Rekonstrukcija srpskog fudbala B92- svi delovi (temeljno, da temeljnije ne moze...)

[Vasili Zaitsev]

U proteklih godinu dana, sportska redakcija B92 na celu sa Vladimirom Novakovicem, verovatno najvecim poznavaocem engleskog fudbala je pisala na temu rekonstrukcije srpskog fudbala i otprilike jednom mesecno izbacivala i jedan deo...u ovoj temi SForumasi ce imati prilike da procitaju ceo serijal..

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija, epizoda 1: Liga cele Srbije
Jedna od pozitivnih tekovina iz ovih pet godina Karadžićeve vlasti u srpskom fudbalu nesumnjivo je stabilnost sistema takmičenja.
Autor: Vladimir Novakovic

Starsportphoto
Posle neverovatne serije promena sistema takmičenja – nadrealnih 9 od 1990. do 2008. godine; tokom tog perioda u eliti je igralo od 10 do 21 kluba – novi predsednik je odmah po stupanju na funkciju najavio da lutanja neće biti i već sledećeg leta broj učesnika Superlige popeo se sa 12 na 16, koliko ih je i danas, a ušli smo u petu sezonu. Još od osamdesetih broj sezona bez promene sistema nijednom nije prešao tri.

Iako je stabilnost više nego pohvalna, broj učesnika je potpuno neprilagođen realnosti. Šesnaest timova u najvišem rangu nacionalnog šampionata je previše sa stanovišta veličine Srbije, njene ekonomske moći i fudbalskog potencijala.

U prvom poglavlju našeg serijala Rekonstrukcija srpskog fudbala bavimo se pitanjem sistema takmičenja u Srbiji i optimalnog broja klubova i utakmica, koji bi obezbedili napredak srpskog fudbala i na klupskom i na reprezentativnom nivou. No, do brojeva ćemo stići u drugom nastavku. Za početak ćemo se pozabaviti jednim od najinteresantnijih pitanja srpskog društva, a ne samo fudbala u poslednje dve decenije: Da li Beograd guši Srbiju?



Fudbalski centri: Decentralizacija i beogradizacija

Karadžićeva motivacija za ovoliki broj klubova u Superligi bila je buđenje fudbalskih centara. Sa jedne strane to je veoma pohvalno, mada ne naročito realno (što je ovih pet godina pokazalo), sa druge su politički motivi sasvim jasni.

U praksi jedini novi centar koji se učvrstio je Jagodina, čiji uspon je nerazdvojno povezan sa političkom moći čelnika te pomoravske opštine Dragana Markovića, pa se taj primer u potpunosti može izjednačiti sa Arkanovom Prištinom, Obilićem i Milicionarom. U sličnu kategoriju mogla bi se staviti i čuda za jedno leto – Radnički Obrenovac i Inđija – koji su, slučajno ili ne, u elitu stizali baš kada su lokalni moćnici imali najbolji položaju vlasti.

Veliki napredak ostvarili su Subotica (Spartak), odakle je do nacionalnog nivoa i stigao Karadžić, kao i Užice (Sloboda), ali su to klubovi i gradovi koji su bili važne tačke na fudbalskoj mapi i tokom SFRJ, a i u periodu zajedničke države sa Crnom Gorom.

Do Superlige su stigli i imenjaci iz Niša (posle 11 godina) i Kragujevca, ali teškoće sa kojima se suočavaju zbog nemogućnosti da obezbede realno finansiranje i političkih nesuglasica nikako ne ulivaju optimizam i ne nagoveštavaju da buđenje centara ide po planu.

Poseban je slučaj Novog Pazara, čiji ulazak u najviši rang su decenijama priželjkivali mnogi ljubitelji fudbala, zbog poznate atmosfere. Ispostavilo se da je poseta u gradu na Jošanici znatno manja nego u mnogim drugoligaškim sezonama, da trećina lige (i to ona sa navijačima) ne sme da dovede tamo svoje pristalice, a finansijska kriza je permanentna. I sâm manir ulaska (umesto BASK) je vrlo sumnjiv, a za samo tri godine dva kluba su se praktično prebacila u Novi Pazar (BASK, pa kulski Hajduk) pod neobičnim okolnostima. Povrh svega, i u ovom klubu je teško ne primetiti uticaj upešnog i popularnog političara Rasima Ljajića.

Starsport
Upravo nas gašenje kulskog Hajduka posle 88 godina postojanja (drugi put o tome ko je i zašto izmislio dodatnih 12 godina) i lagano odumiranje ne tako davno vrlo stabilnog Smedereva upozoravaju da su pozitivni efekti buđenja centara vrlo ograničeni.

Nasuprot tome, suočavamo se sa novom navalom beogradskih klubova na najviši rang. Ovog leta ulazak Čukaričkog i Voždovca, dva mala, ali ambiciozna kluba rešena da ne traju kratko u eliti, doveo je broj BG klubova u Superligi na šest.

U vreme SFRJ u najvišem rangu igralo je ukupno 7 beogradskih ekipa. Dva zemunska kluba (Naša krila i Galenika) boravila su u Prvoj saveznoj po jednu godinu, Radnički Beograd je dugo pre raspada zemlje napustio elitu, a Rad se priključio u završnim godinama Federacije. Uz Zvezdu i Partizan samo je još OFK Beograd bio relativno čest prvoligaš.

U 22 godine od kako nam se država prvi put naglo skratila u prvom rangu igralo je 14 beogradskih klubova – Zvezda, Partizan, OFK, Rad, Zemun, Radnički, Bežanija, Čukarički, Železnik, Voždovac, Zvezdara, Hajduk, Obilić, BSK. Pored njih Beograd i BASK su na terenu izborila promociju, ali su odustali od takmičenja u Superligi i predali mesto ekipa iz unutrašnjosti (Smederevo i Novi Pazar).



Metropola vs provincija na jugoistoku Evrope

Beta/AP
Koncentracija fudbalskog kvaliteta u glavnom i/ili najvećem gradu nije nepoznata u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Za razliku od Austrije i Mađarske, Turske i Grčke, kod nas su do prvog svetskog rata klubovi postojali od Subotice do Ivanjice i od Kikinde do Kragujevca.

U Austriji liga je osnovana 1900, klubovi iz unutrašnjosti uključeni su 37 godina kasnije, aod njih prvu titulu osvojio je LASK 1965. Mađari su krenuli godinu kasnije, a sve do osamdesetih van Budimpešte završile su samo dve titule – Nađvarad (danas Oradea) 1944. i Đer 1963.

Istanbul ima ligu od 1905, nacionalno takmičenje pokrenuto je 1959, a u XX veku titula se od Bosfora odmakla samo u doba dominacije Trabzonspora (1976-84). Tendencije u svakoj od te tri zemlje su da se fudbal širi ka unutrašnjosti. U Turskoj i dalje dominaciju drži velika trojka, ali sa snažanjem Superlige pojavio se niz snažnih klubova u manjim gradovima od Burse, preko Kajzerija, do Gaziantepa na sirijskoj granici.

U Austriji je Beč potpuno dominirao (osim u dobra dominacije Inzbruka 70-ih) sve do 1994. godine. Od tada prevlast preuzima unutrašnjost – oba bečka velikana osvojila su samo po 3 titule za 20 godina, a samo Salcburg 7. Od kada je ekipu iz Mocartovog grada preuzeo Red Bul, oni su glavna snaga austrijskog fudbala.



Mađarski primer

Beta/AP
Niz Dunav situacija je još drastičnija. Suočena sa decenijom neplaćanja poreza, koja je tradicionalne gigante mađarskog fudbala dovela do ivice gašenja ili nižeg ranga. Budimpešta je u prethodnih devet sezona proslavila samo jednu titulu, a novu „veliku trojku“ čine DVSC Debrecen, Đer i Videoton. U poslednje 4 sezone oni nisu samo uzeli sve titule, već su za to vreme prepustili ostatku lige samo dva druga i jedno treće mesto.

Njihov uspon nije slučajan. Mađarska vlada, koju predvodi stranka desnice Fides, pre tri godine je krenula u opšte sređivanje stanja u sportu, pa su visoki funkcioneri tog pokreta preuzeli funkcije u nekim od nacionalnih saveza (stoni tenis, sinhronizovano plivanje) ili poznatih fudbalskih klubova (MTK) po pravilu zamenjujući socijaliste i liberale koji su već u zatvoru ili im se još sudi za korupciju.

Najvažniji deo posla je pred novim rukovodstvom fudbalskog saveza, na čijem čelu je bankar Šandor Čanji. Čanji je u Upravni odbor MLSZ (Fudbalski savez Mađarske) postavio šestoro ljudi, od kojih se samo jedan, izvršni direktor Videotona Šandor Berzi, aktivno bavio fudbalom. Svi su veliki ljubitelji fudbala, a u UO su uključeni zato što imaju znanja u drugim oblastima (biznismen, revizor, tužilac...), onima sa kojima se fudbal najviše muči u našem regionu.

Šandor Čanji je ozbiljan igrač na globalnom nivou i teško je poverovati da njegov angažman u džudou (počasni potpredsednik Svetske džudo federacije; počasni predsednik je, pogađate, Vladimir Putin) nije odigrao ulogu u činjenici da mu je sređivanje situacije u fudbalu poverio lično premijer Viktor Orban.

Fudbal će severno od Horgoša potražiti uzore tamo gde verovatno ne bismo očekivali – hokej na ledu je sport koji najbrže raste u Mađarskoj, zahvaljujući zdravom pristupu u finansiranju i savršenom balansu državne pomoći i privatnih ulaganja. Godišnji budžet hokejaškog saveza je oko 5 i po miliona evra, ali država daje ispod četvrtine tog novca. Za deset godina izgrađeno je deset novih klizališta, a broj aktivnih hokejaša povećan je za hiljadu.

Isti princip Mađari žele da primene na druge sportove, posebno na fudbal, koji je ostao u socijalizmu predugo, dugo pošto je društvo ušlo u transformaciju. Pomenuta velika trojka dolazi iz delova zemlje gde je lokalna samouprava pronašla interes u stvaranju stabilnog i jakog fudbalskog kluba, a uspešni lokalni preduzetnici bili spremni da pomognu. Predsednik MLSZ je primerom pokazao na šta misli – njegova OTP banka već treću sezonu je sponzor NBI lige.

Beta/AP
Vlada želi da se sportom bavi na mnogo bazičnijem nivou – od davanja poreskih olakšica privatnicima spremnim da ulažu u sport, do inicijative dačasovi fizičkog u školama budu svakodnevni. Sport je ključni faktor zdravlja nacije, a Mađari su, kao i mi, daleko od standarda zapadne Evrope – dok se na zapadu sportom rekreativno bavi 30 posto stanovništva, kod Mađara je taj broj svega šest posto.

Nova organizacija daje rezultate – Debrecen je dvaput u poslednje četiri sezone igrao grupu Lige Evrope, Videoton je prošle sezone izbacio Slovan., Gent, Trabzonspor i tukao Sporting i Bazel u grupi, Đer je pre tri sezone prvi put u istoriji prošao tri kola, izbacivši na putu Monpelje.

Daleko je još to od dobrog, ove sezone sva četiri mađarska kluba doživela su neuspehe u Evropi i ispala još u julu, ali je zato reprezentacija nastavila uspon. Ovog avgusta stigla je do 31. mesta FIFA liste. Za dve decenije, od kada se pravi lista, to je najbolji plasman reprezentacije, koja je nekad bila najbolja na svetu, ali je poslednji veliki turnir videla 1986.

Po povratku sa SP u Južnoj Africi, dok je predsednik FSS sa bliskim medijima spremao otkaz Antiću, a Čanji preuzimao kontrolu nad mađarskim fudbalom, Srbija je bila trinaesta, a Mađarska 62. na svetu. Mađarska je sada deset pozicija iznad Srbije.

Jasno, uticaj vlade na sport, pogotovo na skup sport kakav je fudbal, ima i mnogo kritičara. Od kada je na vlasti Fides počeo je veliki oporavak Ferencvaroša – ekipu je kupila država za preko 16 miliona evra i uložila još dvostruko toliko u novi stadion (primetićete na ulasku u Budimpeštu da legendarniÜllöi út više nije u upotrebi), a na njegovo čelo postavila je direktora vladajuće stranke (sa kojim su, inače, navijači u lošim odnosima).

sxc.hu, arhiva
Prethodna socijalistička vlast dopustila je sredinom prošle decenije da najpopularniji klub u zemlji završi u drugoj ligi zbog neplaćenih poreskih dugova, što nije prošlo dobro kod birača. Ta vlada je i inače omražena u javnosti, zbog ozbiljnog zamaha korupcije, a dobrim delom i zbog čuvenog snimka na kojem premijer Ferenc Đurčanj eksplicitno priznaje da je lagao u izbornoj kampanji. Naravno, na čelu demonstracija za njegovu smenu bili su upravo navijači Ferencvaroša, koji su u sukobu sa socijalistima još od Drugog svetskog rata.

No, ostavimo za potrebe ovog teksta priče o političkim i navijačkim sukobima po strani. Mađarska je Srbiji slična po tome što ima veliku prestonicu, građenu za mnogo veću državu od sadašnje, a nijedan grad ni izbliza ne može da napravi ravnotežu. Zbog toga klubovima iz unutrašnjosti trebale su decenije da uhvate priključak sa prestoničkim ekipama, kojih je često u najvišem rangu bilo od 5 do 8 i koje su po pravilu osvajale trofeje.

Prirodnim putem taj odnos se postepeno potpuno promenio – dok su prestonički klubovi plaćali ceh lošeg vođenja posla, njihovi rivali iz unutrašnjosti su, uz pomoć lokalnih samouprava i preduzetnika, uspeli da preuzmu primat (DVSC Debrecen čak iz godine u godinu posluje pozitivno i isplaćuje dividende akcionarima, uz dobre rezultate na terenu).

Mađarima Ferencvaroš ne znači manje nego Srbima Zvezda, ni Ujpešt manje nego nama Partizan, a za MTK čak i nemamo adekvatnu paralelu (osim donekle OFK, ali to je baš na dugom štapu), ali su uspeli da se naviknu na to da titule ne stanuju samo u Budimpešti i da nema nedodirljivih. Možda je vreme da malo učimo od suseda.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija, epizoda 2: Ligaški sistem
Autor: Vladimir Novakovic
U prvom delu našeg serijala Rekonstrukcija srpskog fudbala sagledali smo probleme koje izaziva prevelika koncentracija fudbala u metropoli jedne zemlje i utvrdili da širom jugoistoka našeg kontinenta, od Alpa do sirijske granice, traje proces decentralizacije fudbala, u kojem Srbija već prilično zaostaje.

fc-sheriff.com
Tomislav Karadžić želeo je da problem reši širenjem lige i u tome očigledno nije uspeo, o čemu svedoče jasni podaci: večite rivale niko ne uspeva da pomeri sa prva dva mesta, OFK i Rad su se učvrstili ne samo u ligi, nego i kao stvaraoci talentovanih fudbalera, što potvrđuje sastav U19 reprezentacije, koja je letos postala prvak Evrope.

