Šta je novo?

Развој пчеларства у средњевековној Србији

LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
И ако је пчеларство у ово доба наше историје било веома развијено, ипак изгледа да вештих пчелара тада није било много. То је разумљиво већ с обзиром на феудални систем привреде у коме себри (земљорадници) нису могли бити власници и имати свој пчелињак. Да није било много вештих пчелара указује и то што се из историјских споменика види да су поједини пчелари ослобађани од других послова, којима је остали народ био подвргнут. Та чињеница доказује још и то да су вешти пчелари, због малог броја, били нарочито цењени и чувани од стране владалаца и властеле. Јасно је да ослобађање од "свих работа краљевских и црквених" значи признавање пчеларске способности ослобођеним лицима. А, јасно је исто тако да су они ту способностморали доказати својим радом на великим пчелињацима. Јер је немогуће замислити да би неуке људе у пчеларењу ослобађали других послова и упућивали их да раде само на пчелињаку! Да раде један посао који не знају, а који се не може с успехом радити ако се добро не познаје.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Према историјским споменицима из XIV века види се да је у то доба код Срба било и мањих пчелињака. То се може закључити из повеље краља Стевана Дечанскога (1322-1331) о оснивању цркве у Грачаници у којој краљ наређује да "они који имају пчелињак да дају храму мед" а "који не да, а има, да узме поп сам". Ово се може закључити и из неких других споменица у којима се говори о плаћању досетка од пчеларења. Међутим, ни у ово доба није било много оних који су се разумевали у пчеларење и били вешти пчелари. Обични себри (земљорадници) ни тада нису могли бити власници пчелињака. Али је у народу тада већ постојао незнатан број такозваних пронијара и баштиника, који су у извесној мери могли бити власници. Ти су, дакле, могли имати и пчелињаке, али с обзиром на своје незнатно газдинство јасно је да они нису могли имати пчелињаке у већем обиму.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Мед и восак су од давнина били предмет трговине. О трговини пчелињим производима са Словенима неке податке је оставио Маврикије, још у VI веку, а Димитрије Солунски (VIII-IX век) каже да су на Солунски сајам Словени допремали због размене различите производе који су укључивали восак и мед. Да би се у трговини медом и воском увео неки ред, византијски цар Теодосије III је 718. године склопио трговачки уговор са ханом Тербилом. Трговци су морали да имају уредна документа о роби, јер би им у противном сва роба била заплењена. Поред ових исправа трговци су још на граници морали да плаћају царинске дажбине. О томе сведочи и један византијски документ, познат као "Едикт Лава XI Мудрог" или "Књига Епарха", где се налази и закон о трговини воском.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Главни трговачки путеви, у средњем веку, са запада на исток и севера на југ, пролазили су преко српских земаља са важном раскрсницом у непосредној близини Немањине престонице Раса. Трговина се обављала на многим трговима (градовима) као што су: Брсково, Ново Брдо, Призрен, Нова Варош, Рудник и други. Трговина се највише обављала на вашарима који су се обично одржавали о неким празницима. Као мера за тежину, којом су се мерили метали, восак и друго важила је римска фунта (либра), што на српском значи литра.

Трговину су у својим рукама држали Дубровчани, Сплићани, Млечани, а у мањем броју трговци неких италијанских вароши (Анкона, Фиренца, Ђенова). У Србију су са Запада и Истока највише увожени луксузни предмети: тканине, крзна, скупоцено посуђе
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
стакларија, со, оружје, чоја и друго, а извожени су стока и сточни производи, восак, мед, усољена риба и друго.

Немања је ва мору основао први српски трговачки град Котор са 650 кућа. Котор је био главна спона у трговачком пословању са Дубровником, са развијеним воскарским занатом и трговином пчелињим пронзводима. Почев од Стефана Немање наши владари склапали су уговоре о слободи трговине. Немања је 1186. године склопио уговор са Дубровником о слободној трговини воском и медом по српским земљама, без плаћања царине, под условом да се ни једном Србину у Дубровнику не сме учинити никакво зло ни на копну ни на мору. Између 1190. и 1192. године Немања је издао једну повељу Сплићанима којом им дозвољава да могу слободно улазити у српску државу ради трговине под условом да дају царине - "... да си излазе свободно у моју земљу и сина ми Растка X 'лмску земљу и сина ми В 'лка у Зету". Касније је Стефан Првовенчани дао одобрење Дубровчанима да могу на тргу Брсково продавати мед и вино, али да вино мора бити властита производња и да се у њега не сипа вода, а мед да се продаје по тржишној цени. Ако би се нашло да Дубровчани продају вино мешано са водом или мед, који би био скупљи од тржишне цене, ова би им се роба одузимала
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Такође је и краљ Урош I (1242-1276), потврдио писаним путем привилегије Дубровачким трговцима да тргују по српским земљама:" Да им се не узме силом ни скрлат ни мед, ни бршно, ни која друга роба". У Босни је први трговачки уговор са Дубровчанима 1189. године склопио Кулин бан. Тим уговором Дубровчани добијају знатне повластице - пуну слободу кретања и трговања широм његове земље без икаквих царина, осим ако му ко шта поклони.

Један фирентински трговачки приручник из 1315. године, износи податак да је за један "кантар" (48 kg) воска увезеног са наших простора цена била 7,75 дуката. Колико је промет воска био у то време, види се из сачуваних рачунских књига Ђеновљевске републике и других трговачких докумената, где је за само 18 месеци 1340/41. године из Загоре у Ђенову увезено 111 "кантара" или 5320 kg воска.

И поред великог извоза меда и воска из средњевековне Србије, још увек је остајала велика количина тих пчелињих производа за подмиривање потреба домаћег становништва, што указује колико је пчеларство било развијено у средњем веку.

Међутим, након пропасти средњевековних српских држава, крајем четрнаестог и почетком петнаестог века, и пада под Турску власт, пчеларство је, као и све друге делатности, почело нагло да опада. Пропали су и они велики пчелињаци, који су били својина владалаца и властеле, па и они манастирски. Пчеларство је изгубило онај сјај који је имало у средњем веку. Над српски народ спустила се помрчина која је дуго и предуго трајала.
 
Top