Rejmond Karver

[sondria]

Spavanje


Spavao je na šakama.
Na steni.
Na nogama.
Na tuđim nogama.
Spavao je u autobusima, vozovima, avionima.
Spavao na dužnosti.
Spavao kraj puta.
Spavao na vreći jabuka.
Spavao je u javnom klozetu.
Na seniku.
U tržnom centru.
Spavao u Jaguaru, i u zadnjem delu kamioneta.
Spavao u bioskopima.
U zatvoru.
U čamcima.
Spavao je u barakama i, jednom, u zamku.
Spavao na kiši.
Pod užarenim suncem je spavao.
Na leđima konja.
Spavao je na stolicama, u crkvama, u otmenim hotelima.
Spavao je čitavog života pod čudnim krovovima.
Sada spava pod zemljom.
Spava li spava.
Kao stari kralj.




- iz knjige Rejmond Karver - Zimska nesanica
izabrane pesme i priče , 2009. Beli Put​

 

[sondria]

Nada​

"Moja žena", rekao je Pinegar, "očekuje da ću propasti kad me ostavi.
To joj je poslednja nada."

- D.H. Lorens "Džimi i očajnica"​

Dala mi je kola i dvesta dolara.
Rekla: Zbogom, dušo. Samo opušteno, čuješ?
Toliko za dvadeset godina braka.
Ona zna, ili misli da zna, da ću
da spiskam novac za dan-dva, i eventualno
slupam kola - koja su bila na moje ime,
a ionako im je trebao remont.
Kad sam odlazio, ona i njen momak
menjali su bravu na ulazu. Mahnuli su mi.
Odmahnuo sam da bi znali
kako ni ja ne mislim ništa loše o njima.
Onda se stuštio ka granici. Bio sam nezadrživ.
U pravu je bila što tako misli.

Načisto sam propao, i postali smo
dobri prijatelji.
Ali terao sam dalje. Daleko sam doterao
bez zaustavljanja.
Ostavio propast, prijatelji moji, za sobom.

Pa ipak, kad sam se ponovo pojavio
pred tom kućom, mesecima, ili godinama kasnije
vozeći neka druga kola, zaplakala je
kad me videla pred vratima.
Treznog. U čistoj košulji, pantalonama
i čizmama. Poslednji tračak njene nade
sparušio se.
Nije više imala čemu da se nada.




- iz knjige Rejmond Karver - Zimska nesanica
izabrane pesme i priče , 2009. Beli Put

 

[sondria]

Tvorac njene nesreće​

Jer svet je svet...
i on ne piše priče
koje se završavaju ljubavlju.

- Stefen Spender​

Ja nisam čovek o kome ona govori. Ali
toliko znam: prošlost je
daleko, obrisi obale se gube,
i svi smo u istom čamcu,
zavesa kiše nad talasima.
Pa, ipak, voleo bih da ne govori više
takve stvari o meni!
Gledano na duže staze
sve osim nade te napušta, onda
čak i njen stisak popusti.
Ničega nema dovoljno
dokle god smo živi. Ali na momente
sreća se pojavi i, ako joj se pruži šansa,
preovlada. Istina je da sam sada srećan.
I bilo bi lepo kad bi ona
obuzdala jezik. Prestala
da me mrzi što sam srećan.
Da me krivi za svoj život. Bojim se
da me pomešala s nekim. Mladim čovekom
bez karaktera, što živi od snova,
koji joj se zakleo da će je zauvek voleti.
Onim koji joj je dao prsten, i narukvicu.
Koji je rekao: Pođi sa mnom. Veruj mi.
Takve stvari. Ja nisam taj čovek.
Pomešala me, kao što rekoh,
s nekim.



- Rejmond Karver - Zimska nesanica
izabrane pesme i priče , 2009. Beli Put​

 

[sondria]

CIRKULACIJA

I svi se konačno okupiše.