Povrh svega, od tri nova kluba u ligi ove jeseni dva su iz Beograda, a kako stoje stvari, upravo su oni primer pozitivnih tendencija o kojima smo pisali u prošlom odeljku – privatno ulaganje u igrače i infrastrukturu postavlja osnovu za ozbiljan klub.

Ako osnovni cilj nije dostignut, negativne pojave koje su pratile proširenje nisu izostale. Ulaskom četiri nova kluba u ligu odmah je razvodnjen kvalitet, a još jedna katastrofalna greška Karadžićeve administracije – ograničenje broja stranaca – preti da trajno ošteti domaće klubove.

Motivacija za ograničenje broja stranaca je (ne samo u fudbalu) davanje većeg prostora taletovanim domaćim igračima. U praksi se to ne događa ni izbliza u dovoljnoj meri, ali o radu sa mladima i njihovom uvođenju u seniore mnogo opširnije ćemo kasnije.

Za sada zanimaju nas samo brojevi – ako tim može da u protokolu računa na maksimalno 4 stranca, realno je da ih u kompletnoj ekipi nema više od 6. S obzirom da Superliga ima 16 klubova, koji prijavljuju ekipe od 25 članova (a često ih imaju više), u celoj ligi igra oko 400 fudbalera (16*25), od kojih je manje od 100 stranaca (16*6). Ostatak od 300 mesta treba da popune domaći igrači!

Sada na to dodajte da tužno finansijsko stanje sprečava srpske klubove da se takmiče i sa Azerbejdžancima, Mađarima, Slovacima, da i ne pričamo o Ukrajini ili Turskoj. Preko 400 naših fudbalera igralo je prošle godine u prvim ligama širom Evrope. Da li mislite da je u Srbiji ostalo 300 fudbalera dovoljnog kvaliteta za najviši rang?

MUP
Dalja posledica propisa o broju stranaca (uopšte se nećemo doticati bizarnih dodela pasoša Kleu i Evandru) je nerealan rast cena domaćih igrača za prodaju u domaće klubove, o čemu smo dovoljno slušali prethodnih nedelja, u finišu prelaznog roka. Tako naši talenti, umesto logične progresije iz manjeg u veći klub, vrlo rano odlaze u inostranstvo. Ako su u pitanju vrhunski igrači, možda i uspeju. Ali desetine momaka koji su mogli da se pretvore u solidne klupske igrače vraća se razočarano, bez ijedne utakmice u prvom timu osrednjeg nemačkog ligaša, dok drugi šansu traže u Kazahstanu, Belorusiji, čak i na Farskim ostrvima.

Smanjenje lige i liberalizacija propisa o stranim fudbalerima neophodni su srpskom fudbalu, što pre. Ako je ovo drugo prilično jednostavna stvar, pronalaženje pravog sistema takmičenja je vrlo ozbiljan posao. To što smo mi od 1990. promenili 11 sistema takmičenja ne bi bio neki ozbiljan dokaz, sposobni smo mi za čudesne stvari, ali isti broj promena u istom periodu imali su i Finci. A šta reći tek o Hrvatima, koji su duže od decenije bukvalno svake godine menjali sistem.

Da smo mnogo veći, da nas ima dovoljno za ligu od 18 ili 20 timova, ne bi bilo mnogo dilema. Ali, prebrzog uspona boji se i jedna ogromna i bogata Rusija, koja je i dalje na 16 klubova, od kojih bar 12 ove godine ima veći budžet od cele naše Superlige od takođe 16 članova.

Zbog toga ne znače mnogo iskustva Engleske, Nemačke, čak ni Holandije ili Turske. Pametno je prepisivati od onih koji su avangarda, kao kada je ceo svet pratio Engleze u osnivanju lige, zatim i uvođenju 3 boda za pobedu (za mlađe: tek 90-ih je zaživelo širom sveta); sve šire je uvođenje plej ofa u borbi za promociju ispod prve lige, a u dogledno vreme će i kamere na gol-liniji postati standardi.

Ipak, za pametne savete na temu ustrojstva takmičenja bolje je obratiti se sebi sličnima, bilo po mentalitetu, po geografskoj bliskosti ili veličini. Zato ćemo sada razmotriti kako su organizovana prvenstvadržava bivše Jugoslavije i država sa brojem stanovnika sličnim Srbiji.



Ex-YU: Skupljanje i stabilnost

Ligaški sistemi razvijaju se širom planete već 125 godina (osmog septembra, dan pre objavljivanja ovog teksta, bila je godišnjica starta engleske Fudbalske lige), izmišljati nešto novo i do sada neviđeno je teško i realno bespotrebno (a nije da nismo pokušavali, setite se 1993-96: IA, IB, IIA i IIB liga, svesa po 10 klubova, od kojih se po četiri menjaju tokom zime). Ispitajmo zato primere iz susedstva i država koje su uporedive sa Srbijom.

Za početak osvrnimo se na neposredno okruženje. Raspad SFRJ u svakoj od republika probudio je megalomanske ambicije, svaka je želela ligu veliku kao jugoslovenska, da bi se posle nekog vremena sveli na realnu meru.

U prvoj sezoni nezavisne Slovenačke lige (SNL 1991/92) igrao je čak 21 tim. U prve četiri sezone liga je skraćena tri puta, najpre na 18, pa odmah na 16 klubova, da bi posle dve sezone u tom formatu već u 95/96 stigla do još uvek aktuelnog sistema od 10 klubova, koji međusobno igraju 4 puta u sezoni (36 kola). Za zemlju od 2 miliona stanovnika, u kojoj ligaške mečeve u proseku gleda 1000 ljudi to je sasvim razumna mera.

Crna Gora ima najkraću istoriju i najveću stabilnost. Od prve sezone nezavisne lige (CFL 2006/07) u najvišem rangu je 12 timova, igra se trokružno, a posle 22 kola određuje se raspored u ostatku sezone na osnovu fiksne tablice povezane sa trenutnom pozicijom na tabeli. Sistem favorizuje najboljih 6 (meč više kod kuće), prvi je domaćin drugom, a timovi iz vodeće četvorke ne igraju međusobno u poslednjih 5 kola i završavaju sezonu gostovanjem.

Premijer liga Bosne i Hercegovine najviše se mučila sa organizacijom – tek 2000. Federacije je uspela da napravi zajedničku ligu, a Republika Srpska joj se pridružila 2002, pa tek od tog leta može se pričati o pravom nacionalnom šampionatu.

Samo u toj uvodnoj sezoni šampionat je imao 20 klubova, zbog spajanja dve lige, ali je već u narednoj sezoni broj vraćen na 16, koliko ih je igralo u drugoj sezoni Premijerlige Federacije. Iz lige ispadaju dva kluba, a pošto do Evrope stižu 4 ekipe, čak 10 od 16 (62,5 posto) timova završava takmičenje bez ikakve promene statusa, po čemu Premijer liga BiH spada među najmiroljubivija takmičenja u Evropi.

Realna podeljenost države na tri naroda ne dozvoljava da se broj učesnika svede na razumniji broj – 10 ili 12 – pa takmičenje ima isti broj učesnika kao istoimena elitna liga Rusije, države sa 37.5 puta više stanovnika.

Za kraj su ostali Makedonci, jer mogu da posluže kao savršen primer. U nezavisnost oni su ušli sa megalomanskim ambicijama – republika koja je tek ponekad uspevala da u SFRJ ima dva prvoligaša napravila je ligu od 18 klubova. Vrlo brzo naši južni susedi su shvatili da time samo razvodnjavaju kvalitet i u prve četiri sezone liga je triput smanjivana – na 16, 15 pa 14 klubova.

Sistem takmičenja prilično je stabilan od 1996, sa tendencijom smanjenja lige. U leto 2001. ona je smanjena sa 14 na 12 klubova, koliko ima i ove sezone. Sledećeg leta 4 najslabija tima će ispasti, a zameniće ih dve najbolje drugoligaške ekipe, pa će Prva makedonska liga imati 10 klubova.

Zanimljivo je da je od 2004. uveden plej of za prvu ligu, pa su osim dva tima koja direktno ispadaju još dve ekipe morale da brane status u duelima sa drugoligašima (još je zanimljivije to da je status rešavan u samo 90 minuta fudbala, a ne u dvomeču). Sa 4 tima koja idu u Evropu, sistem je činio da samo 4 ekipe u ligi ne idu nikuda (33,3 posto), pa je po tom procentu među najoštrijima u Evropi.



Hrvatska: Svake godine novi sistem

Druga po veličini ex-YU republika nije naš večiti rival zbog sukoba iz prošlosti, nego i zato što smo toliko slični. Zbog toga ona je zaslužila poseban odeljak u ovoj priči.

Za razliku od ostalih zemalja bivše zajednice, koji imaju stabilan broj klubova ili se sistematski smanjuju, Hrvatska i Srbija imale su potrebu da često menjaju sistem takmičenja.

Ako se uračunaju i poslednje dve jugoslovenske sezone u kojima su igrali, Dinamo, Hajduk i Rijeka su u 14 uzastopnih šampionata (1989-2003) igrali u 13 različitih sistema! Logično je da su navijačipoprilično isfrustrirani.

HNL je osnovan prve ratne zime, prvo izdanje trajalo je kraće i imalo 12 učesnika, u sledećoj sezoni povećana je na 16, a u sezoni 93/94 na rekordnih 18 (u te dve sezone niko nije ispao, pa Spartakovoduplo začelje očigledno nije izuzetak). Već sledeće godine opet je igralo 16 klubova, a sezona 95/96 valjda je bila pokušaj da se dostigne kreativnost čelnika srpskog fudbala. Te godine HNL se najpre delila na A i B grupu (12+10), a u drugoj fazi na tri dela (6+8+8), pri čemu je do titule mogao da stigne čak i jedan tim koji je prvu fazu proveo u grupi B.

Sledeće sezone HNL se vratio na konvencionalni sistem sa 16 ekipa, a od leta 1997. spustio se na 12 ekipa, uz podelu posle dva kruga na dve grupe po 6 timova, koje opet igraju dvokružno (22+10 kola). Isti sistem Srbija je imala u prvoj samostalnoj sezoni (2006/07). Ovaj sistem bio je revolucionaran za hrvatski fudbal – prvi put od nezavisnosti zadržan je dve sezone (prethodnih 6 potrajalo po sezonu), a ukupno će biti korišćen u šest šampionata.

U sezoni 99/00 i dalje je igralo 12 ekipa, ali trokružno, za sledeću sezonu su se vratili na 12 sa podelom posle 22 kola, a u sezoni 2001/02 igralo je u HNL 16 klubova. Jasno, već za godinu dana vratila se akcija „12 pa napola“, koja je ovog puta potrajala pune tri vezane sezone. U tri sezone od 2006. do 2009. opet je igralo 12 ekipa trokružno, u periodu 2009-12 još jednom je igralo 16 timova, da bi u prošloj sezoni peti put u istoriji igralo 12 klubova trokružno.

Šampionat koji je počeo ovog jula dvostruko je rekordan – prvi put u njemu igra samo 10 ekipa, a posle četvorokružnog sistema oni će odigrati po 36 mečeva, što je više nego ikad do sad. Taj sistem je još pre gotovo pune decenije označen kao konačni ishod reformi, najavljeno je bilo da će se na njega preći 5 godina ranije, ali je tek sada postignut konačni dogovor, jer je u više navrata većina klubova bila za proširenje.



Slične države Evrope

Jacktd
Po broju stanovnika koji igraju pod jurisdikcijom FSS (dakle, bez Kosova) Srbija je 21. država po broju stanovnika u Evropi, a u bliske susede po veličini spadaju Austrija, Švajcarska, Bugarska, Danska, Finska, Slovačka i Norveška. Logično je da ćemo se zbog toga pozabaviti njihovim ligaškim sistemima.

Krenimo opet od komšija, ne samo po 318km granice, nego i zato što su po trenutnom broju stanovnika Bugari prvi ispred nas na listi, sa 58 hiljada stanovnika više. Bugarska liga je u novijoj istoriji relativno stabilna

Sve do 2000. u A grupi Bugarske lige igralo je 16 timova, po dvokružnom bod sistemu. Tada je napravljen trogodišnji pokušaj da se liga skrati na 14, s timšto su u prvoj godini timovi igrali dve faze, sa podelom na grupe od 6 i 8 ekipa. Gornji dom tako je nakupio 36, a donji 40 utakmica za sezonu. To je već sledeće sezone odbačeno, a 2003. liga se vratila (zbog samo 26 kola) na običan format – 16 timova, dvokružno, 30 kola.

Ponovo je taj sistem potrajao celu deceniju, sve dok ovog leta liga nije skraćena na 14 timova, koji će se tokom proleća podeliti na dve grupe od po 7. Broj utakmica po klubu biće 38, baš kao u Engleskoj ili Španiji, ali je ideja sa neparnim brojem ekipa u drugoj fazi nešto što se sigurno neće zadržati.

Naš bivši sused Austrija nije menjao sistem od 1993, kada je liga sa 12 svedena na 10 klubova. Oni igraju četvorokružno, 36 kola, a ispada samo jedna ekipa. Baš kao i njihove najbliže komšije i večitri rivali, Švajcarci su igrali u sistemu 12+12 pa 3*8, koji donosi po 36 kola ekipama. Na ligu od 10 timova prešli su 2003.

Mirni razlaz Čeha i Slovaka ostavio je manju od dve dojučerašnje federalne u neobičnoj situaciji, jer su dominantne ekipe zajedničke lige uglavnom dolazile iz Češke (mada je samo Slovan osvojio evrokup). U prve tri sezone u onome što se danas zove Korgonj liga nastupalo je 12 klubova, koji su se delili na dve grupe od 6, i ukupno igrali 32 kola. Usledile su 4 sezone sa za slovačke uslove preteranih 16 ekipa, pa šest sezona u kojima se išlo u drugu krajnost (10 timova), onda jedna sezona sa preklapanjem dva ranga (2x12 pa 3x8 za ukupnih 36 kola), pre nego što su stigli do trokružnog sistemasa 12 klubova, koji je prilično popularan širom Evrope.

Da nema Balkana Finska bi izvesno bila šampion nestabilnosti nacionalnog prvenstva. Veikausligase igra od 1990, kada je uveden profesionalizam, i po sistemu proleće-jesen, kao u većini zemalja sa predugom zimom i dovoljno prijatnim letom.

Od osnivanja do 2003. nijedan sistem takmičenja nije potrajao duže od dve sezone, iako se čelnici finskog fudbala nisu bavili izmišljanjem novih sistema. Naprotiv, sadašnji sistem (12 timova, trokružno, 33 kola) prvobitno je ustanovljen još 1991, a ovo mu je sedma sezona u trećoj inkarnaciji. Drugi stabilan sistem bio je onaj sa 14 timova, koji su igrali dvokružno, u 26 kola. On je do sada potrajao 10 sezona u dva naleta, poslednji put se igrao 2010.

Njihove severne komšije, koje takođe igraju u kontraritmu, mnogo su stabilnije – od kada je 1991. pokrenuta Eliteserija Norveške samo je dvaput menjala sistem takmičenja,oba puta dodajući po dva tima. Krenuli su 1991. sa 12 timova, posle4 sezone povećali su broj an 14, a 2009. na 16. uvek se igrao direktan dvokružni sistem, uvek su ispadala dva tima, a treći išao u plej aut.

