Rekonstrukcija srpskog fudbala B92- svi delovi (temeljno, da temeljnije ne moze...)

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 8: Kako naći pravu meru?
Autor: Vladimir Novakovic
Sedmi deo našeg specijala otvorio je jednu od omiljenih, ali najlošije (kvantitativno i kvalitativno) obrađenih tema vezanih za naš sport – finansije.

Starsport
U ovom delu ćemo se pozabaviti nekim konkretnim primerima sa ovih prostora, ali i iz evropskog vrha.

Teško da smo mogli da dobijemo bolji slučaj za studiranje od dokumenta koji je u petak objavila uprava fudbalskog prvaka države. Do bizarnosti šturi finansijski izveštaj čelnika FK Partizan na najbolji način otkrio je koliko malo javnost zna o ovoj temi. Objavljen je tek delić informacija, ni izbliza precizno kao kada je Nebojša Čović poslednjih dana 2012. do poslednjeg dinara raščlanio poslovanje Crvene zvezde u poslednjih desetak godina, ali smo ipak saznali neke vrlo interesantne stvari.



Slučaj Partizan

Starsport
Glavna zamerka u mnogim medijima uperena je ka tvrdnji da je klub u pet godina platio 4.2 milijarde dinara (prosečno oko 7.5 miliona evra po sezoni) za plate. To je u skladu sa prošlogodišnjim izjavama predsednika Dragana Đurića (800 hiljada do milion evra mesečno, septembar) i genseka Darka Grubora (oko 530 hiljada evra mesečno bez bonusa za ceo klub, oktobar). Kritičari tvrde da to nije realna suma, zato ćemo je raščlaniti.

U sumu od 7.5 miliona uključeni su osnovna plata i bonusi, a u klubu koji je u navedenom periodu osvojio 5 vezanih titula, igrao jednom u LŠ i tri puta u LE bonusi sigurno nisu zanemarljivi, a iz prethodnih izjava dâ se zaključiti da čine oko trećinu ukupnih prihoda, što bi bazične plate svelo na oko 5 miliona.

Partizan na platnom spisku ima najmanje 60-70 igrača po sezoni, u sastavu Partizana, Teleoptika i na pozajmicama. Na spisku su i svi ostali zaposleni u klubu, što praktično znači da se radi o trocifrenom broju zaposlenih sa uobičajenim primanjima (zbirno oko 250 ljudi, kako saznajemo iz saopštenja). Razumno je očekivati da desetak prvotimaca dobija polovinu zbirne sume, što bi za sve ostale ostavilo vrlo prosečnu sumu.

Suma od 250 hiljada po igraču godišnje je prilično konzervativna za ovdašnje prostore. Ona ne prelazi najviše plate u Vojvodini, koje su po rečima pokojnog Ratka Butorovića kolegama iz „Politike“ iz jeseni 2012, dostizale 20 hiljada evra mesečno. Takođe, dobro je poznato da u Zvezdi svake godine ima po nekoliko igrača koji zarađuju od 250 do 350 hiljada evra.

Ako uzmete u obzir da je Partizan u prethodnih pet sezona konstantno imao kvalitetniji tim od svoja dva najveća rivala (da o ostalima i ne pričamo), jasno je da su i plate igrača kakvi su Vukić, Stojković, Ivanov u tom rangu, a poznato je da je Moreira bio najskuplji igrač Superlige prethodnih godina. Isto je važilo i za Sašu Ilića, koji je kapitenski pristao da mu se prihodi umanje kako bi pomogao klubu da smanji rashode. No, Ilić je na toliko nivoa jedinstveni primer u modernom srpskom fudbalu, da je zaslužio mnogo ozbiljnije mesto u ovom serijalu, koje će i dobiti u jednom od narednih nastavaka.

Ovde je važno skrenuti pažnji i na faktor poreza, koji je kod svih zaposlenih sa relativno „normalnim“ platama vrlo važan faktor. Osma glava Zakona o porezu na dohodak građana obuhvata i poreze sportista i sportskih radnika i propisuje jedinstvenu stopu poreza od 20 posto na teritoriji Srbije, što je dosta ispod stope za većinu drugih delatnosti, ali i dalje znači da npr. plata od 500 evra mesečno košta klub 7200 evra godišnje.

Starsport
Ostali rashodi nisu raščlanjeni, ali je dat njihov dinarski zbir po sezoni. Kada saberemo radi se o približno 73 miliona evra za 5 sezona, nešto ispod 15 miliona po sezoni, što je suma niža od rashoda koje godišnje ima npr. splitski Hajduk i za dobrih 30 posto manje od zagrebačkog Dinama. Naravno, kod dva hrvatska kluba nema skrivanja, oni po zakonu svoje poslovanje moraju da objavljuju iz godine u godinu, dok mi u Partizanovom slučaju ne znamo da li su pobrojani svi realni rashodi ili samo oni koji su plaćeni.

Ne znamo ni da li je, na primer, u rashode uračunata i nemala suma koju klub duguje Poreskoj upravi, ili nju tek treba da dodamo. U aprilu ove godine procena je bila da se radi o oko 17.8 miliona.

Izvesne su dve stvari – rashodi su veći od prihoda i barem su saopšteni na ovom šturom nivou. Umesto detaljnog pregleda prihoda dobili smo paušalnu dinarsku vrednost (iako su svi nabrojani transferi obavljani u evrima ili funtama) novca zarađenog na transferima.

Radi se o sumi od 5.3 milijardi dinara (oko 46 miliona evra), ali nigde se ne navodi da li se radi samo o prihodima od transfera ili o čistom profitu. Razlika nije mala, Partizan je u navedenih 5 godina potrošio skoro 8 miliona evra (po podacima transfermarkt.de) na pojačanja, a po aktuelnom srpskom zakonu (koji je podvrgnut ozbiljnom preispitivanju) klubovi na zaradu od transfera treba da plate PDV od 20 posto. Na istom sajtu mogli smo da utvrdimo da je prihod Partizana od transfera oko 59 miliona evra, što umanjeno za 20 posto daje oko 47 miliona, sumu dovoljno sličnu prijavljenoj, da bi razlika mogla da se svede na kursne razlike.

O ostalim prihodima nema ni slova, ni broja. Govorimo o klubu koji za domaće uslove ima solidne prihode od marketinga, do pre godinu-dve imao je pristojnu zaradu od prodaje karata, a bonusi za plasman u pomenuta evropska takmičenja su zbirno sigurno blizu ili čak nešto preko 10 miliona evra.

Ipak, treba biti realan – sve te stavke zajedno za pet godina gotovo izvesno nisu dobacile do prihoda od prodaje fudbalera samo u 2011. godini (nešto preko 16 miliona evra po podacima iz ovog dokumenta), što na najbolji način razvejava sve priče o nekoj monumentalnoj krađi u Partizanu (ili Zvezdi koju godinu ranije).



Naopak sistem

Starsport
Ako o masovnoj krađi ne može biti govora, dramatična nesposobnost ljudi koji vode srpske klubove (ne samo u fudbalu) još manje se može sakriti. Ako u današnjem fudbalu priznajete da vam velika većina prihoda dolazi od prodaje igrača, nešto ne radite kako treba, sve i da imate najbolju fudbalsku školu u Evropi, a Partizanova to svakako nije.

Detalji finansijske priče o drugom beogradskom velikanu poznati su već skoro godinu dana, a u petak je odrađen presek, koji govori o dugovima od skoro 45 miliona evra. Priča o Crvenoj zvezdi u XXI veku je priča o klubu koji je sistematski pogrešno vođen, o čemu je pisano već sasvim dovoljno.

Priče o masovnoj krađi i u tom klubu takođe su potpuno kontraproduktivne i skreću pažnju sa realnog problema. Niko ne može da garantuje da korupcije u određenoj meri nije bilo, srpsko društvo prepuno je tog zla, ali primer FKCZ je školski primer nesposobnog upravljanja.

Oba kluba, kao i toliki drugi u raznim sportovima, žrtve su apsolutne nesvesti svojih čelnika o realnosti. Srpski sport decenijama živi iznad svojih finansijskih mogućnosti. Timovi se sastavljaju po volji klupskih čelnika iako novca nema. Tako nastaju početni dugovi, koje kamate ubrzo uvećaju preko svake mere. Na Zvezdinoj sezoni 2004/05 mogla bi da se napiše studija o ovome.

Jedan od razloga veoma loših poslovnih rezultata srpskih klubova (ne samo u fudbalu) leži u pogrešnom baratanju ljudskim resursima. U Srbiji još uvek važi navika iz doba Hladnog rata, po kojoj je poželjno da klubovima rukovode bivši sportisti. Iako nesumnjivo majstori u svojoj osnovnoj delatnosti, legende klubova ne umeju da privuku novac u klub na bilo koji način osim apelima javnosti i vladajućim strukturama, od kojih očekuju da novac građana Srbije prebace na račun kluba, bilo direktnim uplivom u budžet, ili zaobilaznim putem, kroz sponzorstvo javnih kompanija.

Koncept sa sportistima na ključnim pozicijama još je pogubniji po naš sport nego kada te pozicije zauzimaju političari ili poluozbiljni privrednici. Protiv ovih drugih i trećih postoji jasan otpor javnosti i opšta svest o njihovoj neupotrebljivosti na tim funkcijama. Ista ta javnost, međutim, podržava bivše sportiste koji za kratko vreme mogu da dovedu klub do katastrofalnih posledica na organizacionom i finansijskom planu. Bivši sportisti pružaju sjajan primer mlađim generacijama, ali nikako na izvršnim funkcijama u klubu.

Zato su danas u dugovima i klubovi koji osvajaju trofeje i oni koji u tome ne uspevaju, i klubovi koji proizvode igrače, i oni koji kupuju gotove. Kada se svojinski odnosi ne mogu raščistiti do kraja svi se ponašaju komotno.



Jeste biznis – nije biznis

Beta/AP
Ipak, ni najuspešnijim biznismenima nije garantovan uspeh u fudbalu, jer pravila koja važe u ostalim delatnostima ne prenose se nužno na najlepšu igru. Razlog je jednostavan – poslovni rezultati nisu jedini, čak ni najvažniji kriterijum, a ono što se zbiva na terenu nije uvek direktno povezano sa finansijama.

Engleska nam je u kratkom razmaku dala dva odlična primera. Menadžer Njukasl Junajteda Alan Pardju je pre desetak dana pričao o vlasniku tog kluba Majku Ešliju kao o geniju za posao, ali potpuno izgubljenom čoveku u fudbalskom svetu, opisujući seriju čudnih poteza, koji su Ešlija učinili najomraženijim čovekom u gradu na severoistoku Engleske.

Ed Vudvord je ovog leta preuzeo ključnu ulogu u upravljanju Mančester Junajtedom, pošto je prethodno ostvario niz sjajnih rezultata u sektorima kluba koji se ne oslanjaju samo na zbivanja na terenu. Dok su ostali klubovi jurili pojačanja na terenu, on je ovog leta pojačavao sponzorski pul, koji je dobacio do 34 lokalna ili globalna lidera, i to bez pomoći premijera, kao sa „sponzorima šampiona“ iz Srbije devedesetih.

Na drugoj strani Vudvord se toliko teško snalazi na fudbalskom tržištu, da za celo leto nije doveo pristojnog igrača u Mančester Junajted. Jedino ozbiljno pojačanje Maruan Felaini dovedeno je poslednjeg dana avgusta po ceni znatno većoj od one garantovane klauzulom koja je istekla mesec ranije (27 umesto 23 miliona funti). U bilo kojoj drugoj oblasti za takav previd odmah bi se gubio posao. Dok javnost uzroke katastrofalnog početka sezone za engleskog prvaka traži u odlasku Fergusona, u stvarnosti klubu mnogo više nedostaje briljantni izvršni direktor Dejvid Gil, sada zaposlen u UEFA.

Ako je nepredvidivost koja izlazi iz prioriteta rezultata na terenu otežavajuća okolnost za poslovne ljude u sportu, on donosi i jednu olakšavajuću okolnost, emotivnu komponentu. Koliko ta komponenta znači najbolje svedoči primer FK Crvena zvezda, koji u Evropi i dalje važi za brend sa daleko najvećim potencijalom iz celog ovog regiona, iako iza sebe ima katastrofalnu deceniju i na rezultatskom i na finansijskom planu.

Beta/AP
Savršen primer spajanja svih neophodnih osobina nalazi se u Dortmundu. Borusija je prošla kroz većinu problema sa kojima se suočavaju naši najuspešniji klubovi – posle dobrih rezultata usledila je kriza, a loša strategija dovela je klub na ivicu finansijskog kolapsa početkom 2005. Pomoć su im u tim trenucima pružili i lokalna zajednica i konkurentski klubovi, ali je tek uvođenje u posao Hansa-Joakima Vackea promenilo sve.

Uspešni biznismen, ali i veliki fudbalski zaljubljenik, Vacke je za kratko vreme transformisao način na koji je vođen klub i za nekoliko godina vratio ga u svetski vrh. Svega toga ne bi bilo da BVB nema milione navijača koji su bili spremni da pomognu u teškim danima, ali su za to nagrađeni savršenim izvršnim direktorom.

Vacke je najveći zagovornik koncepta 50+1, koji daje navijačima većinsko vlasništvo nad svakim nemačkim klubom (osim fabričkih klubova, kakvi su Leverkuzen, Volfzburg i Hofenhajm), o čemu smoopširnije pisali kada smo se bavili izuzetnim usponom Bundeslige. Kada je 2009. pokrenuta inicijativa da se dozvoli većinsko privatno vlasništvo, Vacke je odgovorio u Asteriksovom stilu: „Ostaćemo većinski u rukama navijača, makar ostali poslednje galsko selo“.

Odlično upoznat sa stanjem u klubu, čije finansije je vodio u najtežim danima, Vacke je 2005. povukao crtu, u nekoliko prelaznih rokova prodali su najveće zvezde, okrenuli se svojim juniorima i kupovini mladih fudbalera, a zatim angažovali talentovanog trenera Majnca Jirgena Klopa.

Dortmund je danas primer na globalnom nivou – najgledaniji i sve popularniji širom sveta, sa fantastičnom omladinskom školom, koja im je omogućila da 2011. budu najmlađi šampion Nemačke ikada, uz pristojan budžet za pojačavanje tima i mudru strategiju prodaje igrača bogatijim rivalima. Bajern je svakako najveći klub sa najjačim timom u Nemačkoj, ali je Borusija simbol novog uspona nemačkog fudbala.

Priča o Borusiji i Mančester Junajtedu dobar je uvod u ono što vas čeka u narednom nastavku, kada ćemo se baviti fudbalskom ekonomijom na visokom nivou i uporediti to sa situacijom u nekim ligama koje se mogu bolje uporediti sa našom. Deo posvećen finansijama ćemo završiti desetim nastavkom, u kojem ćete videti koherentan predlog finansijske rekonstrukcije srpskog fudbala.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 9: Trošimo novac koji nemamo
Autor: Vladimir Novakovic
U prethodna dva dela priče o Rekonstrukciji srpskog fudbala upoznali smo se sa osnovnim pojmovima fudbalske ekonomije i spoznali koliki je problem što srpski klubovi (i oni u okruženju) umesto 4 standardna izvora prihoda gotovo kompletnu zaradu baziraju na prodaji igrača.

Poseta i prihodi od nje
U ovom broju upoznaćemo se sa položajem srpske Superlige na evropskom tržištu kroz konkretne podatke, a oni govore o tome da su rezultati naših klubova na evro sceni zapravo odlični u odnosu na ekonomske pokazatelje. To, naravno, ne sme da služi kao opravdanje, već isključivo kao kritika na račun fudbalskih radnika u našoj zemlji, koji nisu uspeli da privuku novac neophodan za ostvarivanje potencijala koji naš fudbal svakako ima. Zato će sledeći nastavak biti posvećen razradi kompletnog finansijskog modela koji bi mogao da srpski fudbal podigne makar do nivoa drugih država sa sličnim brojem stanovnika.

No, pre nego što stigneo do Srbije, videćemo kako posluje kompletan evropski fudbal, na čemu se zarađuje i na šta troši novac u različitim delovima kontinenta.



Sistem favorizuje velike

Beta/AP
Ključne promene za razvoj fudbala kao biznisa dogodile su se početkom devedesetih, kada je gotovo istovremeno grupa najjačih engleskih klubova istupila iz Fudbalske lige i uz pomoć FA (čiji čelnici su pogrešno verovali da ćetako vratiti kontrolu nad fudbalom u Engleskoj u svoje ruke) formirala Premijer ligu, a UEFA transformisala svoje elitno takmičenje u Ligu šampiona.

U pozadini obe promene stajala je televizija – medijska eksplozija tokom osamdesetih stvorila je ogroman kapital, a vrlo brzo ključni ljudi globalne medijske scene prepoznali su fudbal kao sadržaj koji će lako i brzo privući ogroman broj gledalaca, posledično i privući veliku količinu novca.

U trodelnoj priči o Premijer ligi, koja je objavljena na ovom mestu tokom maja i juna, pričali smo detaljno o načinu na koji se sve razvijalo, a sada ćemo se zadržati na dva procenta koji će vam sasvim razjasniti koliko se novca slilo u fudbal: Sledeće sezone klub iz elitne engleske lige zaradiće od utakmice 579 posto više novca nego 1992, a cena najjeftinije karte za utakmice tog takmičenja skočila je u odnosu na 1990. za 400 (Aston Vila) do 1025 posto (Liverpul). I jedno i drugo dramatično prevazilazi inflaciju u UK (77.1 posto u periodu 1990-2011).

Otvaranje tržišta koje su doneli propisi Evropske unije, a pre 18 godina zacementirala presuda u slučaju Bosman, čini da kompletan evropski fudbal funkcioniše po sistemu spojenih sudova, pa osnovne principe koje nameće elita mora da prati ostatak. A jaz je veći nego ikada, pre 15 ili 20 godina „lige petice“ bile su samo koncept, danas su istinski svet za sebe.

Televizija je stub na kojem se bazira njihova superiornost – svako od tih takmičenja od nje zarađuje već sada preko 500 miliona evra godišnje (s tim što će Premijer liga od sledeće jeseni zarađivati skoro 4 puta više od toga), a samo još turska Superliga godišnje inkasira preko 100 miliona evra. Verovatno bi preko te sume prešla i Ruska premijer liga, da politički uticaj nije ograničio moć kablovskih televizija, ostavivši dva najatraktivnija meča svakog kola na „zemaljskim“ kanalima.

Naravno, televizija predstavlja samo jedan deo ukupnih prihoda, a svaka od liga „petice već je prešla milijardu evra prihoda po sezoni. Njih pet zajedno pokrivaju preko polovine ukupnog prihoda kompletnog evropskog fudbala. Iza petorke veliki rast beleže Ruska premijer liga i Superliga Turske, koje su sada preuzele pozicije 6 i 7, dok je holandska Eredivizija u padu i sada je ispod druge engleske lige (Čempionšip). Ta četiri takmičenja, međutim, zajedno ne dobacuju do prihoda Premijer lige.

Pad holandske lige i zabrinjavajući podaci vezani za portugalski fudbal (poseta Lige Sagreš je niža od posete Superligi Švajcarske, a sva tri velika kluba u zemlji pretvorila su se potpuno u prodavce i nalaze se u top 20 evropske liste po zaradama od transfera, tamo gde su i Partizan, Zvezda ili zagrebački Dinamo), jasno govore koliko su brojevi važni u preraspodeli moći na fudbalskom tržištu – sedam najvećih država na kontinentu sada drži prvih sedam mesta liste.



