Развој пчеларства у средњевековној Србији

LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
ИСТОРИЈА НАШЕГ ПЧЕЛАРСТВА



Развој пчеларства у средњевековној Србији



Милош Антонић, свештеник, Коцељева






Наши далеки претци, стари Словени су дуго живели далеко од Средоземља, колевке античких држава, па су дуго времена остали непознати античким писцима. Зато је о старим Словенима и њиховој прапостојбини сачувано врло мало података. Прапостојбина Словена је између Карпата и реке Дњепра, на југу, и Балтичког мора, на северу, па до између реке Висле и Одре. У старој постојбини живели су у племенским заједницама у пространој равници са благим узвишењима. Такви предели били су погодни за земљорадњу и сточарство. С друге стране, шумовити, мочварни крајеви, испресецани рекама, пружали су услове за лов, риболов и пчеларство.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Постојали су идеални услови за успешно пчеларење, што су стари Словени знали од најстаријих времена да користе. Грчки историчар Херодот, у петом веку пре наше ере, наводи да су Скити, који су насељавали Источно-европску равницу и били у додиру са Словенима, бавили се трговином медом и воском. Словени су мед користили не само као храну већ и као сировину за добијање омиљеног словенског пића медовине.

Из прадомовине словенска племена селила су се на исток, запад и југ. Тако су настали Источни, Западни и Јужни Словени. Наши претци, Јужни Словени населили су Балканско полуострво и Источне Алпе. Словени су више од једног века остали на граници Византије, на левој обали доњег тока Дунава
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Један од најстаријих података о присуству Словена у Подунављу говори и о гајењу пчела на том подручју. Те податке оставио нам је византијски дипломата и историчар Приск. Приск је био ретор и философ по образовању, а радио је у дипломатској служби цара Теодосија II (408-450) а затим Маркијана и Пулхерије (450-457). Он је био у посланству цара Теодосија II које је 448. године водило преговоре са Хунима, односно са њиховим вођом Атилом, који је имао престоницу негде у Банату, између данашњег Београда и Будимпеште. Тај свој пут и запажања Приск је записао. Захваљујући томе, зна се да их је словенски живаљ, који је насељавао Подунавље угостио медом. Уместо вином Византинци су били послужени медосом (медовином). Употреба медовине у тој области, у којој су тада владали Хуни, јасно говори да су Словени били главни произвођачи меда и медовине, јер реч мед није ни Грчка ни Хунска већ словенска.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Византијски цар Маврикије (582-602) записао је да су у VI веку Словени производили у изобиљу житарице, стоку и да је у њих пчеларство веома развијено и да од меда праве напитак - медовину.

Већ од шестог века Словени врше нападе на Балканско полуострво. За разлику од Авара они показују интерес за стално насељавање јужно од Саве и Дунава. Када су Авари 582. године освојили Сирмијум, "капију Балканског полуострва", Словени се такорећи несметано насељавају. Они су често добијали имена према географским називима. Тако су по античком граду Доклеји добили име Дукљани, а по Крнском граду названи су Карантанци. Племена насељена око реке Тимока, Струме и Неретве названа су Тимочани, Струмљани и Неретвљани. Из прапостојбине своје име су донели Срби и Хрвати и то им се име и одржало.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Према писању византијског цара и историчара Константина VII Порфирогенита, Срби су средином седмог века дошли до Солуна, где су по дозволи цара Ираклија (610-641), населили један део солунске области, који је по њима добио назив Србица (Сервија).

У X веку су српске земље постојале у приморским крајевима и у унутрашњости Балканског полуострва. Најзначајнија је Србија, касније названа Рашка, која је захватала планинске пределе између Ибра, Западне Мораве, Таре, Пиве, горњег тока реке Босне и данашње Тузле. У приморју су постојале српске земље: Травунија, од Боке Которске до Дубровника, Захумље, од Дубровника до Неретве и Паганија, од Неретве до Цетине. Те приморске земље понекад су се налазиле о оквиру српске државе, а повремено су биле и самосталне.

Дошавши у нове пределе Срби не само да задржавају понето пчеларско занимање него га још више развијају. Значајан развој пчеларства у Србији почиње преласком Срба у хришћанство. Њихово пак коначно крштење у другој половини деветог века, уследило је када су Словени добили своје писмо и чули проповед Јеванђеља на свом језику. Тада је потреба за пчелињим воском била веома велика. Паљење воштаних свећа вршено је свуда у виду приношења на жртву, као невино тело. Свеће су се палиле не само приликом црквених и кућних слава, већ и код богослужења по црквама и манастирима. Због изразите потребе за воском уследило је многобројно подизање пчелињака по црквеним и манастирским имањима, под руководством свештених лица и калуђера. Манастири су били расадници пчеларства а Српска православна црква била је његова заштитница.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Виљем Тирски, историчар и државник из XII века прошао је 1166. године кроз Србију за коју каже да обилује у крупној и ситној стоци, млеку, сиру, месу, меду и воску. Приказивање спрских земаља као богатих крајева са пчели-њим производима, догодило се исте године када је Стефан Немања дошао на српски престо, стварајући темеље једне славне прошлости средњевековне Србије, под управом династије Немањића.