Kada smo već stigli do Nordijaca,vreme je da se pozabavimo onom od zemalja Severa koja često u fudbalu ide ispred svog vremena. Danska Superliga zaslužila je posebno mesto u ovom serijalu, jer donosi niz vrlo interesantnih detalja, koji bi mogli da pomognu u našoj rekonstrukciji. O danskom primeru i mogućnosti primene tamošnjih rešenja na ovim prostorima u sledećoj epizodi serijala, kada ćemo već moći i da formiramo adekvatan predlog ustrojstva domaćeg elitnog takmičenja, ali i sledećih nivoa u hijerarhiji.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 3: Nešto mudro u državi danskoj-Deo prvi
Autor: Vladimir Novakovic
U prva dva nastavka ovog serijala videli smo na kojim mestima srpska Superliga odudara od takmičenja u zemljama slične veličine i državama regiona, po broju timova, sistemu takmičenja, geografskoj razuđenosti.

srpskistadioni.in.rs
U trećem delu upoznaćemo se detaljno sa primerom države koja je krenula sa dna i za 20 godina sistematičnog rada podigla se do ozbiljne pozicije u evropskom fudbalu. To je učinjeno prateći jasnu strategiju – potpuna profesionalizacija, razdvajanje održivih od neodrživih klubova, zajednički rad lokalnih vlasti i privatnih investitora, regionalizacija, skauting na domaćim terenima i na udaljenim kontinentima. Sve to je takmičenje učinilo relativno ravnopravnim i podiglo posetu, koja je dovela sponzore, omogućila sasvim pristojan ugovor o TV pravima i na kraju donela rezultat i u evrokupovima.

No, kako red nalaže, krenimo od domaćeg primera. Neravnoteža je jedan od osnovnih problema srpskog društva, a u fudbalu je očigledna već iz pogleda na mapu Superlige. I daleko od toga da je problem samo u beogradizaciji.

Istočna polovina države gotovo je prazna. Do ulaska niškog Radničkog u ligu posle 11 godina pauze desna obala Morave praktično nije imala ekipu u elitnom rangu, osim kratkog boravka Mladog Radnika. Na tlu regiona Južna i Istočna Srbija (9 okruga, preko milion i po stanovnika, površina veća od zbirne površine Vojvodine i grada Beograda) elitni fudbal gotovo da se ne igra.

Slično je na primeru Vojvodine, gde Banata (45 posto površine i 30 posto stanovnika severne pokrajine) skoro da nigde nema, dok su Bačka i Srem imali u 7 sezona Superlige 6 različitih klubova. Za to vreme jedan okrug u srcu Srbije svake sezone ima za koga da navija, a često podršku mora da deli na 2 ili 3 kluba.



Moravički okrug

Smešten u centralno-zapadnom delu Srbije, Moravički okrug je jedan od ekonomski razvijenijih delova države. Po popisu iz 2011. u njemu živi 212.603, smeštenih u četiri opštine – Čačak, Gornji Milanovac, Lučani, Ivanjica. Ako pratite domaći fudbal, jasno vam je kuda smo krenuli.

Već u prvih 5 godina Superlige Srbije svaka opština u Moravičkom okrugu je imala svog superligaša – Borac je bio tu u trenutku raspada SCG, a onda su u tri uzastopne sezone ulazili Mladost, Javor i Metalac. Klub iz Lučana je ispao odmah, ali su ostala tri zajedno boravila u ligi od 2009. do 2012, kada su ispali Čačani i Milanovčani.

Fudbal u Moravičkom okrugu ima bogatu tradiciju, Puriša Đorđević je pisao o ranim danima FK Borac, koji je osnovan još prvog maja 1926. godine, iako se fudbal u Čačku igrao odmah posle Prvog svetskog rata.

Borac u doba SFRJ nije uspeo da se plasira u Prvu saveznu, ali je zato u Drugoj ligi dominirao, pa je epohu zajedničke lige (1947-92) završio kao najuspešniji u istoriji drugog ranga – odigrali su u njoj 992 utakmice, znatno više od svih ostalih, jedini su prebacili 1000 bodova (1010), a prosečan broj primljenih golova (1.06) čini ih najčvršćom odbranom među 13 najuspešnijih drugoligaških ekipa.

Mesto u elitnom rangu prvi put su izborili u jesen 1994, u ono doba kada se igrao čuveni 10+10 sistem, u kojem su tokom zime IA i IB liga razmenjivale po 40 posto klubova. Ranije te godine rođen je verovatno najveći fudbalski talenat grada na Moravi Lazar Marković. Iako je iz Čačka došao niz kvalitetnih igrača, od Rajevca i Avramovića, preko bombardera Sulje Milinkovića i prerano preminulog Gojkovića, do Darka Lazovića, i dalje je trag čačanske košarke znatno dublji.

Javor je osnovan još 1912. godine i najstariji je od četiri kluba. U velikoj Jugoslaviji bio je četiri godine drugoligaš, a u to doba dao je nekoliko bitinih igrača i reprezentativaca – Vladicu Kovačevića, Petra i Srbu Krivokuću. Istorijski uspeh ostvarili su u leto 2002, plasmanom u elitu, gde su proveli većinu vremena od tada - pobedom nad Zvezdom Ivanjičani su ušli u osmu superligašku sezonu.

Mladost iz Lučana osnovana je 1952, prvi put je u najvišem rangu zaigrala u drugoj polovini sezone 1995/96, i ukupno je u njemu provela pet godina, poslednji put za sada ispali su 2008. Igraju na stadionu koji prima 10 hiljada ljudi i najveći je u okrugu.

Metalac je poslednji ušao u najviši rang i drugačiji je od ostala tri kluba. Fudbalski simbol Gornjeg Milanovca je Takovo, klub osnovan 1911, i u kojem je ponikao najbolji strelac u istoriji svih naših liga i kasniji selektor Slobodan Santrač, kao i Radmilo Ivančević, uspešni trener. Metalac je osnovan pola veka kasnije kao fabrički klub, i sada funkcioniše kao klub u vlasništvu istoimene fabrike, jednog od najpozitivnijih primera u srpskoj ekonomiji.

Iako Javor ima najdužu tradiciju, Mladost najveći i za rekonstrukciju najpogodniji stadion, a Borac najozbiljniju istoriju, navijačku bazu i predstavlja daleko najveći grad u regionu, Vlada Srbije sa Mirkom Cvetkovićem na čelu uložila je oko milion evra (30 posto ukupne vrednosti, uglavnom kroz infrastrukturu) u izgradnju stadiona u Gornjem Milanovcu, koji pripada Metalcu, kompaniji u privatnom vlasništvu.

Stadion kapaciteta 4500 gledalaca otvoren je u jesen 2012. godine, a osim prvoligaškog kluba na njemu su već u nekoliko navrata igrale nacionalne selekcije. To ne iznenađuje, ako se zna da je predsednik Metalca Dragoljub Vukadinović 4 godine bio potpredsednik FSS, dugo i član IO FSS, a u doba Karadžićevog predsedavanja Partizanom i tamo mu je bio potpredsednik.

Region koji ima samo 3 posto stanovnika Srbije ima od 1995. do danas više od 10 procenata učesnika elitnog ranga. Potencijal je očigledan, ekonomski i demografski, posebno u talentovanim fudbalerima koji kontinuirano dolaze sa ovog prostora. Ali, kao što Srbija ne može da izdrži ligu od 16 (da i ne pričamo o ideji da se liga širi, što su podržali i pojedini funkcioneri najvećih srpskih klubova), tako ni Moravički okrug ne može da ostvari pun potencijal ako se energija ne koncentriše u jednu ekipu.



Danski primer

Kraljevina Danska kolevka je kontinentalnog fudbala. U toj zemlji osnovana je prva nacionalna federacija van Britanije (DBU, 1889) i prva liga na kontinentu (Fodboldturneringen, 1889), njihova reprezentacija je pre Prvog svetskog rata redovno igrala finala olimpijskih turnira (jedinog globalnog takmičenja), a nacionalnim timovima mnogo većih država, kakve su Nemačko i Rusko carstvo iliFrancuska, redovno davala dvocifren broj golova.

U glavnom gradu Danske 1876. je osnovan Kjøbenhavns Boldklub, najstariji fudbalski klub u kontinentalnoj Evropi. Kada je tri godine kasnije pokrenuta fudbalska sekcija (godinu posle Njuton Hita, današnjeg Mančester Junajteda, a mnogo pre Arsenala, Liverpula, Čelsija…) počela je slavna istorija koja će KB učiniti najtrofejnijim klubom u istoriji Danske, sa 15 nacionalnih titula između 1913. i 1980. godine i 17 naslova najboljeg u Kopenhagenu (1890-1935).

Tradicionalni rivali KB bili su AB (mi bismo ga zvali Student), B93 i Boldklubben 1903. Ovaj poslednji osvojio je sedam danskih titula, poslednju 1976, ali je i posle toga nastavio da osvaja kupove, a 1992. izbacio je Bajern na putu ka četvrtfinalu Kupa UEFA, potukavši ga 6:2 (Danci su redovno pobeđivali Bajern u toj deceniji). To je bio poslednji evropski nastup za B1903, jer je tokom leta klub prestao da postoji.

Osim što su bili avangarda, Danci su kroz istoriju omiljeni sport tretirali na čudan način. Fudbal je u Danskoj punih 90 godina bio striktno amaterski sport, pa su brojni talentovani fudbaleri rano odlazili u državer zapadne Evrope da bi živeli od svog talenta. Nacionalna federacija sve do 1978. zabranjivala je profesionalcima da igraju za reprezentaciju, pa Danci od Prvog svetskog rata do kvalifikacija za EP 1984. nikad nisu na teren poslali najjači tim.

Sve do kraja četrdesetih oni nisu hteli ni da se okušaju u međunarodnim takmičenjima dalje od neposrednog susedstva. Koliko ih je politika koštala govori podatak da su od prvih šest nastupa na olimpijskim turnirima samo jednom ostali bez medalje. Kap je prelila čašu krajem sedamdesetih, kada je Alan Simonsen bio najbolji fudbaler Evrope za 1977, a umesto njega crveni dres su nosili amateri.



Profesionalizacija

Sledećeg leta DBU je dozvolio profesionalizaciju danske lige, što je u prvoj fazi uticalo na reprezentaciju. Pižon jeste driblao Kvista u kvalifikacijama za SP1982, ali je tek pobeda Danske nad Italijom donela SFRJ prvo mesto u grupi, ispred potonjih prvaka sveta. Sredinom 80-ih Danci su bili osveženje svetskog fudbala, igrali su polufinale EP (izgubili od Španije na penal, pre toga tukli Jugoslaviju 5:0), pregazili Nemce i Urugvajce na SP (pre nego što ih je opet izbacila Španija).

Omiljeni drugi izbor većine neutralaca, „Danski dinamit“ je sa klupe predvodio selektor Sep Pjontek, a na terenu Simonsen, Seren Lerbi, Jan Melbi, Frenk Arnesen, mladi Mihael Laudrup. Svi oni igrali su u inostranstvu, 14 od 20 igrača na EP1984 (ostalih 7 učesnika ukupno imalo 5 „stranaca“*), svi osim Džona Sivebeka na SP u Meksiku.

Paralelno se razvijala domaća liga, od kada je jedan od najvećih domaćih brendova „Carlsberg“ postao njen sponzor. Profesionalizacija domaćeg fudbala išla je sasvim polako, a predvodnik je bio mali klub iz zapadnog predgrađa Kopenhagena Brøndby IF. Osnovan tek 1964. fuzijom dva lokalna nižerazredna kluba, Brøndby je za 17 godina stigao od šeste do prve lige. Prvu titulu osvojili su 1985, sastavili prvi potpuno profesionalni tim godinu kasnije i izašli na berzu 1987. godine.

Vrlo brzo žuto-plavi napravili su ogromnu razliku u odnosu na rivale. U sedam sezona pet puta bili su prvaci, dvaput drugi, sa timom koji su predvodili kasniji heroji EP1992 Šmajhel, Laudrup i oba strelca u finalu Jensen i Vilfort. Ostatak lige morao je da reaguje.

* vodite računa da su u to vreme „stranci“ bili sopstveni igrači koji igraju za strane klubove, a ne Brazilci/Amerikanci/Afrikanci koji preko reda dođu do pasoša da bi igrali za reprezentaciju zemlje za čije klubove igraju



Superliga

Krajem 80-ih sazrelo je vreme da se napravi iskorak na nivou cele lige. Napravljeno je preduzeće pod imenom Superliga A/S i od 1. januara 1991. počelo je novo doba. Prvi rezultati bili su odlični – u prvih pet sezona titule je osvojilo pet različitih klubova, pre nego što je ponovo dominaciju preuzeo Brøndby, a od ulaska u novi vek daleko najsupešniji je FC København. Oni su zajedno osvojili dve trećine titula, treću je podelilo 5 timova – Lyngby, Silkeborg, AaB, Nordsjælland i Herfølge.

Uz podatak da je i sa dva veoma dominantna kluba Danska imala 7 različitih prvaka u 23 godine, za našu priču značajan je i onaj da je polovina titula otišla klubovima koji su osnovani fuzijama posle pokretanja Superlige ili su posle osvajanja titule fuzionisani. Pričama o FCK, Nordsjællandu i Herfølgeu bavićemo se detaljno kasnije u ovom tekstu.

Danska Prva divizija do 1990. se igrala po sistemu proleće-jesen, kako igraju ostale nordijske zemlje, a onda je u proleće 1991. odigrana skraćena liga sa 10 klubova, dvokružno (18 kola). Od te jeseni usvojen je novi sistem – tokom jeseni 10 klubova igralo je dvokružno, osam najboljih nastavljalo je tokom proleća, opet dvokružno (18+14 kola).

Taj bizarni sistem ukinut je 1995, pa je postavljen koncept kakav postoji i danas: 12 klubova, trokružno (33 kola), s tim što se raspored trećeg kruga određuje na početku sezone, na osnovu plasmana iz prethodne. Sa dva tima koja ispadaju i 5 koji idu u Evropu, gotovo svaki danski tim ima za šta da se bori do poslednjeg kola.

Iako je 16,7 posto ekipa koje ispadaju po sezoni viši procenat nego u većini evropskih liga, stabilnost učesnika Superlige je prilična: debitant Vestsjælland je tek 17. klub koji igra u eliti u poslednjih 10 sezona (2004-2014). Stabilnost donosi povećani kvalitet i neizvesnost, a sa njima i posetu – prosek u Danskoj 1991. bio je 3937 gledalaca po meču, a do 2009. skočio je na 8815. U međuvremenu se broj spustio ispod 8 hiljada, ali ne zbog manjeg kvaliteta, nego zbog toga što tri televizijska sistema u Danskoj prenose svih 6 utakmica nedeljno, po jednu u petak, subotu i ponedeljak i tri nedeljom.