Liga šampiona: Nekome majka...

Jaz produbljuje i Liga šampiona, sistemom preraspodele novca. Ona trenutno svakom klubu garantuje po 8.6 miliona evra plus bonuse vezane za rezultate, ali 41 posto prihoda otpada na tzv. „market-pool“, tj udeo u svom nacionalnom tržištu. Prošle sezone Monpelje je samo po tom osnovu dobio 22.75 miliona evra, a Benfika samo 2.28 miliona. Zahvaljujući tom novcu francuski klub je završio sa najvećom zaradom od svih klubova u grupi (Arsenal, Šalke, Olimpijakos), u kojoj jezavršio kao ubedljivo poslednji.

Bitan faktor predstavlja i broj klubova iz jedne zemlja koji uđu u LŠ: Italija je prošle sezone imala samo dva predstavnika (Juventus i Milan), koji su zato podelili ogroman novac (ukupno 81 milion). Portugalci su imali tri predstavnika, pa su ionako malo tržište sasvim podelili.

Zato se dogodio paradoks da je u celoj sezoni elitnog takmičenja daleko najviše novca ztaradio Juve (65.3 miliona, ispao u četvrtfinalu), a posle nemačkih finalista na finansijskoj tabeli je Milan (51.4 miliona), koji je dospeo samo do osmine finala. Barselona je zaradila 45.5 miliona, a četvrtfinalista Galatasaraj stigao je samo do 24.8 miliona. Ulogu igra i ekonomska snaga pojedinih država. Noršeland (1 bod, 20.4 miliona) prošao je bolje nego Porto (osmina finala, 19.8 miliona).

Na primeru „Zmajeva“ iz grada na Duru najbolje možemo videti koliko je sistem loš i do koje mere izostaje zaštita za one koji rade najbolje. Svako ko prati fudbal divi se Portu na sjajnoj skautskoj mreži, iako konstantno gubi fenomenalne trenere i prodaje najbolje igrače kao na traci (223 miliona čistog profita od transfera 2004-2013, duplo više od bilo koga drugog u Evropi) uvek je u vrhu i ima dva evropska trofeja u ovom veku. Umesto pametno osmišljenog mehanizma zaštite taj klub mora da se snalazi sâm, dok ogroman novac odlazi na račune novoformiranog danskog kluba ili dva italijanska giganta koja su u istoj deceniji kažnjena zbog nameštanja. U ovoj priči na pravdu možete da zaboravite.



Prihodi rastu, troškovi još brže

Udeo transfera u prihodima
U jesen 2007. počela je u Americi ekonomska kriza koju su mnogi stručnjaci upoređivali sa onom iz 1929. godine. Tokom 2008. zahvatila je ceo svet, posebno one bogatije krajeve – u celoj Evropi BDP je rastao samo Poljskoj i Albaniji. Jedan od retkih izuzetaka bio je fudbal. Iako smo se na tržištu tek ovog leta približili potrošnji iz 2008, porast prihoda i rashoda bio je konstantan i veoma visok.

Između 2006 i 2010. porast prihoda prijavilo je 48 od 53 evropske prve lige. Bolji skor nego nacionalni BDP u istom periodu imalo je 49 liga. Ukupan prihod fudbalskog biznisa na našem kontinentu porastao je za te četiri godine sa 11 na 16 milijardi evra. Problem je, međutim, u tome što dok prihodi rastu pod stopi od 9 posto godišnje, troškovi za dve ključne stavke – plate i transfere – rastu godišnje za 14 posto.

To evropski fudbal tera u velike dugove: samo u finansijskoj 2010. godini sve 734 prvoligaške ekipe u 53 članice UEFA ukupno su napravile minus od 1.64 milijarde evra. U proseku je to 2.3 miliona evra po klubu. Bar jedan ovdašnji klub napravio je u toj godini znatno veći dug, ali ćemo se tim klubom baviti dalje tokom teksta, gledajući jedini detaljan finansijski izveštaj do sada objavljen u srpskom fudbalu.

Ono što posebno zabrinjava je porast razlike između prihoda i rashoda. Još 2006. gubitak je iznosio svega 2.4 posto, već sledeće godine je dupliran, do 2009. prešao je 10 posto. Zbirno je u pet godina evropski fudbal zabeležio čist gubitak od nešto preko 4 milijarde evra! Srećom postoje toliki entuzijastični milijarderi, uglavnom Rusi i Arapi, spremni da pomognu. Oni su pokrili 84 posto tog iznosa (3.4 milijarde). Preostali iznos nije imao ko da pokrije. Tako nastaju dugovi.



Šta govore brojevi?

Neoperativni profit/gubitak
Iskoristićemo podatke iz pomenute finansijske 2010. da bismo stekli osnovnu predstavu o tome kako funkcioniše. Za početak je bitno da preciziramo da se podaci koji slede odnose na prvoligaše (734 kluba u 53 države), otud je suma manja. Procena je da klubovi nižih rangova na celom kontinentu imaju godišnji prihod od oko 3 milijarde evra.

Počećemo od jednostavne strukture prihoda za 2010. Uz svaki od četiri osnovna tipa prihoda vidimo koliko procentualno učestvuju u ukupnoj masi prihoda. Tendencija je da TV prava procentualno rastu, a prihodi od ulaznica se smanjuju.

TV prava čine najveći procenat, ali treba voditi računa o onome što je već pomenuto – taj procenat vuče 5 najvećih liga, u ogromnoj većini evropskih zemalja mnogo je niži (mada gotovo nigde toliko beznačajan kao kod nas). Svi brojevi su u milionima evra.

Komercijalni i drugi 2487 – 19.45%
Prihodi na dan meča 2606 – 20.38%
Sponzorstva 3179 – 24.86%
TV prava 4516 – 35.31%
Zbir 12.788

Za istu godinu pripremili smo i strukturu troškova. Za razliku od prihoda, koji se dele prilično ravnopravno na 4 oblasti, u rashodima potpuno dominiraju troškovi vezani za zaposlene, u koje se ubrajaju plate igrača, ali i sva ostala davanja zaposlenima u klubu, bilo kroz plate ili penzije. Na evropskom nivou 5/6 troškova za zaposlene otpada na aktivni igrački kadar.

Operativni troškovi su svi ostali troškovi kluba vezani za fudbal, od putovanja na gostujući teren, preko omladinske škole, do zakupa stadiona. Neoperativni troškovi su svi oni koji nisu vezani za sam fudbal – investicije, nekretnine, troškovi finansiranja.

Neoperativni 365 – 2.53%
Operativni 4963 – 34.40%
Neto troškovi transfera 933 – 6.47%
Zaposleni 8167 – 56.61%
Zbir 14.428

Kod troškova za zaposlene vrlo je važno primetiti još jedan odnos – plate prema ukupnim prihodima. Evropski prosek je da na plate ode 64% prihoda, zdravo funkcionisanje je ispod 60%, a zabrinjavajuće preko 70%. Ovo je važno zapamtiti za sledeći podnaslov.

Ovi brojevi su interesantni sami za sebe, ali nama od suma u ovom slučaju više znače procenti. Oni nam pokazuju koliko je struktura prihoda u srpskom fudbalu poremećena u odnosu na standarde. Izpriloženog izveštaja FKCZ videćete da na plate zaposlenih odlazi samo 33.6 posto, ali su neoperativni troškovi na gotovo istom nivou. U prihodima ulaznice učestvuju sa 8.5 posto, a TV prava su gotovo zanemarljiva (maksimalno 1.5 posto).



Gde smo tu mi?

Odnos plata i prihoda
UEFA redovno pravi izveštaj o stanju klupskog fudbala širom kontinenta. Zabrinjava broj pokazatelja po kojima je Srbija na samom dnu ili među zemljama sa najvećim problemom. Prosečna zarada po klubu u Superligi je 1.3 miliona evra (Hrvati 2, Slovaci 1.6, Slovenci i Bugari po 1.2), ali ta suma krije stvarno stanje koje je posledica izuzetne neravnopravnosti u u ligi.

Još od prvog dela ovog serijala jedna od glavnih teza je da Srbija ne može da izdržava ligu od 16 klubova. Finansijski pokazatelji to govore veoma jasno. UEFA sve klubove po prihodima deli na pet nivoa, pri čemu najniži (mikro) uključuje klubove sa prihodima ispod 350.000 evra godišnje. Od 31 najjače lige u Evropi samo 9 ekipa spada u tu kategoriju – jedna u Belorusiji i 8 u Srbiji! To praktično znači da polovina naših klubova posluje na nivou prosečnih ekipa na Malti, u Severnoj Irskoj ili kao donja polovina moldavske lige.

To što zarađuju malo novca ne sprečava srpske klubove da troše kao da je sve u najboljem redu. Već smo konstatovali da je evropski prosek odnosa plata i prihoda 64%, a da je sve preko 70 posto zabriunjavajuće. U Evropi je u zabrinjavajućoj zoni 17 liga, među kojima je i šampionat Francuske (čak i pre dolaska arapskog kapitala u PSŽ), dok su Italijani spustili prosek u prethodne dve godine (Milan je bukvalno prepolovio plate u odnosu na 2011/12).

Od tih 17 izdavaja se pet liga koje su u ozbiljnom problemu, tri daju kompletne prihode na plate (Bugarska, Slovačka, Gruzija) i dve koje na plate daju više nego što im je ukupna zarada – Srbija sa 112 posto i Hrvatska sa 119 posto. Od 14 klubova za koje postoje podaci u Srbiji čak 6 na plate troši više nego što ukupno zarađuje. Ako su onim manjima apsolutni iznosi toliko mali da se mogu pokriti transferima, oni veći su u ozbiljnom problemu.

Reći da su plate u srpskom fudbalu visoke bilo bi bizarno, ali očigledno je da liga i njeni klubovi ne uspevaju da naprave ni toliko novca. Još je dramatičnije što i to što zarade u velikoj meri otpada na transfere. Naši klubovi u proseku preko 30 posto prihoda beleže od prodaje igrača, što je u ozbiljnom fudbalu nezamislivo i pretvara zemlju u neku vrstu kolonije. Od država zapadne Evrope jedina koja je u sličnom problemu (mada ne toliko drastičnom kao balkanske države) je Portugal, o čemu smo već pisali.

Operativni profit/gubitak
Tokom 2010. samo jedan klub u Superligi je poslovao pozitivno, a čak 10 je bilo u minusu preko 20 posto. Takav kontinuirani minus dovoljan je da se razmišlja o bankrotu kluba. U Srbiji je gotovo kompletna liga na ivici bankrota.

Jedan od glavnih uzroka finansijskih problema našeg fudbala je vrlo slaba poseta. Po procentu popunjenosti stadiona (19%) Srbija je tek na pola evropskog proseka (38%) i sasvim na dnu lestvice, slabije su samo Letonija, Estonija, Luksemburg, Jermenija i Bugarska. U svakoj zemlji ima klubova koji se izdvajaju po poseti, ali je razlika u broju gledalaca Crvene zvezde i proseka ostalih najveća u Evropi.

Ne teši mnogo činjenica da je ceo region u problemu. U gotovo svim kategorijama najteža situacija je u državama bivše Jugoslavije i u našem neposrednom okruženju (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Slovačka). Sa druge strane to predstavlja šansu da se sređivanjem situacije u srpskom fudbalu naš fudbal nametne kao prirodni lider u okruženju. Da bi se to dogodilo, potrebno je mnogo rada.

Napomena: Na tabelama sa duplim grafikonima gornji obeležava ukupni ili prosečni bilans za celu ligu, a donji raščlanjuje po klubovima unutar lige.

Izvor grafikona: UEFA.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 10: Održivi razvoj
Autor: Vladimir Novakovic
Posle tri dela u kojima smo detaljno analizirali finansijsku situaciju u srpskom i evropskom fudbalu i na plastičan način utvrdili gde je problem, došlo je vreme da se ponudi rešenje.

Beta/AP
Suština rešenja je u promociji, koja je najslabija tačka srpskog fudbala. Domaći fudbal nekako se odvija pored nas, a vrlo malo se radi na tome da se probudi interesovanje za njega. Uprkos tome, ljudi u Srbiji i dalje su zainteresovani ne samo za Zvezdu i Partizan, već i za Radnički, Slobodu, Javor. O tome svedoče egzaktni podaci.



Narod voli domaći fudbal

Beta/AP
Koliko god neobično to zvučalo, a po komentarima na svaku informaciju tog tipa dâ se zaključiti da mnogi u to ne veruju, domaći fudbal je izuzetno gledan na srpskim televizijama. Kada god je stavljen u ravnopravan položaj, prenos utakmice domaće lige u kojoj igra Zvezda ili Partizan sa bilo kojim rivalom iz lige ima po pravilu više gledalaca nego mečevi Premijer lige, Bundeslige ili Serije A.

Večiti derbi na bilo kojoj televiziji sa nacionalnom pokrivenošću je gledaniji od bilo koje utakmice stranih klubova, uključujući i međunarodna takmičenja. Na osnovu egzaktnih podataka za 2012. godinu koje je objavio Nielsen, najgledanija klupska utakmica te godine bio je večiti derbi tog novembra na Marakani, koji je privukao više gledalaca od najgledanije utakmice Lige šampiona (Real – Bajern u polufinalu). Jedina gledanija fudbalska utakmica te godine bilo je finale EP Španija – Italija.

Prosek gledanosti 14 večitih derbija u ligi i kupu od oktobra 2008. do novembra 2012. je 15.13 posto stanovništva Srbije, što je fantastična gledanost (prosek gledanosti utakmica Lige šampiona u prve četiri godine na RTS je ispod 12.5 posto stanovništva Srbije, što je i dalje veoma dobar rezultat). U odnosu na broj ljudi koji gledaju TV u tom trenutku radi se o udelu od između trećinei polovine. Osim bilo čega vezanog za Novaka Đokovića nema sportskih događaja koji u kontinuitetu garantuju takvu gledanost.

Nije Srbija jedina zemlja u kojoj se to dešava, naprotiv. Slični su rezultati merenja gledanosti lokalnih fudbalskih šampionata i u Hrvatskoji Bosni i Hercegovini, iako ni tamo još uvek sistem nije postavljen do kraja kako treba. U zemljama koje su napravile sledeći korak, razdvajanjem termina mečeva i prikazivanjem svih utakmica jednog kola na različitim televizijskim kanalima, rezultati su još bolji.

U Danskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Austriji osećaju se dobre posledice promene rasporeda, a u Poljskoj prosek gledalaca utakmica domaće lige podignut je na 1.6 miliona po meču, što je 4.3 posto ukupne populacije (ako se u obzir uzme da termini mnogih mečeva ne spadaju u prime time uspeh je još veći), što je više nego gledanost ijedne strane lige ili evropskog takmičenja.



Kako gledati Superligu?

Beta/AP
Jedan od osnovnih problema domaćeg klupskog fudbala leži u izuzetno slaboj zastupljenosti u medijima. Superliga je ograničena na dva kablovska sportska kanala – Arena Sport i SOS kanal. Arena Sport na svom besplatnom prvom kanalu ima ekskluzivno pravo prenosa mečeva i pravi tematske emisije, dok SOS kanal ima audio uključenja u mečeve i tematske emisije.

Zahvaljujući specifičnostima domaćeg tržišta neke utakmicemoguće je videti na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću – Prva je još 2010. potpisala petogodišnji ugovor po kojem ima pravo na 10 prenosa mečeva koje Crvena zvezda igra kod kuće, a RTS vrlo često u poslednjem trenutku dobije priliku da prenosi večiti derbi iz Humske.

Druge specifičnosti domaćeg tržišta ograničavaju gledanost prvog kanala Arena Sporta na svega dvadesetak posto domaćeg tržišta. Ostalima je svaki pokušaj da odgledaju pregled kola Superlige prava mala avantura.

Ostali kanali prikazuju povremeno golove, ali je vrlo diskutabilno da li na to imaju pravo. Dok je u državama zapadne Evrope vrlo jasno precizirano šta od sadržaja je dostupno, a šta ekskluzivno pravo jednog emitera, medijski zakoni u Srbiji takođe su popriličan problem i često ostavljaju ovakve sive zone.

Ove sezone počeli su prenosi i preko internet platforme Telekoma Srbija, ali je inače dostupnost Superlige na ostalim medijima još manja nego na televiziji. U doba kada nam je na mobilnim uređajima dostupan fudbal iz svakog kutka planete ovo je veliki

Ako do Superlige još i imamo nekakve načine da dođemo, ljubitelji fudbala na nižim nivoima osuđeni su na lokalne medije. Ispod najvišeg ranga u ovom trenutku igra nekoliko veoma popularnih klubova sa ozbiljnom tradicijom, od čačanskog Borca i Smedereva, do vaskrslog Proletera iz Zrenjanina u šestoj ligi.



Kako to izgleda u susedstvu?

Beta/AP
Kada je u leto 2012. počeo aktuelni trogodišnji ugovor Telekoma Srbija (vlasnika Arena Sporta) sa Zajednicom superligaša najavljeno je da će za početak biti prenošeno 80 mečeva po sezoni. Sa paketom Prve to je činilo tri utakmice po kolu, što je ogroman napredak u odnosu na jedan meč nedeljno, koliko je u ranijim sezonama prenosio RTS.

Drugi važan iskorak bio je odluka da se prenosi rašire na što veći broj klubova. U prethodnom periodu Arena Sport je počeo da radi prenose domaće lige kao dopunu najatraktivnijem meču kola, koji je prikazivan na Javnom servisu. Prošle sezone imali smo priliku da redovno gledamo klubove iz svih krajeva Srbije.

Ove sezone broj prenosa smanjen je na dva po kolu, a u praksi to su prenosi svih utakmica Partizana i svih mečeva Zvezde koje nije odabrala Prva. Time je izgubljena suština, jer je vidljivost ostalih klubova u ligi svedena samo na četiri meča po sezoni koje odigraju sa „večitima“, uz samo 11 međusobnih utakmica klubova iz ostatka lige. U proseku to klubovima koji ne igraju u Humskoj i Ljutice Bogdana donosi ravno 5 prenosa po sezoni.

Uz manju vidljivost u medijima, ovo smanjenje utiče i na ionako neveliki novac koji ti klubovi dobijaju svaki put kada se njihove utakmice prenose (5000 evra po utakmici).

Novac koji od TV prenosa dobijaju domaći klubovi zaista je mali – bez plasmana u grupu Lige šampiona ili Lige Evrope čak i večiti jedva mogu da prebace 200 hiljada po sezoni (ako ih prenose svake nedelje u domaćim takmičenjima i odigraju tri kola evrokupova). Za ekipe koje Evropu i ne vide prihodi od televizije su između 20 i 50 hiljada evra po sezoni.

Primera radi u neposrednom okruženju imamo hrvatske klubove, koji u proseku dobijaju po oko 150 hiljada evra po sezoni samoza nastupe u HNL i Bugare, gde je i najslabijem od 14 prvoligaša garantovano stotinak hiljada evra, a prosek na nivou lige je 180 hiljada po sezoni.

To su posledice ugovora koji su njihove lige potpisale u poslednje dve godine. U Hrvatskoj HNL je 2011. prava prodao marketinškoj agenciji Digital, koja je zatim pronašla boljeg partnera od HRT –MaxTV, tj. takođe Arena Sport. Za prvu godinu oni su ponudili 1.45 miliona evra (11 miliona kuna), znatno više od onoga što je HRT plaćeo dotle (6.5 miliona kuna) ili nudio za novi ugovor (7.1 milion).