- Luiz Bogan​

Do trenutka kad sam počeo da osećam bol
i probudio se, mesečina
je preplavila sobu. Ruka mi je ležala
paralizovana, kao neko staro sidro pod
tvojim leđima. Ti si bila u snu,
kasnije si rekla, u kome si prerano
stigla na igranku. Ali nakon
početne teskobe umirila si se
jer je to ustvari bila ulična rasprodaja,
pa su cipele u kojima si došla,
ili nisi, bile prigodne za to.

"Pomozi mi", rekao sam. I pokušao da
uzdignem ruku. Ali ona je samo ostala da leži,
bolna, nesposobna da se sama digne. Čak i kad
si rekla: "Šta ti je? Šta nije u redu?"
ostala je nepomična - gluva, netaknuta
ma kakvim izlivom straha ili zapanjenosti.
Vikali smo na nju, i uplašili se kad nije reagovala.
"Zaspala je", rekao sam, i kad sam čuo ove reči
znao sam koliko je to apsurdno. Ali
nisam bio u stanju da se smejem.
Nekako smo, zajedničkim snagama,
uspeli da je podignemo. Ovo nije moja ruka,
mislio sam dok smo je mlatili, gnječili, i
vraćali je u život. Tresli je
sve dok ono bockanje u njoj nije nestalo.

Rekli smo nekoliko reči jedno drugom.
Ne sećam se šta. Kakve god reči ohrabrenja
ljudi koji se vole kažu jedno drugom
u takve sate i u tako čudnim okolnostima.
Sećam se ipak da si primetila kako je dovoljno svetlo
u sobi da možeš da mi vidiš podočnjake.
Rekla si da mi treba više redovnog sna,
i ja sam se složio. Otišli smo onda na smenu
do kupatila, i vratili se svako na
svoju stranu kreveta.
Navukli prekrivače. "Laku noć", rekla si,
drugi put te noći. I zaspala. Vratila se možda
u taj isti san, ili neki drugi.

Ležao sam do svitanja, čvrsto
držeći obe ruke na grudima.
Povremeno mrdajući prstima.
Dok su mi misli kružile i
kružile, ali se stalno vraćale
tamo odakle su krenule.
Toj neizbežnoj činjenici: bez obzira
na ovo putovanje koje smo preduzeli,
postoji još jedno, daleko čudnije
koje tek moramo da prevalimo.



- Rejmond Karver - Zimska nesanica
izabrane pesme i priče , 2009. Beli Put
​

 

[sondria]

Najbolji deo dana

Sveže letnje noći.
Otvoreni prozori.
Upaljene lampe.
Voće u činiji.
I tvoja glava na mom ramenu.
To su najsrećniji trenuci dana.

Uz rane jutarnje sate,
naravno. I vreme
baš pred ručak.
I popodne, i
rane večernje sate.
Ali ja zaista volim

ove letnje noći.
Čak i više, mislim,
nego one nekad.
Rad je gotov za danas.
I niko sad ne može dopreti do nas.
Niti bilo kad.


- Rejmond Karver - Zimska nesanica
izabrane pesme i priče , 2009. Beli Put
​

 

[sondria]

Jasenovi

Zamisli mladog čoveka, samog, bez ikoga.
Par kišnih kapi na staklu je trenutak
kad počinje da piskara.
Živeo je u podrumu gde su mu miševi pravili društvo.
Voleo sam njegovu srčanost.


Par vrata dalje neko je
pustao Segovijine ploče citav dan.
Nikad ne napušta sobu, i niko ga ne krivi zbog toga.
Tokom noći je mogao čuti
mladićevu pisaću mašinu, i osećao bi sigurnost.


Književnost i muzika.
Svako sanja španskog konjanika i dvorišta.
Svečanu povorku. Ceremoniju, i
sjaj.


Jasenovo drvo.
Dani kiše i poplava.
Lišće konačno utučeno u tlo.
U mom srcu, komad zemlje
osvetljen olujom.
​

*Izvornik: Quorum - časopis za književnost
**preveo Ivica Petrović