Jedan od bitnih aspekata u napretku u doba Superlige je i infrastruktura. Šokantno zvuči da je za polufinale Kupa UEFA 1991. Brøndby morao da koristi skele i montažne tribine, da bi kapacitet sa 10 digao na 18 hiljada, jer se i nacionalni stadion u to doba renovirao (ne tako davno Ljubljana je takođe bila bez upotrebljivog stadiona). U periodu od 1997. do 2006. gotovo svi stadioni u ligi (Parken je rekonstruisan malo ranije, a stadion Vestsjællanda prošle godine) su detaljno rekonstruisani, u skladu sa savremenim standardima, i po ceni između 8 i 15 miliona evra.

Ispod Superlige je Prva divizija sa 12 timova, pa dve grupe Druge divizije sa po 16, slede tri grupe Danske serije sa po 14 timova, a odatle se lige dele regionalno, svako takmičenje ima po 12 timova, a po dubini nanjiži rang je od osmog (ostrva Loland i Falster) do jedanaestog (poluostrvo Jiland) nivoa.

Od osnivanja Superlige danski klubovi mnogo su uspešniji od onih iz bivše SFRJ. Još devedesetih oni su stigli četiri puta u četvrtfinale Kupa UEFA, a dan posle objavljivanja ovog teksta FCK će otvoriti sedmu dansku sezonu u grupnoj fazi Lige šampiona. Do sada su u eliti igrala četiri različita klub, a sadašnji prvak Danske je 2011. stigao i do proleća. U prethodnih 6 pokušaja samo Nordsjælland prošle godine nije dobio nijedan meč, a FCK je u dva prethodna nastupa zabeležio ukupno 5 pobeda.



FC Kobenhavn

Dok je Brøndby uspostavljao totalnu dominaciju u danskom fudbalu, ostali gradski klubovi bukvalno su jedva preživljavali. U drugoj polovini osamdesetih pet starih gradskih klubova – KB, B1903, Frem, Amager Fremad i Lyngby (svi osnovani između 1876. i 1921. godine) – pokušavalo je da stvori superklub koji će biti konkurentan u novoj eri.

Bili su to trofejni klubovi – KB je imao 15 nacionalnih titula, B1903 sedam, a Frem 6,a samo Amager nije osvojio nijedan trofej (finalisti kupa 1972). Lyngby je jedini napredovao tokom osamdesetih, kada je osvojio sve svoje trofeje (tri titule i 2 kupa).

Ostali nisu moglo da se nose sa modernim vremenima. Stari stadioni, nedovoljni fondovi, izostanak ozbiljnih sponzora, sa navijačkom bazom ograničenom na svoj kvart, svi su oni mogli da postižu rezultate samo ako bi našli finansijere. B1903 je imao sreće, njihov bivši igrač Aleks Fridman bio je uspešan advokat, koji je zaradio milione na tržištu nekretnina. Fridman, Jevrejin kome su sugrađani pomogli da 1943. pobegne od nacista preko mora u Švedsku, bio je sportista godine u Danskoj 1937.

Tokom osamdesetih Fridman je u klub uložio sumu koja bi pokrila jedan od najvećih transfera tog doba na svetu, To je bilo dovoljno da ekipa osvoji jedan kupi dvaput stigne do drugog mesta, pre nego što će steći slavu pomenutim pobedama nad Bajernom. Ali, kao da je predosetio finansijsku katastrofu koja će mu se desiti 1995, Fridman je tražio održivo rešenje za svoj klub.

B1903 imao je dva bazična problema – njihov stari stadion u kvartu Gentofte raspadao se, a i inače su imali ispod 2000 gledalaca po meču. Savršenog partnera našli su u ekipi KB. Najtrofejniji klub u zemlji nije osvojio pehar od 1980, dva puta je pokušavao da se profesionalizuje, ali nije nalazio zainteresovane ulagače, i rezultata nije bilo. Njihov stadion i okolni tereni nalazili su se u Frederiksbergu, veoma pristojnom delu grada, i predstavljali su odličan potencijal, ali je i u njih trebalo ulagati.

Odluka je doneta u najslavnijim danima danske fudbalske istorije, a prvog jula 1992. dva slavna kluba, sa ukupno 22 titule i 205 godina istorije, spojila su se u FC København. Ključni detalj bio je izgradnja novog stadiona – stari Idrætsparken zatvorili su posle 90 godina Baždarević i Jarni golovima u poslednjim kvalifikacijama SFRJ, a novi Parken otvoren je septembra 1992, posle rekonstrukcije vredne 85 miliona evra u tadašnjem novcu. Parkenu je trebao stalni stanar, a novom klubu veliki i moderan stadion u centru grada.

Klub je već u prvoj sezoni bio prvak, u drugoj vicešampion, ali je ostatak XX veka bio krizno doba, tokom kojeg su trofeji stizali samo u kupovima, dok je u ligi samo jedna sezona završena u 5 najboljih. I privlačenje publike je bilo postepeno, pet godina klubu je trebalo da prosek sa 8 popne na 12 hiljada.

Novi vek je za FCK srećno novo doba. Serija trofeja (9 titula u 13 sezona) učinila je „Gradsku ekipu“ najpopularnijom u zemlji, sa preko 20 hiljada gledalaca po utakmici u Superligi i preko 21 hiljadom članova kluba navijača.

Za razliku od klubova na Balkanu sa sličnim učinkom u domaćoj ligi, FCK je odlično iskoristio svoje pehare da za kratko vreme od tima koji gubi od Gorice 0:5 stigne do prolećne faze Lige šampiona. I ne samo to, FC København je svojim uspesima pogurao dansku Superligu do neslućenih visina, dve godine je provela na 12. i 13. mestu UEFA liste, sa prvakom direktno u grupi LŠ i još jednim klubom u kvalifikacijama.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 3: Nešto mudro u državi danskoj-Deo drugi

Regionalni klubovi

soccergaming.com (The Danish)
Primer FC Københavna nije ostao usamljen. Ukrupnjavanje je postalo glavna sportska tema Danske, ne samo u fudbalu. Trenutno je 5 od 12 članova Superlige stvoreno fuzijama, od kojih je svaka na svoj način posebna i svaka može da posluži kao svojevrsna studija slučaja. Prvi primer takvog procesa izvan glavnog grada zbio se u srcu poluostrva Jiland.

Gradiće Ikast i Herning deli 11 kilometara, a kao i u sličnim situacijama širom sveta njihovi klubovi Ikast FS i Herning Fremad bili su veliki rivali. Uprkos dugoj istoriji i uloženom trudu nisu ostavili dubok trag u danskom fudbalu – Ikast je od 17 sezona u najvišem rangu samotri završio među 5 najboljih (osvojio je 3 kupa), a Herning je po jednom bio trinaesti i četrnaesti. Još pre pokretanja Superlige počela je priča o fuziji, a dogovor između vlasnika dva kluba je postignut tek 1999, kada je novi klub dobio ime regiona – FC Midtjylland. O detaljima ustrojstva kluba mnogo više ćete čitati u jednom od narednih nastavaka, jer je FCM klub od kojeg mnogo može da se nauči, a za sada samo osnovni podaci: u prvoj zajedničkoj sezoni oborili su rekord drugog ranga po broju bodova, od tada nikad nisu bili ispod 7. mesta, dvaput su bili drugi, četiri puta igrali finale kupa.

Ako je FCM postao simbol stabilnosti u danskom fudbalu, do najvrednijeg trofeja stigao je FC Nordsjælland, klub iz gradića Faruma na obodu Kopenhagena. Osnovan je kao Farum BK 1991. spajanjem dva mala lokalna kluba na inicijativu gradonačelnika Petera Brikstoftea. Liberalni političar mentaliteta sličnijeg balkanskom nego nordijskom (preko 20 godina u parlamentu, u jednoj vladi i glavni poreznik, završio je u zatvoru zbog pronevere, a ostao upamćen po bahanalijama), Brikstofte je bio veoma ambiciozan, ali je klub krenuo iz četvrtog ranga i rastao postepeno i stigao do najvišeg ranga posle 11 godina. Sledeće godine preuzeo je sadašnje ime, da bi privukao sponzore i iz okolnih gradova, a stalni uspon krunisan je od 2010. do 2012. osvajanjem dva kupa i titule šampiona Danske.

Slučaj kluba Herfølge Boldklub vrlo je interesantan. Taj mali klub smešten na suprotnoj strani zaliva u odnosu na Kopenhagen do poslednje godine prošlog veka igrao je 14 puta u najvišem rangu i samo triput završavao u prvoj polovini lige. napravio je čudo 2000. Te sezone, koja spada među najneizvesnije u istoriji svetskog fudbala (prvog od devetog na tabeli delilo samo 13 bodova) Herfølge je osvojio titulu. Već sledeće sezone klub je ispao iz lige i više se nije vratio. Fuzija sa klubom iz susednog znatno većeg grada Køge nije uspela 2007, ali jeste dve godine kasnije, i sada se klub zove HB Køge i kreće se između prvog i drugog ranga.

Na sasvim drugom kraju ostva Šeland nalazi se gradić Slagelse, poznat po ženskom rukometnom klubu vrhunske klase. Od ove sezone u fudbalskoj Superligi igra FC Vestsjælland, koji nije nastao fuzijom više klubova, ali se za pet godina postojanja proširio i sada pod kontrolom drži dvadesetak klubova u regionu. FCV je nastao kada je kompanija sa tim imenom preuzela 121 godinu stari Slagelse B&I i počela da sprovodi biznis plan u čijem podnaslovu piše: održivi stabilni superligaš. Klub su zatekli u trećem rangu takmičenja, za 5 godina ga doveli do elite i napravili mrežu klubova iz kojih bi trebalo da selekcijom stvori stabilan protok novih mladih igrača za prvi tim.

Za kraj idemo na potpuno drugu stranu države. Južni Jiland dugo je bio predmet teritorijalnog spora Danske i Nemačke, preko pola veka je proveo u sastavu velikog južnog suseda, a uskoro će proslaviti vek povratka matici. Daleko od pažnje javnosti tamo se sport razvijao još na kraju XIX veka, ali mali klubovi iz gradova kakvi su Haderslev, Sønderborg, Aabenraa ili Højens (od 7000 do 27.000 stanovnika) nisu uspevali ni da se primaknu najvišem rangu, ne samo u fudbalu. U želji da privuku širu podršku navijača i sponzora čelnici kluba iz Hadersleva dali su klubu ime HK Sønderjylland i napravili istorijski uspeh plasmanom u Superligu 2000. Ispali su odmah, ali je lekcija shvaćena. Tri godine kasnije čelnici lokalnih klubova i opština iz četiri grada na samom jugu zemlje doneli su odluku: umesto gradskih klubova, formiraće zajedničko sportsko društvo pod imenom Sønderjysk Elitesport, skraćeno SønderjyskE. U njegovom sastavu su muški i ženski fudbalski klub, smešteni u Haderslevu, hokejaški klub u Vojensu, muški rukometni klub u Sønderborgu i ženski u Aabenraau. Bolji dokaz o moći snopa u odnosu na pojedinačno pruće teško ćete dobiti – šest godina u nizu fudbalski klub SønderjyskE igra u Superligi, a u sezoni 2012/13 prvi put u istoriji svih pet klubova porodice iz južnog ćoška Danske igra u najvišem rangu.

Kristijan Eriksen ponikao je u OB iz Odensea (Beta/AP)
Kičmu danskog fudbala i dalje čine stari tradicionalni timovi – AGF, OB, AaB i EfB – iz za danske pojmove velikih gradova (Aarhus ove godine ima 256, Odense 170, Aalborg 107, a Esbjerg 71 hiljadu stanovnika). Svaki od tih timova ima više od 50 sezona u elitnom rangu, retko ispadaju i smenjuju se u evrotakmičenjima, pokazuju da je moguće spojiti tradiciju i konkurentnost na visokom nivou. To što su svi oni zajedno osvojili jednu titulu u 14 godina govori koliko je to teško.

U sledećem nastavku serijala upoznaćemo se sa praktičnim problemom optimalnog broja utakmica u sezoni i načinom na koji ključne odluke donose čelnici jedne odnajvećih liga u istočnoj Evropi, pre nego što napravimo koherentan predlog ustrojstva takmičenja u najvišem i nekoliko sledećih rangova takmičenja u Srbiji.

Napomena: Imena svih danskih klubova i gradova u ovom tekstu data su u originalu, jer biste se nepotrebno mučili sa srpskom transkripcijom.

Transkripcija prilagođena spisku srpskih glasova:

Brøndby - Brendbi
Haderslev - Hedersleu
Sønderborg - Senderborg
Aabenraa - Obenro
Højens - Hejens
Sønderjylland - Senderjiland
SønderjyskE - Senderjiske
Aalborg - Olborg
Aarhus - Orhus
Slagelse - Slejelse
Nordsjælland - Noršeland
Herfølge - Herfelje
Køge - Keje
Vestsjælland - Vestšeland
Midtjylland - Mitjiland
Gentofte - Jentofte

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 4: Primer korenite reforme-Deo prvi
Autor: Vladimir Novakovic
U prethodna tri dela bavili smo se strukturom lige, od broja klubova, do njihovog geografskog rasporeda, uz primere iz neposrednog susedstva i država sličnih po veličini Srbiji.

Beta/AP
Primeri su pokazali da gotovo sve zemlje slične veličine imaju znatno manje prve lige, sa 10 do 12 klubova, i da su učesnici prvog i drugog ranga mnogo bolje raspoređeni nego u Srbiji, gde ne samo da Beograd trenutno ima 37.5 posto superligaša, nego je i u samom gradu njih pet smešteno u trapezu obima manjeg od 11 kilometara vazdušnom linijom (i površine oko 25 kvadratnih kilometara), između Humske i Banjice, Voždovca i Banovog brda.

Danas ćemo se pozabaviti još jednim detaljem, kojeg smo se na trenutak dotakli pominjući Bugarsku. Naši istočni susedi ove godine su odustali od 16-člane lige iz dva razloga – nemaju dovoljno kvalitetnih timova za toliko takmičenje i 30 kola po sezoni u današnje vreme nije dovoljno.

Prostim pogledom na ligaške sisteme širom Evrope vidi se da je standard da se po sezoni u najvišem rangu igra 33 do 38 utakmica. Bugari su situaciju za sada rešili podelom lige na dve grupe od 7, što garantuje 38 mečeva za svaki klub. Hrvati su u dva koraka sa 30 prešli na 36 kola.

U ovom tekstu koncentrisaćemo se na još jednu državu istočne Evrope, koju muče slični problemi kao i ostatak regiona, i koja je sprovela kompletnu reformu fudbalskog sistema tokom upravo završenog leta. Posle toga sledi koherentan predlog ustrojstva ligaškog i kup sistema u Srbiji za predstojeće godine.



Poljska: Leto dubokih rezova

Visla iz sezone 1927/28
Pre nego što se pozabavimo detaljima poljskog fudbalskog ustrojstva i reforme koju su sproveli ovog leta, moramo se razumeti oko jedne stvari: razlike između Poljske i Srbije su ogromne u svim ključnim elementima. Poljska je mnogo veća od Srbije i po površini (šest i po puta) i po broju stanovnika (pet i po puta), i ima 39 gradova većih od 100 hiljada stanovnika, prema samo 4 u Srbiji. Beograd bi u Poljskoj bio drugi, Novi Sad dvanaesti grad po veličini, Niš bi se smestio na 21, a Kragujevac na 24 poziciju.