Beta/AP
Novac tu čak i nije bio presudan – HRT je po ugovoru imao pravo na prenose svih osam utakmica, ali je prikazivao samo jednu. Već u prvoj sezoni MaxTV je prenosio 68 od 113 utakmica, a tokom proleća podigao je broj prenosa po kolu na 4 (u to vreme još je igralo 12 timova, sada ih je 10).

Čelnici HNL Digitelu su prodali i prava na naslov generalnog sponzora lige, koje donosi klubovima još 12 miliona kuna (1.57 miliona evra), što im donosi još po stotinak hiljada evra u budžet. Za kratko vreme su TV prava sa beznačajnih 2-3 posto ukupnih prihoda skočila na desetak posto (u proseku 300.000 evra od TV i sponzorstva lige), daleko ispod klubova iz najvećih liga, ali nikako zanemarljivo.

U Bugarskoj ključni trenutak dogodio se kada su klubovi prava na prenose prodali kompaniji Futbol Pro Media, čiji su vlasnici bili upravo sami vlasnici nekoliko vodećih klubova. Ona je uspela da 7 Media grupi (u okviru koje je kanal Sport 7) proda prava za 14.7 miliona leva na tri sezone (2.5 miliona po sezoni), prihvatljivu sumu za 14-članu A grupu bugarske fudbalske lige. Četrdeset posto te sume deli se ravnopravno, a tri petine u odnosu na broj prenosa, gledanost, rezultate. Svakome je garantovano između 90 i 100 hiljada evra, najvećim klubovima u ligi i po skoro 300 hiljada.

U odnosu na sve izrečeno suma od 700 do 800 hiljada evra koju dobijaju srpski superligaši po sezoni zaista deluje izuzetno malo, ali je i ona veliki napredak u odnosu na ranije doba. Za povećanje te sume neophodna je zainteresovanost medija, a nju može da stvori samo pritisak javnosti.

Sa 6 kanala sa nacionalnom frekvencijom i jakim sportskim kablovskim kanalima, veoma bi logična bila mešovita ponuda, koja bi obuhvatala prenose svih utakmica svakog kola na 2 ili 3 kanala, pregled kola na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću i tematske emisije. Takva podela mogla bi da zadovolji sve - i medije, i klubove, a i navijače.



Promocija važnija od novca

Beta/AP
Iskustva liga širom Evrope, od onih zaista velikih, kakva je španska Primera, do neposredog susedstva, govore jasno da je neophodno svakom klubu obezbediti što veću medijsku pažnju.

Primera je od prošle sezone sa standardnog rasporeda prešla na koncept sa 9 do 10 različitih termina u svakom kolu. Manji klubovi odrekli su se žešće borbe za malo veći udeo u TV pravima (po novom ugovoru Real i Barsa dele 35 posto, Atletiko i Valensija 11 posto, ostalih 16 klubova 45 posto, ostalo ide samoj ligi i drugoligašima), dobivši zauzvrat priliku da budu primećeni u terminu kada na ekranu nisu velikani.

Drugu važnu tekovinu doneli su Englezi (koji su prvi primenili i koncept različitih termina, ali nikada do kraja) – u Premijer ligi zakon o sprečavanju monopola ne dozvoljava da jedna televizija prenosi kompletno takmičenje. Zbog toga se prave paketi sa različitim terminima i različitim redosledom izbora utakmica.

Danska Superliga već godinama spaja ta dva sistema. Ona ima koncept sa kolom od 6 utakmica u 4 dana: u nedelju se igraju tri meča, a u petak, subotu i ponedeljak po jedan. Takođe, te mečeve prenose tri različite televizije, koje uz prenose imaju i specijalizovane emisije. Tako je Superliga dobila veliki prostor u medijima, uz koji ide i 45 miliona evra po sezoni, a rezultati se sasvim jasno vide na terenu.

Sličan koncept primenjuje se u neposrednom okruženju, u Mađarskoj i Rumuniji. Mađarski primer veoma je zgodan, jer se radi o državi koja na mnogo načina podseća na našu – slične veličine, sa nesrazmerno velikim glavnim gradom i decenijama prevelikim udelom budimpeštanskih klubova, a uz to je NB I na UEFA listi od sledeće sezone prva ispod naše Superlige.

Već smo videli kako je decentralizacija kod naših severnih suseda izvršena tako što su lokalne vlasti stale iza provincijskih klubova i omogućile im da preuzmu primat u odnosu na tradicionalne budimpeštanske velikane.

Zahvaljujući promeni u rasporedu koja je otvorila mogućnost prenosa svake od osam utakmica donela je klubovima veliki porast prihoda od TV prava – u poslednjoj sezoni starog ugovora (2009-12) prihodi su bili 39.1 milion evra. U novom, četvorogodišnjem ugovoru ukupni prihod je povećan na 11.7 miliona evra po sezoni. U paket su uključeni prenosi prve i obe grupe druge lige, kupa, superkupa, liga kupa i amaterskog kupa, pa deo novca pripada i malim klubovima ispod drugog ranga. Prenosi idu na nacionalnoj televiziji i na kablovskoj TV Sport televiziji.



Gde je granica našeg potencijala?

Beta/AP
Priča o velikom talentu i potencijalu koji ne koristimo je lajtmotiv srpske istorije, ne samo u sportu. Nerealne procene sopstvenih mogućnosti druga su strana iste medalje. Koliko puta smo besneli na naše klubove kada ispadaju od rivala sa tri ili pet puta većim budžetima, bazirajući svoje stavove na nekadašnjoj veličini?

Na terenu prošlost kluba ne igra ulogu, ali na tržištu igra, i to veliku. Bivši prvak i vicešampion Evrope, veliki stadioni, zajedno sa neprekidnim izbacivanjem novih generacija talentovanih igrača čine da srpski fudbalski brend ima mnogo bolji status u svetu nego kod kuće (sledeća slika).

Ugledni sajt brandfinance.com, koji proučava vrednost pojedinih brendova u svim oblastima života, smestio je Superligu na 17. mesto među prvim ligama Evrope (deset mesta iznad UEFA koeficijenta).

Ako mesto i nije toliko šokantno (ispred nas su Škoti, Rumuni, Norvežani, iza Austrijanci, Česi, Poljaci, Šveđani), procena vrednosti brenda Jelen Superlige uistinu jeste. Stručnjaci su je procenili na 77 miliona evra, više nego Grci (44), Česi (19) i Hrvati (10 miliona) zajedno.

Problem našeg fudbala je brend rejting (ekvivalent kreditnom rejtingu koji se primenjuje u ekonomiji) – dobili smo CCC, što je slaba ocena, ali nas smešta u isti paket sa rumunskom, češkom i hrvatskom ligom, a iznad Slovaka, Mađara i Bugara.

Sâma vrednost brenda ništa ne garantuje, razne okolnosti igraju ulogu (norveška liga ima dvostruko nižu vrednost brenda od švajcarske, ali zarađuje 56 miliona od TV prava po sezoni, naspram „samo“ 36 milionaza alpsku konfederaciju). Ipak, činjenica da Mađari zarađuju od televizije više od 10 miliona po sezoni, a naši klubovi do miliona dolaze samo uz pomoć kvalifikacija za evrokupove svedoči da je prostor za napredak ogroman.



Koji su sledeći koraci?

brandfinance.com
Televizija i novac koji bi ona trebalo da donese samo su prvi korak. Prisustvo u medijima učinilo bi da upoznamo igrače koji nastupaju u Superligi. Ako smo osamdesetih svi znali ko je Lepinjica, ko Golubica, a ko Ljapaštica, koliko je opasan Antal Puhalak, i kolika je razlika u visini Verlaševića i Kostića, ako smo i devedesetih u skraćenoj ligi znali Vaska Guneva i Amira Teljigovića, red je da i današnji klinci upoznaju celu postavu Javora ili Voždovca.

Za takvo nešto potreban je ozbiljan marketing, koji treba da donese prihode iz raznih izvora, od navijačkog šala do sličica sa fudbalerima. No, marketing će biti tema naše sledeće epizode, kada ćemo saznati zašto su reflektori toliko važni.

U Hrvatskoj je nedavno pokrenuta inicijativa da se porez na kladionice podigne sa pet na sedam posto, a da klubovi, koji su i tako na tiketima, dobiju ta dva posto razlike. Ne radi se o malom novcu – u 2012. država je od kladionica ubrala 35.75 miliona evra poreza, što znači da bi ta dva dodatna procenta donela 14.3 miliona.

U Srbiji 19 procenata poreza od igara na sreću ide sportu. Ako bi se i ovde taj porez povećao ne bi bilo logično ulagati sredstva iz poreza u profesionalne klubove, ali bi ulagati ih u škole fudbala i mlađe kategorije. I za to imamo primer u susedstvu, gde upravo u to novac ulažu lokalne samouprave.

Naravno, tu se vraćamo na priču o broju klubova koje Srbija može da izdržava. Kakvu god sumu i kakav god medijski prostor treba da delite, mnogo je lakše deliti ga na deset, nego na 16 klubova.

U prošloj epizodi videli smo da pola lige ima godišnje prihode manje od 350 hiljada evra, što te klubove stavlja u ravan sa donjom polovinom moldavske lige, ili ispod nivoa najjačih luksemburških klubova. Zbirni prihodi bez transfera svih 16 članova JSL u 2011. bili su 21 milion evra.

Mediji i centri moći u prethodnom periodu su značajno uticali na smanjenje atraktivnosti domaćeg fudbala, ističući u prvi plan loše priče, one istinski loše podizane su iz političkih razloga do razmera apokalipse, a one dobre su uglavnom bile u drugom planu. Krajnje je vreme da se priča okrene, da svi zajedno počnemo da radimo u interesu srpskog fudbala.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 11: Brendiranje srpskog fudbala
Autor: Vladimir Novakovic
Osnovni razlog za ulazak u ovaj obiman i naporan serijal tekstova je katastrofalno stanje u kojem je srpski fudbal. Dok su u prvom planu javnosti neredi na tribinama, a najvažniji akteri vode lične bitke, naš omiljeni sport suočava se sa finansijskom katastrofom, koja je, kao što smo videli u prethodnim nastavcima, posledica nesposobnosti srpskih klubova da naprave novac.

Starsport
Sa prihodom od ulaznica svedenim na minimum, uz nezainteresovanost televizijskih kanala sa nacionalnom pokrivenošću i proizvodima ograničenim na nekoliko najvećih klubova, srpskom fudbalu je hitno potreban iskorak. Da bi se na svim poljima napravio iskorak neophodan za opstanak našeg fudbala, neophodno je napraviti brend.

Brend srpskog fudbala u ovom trenutku ne postoji, Antićeva selekcija je odlaskom na Svetsko prvenstvo napravila poslednji trzaj, a od njegovog dramatičnog sukoba sa Tomislavom Karadžićem stvari su krenule nizbrdo. Tri i po godine konstantnih neuspeha kasnije Karadžić je i dalje tu. Čak i retki slavni trenuci, kakvi su ovog leta bili zlato za U19 selekciju u Litvaniji i uspeh Vojvodine u dvomeču sa Bursom, vrlo brzo izgube vrednost u javnosti, zbog očigledne zloupotrebe u političke svrhe ili totalne nemoći uprave.

Već smo konstatovali da je prvi korak pomeranje vesti o domaćem fudbalu iz hronike u sport, a tu je zaista neophodna pomoć navijača, običnih i organizovanih. Koliko god izbegavali odgovornost, svi snosimo deo krivice

Današnja epizoda posvećena je onom sledećem koraku – kreiranju brenda koji će privući pažnju sponzora i ljubitelja sporta i omogućiti srpskim klubovima dovoljno novca za normalan život.



Stvaranje brenda

Starsport
Tokom osamdesetih, dok je sport u SFRJ proživljavao zlatno doba, informacije o domaćoj fudbalskoj ligi mogli ste da dobijete na svakom koraku. Prve reči slovenačkog i makedonskog jezika naučio sam, kao i mnogi moji vršnjaci, gledajući izveštaje u Sportskom pregledu, u nedelju popodne se podrazumevalo da cela zemlja sluša „Vreme sporta i razonode“.

Ponedeljkom ujutro svi smo bili uz Studio B i „Treće poluvreme“, uveče gledali Marka Markovića i Indirekt. Tempo, Sport, Sportske novosti, kasnije i Žurnal imali su ozbiljne tiraže, albumi sa sličicama su nas redovno upoznavali sa detaljima o Čeliku, Sutjesci, čak i kompletnoj drugoj ligi. Iako prenosa skoro da nije bilo, toliko smo čitali i slušali o domaćem fudbalu, da smosvi uživali prateći ga.

Jasno, to takmičenje bilo je znatno jače od ovog koje sada imamo, iako ne toliko jako kakvim ga nostalgičari često opisuju, ali prilično bizarno izgleda podatak da su u to doba klubovi na ovim prostorima razumeli značaj promocije, a da danas upravo na tome padaju.

Da bi brend srpskog fudbala mogao da postane marketabilan, mora da se otarasi balasta koji ga danas vuče ka dnu. Problem je u tome što su u ovom slučaju najveći balast oni koji bi trebalo da budu stubovi sistema – predsednik FSS i čelnici najvećih klubova u državi.

Dokle god je na čelu saveza Tomislav Karadžić, priče o brendu nema. Dokle god ne znamo ko vlada Zvezdom i kuda je vodi, priča o brendu je besmislena. Dokle god je želja za smenom uprave jedina stvar oko koje su Partizanovi navijači ujedninjeni, brend nećemo napraviti. Dokle god je jedino rešenje državnih čelnika za budućnost srpskog fudbala dolazak neimenovanovanog naftnog bogataša u svojstvu deus ex machina, teško je ozbiljno se baviti brendiranjem.

Ali, nije krivica samo u čelnicima. Srpski fudbal nije brend ako Jagodinu protiv Javora gleda 500 ljudi, ni ako Vojvodina ima na svom stadionu manje navijača kada dolaze Zvezda i Partizan. Svako od nas potreban je svom lokalnom klubu. O huliganizmu, paljenju tribina, bodenju noževima, rasizmu, verbalnim i fizičkim nasrtajima na igrače, međusobnim sukobima na tribinama ne treba ni trošiti reči.



Potpuna reforma Zajednice superligaša

Starsport
U centru priče o formiranju brenda je snažna ligaška organizacija. Kada pogledate bilo koje elitno fudbalsko takmičenje u Evropi, u oči upada da je lokalni ekvivalent Zajednice superligaša ključna stavka u formiranju sistema koji podiže kvalitet nacionalnog takmičenja, od Engleske, preko Belgije, Danske, Poljske do Austrije.

Tamo gde su pojedini klubovi moćniji od zajednice, kao u Italiji i Španiji, pojavljuju se problemi. Dug od tri milijarde evra donekle je osvetio dominantni španski par i podstakao ih da bar delić bogatstva podele sa ostalima, dok je u Italiji na tržištu potpuni haos, koji je pre dve godine doveo dotle da su čak i fudbaleri štrajkovali.

Zajednica Superligaša (ranije prvoligaša) u prethodne dve decenije pokazala se nedovoljno jakom da stvori poziciju sa koje bi klubovi mogli da krenu napred. To nije samo stav koji imaju posmatrači sa strane, naprotiv, i mnogi ljudi na bitnim pozicijama u srpskom fudbalu svesni su da je rukovodstvo lige uprkos oštroj konkurenciji dominira u kategoriji „najslabija tačka srpskog fudbala“.

Položaj zajednice najbolje se video novom farsom sa dodelom takmičarskih brojeva (umesto žreba) u junu, a zatim još drastičnije ovog avgusta, kroz reči novog predsednika Dragoljuba Lekića, koji je pet dana pred start sezone priznao u izjavi za medije da su na njegov poziv odgovorila dva od 16 članova Superlige.

Suština problema je u strukturi Zajednice – nju čine predstavnici klubova, koji (logično) pre svega štite interes svog kluba. U idealnim okolnostima Zajednica bi trebalo da bude sastavljena od menadžera i ozbiljnih profesionalaca, čiji posao je da popravljaju uslove za sve klubove unutar takmičenja.

Predstavnici klubova bi trebalo samo da daju smernice vezane za strategiju razvoja, baš kao što bi u zdravom političkom sistemu osnovu svih državnih organa trebalo da čine sposobni državni službenici i stručnjaci, kojima bi predstavnici stranaka određivali strategiju. No, baš kao što u Srbiji sva vlast leži u rukama stranaka, ni u fudbalskoj organizaciji profesionalizam nije prioritet.



Važnost korišćenja prilika

Starsport
Odličan primer za to koliko prilika za ostvarivanje prihoda propuštaju naši klubovi nalazimo u jednom drugom, takođe veoma popularnom sportu. Kada je posle decenije i po iščekivanja Crvena zvezda stigla do mesta u Evroligi, interesovanje javnosti bilo je ogromno, a dovoljno pre starta takmičenja znalo se da će prvi meč biti odigran pred rasprodatom Kombank Arenom, što po propisima znači 18 do 19 hiljada ljudi.

Zamislite da je za tu priliku klub napravio atraktivan program, kakav su ovdašnji fudbalski klubovi pravili u poslednjih desetak godina. Ništa spektakularno, nekoliko intervjua sa predsednikom, trenerom, igračima, predstavljanje pojačanja, predstavljanje protivnika, objašnjenje puta do Milana. Sa fotomaterijalom koji klub ima, zahvaljujući obavezama prema Evroligi, priprema atraktivnog programa ne bi oduzela ni nedelju dana, a klub bi bez problema napravio računicu u kojoj bi zaradio čist evro po primerku.

Ako bi svaki drugi od gledalaca u Areni kupio program, to bi bilo skoro 10 hiljada čistih evra, nimalo spektakularna suma, ali dovoljnada pokrije neke troškove. Program za utakmicu jedan je od važnih izvora prihoda za sve klubove ispod prvog ranga u Engleskoj, gde klubovi rutinski zarađuju i preko 200 hiljada funti godišnje na taj način. Prosečnom četvrtoligašu to je 10 posto svih prihoda.

I pozitivan primer dolazi iz istog sportskog društva – proslava pola veka Marakane bila je veliki uspeh i odličan pokazatelj kako se uz dobro planiranje i odgovarajuću kampanju može stvoriti dodatna vrednost. Serija specijalizovanih dresova po VIP cenama donela je klubu u konstantnim finansijskim problemima sasvim solidnu finansijsku injekciju. Uz to, korist nije jednokratna, jer uključivanje stadiona daje dodatni nivo vezivanja sa navijačima.

O tome kako se slavna istorija Zvezde, ali i mnogih drugih domaćih klubova, može bolje iskoristiti za promociju samih klubova i srpskog fudbala u celini, čitaćete u sledećem nastavku. Razmatraćemo i detaljnu medijsku strategiju koja bi domaćim klubovima dala dovoljno prostora u javnosti, sledstveno tome i solidnu količinu novca

Posle toga do Nove godine bavićemo se infrastrukturom u srpskom fudbalu, a početak 2014. rezervisan je za priču o regionalnoj ligi.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 12: Povratak srpskog fudbala
Autor: Vladimir Novakovic
U prošlom broju videli smo teoriju – domaći fudbal mora da stvori brend, koji će klubovima donositi prihode na kojima će se zasnivati budući uspesi.

​

Starsport
U današnjoj epizodi pozabavićemo se konkretnim predlozima, segment po segment.

Posledice lošeg rada na marketingu i promociji su jasne – prihodi su manji. Odgovornost za situaciju u velikoj meri snose sami akteri domaćeg fudbala – klubovi i Zajednica superligaša.



