i da uništi čoveka. Kada vidimo kako uspeva da se preruši i obavi svoje delo preko starešina ove Crkve, možemo bolje razumeti zašto gaji tako veliku odbojnost prema Bibliji. Kada bi ljudi čitali tu Knjigu, otkrili bi Božju milost i ljubav, videli bi da On ne nameće čoveku nijedan od tih teških tereta. Jedino što traži to je smerno i skrušeno srce, ponizan i poslušan duh.
Hristos u svom životu nikada nije ljudima pokazao primerom da treba da se zatvore u manastire i u njima se pripremaju za Nebo. On nikada nije govorio o suzbijanju ljubavi i saosećanja. Spasiteljevo srce prelivalo se ljubavlju. Što se čovek više približava moralnom savršenstvu, to su njegova osećanja jača, to je oštrije njegovo shvatanje greha i dublje njegovo saosećanje prema nevoljnicima. Papa tvrdi da je Hristov zamenik; ali na koji način se njegov karakter može uporediti s karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada bio poznat po tome što je ljude zatvarao u tamnice ili slao na sprave za mučenje samo zato što mu nisu odali čast kao Vladaru svemira? Da li je Njegov glas ikada izrekao smrtnu presudu onima koji Ga nisu prihvatili? Kada su Ga odbacili stanovnici samarjanskog sela, kada Ga je apostol Jovan pun gneva upitao: »Gospode, hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi kao Ilija što učini«, Isus je sažaljivo pogledao svoga učenika i ukorio ga zbog nemilostivog duha, govoreći: »Jer sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečije, nego da sačuva!« (Luka 9,54.56) Koliko se od ovoga duha, koji je Hristos pokazao, razlikuje duh Njegovog navodnog zamenika!
...