Sa druge strane, u istoriji poljskog fudbala nema dominantnih klubova kao kod nas – od nastanka nacionalne lige (1. marta 1927) čak 16 klubova osvajalo je titulu, a čak sedam ih ima 4 i više titula. Nijedan klub nije igrao svih 80 sezona (Legija rekorder sa 76), a samo sedam ih je nakupilo bar polovinu.

Poljaci nikad nisu osvojili nijedan evrokup, a osim briljatne 1970. (Gurnjik Zabže finale Kupa kupova, Legija polufinale Kupa šampiona) samo je Viđev Lođ igrao polufinale KEŠ 1983, a Legija 1991. prošla u polufinale Kupa kupova. U moderno doba Legija je 1995/96 stigla do četvrtfinala Lige šampiona, a Viđev sledeće godine igrao u grupi.

Zbog toga će nam Poljska, baš kao i druge države kojima smo se bavili u prethodnim nastavcima, služiti za sticanje iskustva na tuđem primeru, pre nego što se odlučimo za sopstveni plan, a ne za direktno prepisivanje.

Ekstraklasa je najviša liga Poljske, ovog jula je ušla u svoju 80. sezonu (prvi dan ligaškog fudbala bio je 3. april 1927, ali je ratna pauza bila duga). Najviši poljski rang ima prilično stabilan sistem sa 16 timova, koji nije menjan od 2005. Pre toga Poljaci su decenijama koristili isti sistem do 1991, kada su povećali broj klubova na 18. Posle 7 godina shvaćeno je da ne postoje uslovi za toliku prvu ligu, pa je u narednih 7 sezona isprobano nekoliko sistema, sa 14 i 16 klubova u običnom dvokružnom sistemu i sa 16 ekipa u dve grupe i dve faze, sve do pomenutog leta 2005.

Beta/AP
Nekoliko godina unazad vodi se ozbiljna rasprava o sezoni koja je prekratka za standarde ne samo vodećih, već i liga srednje evropske klase. Poljska ima 38 miliona stanovnika i 400 hiljada registrovanih fudbalera. Kroz istoriju je u Ligi (do rata), Prvoj ligi (do 2002) i Ekstraklasi igralo 78 klubova, a čak 32 različite ekipe imaju dvocifren broj sezona u njoj.

Ipak, iskustvo ih je naučilo da nemaju resurse za dodatne klubove u najvišem rangu, naprotiv, stručnjaci su procenili da bi liga od 14 ekipa bila baš po meri te velike države. To je potvrdio i rasplet prošle sezone, u kojoj su dva istorijski značajna i decenijama uspešna kluba dug krizni period završila bankrotom i prebacivanjem u peti rang.

Jedan od njih, Polonija iz Varšave (dve titule, dva kupa), uprkos dugotrajnoj agoniji završio je sezonu na 6. mestu, ali nije dobio licencu (to je samo nova etapa raspada kluba, koji se pre pet godina spojio sa Diskobolijom i tako uopšte i ušao u Ekstraklasu). Drugi LKS Lođ (dve titule, jedan kup) povukao se iz Prve lige (drugi rang) početkom druge polusezone, jer je već tada bilo izvesno da neće dobiti licencu. Obe ekipe od leta igraju u oblasnim grupama Četvrte lige (peti rang), jedan rang ispod Ruha iz Radzjonkova, koji se povukao iz Prve lige na startu prošle sezone.

Polonijino ispadanje spaslo je jedan drugi Ruh, onaj iz Hožuva, mnogo poznatiji i trofejniji. Taj šleski klub, 13 puta šampion države (pet pre rata, ali poslednji put još u doba Varšavskog pakta, 1989. godine), bio je godinu ranije drugi, ali je u maju 2013. ispred njegovog imena stajao broj 15 i navijači su ga već prežalili, kada je stigla vest o sudbini manjeg prestoničkog kluba.



Ko rano rani...

Beta/AP
Poljski fudbal je u velikom naletu posle priprema za EURO 2012, koje su donele preko 6 milijardi evra ulaganja u infrastrukturu, od 4 velika stadiona, do stotina terena sa veštačkom travom širom zemlje, za koje je vlada Poljske dala 700 miliona evra. U takvim okolnostima procenjeno je da je pravi trenutak za reformu lige. Odlučeno je da se usvoji kompromisno rešenje – bez promene broja klubova, ali sa povećanim brojem utakmica.

Duža sezona znači uigranije ekipe, ali u poljskom primeru donosi i dodatnu vrednost. Kao i druge nacije za koje evropska takmičenja počinju sredinom jula, i klubovi u Poljskoj imaju velike probleme sa ulaskom u formu, što ih postavlja u podređen položaj protiv ekipa iz severne Evrope i bivšeg SSSR, gde je sezona u punom jeku. Produžena sezona pomerila je početak sa 17. avgusta, kada je počeo prošli šampionat, na 19. jul.

Mi u ovim krajevima odlično znamo kakav problem izaziva Platinijeva fudbalska reforma, koja je početak evropske sezone pomerila na start jula. Vojvodina je ove godine takmičenje počela već 4. jula, a Jagodina prošlog leta već ispala 12. jula, 29 dana pre nego što su zaigrali prvi domaći klubovi koji ne nastupaju u Evropi. I ove godine Jagodinci su imali 16 dana od revanša u Kazanju do meča sa Napretkom, kojim su otvorili Superligu. Tempiranje forme u takvim okolnostima je pravi pakao za stručni štab.

U takvim okolnostima rani početak sezone jedan je od faktora koji treba da poboljšaju status poljskih klubova u Evropi. Poljaci trenutno zauzimaju 22. mesto na UEFA listi, a učinak Legije u Ligi Evrope može ih prebaciti u Top 20 već do kraja ove jeseni. S obzirom na to da im iz petogodišnjeg koeficijenta ispada još jedna vrlo slaba sezona, izvesno će se sledeće godine popeti na 19. mesto, uz minimalan zaostatak za Austrijom, Kiprom i Izraelom.

Poljaci smatraju da je jedan od razloga za 17-godišnje odsustvo njihovih klubova iz Lige šampiona to što u ligi ne postoji dominantni klub, već se na vrhu smenjuju Legija, Visla, Leh i Šljonsk (kako se zaista čita ime kluba iz Vroclava). Naše iskustvo im ne bi pomoglo, jer što je u Srbiji duža dominacija jednog kluba, to je on dalje od LŠ. Naprotiv, dve najbolje vezane sezone u Evropi Partizan je imao u vreme kada je titula otišla Zvezdi.



Promene u Ekstraklasi

Beta/AP
U novoj sezoni Ekstraklasa ima 16 klubova, koji igraju dvokružni sistem, a posle 30 kola klubovi se dele na dve grupe od po osam, i odigraju još sedam kola. Da bi finiš učinili još zanimljivijim broj bodova iz dotadašnjeg takmičenja se prepolovljuje (u slučaju neparnog broja zaokružuje se na veći), a kluminacija se ostavlja za kraj, jer u poslednjem kolu sastaju se prvi i drugi, a u prethodna trećeplasirani igra sa vodećim tandemom.

U zamenu za oduzete bodove bolje rangirane ekipe imaju veliku prednost u rasporedu. Zbog neparnog broja utakmica, po 4 bolje plasirana u obe grupe imaju po meč više kod kuće. Prvi ima prednost u tome što dočekuje i drugog i trećeg, dok drugom kao naknada za gostovanje kod lidera stižu mečevi kod kuće sa trećim, četvrtim i petim.

Slično je i na dnu grupe za opstanak, gde se tri najslabija međusobno sastaju u poslednja tri kola, s tim što je 14. dvaput domaćin, a 15. jednom, dok ekipa sa pozicije 16 oba puta gostuje najbližim rivalima. Da li će u novom sistemu prevagnuti mane ili prednosti prosudićemo tek kada vidimo kako izgleda u praksi tih odlučujućih sedam kola.

„Iz naše lige ispadaju samo dva kluba i samo 4 idu u Evropu, što ostavlja veliki broj timova na sredini. Ne mogu da smislim trenere i direktore klubova sa sredine tabele, koji posle 18 ili 22 kola kažu – sad smo bezbedni, pošto obezbede opstanak. Želim takmičenje u kojem će se borba voditi do samog kraja i koje će zabaviti navijače“, kaže predsednik Ekstraklase Boguslav Bišof, opisujući problem sa kojim se i mi suočavamo.

Druga važna promena za ovogodišnju Ekstraklasu je ukidanje takmičenja mladih timova. Započeta u leto 2007. Mloda Ekstraklasa nije donela očekivane rezultate. Takmičenje je organizovano po principu po kojem se igra U21 Premijer liga- u timu igraju fudbaleri do 21 godine, uz dozvolu nastupatri starija igrača.

Kao i u mnogim drugim državama, i Poljaci su uvideli važnost ozbiljnog takmičarskog fudbala nezavisnog od godina, pasu ove godine otvorili rezervnim timovimasvih prvoligaških klubova pristup u četvrti rang seniorskog sistema. U Španiji rezervni tim (sastavljen u ogromnoj većini od igrača do 21 godine) može da uđe čak i u drugu ligu, u Nemačkoj je ograničen na treću.

Još mlađi fudbaleri, oni do 19 godina, igraju i dalje u Centralnoj ligi juniora. Organizovana slično takmičenju tog i bliskih uzrasta u Nemačkoj, CNJ se igra po regionima, u četiri grupe sapo 12 klubova. Po četiri najbolja ulaze u eliminacionu fazu, u kojoj se kroz dve dvokružne runde stiže do završnog turnira 4 kluba, koji se bore za prvaka.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 4: Primer korenite reforme-Deo drugi

Superkup i Kup Poljske

Beta/AP (Arena Gdanjsk)
Popularnost poljske lige izuzetno je porasla prethodnih godina, zahvaljujući velikom zamahu iniciranom dobijanjem organizacije EP. Međutim, ta tri stadiona (Vroclav, Poznanj, Gdanjsk, na varšavskom se ne igra ligaški fudbal) samo su komadi, istina krupni, velike slagalice.

Širom zemlje grade se novi i rekonstruišu stari stadioni, 14 od 16 članova Ekstraklase i priličan broj ekipa ispod tog nivoa upustio se u taj strateški posao, znajući da će im se na duže staze isplatiti. Porast broja posetilaca stadionima je upadljiv, iako je prosek tek prešao 8000, nema dileme da petocifreni broj nije daleko.

Sa druge strane porast je još veći. Dva uzastopna dobra televizijska ugovora otvorila su domaću ligu za široki auditorijum, prenosima svake od 240 utakmica u sezoni. Taj recept doneo je odlične rezultate i u drugim državama (setite se Danske), a u Poljskoj je prva velika pobeda već postignuta. U pretprošloj sezoni utakmice Ekstraklase gledalo je u proseku 1.5 miliona ljudi po kolu, što je više nego zbir gledalaca svih mečeva „lige petice“.

To nije samo pitanje prestiža, nego i temelj blagostanja za fudbal u Poljskoj. Veća gledanost donosi više sponzorskog novca, što je ključno u zemlji koja je najmanje osetila ekonomsku krizu od svih članica EU. Poljska privreda funkcioniše, ima veliko tržište i izvesno je da prilične sume mogu da budu uložene u fudbal, ako bude kontinuirano popularan.

Beta/AP
Veća sponzorstva pojačala bi klupske budžete, poboljšala klubovima pregovaračku poziciju kada prodaju igrače (Leh je Levandovskog prodao Dortmundu za 4.5 miliona kada je pola Evrope znalo kakav je talenat) i dovela u Ekstraklasu bolje strance. Sadašnji izbor stranih igrača prilično je prosečan, a u ligi ih je 30 posto (znatno manje nego u desetak najjačih liga kontinenta), iako su propisi dovoljno liberalni da ih bude i duplo više.

Sledeći korak je međunarodno priznanje, a za to postoji jedan važan preduslov – ogromna poljska dijaspora u najvećim državama Zapada (4 miliona u Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji zbirno). Prošle godine počelo je prikazivanje Ekstraklase na britanskim kablovskim televizijama, a dogovor sa Eurosportom upoznao je dvadesetak država od Baltika do Mediterana sa tim takmičenjem.

Sledeći korak je Superkup, takmičenje koje mnoge države, sledeći italijanski i portugalski primer, organizuju u inostranstvu, tamo gde je brojna dijaspora ili gde postoji želja za probojem na tržište. Poljaci su Superkup pomerili sa početka sezone na februar, pred start prolećne polusezone, i planiraju da ga narednih godina održavaju u Nemačkoj i/ili Engleskoj.

Promene su osmišljene i u poljskom kupu, koji sada liči na teniske turnire. Žreb se obavlja na početku sezone, unapred se zna ceo potencijalni put svake ekipe, a koncept je jednostavan – pošto su timovi poređani po plasmanu iz prethodne sezone, sve do finala prednost domaćeg terena ima slabiji.



Refrorma nižih rangova

Beta/AP
Najkontroverzniji deo velike poljske reforme vezan je za zbivanja u nižim rangovima. Ideja je da se od sadašnjeg sistema, koji već od trećeg ranga (Druga liga) regionalno deli ekipe stvore tri jedinstvena nacionalna ranga i znatno umanjen četvrti.

U prvoj sezoni plan je da se dve grupe trećeg ranga (Druga liga) spoje u jednu, tako što će praktično pola klubova iz obe grupe ispasti. Po planu, Drugu ligu za sezonu 2014/15 sačinjavaće četiri tima koja ispadnu iz Prve lige i ekipe sa pozicija 3-8 u obe grupe sadašnjeg trećeg ranga.

Godinu dana kasnije isti proces ponoviće se u Trećoj ligi (četvrti rang), koja u ovom trenutku ima osam grupa. Ideja je da se broj liga u tom rangu prepolovi na četiri, tako da od sadašnjih 16 vojvodstava u državi, po 4 čine jednu grupu, u skladu sa podelom u juniorskoj ligi.

Reforma sledi sličan primer u Nemačkoj, gde je potpuno promenjen treći rang, koji je sada jedinstven i profesionalan. Cilj je jasan, ići ka engleskom sistemu takmičenja, koji se u prvih pet nivoa igra na celoj teritoriji države, jer je na taj način, sa manje klubova u jednom rangu, lakše obezbediti im sponzore i stabilne prihode. Za početak bi morao da se podigne i broj gledalaca, koji na drugom nivou ne prelazi 2000 po meču.

Kritičari su našli mnogo zamerki na ovaj deo reforme. Pre svega, na samom njenom startu postoji opasnost da neko osvajanjem dva uzastopna deveta ili deseta mesta u ligi od 16 ili 18 klubova sleti iz trećeg u peti rang, koji više nije ni pod jurisdikcijom nacionalne, već regionalne asocijacije. Drugi problem predstavljaju troškovi putovanja – duplirajući teritoriju liga izlaže klubove troškovima koji su okvirno procenjeni na 20 posto veće u odnosu na dosadašnje.