Prvi korak: Povratak na televiziju

​

Starsport
Konstatovali smo u ranijim epizodama da jedan od bazičnih problema leži u činjenici da je naš fudbal bukvalno nestao iz mejnstrim medija. Podrška kablovskih kanala je neophodna, jer su njihovi resursi nešto što televizije sa nacionalnom frekvencijom ne mogu da ponude, ali je potpuni odlazak sa medija koji u proseku drže 90 posto gledanosti potez koji direktno šteti domaćoj Superligi.

Primeri iz celog sveta jasno govore o tome koliko je efektna prezentacija u medijima važna za popularnost sportskih takmičenja. Suština je u tome da se znanje i svest javnosti prošire sa nekoliko klubova koji po sebi privlače pažnju na kompletno takmičenje i tako pruži prostor za opstanak onih manjih klubova.

Mnogi se sećaju početka devedesetih i pregleda Serije A, koji je za domaće tržište priređivao podgorički kolega Milorad Đurković. Zahvaljujući u priličnoj meri i odličnim nastupima naših igrača, pre svih Dejana Savićevića, kao i moćnom Berluskonijevom Milanu, za kratko vreme je italijanski fudbal postao pravi brend u tadašnjoj SRJ. Svaki ljubitelj fudbala upoznao je Kremoneze i Ređinu, a hit je ubrzo postala Fođa, koju je predvodio Zdenjek Zeman.

Englezi su brzo shvatili moć televizije, pregled Premijer lige ponedeljkom uveče pokrenuo je proces koji će od njihove lige napraviti najatraktivnije takmičenje na svetu. Krajem prošle decenije i Bundesliga je krenula tim putem, a u prethodnih nekoliko godina slične akcije vide se širom kontinenta, od Belgije i Danske, do Poljske i Austrije.

Ako kvalitet Premijer lige niko od njih nije mogao da dostigne, bolji primer nađen je u pregledu Čempionšipa, koji već desetak godina prati dobar deo Evrope. Drugi engleski rang ni izbliza nije kvalitetan kao njihovo elitno takmičenje, o čemu se može uveriti svako ko pogleda nekoliko prenosa, ali na osnovu atraktivnog nedeljnog pregleda nećete to zaključiti. Dinamično upakovana polučasovna emisija stvara utisak da je golova više nego u norveškoj ligi.



Svaka utakmica u direktnom prenosu

​

Starsport
Važna tačka za pospešivanje brenda nacionalne lige je odluka da se utakmice igraju u različitim terminima, da bi svaka mogla da se prenosi. Stari sistem sa standardnim terminima utakmica jednog kola je prevaziđen, jer zbog propisa o zaštiti tog termina nije moguće prenositi utakmice koje se u njemu igraju.

U domaćem takmičenju dodatni problem predstavlja teško shvatljivi raspored utakmica, koji je teško i pratiti iz kola u kolo – zbog dnevne svetlosti standardni termin se pomera iz kola u kolo, ali se pomeraju i ostale utakmice, uključujući i one koje nazivamo večernjim.

Verovatno je vrhunac bizarnosti dostignut u četvrtfinalu kupa prošle srede kada je „večernji“ termin meča između Zvezde i Vojvodine bio 17 časova. Kada igrate fudbal radnim danom u to vreme plaćate struju za rad reflektora, a publika vam neće doći, jer još traju radno vreme i škola.

Gotovo sve evropske lige srednje klase koje su pobrojane u prethodnom odeljku imaju veliki broj različitih TV termina, a u nekima od njih prenosi se svaka utakmica. Da bi to bilo izvodljivo potrebno je ispuniti dva uslova: da se igra svakog dana od petka do ponedeljka i da se prava na prenose prodaju u okviru paketa.

Nacionalni emiteri mogli bi da budu zainteresovani za jedan ili maksimalno dva prenosa po vikendu, uz jednu ili dve emisije (pregled utakmica u nedelju uveče i analitička emisija u ponedeljak uveče, najbolje posle poslednjeg meča u kolu). U najboljoj varijanti radilo bi se o dva odvojena emitera, od kojih bi svaki imao jedan meč i jednu emisiju.



Belgijski primer

​

Starsport
Specijalizovana kablovska televizija ima prostora za sve ostale utakmice i dodatne emisije, koje bi uključivale studijski program u subotu i nedelju i najavnu emisiju svakog kola, koja bi se emitovala petkom.

U perspektivi se može ići i korak dalje. Prvi korak ka velikom usponu belgijskog fudbala u poslednjih 7-8 godina bio je pokretanje kablovskog kanala posvećenog Župiler ligi. Ta zemlja takođe ima mnogo „malih“ klubova iz gradova od nekoliko desetina hiljada stanovnika (Beveren je iste veličine kao Požarevac, Genk kao Kruševac, Ruselare kao Smederevo, Kortejk kao Zrenjanin, Ostende kao Novi Pazar, St. Treuden kao Pirot, Muskron kao Vranje, Lokeren kao Kikinda, Lir kao Bor, Leven kao Subotica, a Briž je za 20 posto manji od Kragujevca).

Upoznajući detaljno i one manje popularne igrače navijači su se lakše odlučivali da krenu na stadion i podrže ih. To je donelo veće prihode od ulaznica, poseta i TV prenosi izazvali su porast interesovanja sponzora i budžeti su porasli, dovoljno da se uloži više u svoje škole fudbala.

Belgija je vrlo važna za posmatranje i zbog suprotnog procesa. Liberalni propisi vezani za strance su omogućili tamošnjim klubovima da stupe u bliske odnose sa klubovima iz najvećih evropskih liga (Čelsi, Arsenal i Mančester Junajted imali su ili još uvek imaju filijale tamo), što je redovno dovodilo talentovane mlade igrače na pozajmice.

Povećani broj kvalitetnih stranih igrača ne da nije ugrozio domaće talente, već ih je naterao na naporniji rad, a jedan od plodova dva pomenuta procesa su totalna dominacija njihovog nacionalnog tima u našoj grupi kvalifikacija i status nosioca u žrebu za SP. No, biće i o tome više reči u nastavku našeg serijala.



Kad je Mališa iz Niša pobacao Špance

​

Starsport
U zlatno doba fudbala SFRJ emisija „Vreme sporta i razonode“, koju su zajednički emitovale stanice iz svih delova Jugoslavije, imala je kultni status. Naizmenična telefonska uključenja reportera sa svih stadiona u ligi bili su garantovana zabava za nedeljno popodne, koje su opevali neki od popularnih pesnika i prikazali nek kultni filmovi iz osamdesetih.

Svi su znali kako Jordan Ivanović diže tenziju i da je u Osijeku korner pola zgoditka, a neponovljivi Ivo Tomić terao je i one koje fudbal ne zanima da slušaju njegove minijature (nastavite sintagme: jagodinska haubica... lopta skliska...).

Sada se praćenje sporta vikendom svelo na format muzika plus čitanje promena na livescoresajtovima, čime su ljubitelji fudbala uskraćeni za bilo kakve dodatne informacije. Ironično je da je format najbliži starom VSR prisutan na SOS kanalu, koji sledi stari model sa telefonskim uključenjima.

Jasno je da bi razdvajanje termina onemogućilo reprizu formata „Vremena sporta i razonode“, ali promene su neophodne u skladu sa promenama na medijskom tržištu. Položaj radija na medijskom tržištu sve je lošiji, to je globalni trend i on se neće promeniti. Praksa govori da se radio uglavnom sluša u pokretu, najčešće u prevozu, što čini da udarni termin na tom mediju bude potpuno različit u odnosu na televiziju – tokom odlaska i povratka sa posla.

Zato je važno iskoristiti te termine kratkim i brzim formatima, koji bi petkom popodne i ponedeljkom ujutro doneli najavu i odjavu kola. Uz to, bitno je shvatiti da je radio medij koji je idealan za najavu događaja, zbog čega bi subotnji termin oko podneva mogao da bude savršen za dužu emisiju, u kojoj bi se uz atraktivne goste mogao najaviti čitav vikend, uz izjave aktera sa konferencija održanih u prethodna dva dana. Takva emisija pružila bi prostor i za klubove iz nižih rangova, kao i za priču o mlađim kategorijama.

Pobrojane akcije odnose se na medije koji pokrivaju teritoriju cele države. Lokalni elektronski mediji pružaju dodatnu priliku, posebno klubovima iz manjih gradova. Pošto svaki od gradova ima svoje televizijske i radio stanice, pruža se dosta prostora za domaći fudbal. Naravno, lokalni mediji prave priču iz svog, tj. ugla kluba koji igra u tom gradu. U društvu kojem objektivnost nije posebno bliska, kakvo je naše, ovakve stvari treba raditi veoma oprezno.



Resursi dovoljni samo za večite

​

Starsport
Štampa u Srbiji daje najbolji pregled dobrih i loših strana medijskog tretmana srpskog fudbala. Dnevni sportski listovi godinama su praktično jedino mesto gde se mogu redovno pratiti aktivnosti svih učesnika Superlige, kao i nižih rangova.

Međutim, praćenje je u skladu sa popularnošću klubova, daleko najviše prostora dobijaju Crvena zvezda i Partizan, a često se može čitati više o nekim nižerazrednim klubovima, nego o manjim superligašima.

Dnevni listovi koji nisu specijalizovani za sport u potpunosti su okrenuti ka dva najpopularnija kluba, ostali dobijaju prostor samo u ekstremnim situacijama. Vrlo je teško uticati na ozbiljne promene na ovom planu, zbog ograničenih resursa koje imaju mediji.

Periodični listovi su u još težem položaju, jer su oni najteže pogođeni ekspanzijom interneta. Praktično kompletna sportska periodika oslanja se na kladionice, gde domaći fudbal u poslednje vreme dobija prostor. Mozzartsport je od ulaska u široku medijsku saradnju sa Superligom znatno pojačao praćenje domaćeg fudbala.

To svakako nije dovoljno. Kada pređete granicu u bilo kom smeru uverite se koliko se pažnje poklanja domaćim ligama. Ne može svako da prati nedeljni ritam engleskih ili mesečni nemačkih medija, ali tri do pet posebnih izdanja po sezoni (najava, januar i odjava, opciono septembar i zimska podela na decembar i kraj februara) su standard u mnogim državama regiona.

Izdanja se detaljno bave svakim timom, uključujući lične karte svih prvoligaških (često i drugoligaških) igrača, uz detaljni pregled istorijske i aktuelne statistike i prigodne intervjue sa ključnim ljudima unutar svakog kluba i čelnicima lige.



Ništa od tapki

​

Starsport
Smrt Umberta Paninija dala je odličan šlagvort za priču o albumu sa sličicama domaće Superlige. Sistematsko praćenje domaćeg fudbala kroz albume ne postoji već 25 godina.

Povremeni pokušaji u poslednjih desetak godina nisu ostvarili uspeh, a često se sponzori mnogo lakše nađu za album posvećen pojedinim klubovima nego celoj ligi.

Ključni uzrok izostanka adekvatnog magazina i albuma leži u rukovodstvu domaće Superlige. B92 je pre tri godine pokušao da priredi virtuelni album Superliga Srbije (trebalo je da taj album izađe pre našeg debitantskog albuma Gradovi Evrope). Od čelnika Zajednice saznali smo da oni nisu u mogućnosti da nam garantuju saradnju članica takmičenja.

Sledeće godine pokušali smo ponovo, ali nam je saopšteno treba da da se obratimo klubovima. Pokušaj komunikacije sa klubovima završio se neuspehom, jer mnogi u tom trenutku nisu imali službu za odnose sa medijima i nisu mogli da obezbede neophodni materijal (fotografije i podatke).

Po pravilu, što je klub imao dužu tradiciju takmičenja u eliti, saradnja je bila lakša – Zvezda, Partizan i Vojvodina su nam dostavili sve traženo u roku od nekoliko sati, ali je sa većinom novijih klubova u ligi (od kojih su neki prilično uspešni) saradnja bila nemoguća.



Nedostajuća marketinška služba

​

Starsport
To nas dovodi do veoma bitne informacije – mnogim klubovima u ligi nedostaju odgovarajuće službe za odnose sa javnošću i marketing. Često smo u situaciji da komuniciramo sa ljudima kojima su mediji samo jedno od brojnih zaduženja, zbog čega nemaju mogućnost da se tome potpuno posvete.

Ove godine prvi put svi članovi Superlige imaju svoje sajtove, ali mnogi od njih nisu ni blizu potrebnih standarda. Dovoljno je da pogledate zvanični sajt takmičenja, da shvatite u čemu je problem i koliko prilika domaći fudbal propušta.

Sa marketingom je situacija još gora – ako izuzmemo nekoliko najvećih klubova, koji su odavno prepoznali potencijalne koristi (bilo kroz finansije ili imidž kluba) od adekvatne marketinške službe, veći deo domaće lige je još sasvim daleko od evropskih standarda.

To se najbolje oseća u segmentu prodaje proizvoda povezanih sa klubom. U Srbiji 2013. ne možete da dođete do dresa, šala ili bilo kog drugog rekvizita polovine članova elitnog takmičenja. Akcija „Podrži svoj lokalni klub“ neće imati mnogo uspeha ako u svakom većem mestu u Srbiji postoji Red Star Shop, a ne i prodavnica lokalnog kluba. Problem tu nikako nije u Zvezdinoj prodavnici, sasim je logično da ih ima gde god taj klub ima navijača, problem je u lokalnim klubovima.

Najveći problem je opet - u Zajednici. U mnogim evropskim državama nacionalne lige štite interese svojih članica i obezbeđuju im prostor da zajednički nastupe na tržištu. U mnogim državama moguće je u zajedničkoj prodavnici pronaći predmete vezane za sve klubove koji nastupaju u tamošnjoj ligi. Zajednica Superligaša Srbije ne ispunjava ni tu ulogu.

Ako je odnos prema navijačima u lokalnim sredinama teško shvatljiv, nekorišćenje opcija koje daje brojna srpska dijaspora predstavlja čisto gubljenje prihoda. Nema sumnje da bi desetine, možda i stotine hiljada ljudi u zapadnoj Evropi i na drugim kontinentima volele da kupovinom dresa ili nekog navijačkog rekvizita pomognu klubu iz svoje postojbine. U ovom trenutku to je nemoguće.

Dijaspora može biti značajna za povećanje prihoda na još načina. Portugalci su godinama finala kupa ilik superkupa igrali u Parizu, zbog velike dijaspore u Francuskoj. Italijani su iz sličnog razloga superkup igrali u Njujorku, a onda su zbog popularizacije na novim tržištima igrali u Kini i Libiji.

Zahvaljujući brojnoj srpskoj dijaspori Beč, Pariz, Cirih i nekoliko nemačkih gradova deluju kao odlične opcije za organizovanje domaćeg superkupa, o čijem pokretanju se uveliko priča (a i bilo je krajnje vreme). Pravljenje takve utakmice, koja učesnicima garantuje stotine hiljada evra prihoda, verovatno bi naterala sve domaće klubove da ozbiljno shvate kup.

Ali, nije ni to sve. Pre pola veka Zvezda je umela da otputuje na turneje po Australiji i Americi, u doba kad su se i engleski klubovi retko odlučivali na to. Danas, kada se ceo svet bukvalno otima za komade marketinškog kolača na tim tržištima milioni Srba na drugim kontinentima ne dobija priliku da vidi svoje ljubimce.

O marketingu bi moglo da se priča i mnogo duže, ali mi moramo dalje. U sledećoj epizodi počinjemo priču o infrastukturi, jednom od najkontroverznijih segmenata priče o srpskom fudbalu. Posle toga, u poslednjem tekstu za 2013, čitaćete rekapitulaciju prve polovine serijala, koji se bavio klupskim fudbalom u Srbiji, uz detaljni predlog reorganizacije prva četiri ranga takmičenja. Posle Nove godine prelazimo na bazično ustrojstvo srpskog fudbala.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 13: Stadion ili izgnanstvo-Deo prvi
Autor: Vladimir Novakovic
Posle ustrojstva lige, vlasničke strukture, finansija i marketinga naša priča o rekonstrukciji srpskog fudbala stiže i do petog segmenta – infrastrukture.

​

Starsport
Svakome ko prati situaciju u domaćem sportu jasno je da zaostajemo na svakom polju, ali i da je infrastruktura daleko najozbiljniji problem. Ulaganje u sportske objekte na ovim prostorima potpuno je neadekvatno, a čak i u onim sportovima koji nam donose medalje (npr. streljaštvo ili vaterpolo) naši takmičari nemaju adekvatne uslove u zemlji, pa se često pripremaju u inostranstvu.

Mali je procenat klubova u bilo kom sportu kojima je država, kao vlasnik, obezbedila osnovni radni prostor, pa uglavnom žive kao podstanari, a često su u situaciji da zbog nesavesnog rada državnih organa ne mogu ni da dovedu te objekte u upotrebljivo stanje (stadioni na Karaburmi i Banjici su samo najuočljiviji primeri).

Fudbaleri se još i mogu smatrati delimično srećnim – u teoriji imaju gde da treniraju. Šta treba da kažu hokejaši i klizači, plivači i vaterpolisti, zimska atletska dvorana gradi se četvrt veka, bar teoretski, školske sale premale su za rukomet, a to što kao stalni osvajači olimpijskih medalja u streljaštvu nemamo pristojno mesto za gađanje zimi nije ništa manje od skandala.

Naravno, teški uslovi u kojima rade ostali sportisti nikako ne mogu da budu opravdanje za užasno stanje u kojem su srpski stadioni. Fudbal je jedini sport sa realnim potencijalom da zaradi za sopstveni život i zbog toga priča o stadionima mora da se gleda odvojeno od ostalih sportskih objekata.



Pravovremena reakcija

​

Starsport
Kako to obično na ovim prostorima biva, problem je ignorisan sve dok nije postao neodrživ, a neodrživost znači da bi eventualni plasman nekog našeg tima u grupnu fazu evrokupova od jeseni 2015. značio da bi kao domaćin igrao u inostranstvu, jer nijedan srpski stadion ne ispunjava uslove koji će te godine važiti.

Informacija je prezentirana kao šok na nedavnoj konferenciji u Beogradu, na kojoj su uz predstavnike domaćeg saveza i klubova, kao i nadležne državne organe, govorili i predstavnici UEFA i Evropske unije, zainteresovani za to da se međunarodni fudbal igra i na ovim prostorima.

To što je ta informacija šokirala javnost krivica je, podjednako, FSS, Zajednice superligaša i novinara. U Srbiji se veoma malo priča i piše o promenama kroz koje prolazi evropski i svetski fudbal, a one su ogromne – od kraja osamdesetih na manje-više svakom planu u toku je neprekidna i brza evolucija, kojom se lagano najlepša igra usavršava i postaje pravi spektakl.

FIFA se dugo opirala promenama pravila i uvođenju raznih tehnologija, da bi zadržala stari ideal – da se po istovetnim pravilima može igrati na poljančetu u jugoistočnoj Aziji, kao i na najsavremenijem stadionu. Prihvatanje sistema koji proverava da li je lopta prešla gol-liniju ta granica nepovratno je pređena, i nema sumnje da će se u narednom bliskom periodu još neka tehnološka rešenja pojaviti kao pomoć sudijama, koji u savremenom tempu fudbala lagano gube konce.

Hrabrost da napravi veliki korak FIFA je stekla zahvaljujući ogromnom porastu popularnosti fudbala u poslednjih 20 godina. Za to kratko vreme igra je osvojila sve kontinente, a sada je počela da ozbiljno napada i bastione drugih sportova, kakvi su SAD ili Indijski potkontinent. Ogromna popularnost donela je i ogroman novac, koji je u velikoj meri vraćen u fudbalsku industriju, uglavnom kroz infrastrukturu.