Велики жупан Стефан Немања (1166-1196) био је родоначелник династије Немањића и оснивач српске државе, док је његов син Растко, у монаштву Сава, био оснивач самосталне српске цркве (1219) и њен први архиепископ. Црква је уврстила Стефана Немању и архиепископа Саву у ред светитеља. Немањићи су српским земљама владали пуна два века, од 1166. до 1371. године.

Немања је рођен у Рибници, у Дукљи (Црна Гора). Он је уз помоћ византијског цара Манојла I, владао српским земљама око Топлице, Ибра и Расине, а затим, преузимањем власти од најстаријег брата, великог жупана Тихомира, постаје велики жупан са престоницом у Расу.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Хроничари из времена трећег крсташког рата бележе да је Стефан Немања са својом властелом свечано у Нишу дочекао немачког цара Фридриха I. Барбаросу, при његовом проласку кроз Србију те га са војском и пратећом свитом угостио вином в медовином, као знаком посебне пажње. У Лондонском музеју се чува документ-уговор о проласку Фридриха I преко Србије. Стефан Немања је тај докуменат потписао, а цар Фридрих I је ставио отисак прста, што указује да је био неписмен.

Друштвено уређење у средњевековној Србији било је слично уређењу других држава Европе. У најраније време међу Србима знатнуулогу је играло родовско племство. Стварањем државе расте значај и улога племства, а тиме се и његова права проширују и племство заједно са члановима побочне гране династије сачињава више племство (властела, велможе, пронијари). У ниже племство спадају ратници - војник и властеличић. Насупрот властели постојало је неплемићко становништво звано себри. У себре су спадали земљорадници и сточари. Међу себрима било је највише меропаха (парици) који су лично били слободни, али су у привредном погледу били потчињени владару, властели или цркви. Пчелари нису били обавезни да обрађују земљу, али су били дужни да раде на властелинским пчелињацима.

Краљевска и манастирска властела су поседовала велике "уљанике" са кошницама, званим "улишта". Кошнице су биле под надзором искусних пчелара. Поред пчелара сељака, пчеларством су се бавили и краљевска властела и црквени великодостојници, који су уједно били и највећи земљопоседници у држави.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Из историјских споменика, који нам стоје на располагању, види се да су и сва властела и сви владаоци наше средњевековне државе имали своје велике пчелињаке и да су, подижући разне задужбине (манастире), поклањали им осим некретнина још и пчелињаке са пчеларима.

Први писани документ код Срба где се помиње пчеларство јесте "Хиландарска повеља Симеона Немање". Симеон је монашко име Стефана Немање, који је предао власт средњем сину Стефану Првовенчаном (1196-1227), отишао на Свету Гору (Грчка), код најмлађег сина Растка (Свети Сава) и 1197. године се замонашио. Ту су њих двојица на рушевинама једног старог манастира саградили српски манастир Хиландар.

Немања је дао дарове манастиру и то писмено потврдио Хиландарском повељом 1198. године, којом је поред осталог манастиру даровао и четири пчелињака: један у Трпезама, други у Добшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицама, и са сваким пчелињаком по два човека (пчелара).
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
Ови пчелињаци, као и девет села која се помињу у повељи, налазила су се у околини Призрена, који је у средњевековној српској држави играо веома истакнуту улогу, а за време цара Душана био престоница.

У "Хиландарској повељи" Немања наглашава да ово што је поклонио манастиру неможе нико да одузме нити да наследи:" И ово што дадох манастиру у Светој Гори, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме".

Краљ Милутин (1282-1322) поклонио је манастиру Хиландару пчелињак у месту Захаку на Бистрици. У писму краља Милутина о поклањању пчелињака каже се да краљ уз пчелињак даје и четири пчелара, који су се звали: Добрко, брат му Братослав, Брајен и Гнуса. Истовремено краљ ослобађа три пчелара: Ђурицу, Радослава и Продана, на пчелињаку у Горачеву, од "свих работа краљевских и црквених" и да за њих "не буде другога посла осим гајења пчела".
 
LEGEND
Učlanjen(a)
06.08.2009
Poruka
24.424
И цар Душан (1331-1355) је Хиландару поклонио један пчелињак а тако исто и Деспот Стеван Лазаревић(1389-1427). Највећи од манастирских пчелињака био је онај на Слатини, који је основао цар Душан приликом подизања манастира Св. Арханђела Михаила и Гаврила у Призрену. Међе овога пчелињака обухватале су замашну територију па проф. Јован Живановић вели: "На овоме простору кошнице мора бити да су биле на више кованлука раздијељене, а број кошница изнашао је ваљда до на хиљаде". Затим Живановић каже: "Овај кованлук, што га даде цар Душан Аранђеловој цркви у Призрену, био је у своје доба највећи кованлук у цијелој земљи, а којем нема ни данас у Србији равна".

Цар Душан је уз пчелињак на Слатини одредио десет пчелара по имену који ће радити на том пчелињаку. То су: Пометко, Рашко с Плношем, Радомир, Братњак, Радомир Халик с два брата, Добрило и Костадин. Првих девет пчелара пчеларило је дотле у Штимљу и околини, а десети је узет са пчелињака у Брњици.
 
Natrag
Top