Sa druge strane bi novi sistem zaštitio vrh poljskog fudbala od iznenadnog proboja veštačkih klubova iz veoma malih mesta, koji zahvaljujući trenutnoj zainteresovanosti gazde i velikim ulaganjima stignu i do Ekstraklase (pa i do Evrope, kao u slučaju Zvezdinog nedavnog rivala Gorklin Diskobolije, kluba iz mesta od 13 hiljada stanovnika, koji ove sezone igra u sedmoj ligi), a onda se ugase ili survaju natrag u opskurnost čim gazda nađe drugu zabavu. Nije da nismo i mi imali slične primere.

Iako je Poljska na toliko nivoa različita od Srbije, istovremeno joj je i jako slična, ne samo zbog sličnog mentaliteta, slovenske bliskosti i slične sudbine, koju često diktiraju veći narodi. Spajaju nas i tranzicione teškoće, problemi sa korpucijom, potreba za korenitom reformom, da navijače i ne spominjemo. Na slučaj Poljske vratićemo se u jednom od nastavaka, kada budemo pričali o finansijama na istoku Evrope.



Predlog ustrojstva lige

Pošto smo prešli sva osnovna pitanja, vreme je da se postavi nekakav koherentan predlog. Krenućemo od onoga što trenutno imamo – Superligu od 16, Prvu ligu od 18 klubova i 4 grupe trećeg ranga (koji se zove Srpska liga, iako smo u osmoj sezoni samostalne Srbije).

Postoji pogrešno uverenje da je u našoj zemlji isprobana liga se deset klubova, što je suštinski netačno. Na papiru je u ligi igralo deset ekipa, ali su 4 tima u polusezoni prelazila iz A u B grupu i obratno, što govori da je liga zapravo bila 20-člana.

U ovom trenutku svaki sistem sa više od 10 klubova u najvišem rangu kontraproduktivan je za srpski fudbal. Srbija nema ni infrastrukturu, ni dovoljan broj kvalitetnih domaćih igrača, ni novac za pristojna strana pojačanja za više od toga. Stranci koji su ovog leta dolazili u našu zemlju, ili su bili na korak od toga, najbolji su dokaz – stizali su iz druge letonske, šeste nemačke i šeste italijanske lige.

Preveliki broj domaćih igrača u postavama (preko 300, ako se poštuju važeći propisi o strancima) tera srpske klubove da prijavljuju sve mlađe igrače (Partizan bi ovim tempom uskoro mogao da na teren šalje petnaestogodišnjake), pa je Srbija po prosečnoj starosti 29. od 30 najjačih liga Evrope, iza je samo Hrvatska (23.7, mi 24.1 godinu). Na suprotnom kraju te skale su naređane tri najjače lige Evrope, sve sa po preko 27 godina u proseku.

Deset klubova koji se sastaju četvorokružno ponudili bi mnogo uravnoteženije takmičenje u kojem se ne bi dešavalo da šampion osvaja po 87 posto bodova. Partizan je u ligi sa 12 klubova (2006-09) gubio u proseku 20% bodova, a u ligi sa 16 (2009-12) samo 13%. Čak je i Zvezda smanjila procenat izgubljenih bodova (sa 26 na 22 posto), iako je u prvom periodu osvojila titulu, a ceo drugi je era Vladana Lukića.

Beta/AP
U prethodnom periodu Superliga nije samo postala izvesnija i lakša za vodeći tandem, nego je i kvalitet upadljivo opao, posebno u napadačkom sektoru. Tako je u sezoni 2011/12 Srbija bila evropski lider po broju utakmica bez golova (15.4 posto, u blizini su samo Austrija sa 14.4 i Moldavija sa 14.1 posto). U konkurenciji liga sa najmanjim prosekom golova po meču ispred Superlige je samo Kipar – ostrvljani imaju 2.19, mi i Poljaci po 2.20 (ako ste se pitali zašto im treba reforma), a Slovaci 2.29.

Jedna od glavnih zamerki četvorokružnog sistema je što bi se njime „urušila institucija derbija“. Posle dvadeset godina lige u kojoj su interesi dva kluba ili jednog od njih bili prioritet, krajnje je vreme da se odmaknemo od takvog razmišljanja.

Profesionalni fudbal u Srbiji treba zadržati na nivou od tridesetak ekipa, podeljenih u tri ranga. Za početak u prva dva bi igralo po 10 klubova, a u trećem 12. To bi olakšalo posao klubovima koji nisu daleko odmakli u poslovima neophodnim za dobijanje licence za takmičenje, bilo da je u pitanju infrastruktura ili dugovi. Po pravilima koja važe u drugim zemljama istočne Evrope (da se sa bogatijima na Zapadu i ne merimo) samo bi 4 ili 5 klubova iz Srbije dobilo licencu za takmičenje u najvišem rangu, a i to bi bilo pod znakom pitanja. Zato bi oni koji baš zaostaju mogli da se prijave za neku od nižih liga.

Rezervni timovi superligaša ne bi mogli da uđu u tri profesionalna ranga i za njih bi maksimalan domet bila četvrta liga. O detaljnom ustrojstvu u fudbalskoj piramidi Srbije u jednom od daljih nastavaka.

U narednim godinama, ako bi se stvorili uslovi, bilo bi sasvim prihvatljivo proširiti ligu na 12 klubova. Uslovi za to su ujednačenija borba za vrh i infrastruktura. Infrastrukturom ćemo se opširno baviti za nekoliko nedelja, ali pre toga ćemo obraditi ono što je ovih nedelja nametnuto kao ključno pitanje – privatizacija, modeli i iskustva, kao i odnos klubova, države i lokalnih zajednica.

Proverićemo kakva su iskustva sa milijarderima na evropskom istoku, daleko od blistavog svetla Premijer lige, koje opasnosti su na putu našim klubovima i kako da veliko kašnjenje pretvorimo u prednost, koristeći tuđa iskustva.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 5: Privatizacija, snovi i stvarnost-Deo prvi
Autor: Vladimir Novakovic
U prvih mesec dana prošli smo kroz ceo paket priča vezanih za ustrojstvo takmičenja, a u ovoj i narednim epizodama bavićemo se ustrojstvom klubova, od vlasničkih odnosa, do unutrašnje strukture. Tek posle toga znaćemo na čemu smo i pozabavićemo se ključnim faktorom – finansijama.

crvenazvezdafk.com
Omiljena reč u srpskom fudbalu ove jeseni je privatizacija. Godinama stidljivo pominjana, pa uglavnom odbacivana sa zvaničnih mesta, ona je prošle zime proglašena nerealnom, bar kada se govori o dva najveća srpska kluba. Onda je Aleksandar Vučić početkom septembra rekao da je neophodno privatizovati Zvezdu i Partizan i za 24 sata ca. 98 posto javnosti složilo se oko ideje.

Kao ekonomski liberal, nemam mnogo razumevanja za državno vlasništvo nad bilo kojim sistemom koji nije od suštinskog značaja za funkcionisanje države. Koliko god nam značili, fudbalski klubovi svakako ne spadaju u organizacije bez kojih bi država stala. Međutim, u ovoj situaciji postoji jedan problem.

Između stava javnosti i poznavanja materije ne postoji uvek korelacija. Kada pričamo o srpskoj javnosti, vrlo često se dešava da javnost dolazi do stava o stvarima koje uopšte ne poznaje. Koliko zapravo srpska javnost zna o privatizaciji?



Mogu li Zvezda i Partizan kao Čelsi?

Beta/AP
Kad čovek pročita ovakav naslov, a mogao je da ga pročita na jednom drugom segmentu našeg sajta, jasno mu je da su neki lončići ozbiljno pobrkani. Fudbalski klub Čelsi, kao i ostali klubovi iz zapadne Evrope, nikada nisu bili u državnom vlasništvu, pa nisu ni mogli da budu privatizovani, i svako dalje pominjanje Čelsija u priči o privatizaciji nema nikakvog smisla.

Mnogo bi smislenije bilo pričati o privatizaciji kompanija iz drugih sfera u Srbiji, ali ta priča sasvim sigurno ne bi dobila naklonost javnosti, jer svi znamo kako je ta privatizacija prošla.

No, zadržimo se na fudbalskom terenu. Pravih primera privatizacije ima sasvim dovoljno širom evropskog Istoka, u državama koje su posle Drugog svetsdkog rata imale sličnu sudbinu našoj i u kojima je državno vlasništvo dominiralo ili bilo jedina opcija.

Ti primeri međusobno su veoma različiti, od Šahtjorovog neograničenog bogatstva, do CSKA Sofije, bivšeg polufinaliste Kupa šampiona, koji je na ivici bankrota i od Điđija Bekalija, koji Steauom upravlja čvrstom rukom i iz zatvora, do brojnih poljskih seoskih klubova koji blesnu, pa nestanu za tri godine.

Svaki od tih primera može biti veoma poučan za ono što Srbiji sledi, kada se bude sprovodila detaljna vlasnička transformacija u srpskom sportu.

Ali, pre nego što krenemo na analizu adekvatnih primera, samo još nekoliko reči o Čelsiju. Godinama prosečan engleski klub, koji se šetao između prvog i drugog ranga i izuzetno retko se borio za trofeje, Čelsi je prvi put postao ozbiljan faktor u eri Kena Bejtsa, koji je sredinom 90-ih za jednu funtu kupio klub na ivici bankrota. Usledili su umereni uspesi, u vidu domaćih i manje važnih evrokupova, koj su preskupo plaćeni, pa je 2003. Bejts očajnički tražio izlaz iz kluba opterećenog sa preko 100 miliona funti duga (više o svemu u našem tekstu iz 2007).

U poslednjem trenutku se kao deus ex machina pojavio Roman Abramovič, uložio odmah skoro 400 miliona funti (po približno trećinu za kupovinu kluba, pokrivanje dugova i kupovinu igrača) i počela je era „velikog Čelsija“, krunisana evropskom titulom u devetoj Romanovoj godini.

Abramovič se za ovih deset godina u klubu pokazao izuzetno odanim i posvećenim vlasnikom, znatno iznad proseka u engleskom fudbalu i sve uspehe je sasvim zaslužio odnosom prema klubu. Ipak, najveća stvar koju je uradio je 2012, otpisavši dug kluba prema njemu samom – tokom prvih osam i po godina on je svojoj fudbalskoj imperiji pozajmio (bez kamate) 740 miliona funti. To je bila cena evropske titule, i nju je na kraju jednim potpisom otpisao bogati i zadovoljni Rus.

Jasno vam je, cenim, zašto Zvezda i Partizan nikad neće moći da budu kao Čelsi, ili PSŽ, Monako, čak ni kao Malaga ili Fulam. Vratimo se zato balkanskoj realnosti u kojoj živimo i pogledajmo kako je privatizacija tekla u dve zemlje koje su članice EU od 2007.



Bugarska: Tranzicija, luda i brza

Prvi sused, sličan po jeziku, tradiciji i mentalitetu i najbliži po broju stanovnika (po procenama 1. jula ove godine Bugarska ima samo 58 hiljada stanovnika više od Srbije, a po sadašnjem tempu izjednačićemo se krajem 2016. godine) Bugarska je zemlja koja se na toliko načina može uporediti sa našom.

Priča kroz koju mi sada prolazimo u Bugarsku je stigla tokom devedesetih, kada je u nekoliko talasa privatizovana gotovo kompletna elitna liga. Bilo je to vreme tranzicije, kada su pojedinci na pogodnim mestima za kratko vreme sticali veliko bogatstvo, a nije neobično što su mnogi od njih videli fudbalske klubove kao idealno mesto za ulaganje, iz najmanje dva razloga.

Malo je delova sveta u kojima je nameštanje toliko rašireno kao na Balkanu, a Bugarska prednjači u tome. U famoznoj „Crnoj knjizi istočne Evrope“, koju je FIFpro izdao 2011. godine, 13.2 posto bugarskih igrača priznalo je da im traženo da nameste meč, a duplo više zna da se to događa u Bugarskoj (u obe kategorije su duplo ispred nas). Pre dve godine u Sofiji je ubijen čovek za koga se verovalo da kontroliše nameštanje fudbalskih utakmica u toj zemlji.

Drugi razlog za ulaganje u klubove je pranje novca. Kako drugačije objasniti slučaj Dimitra Berbatova, čija je prodaja iz CSKA u Bajer Leverkuzen, januara 2001, u Bugarskoj prijavljena kao vredna 4,5 miliona maraka, a u Nemačkoj kao znatno jeftinija?

Vasil Božkov je čovek koji je bio na čelu CSKA u doba te prodaje, a bogatstvo je dobrim delom stekao kao vlasnik kazina. Božkov, zvani „Lobanja“, bio je drugi privatni vlasnik najtrofejnijeg bugarskog kluba, držao ga je od 1999. do 2006. Te godine žalio se na tretman i male državne donacije i odustao od ulaganja.

Beta/AP
Klub je preuzeo Aleksandar Tomov, koji će ga za dve godine dovesti do 31. titule, ali odmah zatim i na ivicu gašenja – u leto 2008. UEFA je odbila da sofijskom vojnom klubu izda licencu za evrotakmičenja, a tek posle dugih pregovora sprečeno je da CSKA ode u amaterski rang. Stigla je nova uprava, ali je posle pet godina klub ponovo jedva izbegao gašenje. Bizarno je da je ovog avgusta CSKA preuzeo konzorcijum iz Luksemburga u kojem jednu od glavnih uloga igra upravo Tomov.

Državna pomoć, što u vidu sponzorstava državnih kompanija, što kroz praštanje poreskih dugova, izazivala je bes čelnika najvećeg rivala. Levski, koji je krajem 90-ih bio u vlasništvu rusko-izraelskog kapitala, prošao je mnogo bolje i ove godine uspeo je da očisti i poslednje dugove, po čemu je jedini od tradicionalnih velikana na Balkanu.

Uspešnu stranu privatizacije u bugarskom fudbalu predstavljaju klubovi iz dva mala grada na severu. O Ludogorecu, čedu Kirila Domuščijeva, smo manje-više sve mogli da saznamo tokom leta, kada se tim iz Razgrada sastao sa Partizanom.

Liteks je u svoje slavno doba ušao 1996, kada je ekipu kupio lokalni bogataš Griša Gančev, koji u gradu drži fabriku Litex Motors. Njegova ulaganja u ekstravagantna strana pojačanja donela su klubu 4 titule i 4 kupa, kao i sasvim pristojan status u evropskom fudbalu. Gančev je u međuvremenu ušao u Olimpijski komitet i Fudbalski savez Bugarske. Dokumenti američke ambasade u Sofiji koje je otkrio Wikileaks opisuju ga kao jednog od najvažnijih ljudi koji povezuju kriminal i vrhunski sport, a njegov sin Danail bio je prošle godine dugo pod istragom zbog utaje poreza.

Velika ulaganja i uspeh u gradovima koji su od 1990. do danas zbog teške ekonomske situacije izgubili po 30 posto stanovništva (oba sa oko 50 na oko 35 hiljada stanovnika) teško je racionalno objasniti, ali poslednje četiri titule šampiona Bugarske završile su u rukama Liteksa i Ludogoreca.



Vlasnik kluba – smrtno opasno zanimanje

Beta/AP
Pomešanost fudbala i kriminala dobro je poznata stvar širom istočne Evrope, a ubistva čelnika fudbalskih klubova uopšte nisu retka. Međutim, niko na ovom kontinentu ne može da se poredi sa Bugarskom, u kojoj je stradalo čak 15 vlasnika klubova..