Stalni razvoj kao princip

Beta/AP
Da bi popularnost nastavila da raste, a i da bi tehnologija postala realnost, neophodno je razviti stadionsku infrastrukturu, i koraci na tom planu su ogromni. Italija je gorko zažalila zbog organizacije SP 1990, jer su sredstva uložena tada bukvalno bačena – objekti su zbog globalnih promena postali zastareli još pre kraja veka.

Englezi su prvi krenuli u rekonstrukciju sopstvenog fudbala, primorani brutalnošću nasilja, padom zainteresovanosti publike i sve nižim kvalitetom same igre u domaćoj ligi. Njihovi novi stadioni građeni su u skladu sa Tejlorovim izveštajem, napravljenim posle serije tragedija osamdesetih (Bredford, Hejsel, Hilzboro). Upravo ovih dana taj koncept gubi bitku sa sledećom generacijom stadiona, koju su izgradili Nemci.

O razvoju nemačke infrastrukture pisali smo prošle godine u ovo vreme, u priči o dominaciji Bundeslige (u međuvremenu su Nemci imali sopstveno finale LŠ, a zatim su prvi put u istoriji doživeli da četiri njihova tima uđu u današnji žreb za osminu finala ovosezonskog elitnog takmičenja), pa ćemo sada samo navesti da je ogromna prednost Nemačke što je ostavila prostor za stajanje i priličan broj veoma jeftinih karata, znatno jeftinijih nego u ostalim zemljama „petice“.

Koliko su uspešni govori i procena da Borusiju u Dortmundu prosečno svake druge nedelje gleda skoro 1000 Engleza, koji dolete na vikend samo da bi osetili atmosferu kakvu kod kuće više ne mogu da dožive. Fudbalski turizam je u ogromnom zamahu širom Evrope, iako mi toga uglavnom nismo svesni. O tome ćemo više u nekoj drugoj epizodi, kada se dotaknemo navijača, ali je jasno da je i infrastruktura neophodna za uključivanje u tu priču.

Nemci su dobar deo radova obavili pripremajući se za SP 2006, pa su objekti izgrađeni u poslednjih nekoliko godina, posebno Donbas Arena ili Ali Sami Jen Arena, još napredniji. Međutim, nemački graditelji imali su dve velike prednosti u odnosu na Engleze i posebno Italijane: prvo, u Nemačkoj je strateško razmišljanje uvek bilo osnova napretka, a savršeni saobraćajni sistem ostao im je još od Bizmarkove železnice i ŠperovogAutobahna.

Drugo, do sredine prve decenije XXI veka svakome ko prati fudbal bilo je jasno da je permanentni razvoj infrastrukture pravac kojim se taj biznis kreće. Zato su graditelji u Nemačkoj predvideli dodavanje novih opcija, da bi držali korak sa novijim stadionima, koji se grade na istoku kontinenta.



Nacionalni stadion

​

Starsport
Srbija je moderne stadione imala pedesetih (Humska) i sedamdesetih (Ljutice Bogdana).

Onaj prvi bio je zaista za primer u doba kada je građen, odmah posle Drugog svetskog rata. Kod ovog drugog je čak i ostavljen prostor za unapređenje, pa je naknadno beogradska Marakana dobila i krov i reflektore i veliki semafor (za one koji se ne sećaju, do kraja sedamdesetih rudimentarni semafor je bio na istočnoj tribini).

Osamdesetih je Zvezdin stadion još uvek držao korak, dok je Partizanov već debelo zaostajao za standardima, zbog semafora i posebno zbog nedostatka krova (koji je prilično uobičajena stvar i na stadionima opštinske lige). U ovom veku i jedan i drugi jedva se krpe za osnovne uslove, ali je spisak nedostataka za „standard 2015“ fascinantno dug.

Da je kojim slučajem neka naša ekipa uspela da dobaci do evropskog proleća u poslednjih 5-6 godina, morala bi već tada da bude domaćin u inostranstvu, ali se suvi nedostatak kvaliteta postarao da se o tome i ne govori. Sada su u pitanje došli grupna faza, kao i mečevi reprezentacije, pa su se svi alarmi upalili.

Platinijeva vizija Evrope 2020 (čitaj: Evropsko prvenstvo u 13 država) istovremeno je podstaklo otvaranje te teme. Srbija ne bi smela da propusti priliku da se makar kandiduje za EP, jer bolju priliku od te neće imati u narednih dvadesetak godina. Uslovi su jasni, a problem u tome što zvanični dosije treba da se dostavi do 25. aprila 2014.

Problem predstavljaju loši odnosi u srpskom fudbalu, jer se već dugo vodi rasprava da li graditi nacionalni stadion (po ugledu na Vembli ili Sen Deni), ili ulagati u ponovnu izgradnju postojećeg klupskog. UEFA je u septembru potvrdila da su opcije rekonstruisani stadion Crvene zvezde ili novi stadion na prostoru Beograda.

Izgradnja stadiona koji bi bio mogao da ugosti mečeve EP ili eventualni finalni meč nekog od evrokupova (Marakana je tokom sedamdesetih bila domaćin finala KEŠ ’73, EP ’76 i Kupa UEFA ’79) otvorila bi lepe mogućnosti za iskorak srpskog fudbala u pravcu evropskih standarda. Sa druge strane, graditi stadion na kojem ne bi igrao nijedan klub bilo bi potpuno suludo u našoj situaciji.

Koliko god da je priča o Nacionalnom stadonu važna zbog cajtnota u kojem smo, ona u potpunosti pokriva glavni problem – celoj Srbiji nedostaju stadioni. Akcija koja je pokrenuta pre nekoliko godina, sa preuređenjem stadiona i izgradnjom reflektora, zakasnila je dobre dve decenije, jer su objekti širom zemlje već dugo u veoma lošem stanju.

Naravno, pohvalno je što je konačno počela, ali ćemo se njom detaljno baviti u narednoj epizodi, kada ćemo upoređivati iskustva sličnih evropskih država (jer su Englezi, Nemci i elitni stadioni na istoku Evrope daleko iznad našeg nivoa) sa onim kako su radovi prošli kod nas i kako bi sve to trebalo da izgleda.

A pre toga pozabavićemo se nečim neobičnim, ali možda inspirativnim za ovu temu. Do sada smo manje-više sve primere tražili u Evropi, a sada idemo na šetnju po svetu, od istočne Azije, preko Afrike do Latinske Amerike, da bismo se upoznali sa neobičnim fenomenom koji omogućuje siromašnim državama da dođu do bazične infrastrukture. Ono što ćete pročitati u ostatku teksta nije preporuka, već (baš kao i većina stvari o kojima je pisano u prethodnih 12 nastavaka) samo ukazivanje na to kako stvari koje mi treba da uradimo ili uredimo funkcionišu u drugim zemljama.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 13: Stadion ili izgnanstvo-Deo drugi

Kina i svet: Stadionska diplomatija

L.Willms
Južna Afrika dobila je organizaciju SP 2010. godine, sa njim i odgovarajuće kredite, i napravila 10 stadiona u devet gradova. Troškovi su bili ogromni, ukupno preko 3 i po milijarde evra (u pomenutih 10 stadiona, podizanje standarda na još 15 objekata do nivoa koji propisuje FIFA i na kompletnu prateću infrastrukturu).

Tokom šampionata i u mesecima posle njega država je od turista zaradila svega oko 400 miliona evra. Iako će od informatičke, putne i aerodromske infrastrukture Južna Afrika svakako imati veliku dugoročnu korist, vraćanje tolikih kredita svakako neće biti ni lako, ni kratko. Cena imidža za zemlju nedavno preminulog Nelsona Mendele nikako nije bila mala.

U dubokoj senci globalnog događaja velike promene događale su se na lokalnom nivou. Kup afričkih nacija najvažnije je takmičenje crnog kontinenta. Decenijama je to takmičenje privlačilo skaute iz bogatih evropskih država, koji su dolazili da gledaju talenovane, ali taktički neobučene momke, kako se muče po fudbalskim objektima koji ne ispunjavaju nikakve uslove za ozbiljno takmičenje. U poslednjih nekoliko godina sve to se promenilo.

Osam stadiona u Angoli, Gabonu i Ekvatorijalnoj Gvineji ugostili su učesnike šampionata 2010. i 2012. godine, gde se za naslov najboljeg borilo po 16 afričkih nacija. Svi stadioni bili su novi, moderni, možda ne onoliko kvalitetni kao južnoafrički, ali po standardu znatno iznad najboljeg što u ovom trenutku ima Srbija.

Sedam od osam stadiona ima nešto zajedničko: države-organizatori u njih niosu uložile ni cent, nisu ih gradile njihove kompanije, čak ni građevinski materijal nije domaći. Još važnije za svaku od neizbežno siromašnih afričkih država, za te stadione ukupno su platile nula evra.

Tadpolefarmer
Za sve to pobrinulo se Ministarstvo spoljnih poslova Narodne republike Kine. Godinama unazad Kina ima strategiju koju u međunarodnim krugovima zovu „stadionskom diplomatijom“. Širom Afrike i Latinske Amerike nalaze se moderni i kvalitetni stadioni, koji su svedočanstvo ekonomskog uspona i moći najmnogoljudnije države na planeti.

Veza Kine sa nekim od tih država je duga, Angola od krvavog sticanja nezavisnosti od Portugala dobija novac sa Dalekog istoka, jer je tokom sedamdesetih i osamdesetih, tokom 27-godišnjeg građanskog rata, bila jedan od najjačih bastiona komunizma na kontinentu. Promene u društvu i demokratizacija nisu prekinuli vezu, jer je nivo kineskog prisustva u Africi takav, da su u ovom veku oni ulagali milione u infrastrukturu svih zemalja na tom kontinentu osim Svazilenda.

Sa nekim drugim državama odnos je sasvim mlad. Savršeni primeri su Kostarika i Grenada, države u Centralnoj Americi. Stadion u San Hoseu, kapaciteta 35 hiljada mesta, koštao je malo preko 100 miliona dolara i simbolizuje novo prijateljstvo. Do 2007. Kostarika je održavala duge i razvijene diplomatske odnose sa Tajvanom, koji su uključivali i velika ulaganja iz azijske države, kojoj su Kostarikanci davali dozvolu za komercijalni ribolov u teritorijalnim vodama.

Politika NR Kine je da jedna zemlja ne može da održava diplomatske odnose i sa njom i sa Tajvanom (čije je zvanično ime i dalje Republika Kina), pa su države prinuđene da biraju. U sadašnjim okolnostima, nije čudno što mnogi biraju Peking, a ne Tajpej, za mesto gde će slati ambasadu.

Tajvanci su osamdesetih i devedesetih sporovodili diplomatsku ofanzivu, ubedili desetak država da pređe na njihovu stranu obećanjima velikih finansijskih ulaganja, koja su se brzo pokazala netačnim. Oni koji prate zbivanja u komšiluku sigurno se sećaju gafa makedonske vlade koju je vodio Vasil Tupurkovski, kada su naši južni susedi 1999. priznali Tajvan, a onda dobili sankcije Pekinga i 2001. bukvalno molili Kineze za oproštaj (Vanuatu je 2004. prošao kroz isti redosled poteza za samo 7 dana).

Beta/AP
Tajvan u ovom trenutku priznaju 23 države, nijedna u Aziji, samo Vatikan u Evropi, 4 u Africi (među njima i pomenuti Svazilend), a ostale su u Okeaniji i Latinskoj Americi. Makedonci su prvi u ovom veku promenili stranu, a sledili su ih Čad, Malavi, Senegal, Grenada i Kostarika. Ako je Tajpej obećavao novac, Peking je u stanju da ga zaista i dâ, pod svojim uslovima.

U izgradnju stadiona u Angoli Kinezi su ušli po sistemu „ključ u ruke“. Avionima su stigli svi stručnjaci i većina građevinskih radnika (Angolci su se bavili samo najjednostavnijim fizičkim poslovima), brodovima materijal, domaćin je obezbedio samo zemljište.

Taj sistem je prekopiran i u ostalim zemljama koje su dobile nove stadione. Kritičarima smeta što posao ne dobijaju domaći radnici, čime bi se smanjila nezaposlenost, i još više što se ne koristi lokalni materijal, čime bi se pomogla ekonomija zemlje domaćina. Kinezi ne odstupaju od svog koncepta, poklon je poklon, a predstavlja samo jedan deo akcije – Kostarikanci su odmah posle stadiona dobili i status posebnih odnosa sa Kinom, koje ima još samo 6 država na planeti. Razlog je jednostavan – oni su prva od 7 malih nacija Srednje Amerike koja je prešla na njihovu stranu. A stigle su i dodatne koristi – stadion u San Hoseu u kratkom razmaku ugostio je Španiju, Brazil i Argentinu, a vi probajte da zamislite koliko je to koštalo.

U svakom slučaju, dok Južna Afrika decenijama bude plaćala svoju skupu prezentaciju na globalnom tržištu i smišljala kako da nađe razumnu upotrebu za svoje gigantske stadione, na kojima se skuplja po 2000 ljudi, Angolci, Kostarikanci, Gabonci i Grenađani te brige neće imati – pošto u objekte nisu ulagali novac, neće biti pod pritiskom ni da se pobrinu da postanu rentabilni.

Kina nije jedina zemlja sa sličnom strategijom. Nedaleko od Kostarike nalazi se Gvatemala, jedna od pomenute 23 države koje su još uvek na tajvanskoj strani. Njima iz Pekinga ne stižu ni fondovi, ni radnici, ali je jedna druga azijska zemlja spremna da pomogne.



Katar: Novac za moć

Beta/AP
Dok je interes Kine da ulaganjem u infrastrukturu dobije na političkom uticaju, Katarani žele da za sebe obezbede bolji položaj u svakom aspektu svetskog sporta. Zato Kinezi ulažu u najviši nivo infrastrukture – nacionalni stadion – iz Katara ulaganja idu ka bazičnom nivou, stvaranju kvalitetnih uslova za rad, postavljanje dobrih terena i rad sa mlađim kategorijama.

Katar je 2004. objavio nacionalnu strategiju razvoja sporta koja se bazira na dva jednostavna podatka – mnogo talenata nemamo, ali imamo mnogo novca. Zalivska država i vladajuća porodica Al Tani od tada gradi skupe i kvalitetne sportske objekte, na kojima ugošćuje najuspešnije svetske sportiste, a neretko je spremna i da im ponudi državljanstvo.

Jedan od stubova katarske strategije razvoja sporta je Aspire Academy, akademija koja okuplja talente sa raznih strana sveta i omogućava im najbolje moguće uslove. Za kratko vreme ta akademija stekla je vrlo ozbiljan status, a mi ćemo se ovde baviti samo njenim uticajem na fudbal. Prvi faktor bio je odabir stručnih kadrova, a skautsku službu vodi im Žozep Kolomer, nekada prvi skaut Barse i čovek koji je otkrio Mesija.

Počelo je odabirom država u kojima će biti regionalni centri akademije, a u prvom talasu tu su bili Gana, Nigerija i Južna Afrika. Dobar odabir doneo je brzo rezultate – dobar deo polaznika akademije se već 2009. nalazio u timovima Gane, koji je osvojio U20 SP i Nigerije, vicešampiona planete u konkurenciji igrača do 17 godina. Polaznici Akademije imaju verovatno najbolje uslove na svetu, što su tokom poseta potvrdili Leo Mesi i ser Aleks Ferguson.

Aspire je razvoj nastavio strateški, šireći se u Latinsku Ameriku i jugoistočnu Aziju. Sada njihovih centara ima 15, a svake godine najbolji polaznici sele se u Katar, gde se sa njima radi na najozbiljniji moguć način. Kolomerov posao toliko je naporan da „leti 150 puta godišnje, svake večeri spava u drugom selu i kuću ne vidi od maja do decembra“.

Beta/AP
Ako je u prvoj fazi raspored akademija išao ka fudbalskoj strategiji, u drugoj je sportska diplomatija postala prioritet. Gvatemala je najbolji primer – iako je u neposrednom susedstvu nekoliko država sa ozbiljnom fudbalskom tradicijom, kakve su Honduras i Salvador, akademija je nikla uz samu meksičku granicu, ali ne zbog Meksikanaca.

Kritičari smatraju da je Gvatemala izabrana zbog Rafaela Salgera, člana Izvršnog komiteta FIFA. To telo sa 28 članova ima potpunu kontrolu nad razvojem svetskog fudbala, a čine ga predsednik Blater, potpredsednik Argentinac Grondona, 7 potpredsednika, gensek Valke, 16 članova i 2 člana sa specijalnim zadacima.

Salgero je jedan od tih 16 članova, i to ne bi bilo sumnjivo, da se na spisku zemalja nije našao i Tajland, takođe bez ozbiljnog fudbala, ali sa članom IK FIFA (Voravi Makudi), kao i Paragvaj, iz kojeg je dugogodišnji predsednik CONMEBOL i takođe član IK FIFA Nikolas Leos, koji se povukao ovog aprila zbog lošeg zdravlja, posle mnogo teških optužbi za korupciju.

Zanimljivo je da od 8 zemalja Latinske Amerike, Afrike i južne Azije sa članovima Izvršnog komiteta FIFA Aspire postoji u šest, svima osim Brazilu i Argentini, gde je sistem praćenja fudbalskih talenata toliko razvijen da ne bi bilo mudro ulaziti na tržište. S obzirom da je Burunđanka Lidija Nsekera prva žena u IK, nikoga ne bi iznenadilo ako bi tu nikla škola broj 16.

Cela priča o Kataru i SP iz meseca u mesec sve više liči na totalnu farsu, jer je realno nemoguće tamo održati veliko takmičenje preko leta, a malo je verovatno da toliko skup biznis kakav je moderni fudbal može da trpi prebacivanje šampionata u zimu.

Beta/AP Photo/Qatar 2022
Osim klime, Katar se kao budući domaćin SP suočava sa još jednim problemom – nemaju dovoljno kvalitetne igrače. Katar je trenutno 11. u Aziji i 103. na svetu po listi FIFA (između Litvanije i Nigera). Na putu ka SP 2014 stigao je do poslednje grupne faze, ali je tokom celih kvalifikacija od 16 mečeva dobio samo po dvaput Liban i Indoneziju i jednom Vijetnam, timove koji su na FIFA listi u rangu Luksemburga, Farskih ostrva i Lihtenštajna.

Jedan od načina da se problem prevaziđe upravo je Aspire akademija i opšte je očekivanje da će mnogi od momaka koji se sada školuju kao seniori nositi dres boje višnje. U ateltici, šahu, dizanju tegova Katar je već isprobao koncept – u zemlji koja državljanstvo daje tek posle 25 godina boravka, vrhunski sportista dobije pasoš za nekoliko nedelja. U fudbalskoj selekciji nastupaju po jedan Brazilac, Urugvajac i Senegalac.

S obzirom da tokom godine kroz seriju testova koji završe selidbom u Katar prođe između 500 i 600 hiljada klinaca iz različitih krajeva sveta, jasno je kakav potencijal daje Aspire akademija. Zvanična politika Akademije je da polaznici treba da igraju za svoje zemlje, jedan od čelnika je rekao da „nikoga neće prisiljavati da igra za Katar i da igrači sami treba da odluče“.

Naravno, korist za državu-domaćina svake od škola je sasvim jasna – sa takvim rasporedom do Katara stigne tek po jedan, možda dva igrača po sezoni iz svake od škola, ostali uživaju u beneficijama na domaćem terenu.

U sledećem, četrnaestom nastavku vratićemo se u Evropu i baciti pogled širom kontinenta, da bismo videli koliko po tržišnim uslovima koštaju sređeni stadioni za ligu kakva je Superliga kojoj težimo.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 15: Od Milanovca do Čaira, gde grešimo?
Autor: Vladimir Novakovic

Došlo je vreme da vidimo kako stoje stvari u Srbiji.
Gornji Milanovac – sve može kad se zna gazda

​

Peki032 (skyscrapercity.com)
Kada u Srbiji 2014. tražite primer dobro izgrađenog stadiona, manje-više svi povezani sa bilo kojom strukom relevantnom za procenu (arhitekte, građevinci, sportisti, sportski radnici, novinari) pokazaće ka Gornjem Milanovcu.

Stadion Metalca primer je da i kod nas nešto može da se uradi baš kako treba. Taj fudbalski klub trenutno je u Prvoj ligi Srbije, a vreme potrebno da se stadion dovede od ideje do upotrebne dozvole koštalo ih je igranja na strani (Kragujevac i Lučani) u godinama kada su bili superligaši.

Sama gradnja tekla je baš kako treba, a indikativno je da u svim pozitivnim primerima nalazimo jednu zajedničku tačku – privatni kapital. Osvrnimo se na trenutak na pozadinu cele priče o Metalcu. Radi se o klubu koji je vlasništvo istoimene fabrike koja je odavno privatizovana i kao takva posluje odlično za domaće uslove. Čovek koji ga je doveo do najvišeg ranga je Dragoljub Vukadinović, direktor fabrike i istaknuti fudbalski radnik, koji je dugo zauzimao visoka mesta u upravi FK Partizan i Fudbalskom savezu.

Iako se probio do Superlige Metalac je ostao manje popularni gradski klub od tradicionalnog favorita Milanovčana – Takova. U godinama kada su ugošćavali rivale daleko od svog grada mnogi su sumnjali da će projekat fudbalskog kluba u gradu pod Rudnikom uspeti, ali je u leto 2012. otvoren veoma kvalitetan stadion.

​

Starsport
Finansiran privatnim sredstvima (85 posto direktno od fabrike, 15 posto od samog kluba), koštao je ukupno 3 miliona evra, što je zaista krajnje prihvatljiva suma, posebno kada se uporedi sa uloženim i dobijenim u, recimo, Nišu, Jagodini ili Čačku. No, o tim gradovima ćemo kasnije.

Stadion u Milanovcu prima 4400 gledalaca (uz 200 VIP mesta), što je sasvim razuman kapacitet za grad te veličine, a do ovog trenutka nismo čuli nijednu ozbiljnu kritiku od gledalaca, kolega novinara ili samih sportista. Teren, tribine, krov, osvetljenje, prateći sadržaji, prostor za novinare, prostorije za igrače i službena lica, parking, do ovog trenutka svi su zadovoljni.

Ljudi iz struke, koji vrlo aktivno prate izgradnju infrastrukture u Srbiji i ostatku sveta, takođe su prilično jednoglasni da je Gornji Milanovac primer dobro odrađenog posla. Ako se u obzir uzme činjenica da je za gradnju bila zadužena domaća kompanija(Amiga, učestvovala u izgranji jedinog nekineskog stadiona na KAN 2012), razloga za zadovoljstvo još je više.

Uprkos snažnim privrednim i sportko-političkim vezama, rukovodstvo Metalca nije tražilo nikakvu pomoć od državnih i sportskih organa, osim one najosnovnije. Republika je pomogla izgradnjom isključenja sa puta, FSS kroz reflektore (što čini i sa svim ostalim klubovima u prvom i sve češće drugom rangu), a opština obezbeđujući prostor za izgradnju. Upravo ovo poslednje je jedino sporno, jer je stadion Metalca bukvalno pod uglom uglavljen između gradskog bazena i stadiona Takova (pogled na Google mapu će vam reći sve), pa su opcije bilo kakvih dodatnih radova ekstremno sužene.

Kao najmoderniji sportski objekat u državi, stadion je već pušten u pun promet kao standardni domaćin naše mlade reprezentacije u prethodnom periodu. To svojstvo on ćemoći da zadrži i u narednom periodu. Što se tiče UEFA standarda, on zadovoljava većinu, ali ne i jedan od ključnih – donja granica kapaciteta za evrokupove je 8000 mesta, zbog čega na njega ne možemo da računamo kada dođe 2015.


Čair – sve po planu

​

Narodne novine (2011)
Niški stadion proslavio je prošle godine pola veka postojanja, još od slavnih evropskih dana Reala sa Nišave na njemu ništa nije rađeno, a istočna tribina je van upotrebe od XX veka iz bezbednosnih razloga. Prvi projekat novog Čaira objavljen je 2004. i nije otišao dalje, ali je 2010. napravljen projekat koji su mediji tih dana upoređivali sa Stamford Bridžom.

Plan je bio veoma ambiciozan i vrlo striktan. Devet meseci za tri faze, koje obuhvataju izgradnju novog, mnogo većeg istoka, plus potpuno sređivanje severa i juga. Zatim šminkanje zapada, i borba za dodatna sredstva, koja bi dozvolila kompletnu rekonstrukciju dotadašnje glavne tribine u dogledno vreme.

Sredstva za prvu fazu su 925 miliona dinara (u tom trenutku oko 8.1 milion evra), obezbeđena iz fondova Republike, u sklopu buđenja građevinskih preduzeća širom zemlje. Za ozbiljne radove na zapadu biće potrebno oko 400 miliona dinara, tj. oko 3.5 miliona evra, što troškove preuređenja tiribina i dovođenja kapaciteta na 23.000 zaokružuje na 11.6 miliona evra. U to nisu uračunati krov i reflektori.

Datum početka radova bio je 23. mart 2011, rok za završetak prve tri faze i nalaženje novca za početak rekonstrukcije zapada bio je 274 dana (sâm kraj 2011. godine). Za četvrtu fazu, krov na svim tribinama, još uvek nema rokova, iako je na svakom renderu objavljenom prilikom predstavljanja projekta.

Premotavamo unapred, završila se 2011, sređene tribine iza gola saq novim stolicama su puštene u rad tokom 2012, za start sezone u kojoj se Radnički vratio u elitni rang, posle 11 godina odsustva. Tribine se zaista više ne raspadaju, postavljene su nove stolice, a u septembru 2012. stižu nove sijalice, koje je obezbedio FSS. Rokovi su probijeni, ali ovo je Srbija, važno je da rekonstrukcija teče.

​

Nidza85 (skyscrapercity.com)
Stigla je 2013, nova istočna tribina kasni već godinu i po za prvobitnim planovima kada je konačno puštena, obelodanjuju se problemi. Reflektori su u tom trenutku ozbiljan problem, stoje pola godine neiskorišćeni, jer klub i grad ne mogu da nađu sredstva za njihovo montiranje, koje mora da ide u paketu sa novom trafostanicom, jer postojeća nema kapacitet za sijalice koje su stigle. Ovaj problem otklonjen je tek u drugoj polovini godine, pa je u novu 2014. Radnički ušao kao klub koji može da igra večernje mečeve, što je mogao još u doba SFRJ.

Zbog toga što je rekonstrukcija istoka išla u prvoj fazi, projekat je predvideo da se na toj tribini nalaze VIP mesta (120) i pozicije za novinare (50). Jedan od razloga bio je držanje svih dodatnih prostorija na istoj strani, a svlačionice su već napravljene upravo na istoku. To je bilo poznato još od projekta, ali se kao problem ispostavilo u proleće 2013, kada su domaći mediji shvatili da po propisima UEFA lože i novinarska mesta moraju da budu ili na zapadnoj tribini, ili na nekoj drugoj, ali samo ako na tu tribinu ne utiče sunce. Kako je trenutno istok mnogo veći od zapada, jasno je da u ovom trenutku uslovi za dozvolu UEFA ne postoje.

Istok je završen tek 2013, svi rokovi su probijeni, ali je tribina konačno otvorena, prvi put u ovom veku. Dobar deo onoga najavljenog za prve faze je gotov, istok sada prima 6966 mesta, dve tribine iza gola ukupno 9037, zapad 2154, u zbiru je to celih 7000 mesta više nego do 2011, uz to u mnogo boljem stanju.

Sređivanje zapada, dovođenje i te tribine na nivo koji ima istočna, neće doći tako skoro, jer dodatnih 3.5 miliona evra nema. Reflektori su proradili, a stigao je i novi semafor, koji ne predstavlja veliki napredak u odnosu na stari i čak i za domaće uslove podseća na kraj prošlog veka.

Na Čairu sada može da se igra fudbal, svlačionice su u znatno boljem stanju, tribine takođe, napredak je kvantitativan i kvalitativan. Možemo li onda da budemo zadovoljni?

Apsolutno ne. Prvi problem pojavio se već kod idejnog rešenja. Iako je stadion u sklopu sportskog centra, u kojem se nalazi nekoliko objekata za različite sportove, projekat je predvideo zadržavanje atletske staze, što je u potpunom neskladu i sa tendencijama u izgradnji stadiona i sa realnim potrebama Niša.

​

Starsport
Zbog atletske staze bočne tribine su desetak metara udaljenije od terena, a tribine iza gola još i mnogo više. Iako sever i jug u Nišu i Kruševcu nisu značajno različiti po broju redova, dužina stadiona Radničkog je za više od 50 metara veća nego na stadionu Napretka. To značajno kvari ugođaj gledaocima, a zakrivljeni oblik povećava površinu koju stadion zauzima za isti broj sedišta. U nekoj daljoj fazi to dodatno povećava površinu krova, samim tim i troškove.

Na drugoj strani, ni atletskom klubu ne treba stadion od 18-24 hiljade mesta, nego prostor gde sportisti mogu mirno da treniraju, sa praktičnom tribinom za 2-3000 ljudi. Da paradoks bude veći, sama staza jedva da je upotrebljiva, tartan nije menjan od osamdesetih, a tokom izgradnje trpeo je dodatna oštećenja.

Tako je srpski Stamford Bridž ostao dramatično različit i u odnosu na original, na londonskom Fulam Roudu, ali i u odnosu na sopstveni projekat. Bez novog zapada stadion ne deluje harmonično, bez krova već je krenulo ubrzano propadanje pojedinih detalja, posebno je ugrožena farba.

Stadion koji je već koštao preko 8 miliona evra, koštaće bar još toliko da bude kompletiran (ako ikada bude). U ovom trenutku Čair izgleda godinama od ispunjavanja UEFA 2015 standarda.

Za naše uslove ništa novo, Nišlije to posebno dobro znaju posle drame sa halom. Kada se Srbija kandidovala za seriju rukometnih takmičenja, prijavila je novu dvoranu Konstantin Veliki. Stalni sukobi u gradskoj vlasti uslovili su da od nove hale ne bude ništa, pa su uprkos žestokim grdnjama međunarodnih organizacija morali sve da svedu na rekonstrukciju Čaira. Hala je sada u mnogo boljem stanju nego pre, ali ne u dovoljno dobrom da bismo poverovali da će za deset godina i dalje izgledati sasvim dobro.


Čačak, Užice, Jagodina...

​

Primeri Gornjeg Milanovca i Čaira najbolje pokazuju da opšte ubeđenje kako nam za kvalitetnu infrastrukturu nedostaje novac nije ispravno. Sa pametnim ulaganjima i mali novac dovoljan je da se posao završi brzo, glatko, precizno i da rezultat bude sasvim kvalitetan. Na stadione u Srbiji utrošeno je u prethodnih nekoliko godina skoro 30 miliona evra, a rezultati su zabrinjavajući.

Pogled na jagodinski stadion će logično rastužiti ljubitelje fudbala, jer je i u tom gradu propuštena velika prilika da se izgradi pravi fudbalski stadion. Čuvanjem ovalne staze koju je teško nazvati atletskom, jer je zemljana, stadion je zadržao ovalni oblik i nepotrebno udaljio gledaoce od terena, posebno one iza golova.

Za razliku od Čaira, gde se nekad igralo polufinale Kupa UEFA, jagodinski stadion bio je zaista bazični nižerazredni objekat pre detaljne rekonstrukcije, pa je sa te strane ulaganje od 6 miliona evra donelo ogroman napredak. Ipak, taj napredak nije doneo ispunjavanje uslova za UEFA 2015 standard.

Čačanski primer još je simptomatičniji – rekonstrukcija Stadiona kraj Morave trebalo je da traje devet meseci, baš kao i u Nišu, ali je probila sve rokove i otegla se na preko dve godine. Tužno je što je toliko vremena potrošeno na sređivanje samo jedne tribine (i ovde je to istočna), koja je dvostruko uvećana i dobila krov, i to tek u poslednja dva meseca.

Ako je to odugovlačenje tužno, teško je naći pravu reč za činjenicu da je ogromna većina sredstava (282 miliona dinara, skoro 2 i po miliona evra) otišla u izgradnju severne, korporativne tribine, na kojoj neće biti mesta za obične navijače. VIP tribina će imati preko 400 mesta, ali je uređenje odgovarajućih prostorije zaista koštalo preko svake mere.

Zapadna tribina kasni, pitanje je kojim tempom će se uopšte graditi, a na jugu, gde se trenutno nalazi travnata padina, radiće se tek nekad u budućnosti. Kada zapad bude završen, čačanski stadion imaće kapacitet od traženih 8000 mesta (2780 na istoku, 432 na severu, 4770 na zapadu) .

​

Rekonstrukcija užičkog stadiona počela je ranije, koštala oko 2 miliona evra, i donela je gradu na Đetinji vrlo interesantan stadion, još jedan na kojem je propuštena prilika da se izbaci atletska staza (koja ima samo 6 traka), čime bi bili rešeni mnogi problemi. Stručna javnost imala je prilične kritike na projekat, delimično zbog nedovoljno iskorišćenih potencijala na zapadu i istoku, a posebno zbog neverovatne severne tribine, koja sa zapadne ka istočnoj strani kaskadno opada sa 17 na 4 reda.

Veliki problem predstavljaju nerešeni odnosi sa vlasnicima grupe kuća na prelazu severa u istok, zbog čega je stadion na tom mestu prekinut. Ipak, suvereno najbizarniji detalj užičkog stadiona predstavlja izuzetno visoka ograda (na nekim delovima tribine i 255cm), zbog kojih se sa gotovo 1000 mesta na stadionu teren vidi loše. Problem su i pozicije za snimatelje i televizijski studio. Ipak, stadion je urađen kvalitetno, spolja vrlo dobro izgleda, i pruža prostor da se u nekoj naknadnoj rekonstrukciji otklone sadašnji nedostaci.

Novi izgled uskoro će dobiti i šabački stadion, što je odličan podsticaj za Mačvu, koja trenutno dobro stoji u svojoj grupi treće lige. Zaječar je takođe trebalo da dobije novi stadion, ali se to neće dogoditi u dogledno vreme.

Manja rekonstrukcija rađena je na subotičkom stadionu, koji ima fantastičian potencijal, ali bi moralo da se u njega ozbiljno ulaže, a na novosadskom Karađorđu konačno je sređena južnatribina, netaknuta još od Drugog svetskog rata. Ipak, i taj stadion čeka popunu rekonstrukciju i velika je šteta što je neće dočekati u stotoj godini kluba.

Stadion Napretka decenijama važi za jedan od omiljenih u Srbiji, a dobar posao obavljen je u Novom Pazaru.


Mali beogradski stadioni

​

Starsport
Ulazak dva beogradska kluba u Superligu prošlog leta doneo je pravi infrastrukturni šok u grad, čiji su objekti zastareli ili u raspadu. Voždovac je privukao veliku pažnju (i izvan graniuca Srbije) svojim tržnim centrom – stadionom, dok je Čukarički više primećen zbog odličnih rezultata na startu, ali se i na Banovom Brdu veoma ozbiljno gradi.

Krenimo od tog dobrog primera na Brdu. Kao i u Gornjem Milanovcu, i ovde iza akcije stoje privatni kapital i ljubav vlasnika prema fudbalu. Stadion koji je dugo bio crna rupa srpskog fudbala, zbog prekratkog, preuksog i užasnog terena i jedne gole betonske tribine, lagano se pretvara u omiljeno mesto lokalnih i neutralnih navijača.

Glavna navijačka tribina je udvostručena i dobila sedišta, a sledi i krov. VIP tribina je proširena, a plan je da se gradi i iza jednog od golova. Plan čelnika kluba je da ukupni kapacitet stadiona bude 8000 mesta, sasvim dovoljno za klupske ambicije. U nečemu su već prvi u gradu – osvetljenje na Brdu jače je nego na Marakani i znatno jače nego na JNA, što svako sa pogledom katim stadionima lako uoči.

Nekoliko brda dalje, u Zaplanjskoj ulici, nikao je sasvim sigurno najinteresantniji sportski objekat u zemlji. Podignut na krovu (tj. trećem spratu) tržnog centra stadion FK Voždovac, bio je u vreme otvaranja pravi hit, a snimak iz helikoptera oduševio je mnoge.

Nekoliko nedelja kasnije, poslenekoliko pogleda izbliza, ispostavilo se da priča i nije tako savršena. Prepravljen u odnosu na originalni projekat, stadion Voždovca ima kapacitet od 5000 mesta, prostor za novinare, VIP prostor, osvetljenje, veštačku travu, dobre uslove za konstantni rad, pri bilo kojim vremenskim uslovima.

Već pored aut-linije počinju problemi. Zidovi su na nekoliko mesta preblizu terenu i predstavljaju pretnju za igrače. Ulazi na stadion lako se zagušuju, a vozilima hitne pomoći i vatrogasne službe nije lako da se probiju do samog stadiona (za slučaj hitne potrebe situaciju dodatno komplikuju uske ulice oko stadiona).

Treći bezbednosni aspekt dobio je najviše pažnje u medijima – zbog straha za prodavnice u tržnom centru uprava voždovačkog kluba odlučila je da utakmice visokog rizika (Zvezda, Partizan, Rad, Vojvodina) ne igra na svom, eć na stadionu Obilića. Time igrači gube prednost koju im inače daje eštačka trava, no to je problem kluba, upada u oči da je bezbednost prodavnica prioritet u odnosu na bezbednost igrača i navijača.

Sa komforom gledalaca ne stoji mnogo bolje. Zbog načina na koji je konstruisan stadion, sa mnogih pozicija ne postoji pregled kompletnog terena, posebno uz bližu aut-liniju, a zid centralne lože stotinama gledalaca delimično ili potpuno zaklanja pogled ka suprotnom šesnaestercu.

Taj zid nije jedina vizuelna prepreka – krovnu konstrukciju drže stubovi raspoređeni po celoj dužini tribina, koji garantuju istezanje vrata svakom gledaocu iza petog reda, ako želi da sve vreme prati igru. Ironično, krov nije sastavljen od čvrste i kontinuirane strukture, nego od blokova ojačanog platna, Između blokova padavine nesmetano stižu do tribina i padaju na popriličan procenat gledalaca.

​

Na teritoriji iste opštine je i stadion Petar I Karađorđević, na kojem igra FK Rad. Građevinari, koji su ove zime prošli kroz promenu rukovodstva, već dugo nemaju mogućnost da rade bilo šta na njemu, jer je glavna tribina objekat pod zaštitom države.

Na drugoj strani Omladinski stadion je ruiniran preko svake mere, jer klub nad njimnema nikakvu nadležnost. Baš kao i Tašmajdan i hala Pionir taj stadion je vlasništvo grada, koji nije našao za shodno da reaguje ni kada su komadi tribine počeli da otpadaju. Navijači iz cele Srbije pokazali su zavidan nivo solidarnosti, pozivajući transparentima sve nadležne da obnove stadion na kojem igra OFK Beograd.