Najkrupnija „zverka“ među vlasnicima klubova koja je poginula prerano zvala se Ilja Pavlov. Simbol uspeha u postkomunističkoj Bugarskoj, Pavlov je od uspešnog sportiste preko saradnika tajne službe došao u poziciju da postane najveći pobednik tranzicije i do 2002. stigne do bogatstva od milijardu i po dolara, što ga je stavilo na osmo mesto liste najbogatijih ljudi istočne Evrope (Božkov mu je bio ortak, a na listi nije bio mnogo ispod). Bio je vlasnik kluba sofijskog CSKA, a zatim i Černog Mora iz Varne.

Sin vlasnika kafane, Pavlov je bio rvač (priličan deo vodećih bugarskih mafijaša 90-ih su pre toga bili rvači), koji je u poslednjim godinama komunizma oženio ćerku generala Državne bezbednosti, što ga je dovelo do željene pozicije. Proslavio se kad je 1995. pozvao kolege rvače da prestanu da reketiraju i počnu da se bave legalnim biznisom, posle čega su osnovane dve najveće bugarske kompanije za obezbeđenje, koje će preuzeti kontrolu nad nekim od bugarskih klubova.

Prvi pokušaj ubistva bombom izbegao je 1997. Početkom ovog veka dobio je američki pasoš i iselio se u SAD, gde je prebacio svoju širu porodicu. Vratio se u zemlju da svedoči o ubistvu prvog postkomunističkog premijera Andreja Lukanova, ali je već dan posle svedočenja ubijen snajperom, samo pet dana pre ubistva Zorana Đinđića. Nikad nije otkriven ubica, a s obzirom na to da je dobar deo novca zaradio u Varni, kriminalnoj prestonici Bugarske, opcija je bilo mnogo.

Evropski rekorder bez dileme je Lokomotiva iz Plovdiva, koja je bila povezana sa VIS, jednom od dve pomenute kompanije za obezbeđenje – 6 predsednika „crno-belih“ iz glavnog grada Trakije ubijeno je u prethodne dve decenije: Georgi Kalapatirov (1995), Georgi Prodanov (1995), Petar Petrov (1998), Nikolaj Popov (2005), Georgi Iliev (2005) i Aleksander Tasev (2006).

Najmoćniji među njima bio je Georgi Ilijev, čiji je stariji brat Vasil bio jedan od pionira nove mafije i ubijen je 1995. Ilijev je po urbanoj legendi 1999. oteo Dimitra Berbatova da bi ga ubedio da potpiše za „Loko“, ali se otac buduće legende obratio Pavlovu, koji je podviknuo Ilijevu, pa je Berba u Leverkuzen otišao iz CSKA.

U prvoj godini novog veka on je tadašnjeg drugoligaša fuzionisao sa Velbuždom, koji je te godine igrao u Prvoj ligi, i preuzeo njegovu licencu, pa u Bugarskoj mnogi smatraju da današnja Lokomotiva nije isti klub kao onaj iz 1936. Ipak, jedinu titulu i superkup klub je osvojio upravo pod Ilijevim, 2004. godine. Ilijev je ubijen na primorju sledeće godine.

Slavija iz Sofije (koju je kontrolisao konkurentski SIK) nema tako dugu tradiciju ubistava, ali su za samo pola godine tokom 2004. stradala tri njihova predsednika, dva od bombi (poginulo i 8 telohranitelja), jedan od metka u srce. Ovaj poslednji, Milčo Bonev, proslavio se dve godine ranije dovođenjem Miodraga Ješića u Bugarsku. Ješić je u toj zemlji naš daleko najuspešniji trener.

Zanimljivo je da je jedan igrač Slavije i mladi reprezentativac Bugarske pre manje od dva meseca uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu u predgrađu Sofije odmah posle beogradskog meča Partizan – Ludogorec.

Mediji i američka obaveštajna služba sa kriminalom povezuju i sadašnje čelnike Černog Mora, vlasnika Lokomotive iz Sofije, pod znakom pitanja su i privatizacije u Černomorecu i Botevu.

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 5: Privatizacija, snovi i stvarnost-Deo drugi

Rumunija: O porezu drugi put

Beta/AP
Rumunska priča o privatizaciji nije ni izbliza krvava kao ona sa južne strane Dunava, ali je u njoj dovoljno interesantnih zapleta. Rumunija je verovatno i najozbiljnija opomena za sve opasnosti koje mogu da ugroze fudbal na Istoku - sredinom prošle decenije primer uspeha, kada je konstantno bila u top 10 evropskih liga, a u sezoni 2005/06 i najuspešnija po nacionalnom koeficijentu na kontinentu, ona je za kratko vreme pala u treći rang, a finansijska katastrofa preti čak i prilično redovnim učesnicima Lige šampiona.

Bavili smo se Rumunijom početkom leta, dok je u toj zemlji trajao pravi haos, jer niko nije znao čak ni koliko klubova će igrati u najvišem rangu. Tada smo videli da je nekoliko bitnih klubova iz prethodne decenije na ivici kolapsa, neki su već i ugašeni, a rukovodstvo lige i saveza sastavljeno je od nesmenjivih ljudi čiji nadimci „Kum“ i „Korleone“ govore dovoljno.

Kada neko pomene u istoj rečenici Rumuniju i vlasnika kluba, pretpostavljam da 99 posto ljudi pomisli na Điđija Bekalija. Bekali, najbogatiji Rumun današnjice i najpoznatiji zatvorenik u zemlji naših severoitočnih suseda, kontroliše već 15 godina najpopularniji i najtrofejniji klub u zemlji – Steauu. No, pre Steaue proći ćemo ukratko kroz nekoliko interesantnih primera.

Kada je Liga I krenula ka evropskom vrhu brojni stranci, posebno oni iz Portugala i Brazila, simbolizovali su taj uspeh i donosili kvalitet, koji se u dve decenije pre toga odlivao ka Zapadu. Kvalitet pojačanja je opadao, a u pominjanoj Crnoj knjizi ljudi iz FIFPro kažu da se stranci sada dovode, jer ne znaju šta ih čeka u Rumuniji. A tamo plate kasne, ako ikad i stignu, a sudski procesi protiv klubova koji ne plaćaju i ne počnu po tri ili četiri meseca.

Dvanaesti novembar prošle godine mogao je da bude istorijski dan za rumunski fudbal. Tog dana izrečene su kazne za „slučaj transferi“, ukupno 40 godina za 8 ozbiljnih imena rumunskog fudbala. Kazne u rasponu od 3 do 8 godina dobili su generalni menadžer Steaue Mihaj Stojka, tadašnji vlasnik Rapida George Kopos, ključni ljudi Dinama iz Bukurešta Kristijan Borča i Điđi Necoju, predsednik Glorije iz Bistrice Žan Pandureanu, dva Bekalijeva sinovca – fudbalski menadžeri Joan i Viktor Bekali, kao i slavni fudbaler Đika Popesku. Oni su na 12 transfera između 1999. i 2005. utajili 1.5 milion dolara poreza i oštetili 4 kluba za oko 10 miliona dolara. Kako to u ovim krajevima biva Apelacioni sud je ovog maja vratio slučaj na početak, pa se nova odluka očekuje tek za tri do četiri godine.



Velikani u problemima

Drugi velikan bukureškog i rumunskog fudbala Dinamo bio je prošle sezone u paketu sa Partizanom i Hajdukom, na korak od izbacivanja oz UEFA takmičenja. Spas je doneo Jonuc Negoica, koji je ovog proleća kupio klub od dosadašnjeg vlasnika Nikolaea Badee. Vrednost paketa akcija koji daje apsolutnu vlast Negoici je 4 miliona evra na pet rata, a uz to morao je da isplati još oko 2 miliona za stare dugove i 500 hiljada za tromesečne plate igrača. Negoica je najavio povratak zlatnih dana u bivši policijski klub.

Treći veliki klub Bukurešta Rapid morao je da sačeka propast komunizma da bi se vratio u vrh fudbala u Rumuniji, zahvaljujući ulaganjima gazde hotelijera Georgea Koposa, koji ga je 1993. kupio za samo 800 hiljada dolara. U deceniji od 1997. do 2007. osvojio je 2 titule, 4 kupa i 4 superkupa, stigao u četvrtfinale Kupa UEFA 2006. Ovog leta preselio se u niži rang uprkos osmom mestu u ligi, zbog finansijskih problema – 34 miliona evra duga.

Problemi za klub počeli su brzo posle slavnih dana, a Kopos je od 2008. u tri navrata pokušao da proda klub. U opticaju je bio jordanski, izraelski i domaći kapital, ali su svi pokušaji propali, dok ga ovog leta nisu kupili Nikolae Kristesku i Adrijan Zamfir. Kupac i prodavci dogovorili su se da zajednički pokriju deo dugova, a Koposu neće pripasti ni cent za odštetu. Gazda se nadao da će tim u koji je uložio dve decenije života biti ugašen, da ne bi morao da plaća dugove. Po Rumuniji se priča da zato nije plaćao igrače, jer po zakonu u toj zemlji kompanija može u bankrot ako tri meseca ne plaća plate.

Prošle godine klub je otpustio sve strance, a dobar deo proleća proveo je na sudu, zbog tužbi neisplaćenih igrača. Za razliku od Dinama, Rapid je suspendovan iz Evrope na godinu dana.



100 miliona evra - prava sitnica

U protekloj deceniji ekipa CFR Kluž nosila je nadimak „rumunski Čelsi“. Železnički klub glavnog grada Transivlanije tavorio je 2002. u trećoj ligi, kada je lokalni bogataš Arpad Paskanj (pogađate – „transilvanski Abramovič“) odlučio da ga kupi i pretvori u šampiona. Ljudi su poluozbiljno gledali na njegovu najavu da će u roku od četiri godine biti prvak Rumunije, ali šale nije bilo kada je u maju 2008. titula stigla u Kluž. Za pet godina „če-fe-re“ je osvojio tri prvenstva, tri kupa, dva superkupa i igrao triput u Ligi šampiona, uključujući i pobedu na Old Trafordu, u Rimu, Bragi, Bazelu.

Paskanj je u poslednje dve i po godine dvaput obznanio cenu uspeha – iz svog džepa dao je 90 miliona evra za 10 godina, uključujući 27 miliona za totalnu rekonstrukciju stadiona od 25.000 mesta, i 4 do 5 miliona godišnje u igrače, a ove godine je saopštio da je ukupan budžet CFR od treće lige 2002. do kraja prošle sezone gotovo 200 miliona evra, od čega je klub bez njegove pomoći sakupio 85 miliona. Ako hoćete u LŠ i da se tamo ne brukate, nađite nekog ko će vam dati 100 miliona evra.

Ovog avgusta Paskanj je odbacio teorije mađarske štampe da će podršku prebaciti na Fernecvaroš. „Moja budućnost je u Klužu, tamo odgajam decu. Uostalom, zašto bih prelazio u slabiju ligu“, zapitao se on i time dotakao nacionalno pitanje – Paskanj je, kao i mnogi stanovnici Kluža, Mađar. CFR je od nastanka u prvoj deceniji XX veka klub koji ima podjednaku podršku mađarske i rumunske zajednice u gradu (za razliku od striktno rumunske Univerzitatee), čak se i navijačke pesme na dva jezika smenjuju na tribinama. U regionu u kojem je mržnja prema različitom standard ovakva priča može samo da raduje.

Drugi klubovi koji su se prethodnih godina umešali u borbu za titulu nisu ni izbliza toliko srećni.Unireu iz bukureštanskog predgrađa Urzičeni Dumitru Bučaru je iz opštinske lige doveo do prve lige 2006, zatim i titule 2009. Onda je uzeo novac od UEFA za učešće u elitnom takmičenju, platio lične dugove i odlučio da ugasi klub. Unirea ne postoji od 2011.

Beta/AP (Nebo nad Bukureštom)
Dve godine posle Uniree prvu i do sada jedinu titulu osvojio je Ocelul iz Galacija. Ako je Bučaru gledao kako da se okoristi, gazda kluba sa Dunava Dan Adamesku novca je imao sasvim dovoljno (porodica Adamesku teška je 1.1 milijardu evra), ali za klub nije bio previše zainteresovan, do te mere da nije platio 4 i po miliona evra poreza, pa je to iz gradske kase obavio gradonačelnik.

Gazda Arđeša iz Piteštija Kornel Penesku dva puta je osuđivan u dve godine, od toga jednom zato što je potkupio šefa sudijske organizacije i predstavnike 4 kluba.

Florijan Valter bio je vlasnik Univerzitatee iz Kluža, koji je odlučio da se preseli u Petrolul iz Ploeštija u drugom delu Rumunije. Sa sobom je poveo većinu igrača i zajedno su stigli do trofeja u kupu ovog proleća. Onda je Valter saopštio da se ipak vraća u Transilvaniju.

“On ne znade kak je nama koji volimo Dinama”, pevale su pristalice zagrebačkog kluba devedesetih, kada je Franjo Tuđman menjao ime kluba svake druge godine. Smete li da pomislite kako je navijačima ovih klubova?

Tužne temišvarske priče verovatno se sećate iz vremena kada je Poli igrao sa Partizanom 2008. U međuvremenu taj je klub u potpunosti nestao. Odbijen dvaput za licencu (jednom uprkos drugom mestu u nacionalnom prvenstvu) klub je raspušten 2012, a na njegovo mesto doveden je klub iz obližnjeg Rekaša, koji je preimenovan u ACS Politehnika. Navijači su, po ugledu na komšije iz srpskog Banata, odbile da podrže doseljeni klub, pa navijaju za lokalnu amatersku ekipu. Zrenjaninci su dočekali da se Proleter vrati na Karađorđev Park, možda će i Temišvarci imati sreće.



Steaua i Điđi Bekali

Foto: Vlad Hogea
Priča o Steaui može da bude poučna, ne samo zato što su taj klub i njegov beogradski imenjak jedini prvaci Evrope smešteni istočno od Minhena. Steaua je od osnivanja do kraja devedesetih bila vojni klub, koji je bio na budžetu Ministarstva odbrane. Posle skidanja sa budžeta klub je stavljen pod kontrolu mešovitog pravnog lica, na čijem čelu je bio biznismen Viorel Paunesku.

Viorel je mlađi brat Georgea Pauneskua, koji je 80-ih bio na čelu Rumunske komercijalne agencije u Milanu, gde je izgradio poznanstva dovoljna da u prvim godinama tranzicije osnuje uspešnu kompaniju za međunarodnu trgovinu, zahvaljujući kojoj je stekao porodično bogatstvo procenjeno krajem prošle decenije na 1.4 milijarde evra.

Viorel je počeo kao vlasnik noćnog kluba, odakle se prebacio na hotelski posao, otkupivši jeftino elitne hotele u Bukureštu i na primorju. Steaua mu je bio prvi medijski propraćen posao, a na njemu se nije proslavio. Za kratko vreme bacio je klub u velike dugove i u pomoć pozvao Điđija Bekalija.

Bekali, potomak vlaške porodice koja je bila u lošim odnosima sa komunističkim vlastima, pokazao se mnogo sposobnijim. Za kratko vreme vratio je klub na pravi put, postepeno eliminisao sve potencijalne konkurente i, kada je januara 2003. došlo vreme da klub izađe na slobodno tržište uspeo je iz priče izbaci i Pauneskua i dođe do apsolutne većine akcija.

Problem je, međutim, bio u tome što je u petogodišnjem interregnumu Paunesku uz ostale dugove ostavio klubu i porpiličnu sumu u neplaćenom porezu. Bekaliju nije palo na pamet da plati te poreze, pa je smislio mudro rešenje – formalno se povukao iz kluba, predavši sve akcije svojim rođacima i odanim prijateljima, pa je već skoro osam godina samo „prijatelj i finansijer kluba“. To je stvorilo mogućnost da stara kompanija koja je rukovodila klubom bude likvidirana, pa država ne može da naplati porez.

Bekali je godinama u centru pažnje javnosti svojim potezima na tržištu, istupima u javnosti i političkim angažmanom (podržava stavove ekstremne desnice, a kandidovao se sa više ili manje uspeha na pet različitih lista od početka veka). Ne libi se da podrži razne forme diskriminacije, a za antisemitizam su ga optužili vlasnici Rapida George Kopos i CFR Kluža Juliu Murešan.

Način na koji je Bekali uopšte došao do bogatstva prilično je bizaran – trampio je sa vojskom zemljište koje uopšte nije imao u trenutku kada je poslao ponudu, zatim ga je, koristeći saznanje da vojska pristaje na trampu, brzo kupio. Kasnija istraga utvrdila je da je država žestoko oštećena u toj trampi, zbog čega je tadašnji ministar odbrane sada na robiji, ali protiv Bekalija nisu mogli ništa, dok mu nisu pronašli utaju poreza, šta drugo, pa je letos poslat u zatvor na tri godine.

Promena vlasništva pogodila je Steauu – tim koji je 2006. osvojio prvenstvo, superkup i plasirao se u polufinale Kupa UEFA čekao je na sledeću titulu sedam godina, osvojivši u tom periodu samo jedan kup, dok se pehar za prvaka šetao po unutrašnjosti. Ove godine su se kockice složile, tim je snažan i igra atraktivno, uz ogromnu podršku navijača. Srećno su izbegli suspenziju UEFA zbog nameštanja, kada je Bekali težim putem saznao da i „premiranje trećih klubova“, jedna od omiljenih aktivnosti na ovim prostorima, povlači za sobom oštru kaznu evropske kuće fudbala.

U sledećoj epizodi nastavljamo priču o privatizaciji i različitim vlasničkim sturkturama klubova na istoku Evrope, od onih čije se moći već boje velikani sa Zapada, preko uspešnih rešenja na lokalnom nivou, do onih koji se u novim okolnostima nisu snašli.

U istraživanju tokova privatizacije u Bugarskoj i pratećih pojava veliku pomoć B92 je pružio Miroslav Nackov (RT Caribrod).

 

[Vasili Zaitsev]

Rekonstrukcija 7: Osnove finansija
Autor: Vladimir Novakovic
U prvih šest delova naše opširne priče o rekonstrukciji srpskog fudbala raspravljali smo o ligaškom sistemu i promeni vlasničke strukture. Pokušali smo da dođemo do odgovora na pitanje koliko klubova današnja Srbija, sa infrastrukturom i igračkim resursima koje ima, može realno da izdrži.

Beta/AP
Takođe, u doba kada je privatizacija klubova stekla veliku popularnost u javnosti, upoznali smo se sa posledicama tog procesa u zemljama sa sličnom prošlošću i specifičnostima sa kakvima se suočavamo u Srbiji.

U savršenom svetu idealno nacionalno prvenstvo u svakoj evropskoj državi imalo bi 20 ekipa, koji bi igrali dvokružno. Ali, resurse za takav sistem moglo bi da ima šest država na kontinentu, a dve od njih (delimično i zbog klimatskih specifičnosti koje ih teraju na zimsku pauzu) još uvek nisu spremne da se prošire do tog nivoa. Većina država to sebi ne može da priušti, već mora da smisli održivi sistem. A u održivosti sistema ključni faktor je novac.

Zato ćemo u nedeljama koje slede proći kroz osnove fudbalskih finansija, da bismo mogli da na kraju tog procesa stignemo do odgovora na dva ključna pitanja:

Zašto srpski fudbal ne zarađuje, već gubi novac?

Kako srpski fudbal može početi da zarađuje novac?

Kada odgovorimo na ta pitanja moći ćemo da procenimo i koliko novca treba za održivu ligu, a to će nam dati odgovor na pitanje kakva vlasnička struktura može da obezbedi tolika sredstva.



Osnovna struktura prihoda

Finansijski problemi u kojima se nalaze manje-više svi klubovi u Srbiji čine da je struktura i prihoda i rashoda u našim krajevima prilično pomerena.

Izvori prihoda fudbalskih klubova se u principu dele na tri grupe – prihodi na dan utakmice, prihodi od marketinga i prihodi od televizijskih prava.

Prihodi na dan utakmice uključuju ulaznice i sve što navijači kupe na stadionu – programe, hranu i piće. U marketinške prihode spadaju ugovori o sponzorstvima, prodaja svih artikala vezanih za klub, od dresova do šolja i posteljine,kao i prihodi od prava, uključujući i ona za igre kakve su FIFA, PES ili FM.

Prihodi od TV prava uključuju prihode iz domaćih i evropskih takmičenja, a najčešće su strukturisani u odnosu na status i plasman kluba.

Kako će se procentualno deliti te grupe zavisi od toga u kojoj ligi se takmičite, na koji način se vode pregovori o TV pravima, i kakve su navike navijača.

Svaka od grupa prihoda dalje se deli na podgrupe, ali o tome više u daljim nastavcima, kada pređemo nakonretne primere.

Problem Balkana, posebno Srbije, je u tome što iz ovih standardnih izvora naši klubovi jedva da dobijaju ikakav novac – ulaznice za većinu utakmica su besplatne ili veoma jeftine, TV prava na Superligu ne mogu da se porede ni sa srednjom evropskom klasom, a sportski marketing tek je počeo da se razvija i za sada uglavnom vezuje za najveće klubove.

Zato se dobar deo života ovdašnjih klubova bazira na prodaji igrača. Problem je u tome što realni izvori prihoda utiču na povećanje vrednosti kluba, dok prodaja najboljih igrača direktno umanjuje tu vrednost.



Rashodi

Beta/AP
Rashodi su drugačije strukturisani, a natpolovičan udeo uvek imaju plate igrača. Plate treba upoređivati sa ukupnim prihodima – u ovom veku, u većini evropskih liga, plate čine preko 50 posto ukupnih klupskih prihoda, a stručnjaci procenjuju da je 70 posto granica koju klub može izdržati, pre nego što počne da klizi u dužničku krizu.

Da bi sprečili masovne bankrote (52 u poslednjih 20 godina) Englezi su u Fudbalskoj ligi (drugi, treći, četvrti rang) postavili ograničenje – klub ne sme da na plate potroši više od 60 posto svojih prihoda. U najvišem rangu ograničenje je teško sprovesti. Tamo je Siti u svojoj šampionskoj sezoni na plate dao 130 posto svega što je zaradio, ali su se gazde iz Emirata pobrinule da pokriju minus. Junajted je iste godine jedini na plate trošio ispod pola prihoda (49 posto).

Do kojeg nivoa su porasle plate fudbalera govori i to što je ovaj sport još na startu decenije potisnuo američke sportove sa čela liste najvećih zarada – u sezoni 2010/11 Barselona je na bazične plate izdvojila koju hiljadu evra više nego San Antonio Sparsi i Oklahoma Siti Tander zajedno.

Ali, postoji i druga polovina rashoda o kojoj malo ko vodi računa. Pre svega moramo biti svesni toga da je većina profesionalnih klubova u Evropi zadužena, što navažno mesto u rashodima drži otplatu duga, bilo samo kamate ili i dela glavnice.

Klub mora da plati redarsku i medicinsku službu, a tu ima i naizgled neprimetnih troškova, kakvi su papir za ulaznice ili softver koji klub koristi u svojim prostorijama, u krajnjoj liniji – ni smeće se ne iznosi besplatno.

Plate za ono što se ovde popularno zove „radnom zajednicom“ se podrazumevaju, a ako u klubu imate i razvijenu školu, potrebno je plaćati stanarine za momke dovedene iz ostatka zemlje.

Koliko problema srpskim klubovima prave struja, voda i porez znate već i sami, a ako postoji neko ko konstantno plaća kazne međunarodnim i domaćim fudbalskim vlastima, to su srpski klubovi.



Primer Rendžersa

Da biste imali ideju o tome koliko koštaju sve druge „sitnice“ poslužiće nam jedan veoma zgodan i svima poznat primer. Pre godinu i po poreske vlasti Velike Britanije odlučile su da ugase kompaniju koja je bila vlasnik fudbalskog kluba Rendžers, najtrofejnije škotske ekipe, zbog neisplaćenih dugovanja na ime poreza.

Policajci“, koji su 54 puta bili šampioni Škotske, imaju 60 domaćih kupova i trofej Kupa pobednika kupova, primorani su da se presele u četvrti rang takmičenja. Klub je imao dugove veće od 160 miliona evra, ali oni nisu uticali na bankrot, gašenje kompanije i ispadanje. Presudilo je ni punih pet miliona, koje je dugovao Poreskoj upravi.

Klub se preselio u četvrti rang škotskog fudbala (Dsivizija 3) i isekao većinu redovnih troškova. Dve godine ranije igračima je plaćano 33.8 miliona evra po sezoni, a u D3 je ta suma naglo pala na 6.15 miliona.

Međutim, ostali troškovi nisu mogli da padaju tako brzo, jer tim i dalje igra na istom stadionu, pred približno istim brojem gledalaca, putovanja su jednako duga, pa je Rendžersu ukupni trošak za jednu četvrtoligašku sezonu u Škotskoj 17 i po miliona evra (uključene bukvalno sve stavke pomenute ranije tokom teksta i mnoge druge).

U domaćem fudbalu finansijski podaci su uglavnom dobro skriveni i nedostupni. Čuveni „Čovićev izveštaj“ objavljen na kraju 2012, nekoliko nedelja po stupanju na dužnost aktuelne uprave Crvene zvezde, jedinstven je slučaj na ovim prostorima (ne samo u Srbiji). Zahvaljujući tome znamo da je za jednu od dve duple krune u eri Dragana Stojkovića beogradski klub potrošio gotovo identičnu sumu koja je Rendžersu trebala za osvajanje četvrte škotske lige.



Balkanski put: Život od prodaje

Beta/AP
Pretpostavlja se da je Partizan približnu sumu trošio u vreme Stanojevićevih titula. Hajduk iz Splita je u periodu 2009-2011 trošio godišnje nešto preko 15 miliona evra, dok zagrebački Dinamo bez kupovine igrača troši godišnje 20-21 miliona evra. Primer Dinama je idealan za izučavanje balkanskog sistema, jer simbolizuje njegovu neodrživost, uprkos poziciji od koje je teško zamisliti jaču.

U 2011, po završnom izveštaju usvojenom na Skupštini kluba, ima zbirni rashod od 24.25 miliona evra, što je više nego ijedna srpska ikada, po do sada dostupni podacima. Dinamo je te godine napravio minus od skoro 5 miliona evra, ali je u četiri prethodne sezone bio u plusu za 15 i po miliona, rekao je Zoran Mamić. On je objasnio da je u tom periodu čak 83 posto prihoda klub sticao prodajom igrača i iz bonusa za učešće u takmičenjima UEFA.

U 2012. godini, poslednjoj za koju postoje podaci, zagrebački modri su zaradili 23.4, a potrošili 21.5 miliona evra, pa im je profit nešto manji od dva miliona. Godina o kojoj pričamo je ona u kojoj je klub sa Maksimira prodao Milana Badelja u Hamburg za 4 miliona i ušao je u plus. Godinu ranije nisu prodali nikog važnog, uložili su tri i po miliona u pojačanja i bili su u minusu.

Dinamo je u dugoj krizi, jer klub u priličnoj meri ignorišu navijači, i organizovani i civilni. Život u Zagrebu nije jednostavan, jer je taj grad trenutno sportski centar Balkana sa velikim izborom – iako nema pravog gradskog rivala u ligi, Dinamo se bori sa Cibonom i Cedevitom, koji su opet ambiciozni u regionalnoj ligi i Evrokupu, kao i tradicionalno jakim rukometnim klubom Zagreb.

Još veći problem danas im predstavlja sjajni hokejaški klub Medveščak, koji je ulaskom u KHL dobio veliku rusku pomoć i osmocifreni budžet u evrima, a i u starim EBEL danima imao je više gledalaca nego maksimirski modri.

Beta/AP
U takvim okolnostima borba za sponzorstva je vrlo teška, a izdašna gradska uprava (koja ne štedi sredstva kada su u pitanju klubovi koji predstavljaju Zagreb na međunarodnoj sceni) sredstva deli na više korisnika.

Suočeni sa sličnim problemima kao srpski klubovi (veliki troškovi održavanja zastarelog stadiona, mali TV ugovor, premalo novca na dan utakmice) Zagrepčani u potpunosti zaviseod „proizvodnog procesa“.

Zato će 2013. predstavljati simbolični prelazak crte za Dinamo. Oni su u dva prelazna roka zaradili preko 25 miliona za januarske transfere Matea Kovačića u Inter i Domagoja Vide u Dinamo Kijev i letnje odlaske Jedvaja, Vrsaljka, Kelave i Silvestra. Dva od tih momaka su tinejdžeri, jedan je napunio 21 godinu. Kada jednom počne masovna prodaja klinaca, nije daleko dan kada će neki hrvatski ekvivalent Ratomira Babića dati ovoliko bizarnu izjavu:

“Pokazalo se da osim Matije Nastasića niko od dece koja su otišla rano nije napravio neki rezultat. Sa druge strane videli ste kada odu Adem Ljajić, Lazar Marković i Aleksandar Mitrović”, rekao je potpredsednik FK Partizan u intervjuu Sportalu pre mesec dana. Uzrast na dan kada su napustili Partizan: Ljajić 18 godina, 106 dana; Mitrović 18 godina, 348 dana; Marković 19 godina, 100 dana; Nastasić 17 godina, 250 dana.

Mamića to za sada ne dotiče, Dinamo je napravio još jednu sjajnu generaciju, ali iz primera Partizana je jasno kako se završava sistem zasnovan na prodaji igrača. Crno-beli su od ulaska u seriju titula teoretski na tržištu u plusu za preko 82 miliona evra, koliko je zaista zarađeno i kojim tempom novac stiže je sasvim drugo pitanje, a ono što je izvesno je da je Partizan u velikim dugovima.

U ovom broju bavili smo se teorijom. U sledećem prelazimo na praksu. Videćete kako se prave klupski budžeti, koliko znači mudra strategija, i počećemo da prepoznajemo nedostatke u domaćem fudbalu koje možemo otkloniti.

Upoznaćete se i sa Deloitovim godišnjim izveštajima i saznati koliko klubova na planeti zaradi više od 100 miliona evra za godinu dana.