U situacijama u kojima neki od beogradskih klubova ne može da igra na svom stadionu, po pravilu se privremeno seli na Obilićev. Stadion na Vračaru je i sâm nedovršen – zamišljen tokom devedesetih kao moderni stadion sa 4 tribine, ostao je na samo dve pored obe aut-linije, ali je dovoljno dobar da posluži svrsi.

Infrastruktura je ključna tema za razvoj srpskog fudbala i detalji će se svakako provlačiti i kroz dalji tok našeg serijala. U narednoj, šesnaestoj epizodi, videćete drugu rekapitulaciju, posle bazičnog predloga sistema takmičenja iz broja 4. U njoj će vam biti predstavljen detaljan plan organizacije prva četiri ranga domaćeg fudbala. Posle toga prelazimo na opcije regionalnog i šireg organizovanja i, poučeni iskustvima iz drugih sportova, proučićemo dobre i loše strane takvog takmičenja za fudbal u Srbiji.

Napomena: stadionska infrastruktura u Srbiji i ostatku sveta najbolje se može pratiti i izučavati na forumu skyscrapercity.com, kako za domaće stadione, tako i za one širom sveta.

 

[Vasili Zaitsev]

Evo i poslednjeg dela koji je ujedno i podigao najvecu buru u javnosti..
Rekonstrukcija 16: Nova Superliga
Autor: Vladimir Novakovic
U prvom delu serijala o rekonstrukciji srpskog fudbala, u kojoj se bavimo klupskom scenom, prošli kroz sistem takmičenja, vlasničku strukturu, infrastrukturu, finansije i marketing.

groundhoppingsrb.blogspot.com
Ovo je dobar trenutak da prvi put podvučemo crtu i napravimo koherentan predlog reorganizacije domaćih takmičenja, pre nego što započnemo raspravu o mogućnostima regionalnih integracija.

Pre nego što se upustimo u analizu moramo da budemo načisto sa tim zbog čega se u stvari B92 upustio u ovaj detaljni i naporni projekat i zašto ljudi ovo čitaju već više od pet meseci (a podaci govore da su čitaoci veoma brojni).

S jedne strane, one emotivne, svi smo ovde zato što volimo fudbal, muka nam je od korupcije, manjka kvaliteta, sramote koju doživljavamo gledajući ga iz nedelje u nedelju već godinama.

Sa druge, racionalne, jasno je da ovako dalje ne može, jer je ovakva igračka preskupa za Srbiju. Ne treba imati iluzija, fudbal je svuda skup, često neisplativ, u 2011. zbirni deficit fudbalskih prvoligaša u svim članicama UEFA je 1.7 milijardi evra, a 15 posto klubova blizu je gašenja u narednih godinu dana.

Naša situacija je još složenija. Pre svega, pošto su klubovi i dalje državno vlasništvo, nema privatnika koji će uložiti novac, pokriti minus, napraviti strategiju. Zbog odsustva sistema odgovornost gotovo da ne postoji.

Starsport
Čak i ako u famoznoj akciji Vlade Srbije budu otkrivene pronevere, one će sasvim sigurno pokriti mali deo od više od stotinu miliona evra koliko smo kao društvo u minusu zbog fudbala u poslednjih 10 godina, jer je izvesno da je na nerazumna ulaganja i tolike dugove mnogo više uticala nesposobnost nego kriminalne namere.

Kazne ne dobija niko, ni onaj ko napravi minus, ni sâm klub. Klubovi i dalje rade i troše novac za koji svi znamo da nikad neće zaraditi. U prošloj epizodi videli smo kako je država uložila desetine miliona u objekte koji će izvesno biti nerentabilni, ukoliko se nešto dramatično ne promeni.

Ta promena je naš cilj.

Da bismo cilj ostvarili moramo da napravimo dramatičan rez i današnju Superligu, nesposobnu da privuče pažnju javnosti i klubovima donese novac, pretvorimo u takmičenje koje će moći da obezbedi svim svojim učesnicima sredstva za normalan rad.

U prošlom broju najavljeno je da sledi kompletan predlog takmičarskog sistema, a u narednih petnaestak minuta pročitaćete detaljan koncept, koji obuhvata sve ligaške nivoe od Superlige do „beton lige“, kao i kup takmičenja.

Na početku je važno znati da sistem o kojem se u ovom serijalu piše ne može da bude u upotrebi pre leta 2015. godine, jer se u ovom trenutku ne može menjati sistem takmičenja za naredni šampionat, a eventualne promene broja klubova u nekom rangu moraju da budu najavljene pre početka sezone na čijem kraju će se dogoditi. Zato bi rok za usvajanje promena koje bi se sprovele 2015. morao da bude najkasnije jun ove godine. U suprotnom bi se sve odložilo na bar još godinu dana.



Fudbalska liga Srbije

Čelnik Zajednice superligaša Zvezdan Terzić (Foto: Starsport)
Još u četvrtom broju iznet je osnovni koncept profesionalnog ligaškog sistema Srbije za budućnost. U njemu bi bila 32 kluba, koliko ih je i sada u dva nacionalna ranga, s tim što bi oni bili podeljeni na tri nivoa: prva dva ranga sa po 10 i treći sa 12 klubova. Za potrebe ovog teksta najviši rang zovemo Superliga, drugi je Viša liga, a treći Nacionalna liga. Zajedno oni čine Fudbalsku ligu Srbije (FLS).

Sistem je usmeren sa jedne strane ka koncentraciji kvaliteta, koja je više nego neophodna, a sa druge ka omogućavanju klubovima da bez većih problema ispune standarde. Treći motiv je pravljenje lige koja će medijima biti dovoljno atraktivna, da bi pomogla da se stvori brend srpskog fudbala.

Četvorokružni sistem znači da sezona u prva dva ranga traje po 36 kola, što je u skladu sa modernim standardima širom Evrope. Povećanje za šest kola uz dodatne obaveze u kupu tražiće produženje sezone za nekoliko nedelja, ali to ne bi trebalo da predstavlja problem, jer reflektori i adekvatno održavanje terena garantuju da može da se igra ranije tokom leta, i još važnije, da nećemo imati jednu od najdužih zimskih pauza u Evropi.

U trećem rangu sezona traje 33 kola, po trokružnom sistemu. Isti standard vredi i u nižim rangovima, o čemu više na dnu teksta.

Na kraju sezone četiri kluba Superlige idu u Evropu, jedan ispada, a jedan ide u plej of. Takav sistem obezbeđuje da se praktično svi klubovi do poslednjeg kola bore za nešto, jer samo 40 posto lige ne ide ni na jednu stranu. Identičan je sistem u Višoj ligi (šampion, tri tima u plej ofu, jedan tim u plej-autu, jedan ispada, a samo četiri ostaju u istom statusu).

Iz trećeg ranga gore ide jedan, u plej of još tri, a sa dna dva ispadaju, jedan ide u plej-aut, čime status zadržava pet ekipa (42 posto).

U jednom od nastavaka, u kojem ćemo se baviti konkretnim paketom medijske promocije, moći ćete da se upoznate i sa detaljnim rasporedom odigravanja utakmica, zamišljenim tako da dobre ili bar prihvatljive termine dobiju ne samo superligaši, već i klubovi iz naredna dva ranga.

Jasno je da ideja o 10 klubova mnogima zvuči dobro, ali se boje potpune beogradizacije. Međutim, kako stvari stoje u ovom trenutku, samo tri od šest beogradskih superligaša imaju realne izglede da ispune standarde, jer stadioni Rada, OFK Beograda i Voždovca su veoma daleko od optimalnih.

To ne znači da do roka za promenu standardi neće biti ispunjenina nekim od tih stadiona, ali trenutno izgleda da će u Superligi za početak igrati sedam ekipa izvan Beograda. No, o tome ćemo tek kada budemo znali realističan datum reforme.

Superliga – 10 klubova
Prvak ide u kvalifikacije za Ligu šampiona.
Timovi sa pozicija 2 i 3 u kvalifikacije za Ligu Evrope, četvrtoplasirani ili osvajač kupa takođe.
Poslednji ispada, deveti ide u plej-of.

Viša liga – 10 klubova
Prvak ide u Superligu.
Timovi sa pozicija 2, 3 i 4 idu u plej-of.
Poslednji ispada, deveti ide u plej-of.

Nacionalna liga – 12 klubova
Prvak ide u Višu ligu.
Timovi sa pozicija 2, 3 i 4 idu u plej-of
Poslednja dva ispadaju.
Deseti ide u plej-of.



Standardi

Starsport
Svaki od rangova Fudbalske lige Srbije imao bi poseban set standarda koje klub mora da ispunjava da bi mogao da se takmiči u ligi. Najvažniji su finansijski, infrastrukturni i organizacioni uslovi

Svaki klub će, da bi dobio licencu za takmičenje, morati da reguliše sve dugove prema svojim sadašnjim i bivšim igračima i trenerima, kao i klubovima od kojih je kupovao igrače. Takođe, moraju da imaju potvrdu da su platili sve dažbine nacionalnom savezu i uredno plaćen porez. Klubovi imaju pravo da, u slučaju neophodnosti, sve svoje dugove pokriju kreditima.

Ispunjavanje tih standarda automatski svakom od klubova omogućava registraciju i za UEFA takmičenja. Finansijski standardi primenjuju se na sva 32 kluba Fudbalske lige Srbije.

Za infrastrukturne uslove vezujemo se za dokument Infrastrukturni propisi UEFA iz 2010. godine(novo izdanje sprema se za 2015, a propisi za domaće takmičenje biće u razumnom roku usklađeni i sa njima).

U različitim rangovima postoje različiti nivoi ispunjenosti propisa – za Superligu to je treća kategorija UEFA, za Višu ligu druga kategorija, a za Nacionalnu ligu prva kategorija.

U praksi za sve stadione ključne obaveze su:

- obezbeđivanje adekvatne drenaže i grejanja terena, da bi na njemu moglo da se igra tokom cele sezone.

- obezbeđivanje osnovnog osvetljenja (350 luksa) i prostora za razmeštaj kamera, za potrebe TV prenosa.

- obezbeđivanje pokrivenog prostora na tribinama namenjenog za VIP i novinarsku tribinu, kao i zatvorenih prostorija za delegate, medicinsko osoblje, doping kontrolu i novinare, kao i podrazumevajuće svlačionice za oba tima i sudije.

- obezbeđivanje adekvatnog zaštićenog parkinga za VIP goste, službena lica i gostujuću ekipu.

​

Neki propisi razlikuju se za različite rangove takmičenja:

Superliga: 4500 sedišta, 250 VIP mesta, 50 novinarskih mesta, osvetljenje 1200 luksa.

Viša liga: 1500 sedišta, 100 VIP mesta, 20 novinarskih mesta, osvetljenje 800 luksa.

Nacionalna liga: 200 sedišta, 50 VIP mesta, 20 novinarskih mesta, osvetljenje 500 luksa.

Po sadašnjim propisima prva i druga kategorija dozvoljavaju klubu da igra na tom stadionu prva dva kola kvalifikacija za LŠ i LE, treća kategorija je dovoljnaza celo leto i jesen u LE, kao i treće kolo kvalifikacijaza LŠ, a za plej of rundu, grupu i prva dva kola proleća potrebna je četvrta kategorija (8000 mesta, 500 VIP mesta, 75 novinara, osvetljenje 1400 luksa), koja u prvo vreme neće biti zahtevni za jedan nivo domaćeg takmičenja.

Svaki klub za sezonu mora da prijavi od 20 do 25 profesionalnih igrača. Preko tog broja ima pravo neograničenog korišćenja igrača do 21 godine. Broj stranaca nije ograničen za superligaše, ali jeste za naredna dva ranga – 5 stranaca u Višoj i 3 u Nacionalnoj ligi. Takođe, klub iz Nacionalne lige dužan je da u protokolu za svaku utakmicu među 18 igrača ima najmanje 4 fudbalera starih do 23 godine (u dogledno vreme to se može i povećati).

Klub ima obavezu da organizuje fudbalsku Akademiju, sa svim starosnim kategorijama od U13 do U19, koje se takmiči u odgovarajućim ligaškim takmičenjima. Klub ima pravo na rezervni tim, bilo formalno nazvan klupskim rezervama (kao u Nemačkoj) ili sa drugim imenom (kako je sada), ali taj tim nema pravo nastupa u Fudbalskoj ligi Srbije, već bi smeo da najviše stigne do četvrtog ranga.

Opciono je organizovanje zasebne lige rezervnih timova klubova iz FLS. Opciono je i momentalno usvajanje propisa koji UEFA dugo priprema i po kojemsvaki klub mora da ima svoju žensku i futsal sekciju.



Ustrojstvo Regionalne lige

groundhoppingsrb.blogspot.com
Četvrti rang nosi ime Regionalna liga. Od četvrtog ranga nadalje takmičenje se deli na grupe po geografskom rasporedu. Na četvrtom i petom rangu deli se na četiri grupe – Vojvodina, Beograd, Zapadna Srbija i Istočna Srbija. Peti rang nosi ime Regionalna liga B.

Ustrojstvo četvrtog ranga potpuno se razlikuje od svih ostalih, a uzrok je dvostruk. Pre svega je cilj sprečiti pojavu prolećnog odustajanja od borbe za promociju timova iz gornjeg dela nekog ranga, koje je prilično uobičajeno u današnjoj Srpskoj ligi i naniže, i koje potpuno ruši regularnost takmičenja.

Drugi razlog je potreba da se timovi što je više moguće primoraju da u profesionalne rangove uđu na osnovu kvaliteta, a ne sticaja okolnosti.

Zbog toga se četvrti rang obavlja u dve faze. U prvoj fazi u njemu igraju 4 grupe sa po 10 timova. Posle 18 odigranih kola po dva najbolja iz svake od grupa ide u Supergrupu, ostali ostaju u istim grupama, pa se sada takmičenje nastavlja u pet grupa od po 8 klubova (14 kola).

Promocija u Nacionalnu ligu ostvaruje se na osnovu rezultata Supergrupe u 14 kola. Dve najbolje ekipe idu direktno u viši rang, a timovi sapozicija 3, 4 i 5 idu u plej of sa desetoplasiranim iz Nacionalne lige.

U četiri regionalne grupe bodovi iz prve faze se dele na pola, i takmičenje se nastavlja. Dva najslabija automatski ispadaju u peti rang. Pobednici dobijaju mesto u Liga kupu.

Klubovi u rangovima koji se teritorijalno dele u principu su vezani za svoj region, ali može doći do odstupanja u slučaju da pri razmeni klubova sa Nacionalnom ligom dođe do disproporcije (u teoriji bi iz jednog regiona gore mogla da odu dva kluba, a da se nijedan ne spusti u četvrti rang; takođe bi moglo da se desi da sva tri tima koja ispadaju dolaze iz istog regiona, a da nijedan njihov komšija ne zauzme njihovo mesto).

U tom slučaju se iz regiona koji bi imao višak klubova u onaj sa manjkom prebacuje jedna (ili potreban broj ekipa) geografski najbližih tom regionu. U prvoj pogodnoj prilici klub će se vratiti u matični region. Isti principi se prenose i na niže rangove u kojima se vrši dalja geografska podela.



Ustrojstvo nižerazrednog fudbala

groundhoppingsrb.blogspot.com
Dalji rangovi su jedinstveno ustrojeni. Peti rang je drugi nivo četiri regionalne lige, a od šestog ranga moguće je dalje deljenje na okružne i lokalne lige. Važno je da svaka liga od petog ranga do samog dna piramide ima jednak broj klubova (12) i samo dva različita sistema.

Sa 12 klubova i sistemom promocije i ispadanja ostvaruju se dva cilja:

- sa 33 kola po sezoni omogućava se da se utakmice gotovo isključivo igraju vikendom, što je za klubove koje čine poluprofesionalci i amateri veoma bitno.

- obezbeđuje se da velika većina klubova do samog kraja sezone ima za šta da igra. Na taj način se istovremeno sprečava nameštanje, koje je rašireno u nižim rangovima.

Odluka o tome koji od dva sistema takmičenja se sprovodi u pojedinom rangu zavisi od toga da li se na tom nivou liga ponovo račva teritorijalno ili ne. U podelama ispod petog ranga treba neizostavno deliti teritoriju na tri dela.

Opcija 1 (taj rang se račva)
Pobednik – promocija
Tim sa pozicije 2 ide u plej-of sa jedanaestoplasiranim iz ranga iznad i drugoplasiranima iz preostale dve grupe istog ranga.
Poslednji ispada
Tim sa pozicije 11 ide u plej of.

Opcija 2 (taj rang se ne račva)
Pobednik ide u viši rang.
Timovi sa pozicija 2, 3 i 4 idu u plej-of sa jedanaestoplasiranim iz ranga iznad.
Poslednji ispada
Tim sa pozicije 11 ide u plej of.

Peti rang obavezno ide po opciji 2 (jer se ne račva), s tim što u plej of ide i petoplasirani, jer iz četvrtog ranga direktno ispadaju dva poslednja. Ispod toga je sve moguće dogovoriti i nije obavezno da se dalje podele paralelno vrše na istom nivou u različitim regionima.



Kupovi

U Srbiji treba da postoje četiri kup takmičenja: nacionalni kup (Kup Srbije), Liga kup, Superkup, Kup FSS.

Superkup je utakmica između pobednika Superlige i pobednika Kupa Srbije. Ukoliko je jedna ekipa osvojila oba trofeja, ondase za Superkup bore prvi i drugi iz Superlige. Igra se na kraju zimske pauze, dve nedelje pre početka prolećne polusezone, u inostranstvu, u nekom od gradova u čijoj okolini postoji koncentracija pripadnika naše dijaspore (Beč, Pariz, gradovi Nemačke i Švajcarske, takođe i gradovi u SAD, Kanadi ili Australiji).

Kup Srbije je takmičenje koje obuhvata sve zainteresovane klubove na teritoriji Srbije. Igra se jedna utakmica, u slučaju nerešenog rezultata igraju se produžeci,pa penali.Žreb je potpuno otvoren (i parovi i domaćinstvo).

Klubovi smešteni od četvrtog ranga naniže igraju u kvalifikacionim krugovima (broj zavisi od broja prijavljenih). Niži rangovi u glavni žreb daju 36 klubova. Njima se u prvom kolu pridružuje 12 klubova Nacionalne lige. Tih 48 klubova posle dva kola daju 12 ekipa kojima se u trećoj rundi priključuje 20 članova dva najviša ranga. U sledeća tri kola (1/16, 1/8 i 1/4 finala) igra se na terenu prvoizvučenog kluba.

Polufinala se igraju na neutralnom terenu – pre početka sezone određuje se domaćin finala i dva domaćina polufinala plus jedan rezervni. Rezervni domaćin polufinala koristi se samo ukoliko se u tom kolu međusobno sastaju dva prijavljena domaćina. Domaćin finala se ne menja, ko god da se plasira u finale. Sva četiri stadiona moraju da ispunjavaju uslove za Superligu. Postoji mogućnost da se Nacionalni stadion odredi za stalnog organizatora finala.

U Liga kupu Srbije učestvuju timovi koji su u prethodnoj sezoni igrali u prva tri ranga, učesnici Supergrupe u Regionalnoj ligi, kao i pobednici sve četiri grupe u drugoj fazi Regionalne lige. Igra se po jedna utakmica u svakom kolu (penali odmah u slučaju remija), uz poludirigovani žreb.

U prvom kolu nastupaju timovi koji su u tekućoj sezoni trećeligaši i četvrtoligaši. Timovi koji u tekućoj sezoni igraju u četvrtom rangu su domaćini timovimaiz trećeg ranga. Od drugog kola uključuju se i ekipe iz prva dva ranga.

groundhoppingsrb.blogspot.com
Od tog trenutka formiraju se četiri grupe – četiri tima koja u trenutku žreba za drugo kolo zauzimaju prva četiri mesta u Superligi postaju nosioci grupa. Njima se pridodaje po sedam timova, a unutar svake grupe žreb je slobodan. Ako su oba tima u paru u istom rangu prvoimenovani je domaćin, ako su iz različitih rangova, domaćin je tim iz nižeg ranga.

Finalna faza igra se u jednom ili dva susedna grada (obavezno na dva stadiona), poslednje nedelje pred početak prolećne polusezone – polufinala su na programu u petak, u uzastopnim terminima (18 i 20:30), finale u ponedeljak od 20:30.

Kup FSS je takmičenje za klubove koji se takmiče ispod tri najviša ranga. Pravo nastupa imaju svi klubovi koji se takmiče u ligaškom sistemu Srbije. Žreb je slobodan, igra se jedan meč, u slučaju remija odmah penali. Broj krughova zavisi od broja prijavljenih ekipa. Timovi iz četvrtog i petog ranga (ukupno 88) slobodni su tokom kvalifikacija. U njima se traži 40 timova, koji ulaze u prvo kolo. Sledi sedam kola, a finale se igra na stadionu sa superligaškom licencom.

Novac zarađen od organizacije utakmice (od ulaznica i TV prava) deli se timovima, pošto se odbiju konkretni troškovi (struja, redarska služba, štampa ulaznica...). Podela novca vrši se po sledećem principu:

Kup Srbije i Kup FSS – domaćin i gost po 45 posto (ako su u istom rangu; 55-35 u korist tima iz nižeg ranga ako nisu), FSS 5 posto, Fond za razvoj ženskog fudbala 5 posto.

Liga kup – domaćin i gost po 45 posto (ako su u istom rangu; 55-35 u korist tima iz nižeg ranga ako nisu), Zajednica Superligaša 5 posto, Fond za razvoj ženskog fudbala 5 posto.

Superkup i mečevi ostalih kupova na neutralnom terenu – po 30 posto domaćin i učesnici, 5 posto FSS/Zajednica, 5 posto Fond za razvoj ženskog fudbala.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 17: Zvezda na Poljudu?
U šesnaestom delu priče o rekonstrukciji srpskog fudbala mogli ste da vidite celovit sistem takmičenja u srpskom fudbalu. Sada je red došao na malo širi plan.

​

slatko, slatko kao optimizam (Beta/AP)
U poslednjih desetak godina i u komentarima na prethodnih 16 nastavaka priče o rekonstrukciji često se pojavljivala teorija o regionalnom takmičenju (na nivou bivše Jugoslavije ili šire od toga, u poslednje vreme je veoma popularna mitska „Liga Južnog toka“), kao spasiocu domaćeg fudbala.

Takav ugao gledanja ima jednu, ali preveliku manu – podrazumeva da su srpski fudbal Crvena zvezda i Partizan, možda Vojvodina, u ekstremnoj verziji još jedan klub. Zbog toga je u svakoj priči o regionalnoj ligi neophodno razmišljati o sistemu koji bi pomogao i ostalim klubovima.

Ovo je idealan trenutak da u priču uključimo i kolege iz drugih država koje se suočavaju sa sličnim problemima i opcijama kao Srbija. Sagovornici u temi o regionalnoj ligi su ugledni nezavisni novinari koji pišu o fudbalu u susednim državama – Hrvatskoj i Rumuniji. Njihove priče daće nam mogućnost da stvari sagledamo i iz drugog ugla.

Aleksandar Holiga (@AlexHoliga) piše za T-Portal, bio je urednik hrvatskog izdanja magazinaFourFourTwo, i redovni je saradnik niza globalno poznatih medija (Guardian), blogova (InBedWithMaradona), časopisa (11 Freunde, When Saturday Comes).

Radu Bajku (@rbaicu) je fudbalski skaut (radio za klubove u Bundesligi i elitnom rangu Švajcarske i Francuske) i urednik bloga Scouting Romania, jednog od najkvalitetnijih izvora informacija o fudbalu u našem severoistočnom susedstvu.



UEFA: Liga Evrope i regionalne lige

Beta/AP
Sistem takmičenja u fudbalu ne dozvoljava, za razliku od ostalih sportova, da se paralelno odigravaju dve prave lige, bilo istovremeno ili jedna za drugom, pa bi organizovanje pravog ligaškog nadnacionalnog takmičenja automatski značilo da se ekipe koje u njemu učestvuju ne mogu da igraju u domaćoj ligi.

Tu se pojavljuje sistemski problem – UEFA se već suočavala sa predlozima tog tipa i redom ih odbijala, iako su podnosioci predloga bile veće, moćnije i fudbalski značajnije države od onih koje nas okružuju. Dva najznačajnija pokušaja zbila su se na suprotnim krajevima Evrope – Atlantska liga na zapadu i liga bivšeg SSSR na istoku. O njima detaljno pričamo malo dalje u tekstu.

Međutim, regionalna takmičenja organizovana su u nekim drugim delovima kontinenta. Kraljevska liga u tri nordijske zemlje i Baltička liga, u tri zemlje na istočnoj obali tog mora, imala su podršku evropske kuće fudbala (o svim tim takmičenjima čitaćete detaljno sledeće nedelje, kada budemo napravili i predlog organizacije regionalnog takmičenja).

Uzrok je bio u u tome što te lige nisu bile prava ligaška, već mešovita takmičenja, koja su uključivale grupe, eliminacije i prilično mali broj termina (10-14 maksimalno). Takođe, radi se o zemljama koje imaju dugu zimsku pauzu, tokom koje ima prostora za dodatno takmičenje, i termini se nigde ne poklapaju sa onima koje je zauzela UEFA.

Svesni rastućeg jaza između najbogatijih nekoliko liga i ostatka Evrope, čelnici evropske kuće fudbala imali su u bar dva navrata priliku da krenu putem organizacije regionalnih takmičenja, poslednji put u doba kada je formirana Liga Evrope, u leto 2009.

Platini je u sklopu svoje velike reforme evropskog fudbala, koja je donela EP od 24 kluba i 13 domaćina i odvojene puteve ka Ligi šampiona, odlučio je da bivši Kup UEFA primakne nivou Lige šampiona drugačijim formatom. Rezultat je bio spektakularni neuspeh, podvučen redovnom praksom viđenijih klubova dana teren izvode rezervne igrače.

Beta/AP
Pre godinu i po razmatrano je ukidanje LE i proširenje LŠ (što bi bio novi pucanj u svoju nogu, jer bi samo razvodnio elitno takmičenje, čija jesenja faza i tako jedva da ima smisla), na kraju je pao dogovor da pobednik Lige Evrope dobije mesto u LŠ (sistem će trajati 2015-18).

Možda bi pre 7-8 godina to pomoglo, tada je prednost „petice“ bila manja i čitav niz ozbiljnih klubova u manjim zemljama bio je u mnogo boljoj finansijskoj poziciji. U ranijim tekstovima mogli ste da vidite da je godišnji prihod pet najvećih liga sada znatno veći od zbira prihoda ostalih 48, a sistem raspodele novca u LŠ produbljuje razmak, jer npr. engleski tim za isti učinak dobije i trostruko više novca od grčkog.

O tome da mesto u LŠ kroz osvajanje LE nikako neće pomoći klubovima iz „srednjih liga“ pokazuje i novije iskustvo iz završnica Lige Evrope. Iako su po pravilu ekipe iz zemalja srednje veličine (sećamo se tri rumunska kluba u osmini finala) zainteresovanije za LE od onih iz petice, trofeji po pravilu završava u rukama već dominantnih klubova.

“Ne tako davno rumunski fudbal bio je primer za ceo region, kako zbog rezultata u Evropi, tako i zbog toga što su se u borbu za trofeje i mesto u Evropi uključili i neki manji timovi, smešteni izvan Bukurešta. Čini se da je to doba stiglo do kraja, problemi su pogodili i nedavne prvake Unireu Urzičeni, koja je nestala, i Ocelul Galaci,koji je u teškoj situaciji. I CFR Kluž prolazi kroz težak period, Rapid i Dinamo više nisu konkurentni kao sredinom prošle decenije. Čini se da je Steaua vrlo blizu odbrani titule, iako se Astra Đurđu i Petrolul Ploješti trude da im se suprotstave. Bilo je sjajno to što se mnogo klubova uključivalo u borbu, ali se bojim da će uspon Steaue uvesti Rumuniju u krug istočnoevropskih država sa jednim ili dva dominantna kluba”, kaže Radu Bajku.

Beta/AP
Ironično, pre reforme poslednja dva trofeja završila su u St.Peterburgu i Donjecku, a od njenog sprovođenja dvaput u Madridu, jednom ga je uzeo Čelsi, a jednom Porto, u ovom veku najdominantniji klub van petice. Tako ćemo verovatno uskoro imati zemlje sa pet klubova u LŠ (što po novoj reformi može, kroz osvajanje evrotrofeja), a mali i srednji će opet ostati na marginama.

“Uveren sam u to da će i u fudbalu doći do regionalnog povezivanja u nadnacionalna takmičenja naprosto zato što tako govori ekonomska i gotovo svaka druga logika. U poslednjih dvadeset i nešto godina otkako se jugoslovenska savezna liga raspala na nacionalna prvenstva, na globalnom su se nivou dogodile ogromne promene u fudbalu. Najjači i najkonstantniji trend je brzo rastući jaz između bogatih i siromašnih. Paradoks evropskog klupskog fudbala je u činjenici da je tržište igrača liberalizovano i internacionalizovano, a u isto je vreme 'product market' (tržište na kojem klubovi nude svoj proizvod) ostalo najvećim delom vezano uz snagu nacionalnih tržišta te globalni značaj i marketinški potencijal nacionalnih liga.

Takav je razvoj događaja uveliko promenio fudbalsku kartu Evrope i onemogućio mnogim velikanima da se ravnopravno takmiče – zato što dolaze iz manjih i ekonomski slabijih zemalja s ligama za koje ne postoji značajan globalni interes. Ako se nešto dramatično ne promeni, bivši evropski prvaci kao što su Porto, Benfica, Celtic, Ajax, Feyenoord, Steaua i Crvena Zvezda ne mogu realistično očekivati da ikada više ozbiljno konkurišu za osvajanje Lige šampiona.

Iako se radi o klubovima koji po tradiciji, brendu i navijačkoj bazi u pravilu ne zaostaju za nekim drugima iz većih zemalja i jačih liga, oni su osuđeni na to da igračima servisiraju bogatije, hrane se mrvicama s njihove trpeze i služe im kao sparing-partneri u kontinentalnim takmičenjima. Svi su oni žrtve liberalizacije tržišta igrača i medijske globalizacije, pa nije nimalo čudno ako u izlasku iz uskih nacionalnih okvira i udruživanju u nadnacionalne lige vide svoju jedinu pravu šansu za budućnost”, kaže Aleksandar Holiga.



Budimo iskreni, u vezi smo iz interesa

Beta/AP
Pre desetak godina sukob najvećih evropskih klubova sa UEFA delovao je neminovno, zbog borbe oko podele finansijskog kolača, ali je zamrzavanje G14 i stvaranje ECA (Evropskog udruženja klubova) to promenilo – čelnici najvećih sada redovno izražavaju podršku sistemu koji organizuje evropska kuća fudbala.

Ali, pučeve izrazito retko prave generali, a kako znamo i iz „Početka bune na dahije“ tu knezovi nisu radi kavzi... već je rada sirotinja raja. Iako su dugovi učesnika osmine finala ovogodišnje LŠ veći od pet milijardi evra, manje-više svi oni operativno posluju vrlo dobro. Nasuprot tome, klubovi u dvadesetak država između Baltika i Mediterana, geografski smeštenih između moći petice i novog bogatstva na istoku (Rusija, Ukrajina, Turska), duguju mnogo manje sume, ali je problem na drugoj strani – ne zarađuju dovoljno.

“Po mom mišljenju, stvaranje takvih takmičenja u budućnosti bi mogla inicirati sama UEFA. I njoj, koja je po svom imenu i biti skup nacionalnih fudbalskih saveza (to ponekad zaboravljamo, zar ne?), u interesu je ne zatirati dalje (pre svega ekonomski, pa onda i sportski) potencijal velikih klubova u manjim zemljama. Pritom nije nužno da bi udruživanje manjih liga značilo i napuštanje nacionalnih prvenstava.

Vidimo da je projekt Europa lige postigao neuspeh, a sistem kvalifikacija za Ligu šampiona glomazan je i nepraktičan. Neka buduća (možda i relativno skora) reorganizacija mogla bi naglasak staviti na regionalizaciju diljem kontinenta i neka drugačija takmičenja iz kojih bi put vodio direktno u Ligu šampiona.

Pitanje koje se nameće je – bi li to značilo i skoro formiranje neke pan-evropske 'Superlige' u kojoj bi igrali najveći i najbogatiji klubovi? Čini se da sve ide prema tome, ali nije to baš tako jednostavno kako se na prvi pogled čini. Elitni evropski klubovi danas još uvek imaju vrlo jake ekonomske i druge razloge za igranje nacionalnih prvenstava i to se neće tako skoro promeniti. Uostalom, evropska Superliga već postoji, samo u apstraktnom obliku; svi bismo vrlo lako mogli nabrojati veliku većinu njenih članova”, kaže Holiga.

Kao što bazični problem Superlige Srbije nisu desetine miliona evra koje duguju Zvezda i Partizan, već činjenica da osim prodajom igrača samo jedan klub u zemlji može da zaradi preko 3 miliona evra po sezoni (a preko pola lige ne dobaci ni do 10 posto te sume), tako će i mala zarada klubova u desetinama država Evrope stalno vraćati temu regionalne lige na sto.

Na ovom mestu je važno da razumemo da poređenja sa primera iz drugih sportova nisu pogodna. Najlogičnije je porediti fudbal sa košarkom, jer se radi o dva najpopularnija i najbogatija sporta na kontinentu, a vrlo su razvijeni u ovim krajevima. Iako u košarci ima novca za redovan život, to nije sport koji može donositi zaradu, a ozbiljnija količina direktno je vezana za nastup u Evroligi, i zbog sponzora i zbog mogućnosti solidne sume novca od ulaznica.

Regionalna liga, zvala se ona ABA, VTB, Baltička ili kako god, ne donosi novac. Ono što ta takmičenja donose su ujednačenije i kvalitetnije borbe, iskustvo težih utakmica u kontinuitetu, sve su to neophodni faktori u razvoju talentovanih igrača koji bi trebalo da napreduju do evroligaškog i NBA nivoa. Kada je uz to povezana i prohodnost ka Evroligi (doduše mnogo kasnije nego što je realno trebalo), regionalne lige su ispunile potpunu svrhu.

Ograničeni budžeti prave ogromnu razliku u kvalitetu unutar naših malih država, i redovna borba sa rivalima u sličnoj situaciji pokazuje se kao jedini izlaz i u drugim sportovima, kakvi su rukomet, vaterpolo, hokej (u našem regionu EBEL, KHL je sasvim drugi nivo).

Za razliku od svih tih sportova fudbal je u stanju da i na ograničenom tržištu zaradi za život, a dobrom organizacijom regionalnog takmičenja moglo bi da se govori i o iskoraku ka sve udaljenijoj grupi najmoćnijih.



Vreme za odrastanje

Beta/AP
Potrebom prekograničnog povezivanja bavi se već neko vreme dobar deo kontinenta, ali smo kao i uvek mi na Balkanu posebni.

“Ova tema, o kojoj se kod nas govori tek sporadično, u javnosti se u pravilu prikazuje isključivo kroz dnevno-politički kontekst. A to onemogućuje bilo kakvu ozbiljnu raspravu. Bespredmetno je uopšte beležiti što tko misli o tome dok se o mogućnosti takvog takmičenja govori kroz priče o nostalgiji i žestokih rivalstvima, o ljubavi i mržnji, o nadi u povratak nekadašnje snage i strahu od huliganskih nereda.

Razlozi za razmišljanje o udruživanju u bilo kakvu nadnacionalnu ligu, bilo gde u Evropi, su velikom većinom ekonomski. Ali nikad još nisam video da se toj temi kod nas barem pokuša pristupiti s te strane i da se pokušava napraviti koliko-toliko ozbiljna analiza koji bi bio cilj i uloga takve lige, kakav njen komercijalni domet i što bi klubovi i nacionalni fudbali time dobili, a što eventualno izgubili. Puno je lakše prepustiti se niskim strastima i razglabati o problemima koji su rješivi ako postoji volja da se riješe.

Na geografskim širinama koje danas nazivamo tako divno neodređenim, nesupstancijalnim imenima – u Hrvatskoj je najpopularnije 'ovi prostori'; u Srbiji, čini se, 'region' – najteže je skrenuti fokus javnosti na stvari koje su doista bitne. Jednom ako se to uspe, situacija s podrškom nekom nadnacionalnom takmičenju mogla bi se jako brzo promeniti”, kaže Aleksandar Holiga.

Umesto razmišljanja o finansijskom i takmičarskom unapređenju, priča o regionalnoj ligi do sada je na prostorima bivše Jugoslavije razmatrana isključivo kroz prizmu emocija. Već u prvoj rečenici pominju se ratovi, počinje rasprava o tome da li ponovo igrati „sa njima“, najvatreniji navijači bojkotuju takmičenja. Prvog susreta Hajduka sa Zvezdom posle 1991. boje se svi, očekujući masovne nerede, čak i ako gostujući navijači ne dođu.

“Sama činjenica da su to teme o kojima raspravljamo pokazuje da u javnosti nije došlo vreme za ozbiljno razmatranje mogućnosti pokretanja takvog takmičenja, o kakvom god njegovom obliku se radilo.

Ne možemo tu priču na 'ovim prostorima' gledati izdvojeno iz globalne perspektive i samo kroz svoje spefifičnosti. Bilo kakvo buduće 'regionalno' takmičenje neće se moći graditi na starim 'krvnim' suparništvima i sećanjima na nekadašnju veličinu, a ponajmanje na današnjoj upravljačkoj strukturi u našim fudbalskim klubovima i savezima (čast izuzecima). Ono će morati biti utemeljeno na infrastrukturi, kompetitivnosti i – naravno – novcu”, dodaje Holiga.

Raspad SFRJ hronološki se poklopio sa raspadom starog fudbalskog sistema. Koristeći opravdanja mi smo se držali po strani i ignorisali promene koje su se dogodile i doveli srpski fudbal na ivicu ambisa, koja se najbolje vidi kroz nedavni transfer Miloša Jojića u Borusiju iz Dortmunda.

Momak koji je sa punim pravom izabran za najboljeg igrača polusezone, jer je u ekipi koja je završila jesen na prvom mestu dominirao u velikoj većini statističkih kategorija (a proletos i direktno doneo titulu Partizanu), prodat je Dortmundu za samo dva miliona evra. Jojić će tek za mesec dana napuniti 22, a ni minut mu nije trebao da postigne prvi gol za Borusiju.

U sledećem broju upoznaćemo vas sa iskustvima sa severa i juga Evrope, problemima na krajnjem istoku i zapadu, a zajedno sa kolegama iz susednih država utvrdićemo prihvatljiv i praktičan model regionalnog takmičenja, koje bi moglo da obuhvati manji ili veći broj evropskih država.