VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Tvoje lazi o Adventistima i Ellen White ce s tobom na sud ako ih ne odbacis i ne pokajes se.
Kada ne postujes mrtve ljude vec ih cascavas razlicitim uvredama, kako ces postovati zive.
Dakle, Adventistima Bog jeste Isus.
Tacnije "Otac, Sin, i Sveti Duh"
Bog je stvorio svet za sest dana, a u sedmi Subotu pocinuo.
I on je uspostavio Subotu kao dan secanja na stvaranje sveta, i proslavljanja njega kao tvorca.
Sto se tice Ellen White, Bog je crkvi ostavio duhovne darove, od kojih je najznacajniji prorocki dar.
Ovaj dar se ispoljio u radu prvog proroka Adventne crkve sestre Ellen White.
A sto se tice alkoholizma, gde je on vise zastupljen nego Vatikanu.
A zna se da su skoro sve pape bili alkoholicari, kurvari, i zlocinci.
Dokazi u nastavku
----------------------
IPA/PIXSELL
Kardinal Tarcisio Bertone potrošio je 200 tisuća eura za renoviranje apartmana od 300 četvornih metara, a sve je platila vatikanska dječja bolnica
Vatikan je jako daleko od ideala pape Franje o "siromašnoj Crkvi, za siromašne", otkrivaju dvije knjige talijanskih novinara koje su od četvrtka u knjižarama i vjerojatno će uzdrmati vatikansku hijerarhiju.
Knjige "Trgovci u hramu" Gianluigija Nuzzija i "Škrtost" Emiliana Fittipaldija utemeljene su na povjerljivim vatikanskim dokumentima. Zbog njihova navodna dilanja novinarima proteklog su vikenda uhićeni španjolski prelat u Vatikanu msgr. Lucio Angel Vallejo Balda i talijanska laikinja Francesca Chaouqui. Oboje su bili članovi u međuvremenu raspuštenog odbora koji je nadgledao vatikanska financijska poslovanja 2013. i 2014. godine.
Nuzzi i Fittipaldi pišu da Vatikan ima imovinu vrijednu četiri milijarde eura, ne samo u Rimu već i u Londonu, Švicarskoj, Parizu, uključujući i stan koji je nekad unajmljivao bivši francuski predsjednik Francois Mitterand, ali tom imovinom upravlja izuzetno loše.
"Da se tim nekretninama dobro upravlja... dobit bi bila četiri puta veća", rekao je Nuzzi na tiskovnoj konferenciji u srijedu, optužujući da se mnogi luksuzni apartmani iznajmljuju kardinalima "za kikiriki".
Papa Franjo odbio je stanovati u raskošnim papinskim odajama i odlučio ostati u relativno skromnom apartmanu u Domu svete Marte, gdje inače kardinali odsjedaju u vrijeme konklava. Ali zato neki njegovi kardinali žive u stanovima od 250 do 500 četvornih metara.
Fittipaldi je objavio da je kardinal Tarcisio Bertone, državni tajnik u pontifikatu Benedikta XVI., potrošio 200 tisuća eura za renoviranje apartmana od 300 četvornih metara, a sve je platila vatikanska dječja bolnica, koja mu je organizirala i jedan helikopterski let za 24.000 eura. Posebno je zanimljiva optužba da je papa Franjo znao da se investicije Crkve ulažu u tvrtke koje proizvode oružje.
Oba autora osuđuju nevjerojatne cijene beatifikacija i kanonizacija, pri čemu Nuzzi ističe da su sponzori platili rekordnih 750 tisuća eura za beatifikaciju talijanskog svećenika Antonija Rosminija.
Druga otkrića uključuju i sumnje u postojanje crnog tržišta u trgovanju alkoholom, duhanom i gorivom koji se iza vatikanskih zidina prodaju po nižim cijenama, u nedostatku kontrole nad tenderima i javnim nabavama Grada Države Vatikana i neprikladnom korištenju Petrova novčića, osobnog papinskog humanitarnog fonda.
"Od deset eura koji uđu u Petrov novčić, šest odlazi na pokrivanje gubitaka kurije, dva u državne rezerve, a samo dva za stvarne humanitarne potrebe", rekao je Nuzzi novinarima.
U još jednom iznenađujućem otkriću, Nuzzi piše da su bankovni računi umrlih papa još otvoreni. Primjerice, na računu na ime Ivana Pavla I., koji je umro 1978. nakon samo 33 dana pontifikata, stoji 110.863 eura.
Dvije knjige sugeriraju da su Franjini pokušaji da reformira vatikansku birokratsku mašinu, Rimsku kuriju, u najboljem slučaju samo polovično uspjeli i bacaju sumnju na sposobnost australskog kardinala Georgea Pella kojeg je Franjo imenovao 'ministrom financija'.
Novi skandal s curenjem dokumenata već se naziva VatiLeaks 2, tri godine poslije prve takve afere koja je razotkrila uhljebljivanje, podmetanja i borbe za vlast unutar Rimske kurije i vjeruje se da je pridonijela šokantnoj odluci Benedikta XVI. da se odrekne dužnosti.
Nuzzi je rekao da je imao pristup tajnim snimkama kriznog sastanka četiri mjeseca nakon Franjina izbora na kojem se čuje kako Papa govori: "Nije pretjerano reći da je većina naših troškova izvan naše kontrole".
Vatikan je odbacio knjige kao bezobličnu mješavinu zastarjelih informacija, ali je dao naslutiti i mogućnost tužbe protiv autora. Talijanski list Il Messaggero sugerirao je da bi ih se moglo tužiti za trgovinu ukradenim dokumentima.
"Iz vatikanske perspektive otkrivanje tajni je zločin, iz perspektive talijanskog novinara to je obaveza informiranja javnosti", komentirao je Nuzzi.
-----------------------
Glavni vatikanski egzorcista, velečasni Gabriel Amort (koji ovu zahtevnu funkciju obavlja već 25 godina), izjavio je 10. marta da je „Đavo aktivan u Vatikanu“ i da je „kada govorimo o ‘dimu Sotoninom’ u svetim odajama to tačno – uključujući i poslednje vesti o nasilju i pedofiliji“. Ovo možemo shvatiti kao potvrdu toga da se nešto strašno zaista dešavalo u svetom gradu, iako sve upućuje na jednostavno materijalno objašnjenje.
Što se tiče najnovijih otkrića o dugogodišnjoj upletenosti Vatikana u tekući – zapravo neprekinuti – skandal sa silovanjem dece, portparol Svete stolice je potvrdio te vesti pokušavajući da ih demantuje. Očigledno se radi, kaže velečasni Federiko Lombardi, o pokušajima „da se pronađu elementi direktne krivice Svetog oca po pitanju zlostavljanja“. Zatim je budalasto dodao da su „ti pokušaji bili bezuspešni“.
Dvaput je pogrešio. Prvo, niko nije morao posebno da se trudi da dođe do takvih dokaza: prosto su sami isplivali, što je bilo neizbežno. Drugo, ovaj užasni skandal koji dopire do samog vrha rimokatoličke crkve predstavlja samo početak jednog procesa. Ipak, u izvesnom smislu, to je moralo da se desi, pošto je Kolegijum kardinala izabrao za Hristovog predstavnika na Zemlji čoveka koji je najodgovorniji za prvo zataškavanje. (Jedan od blagoslovenih birača na tim „izbrima“ bio je kardinal Bernard Lou iz Bostona, za koga je već u to vreme sudska klima Masačusetsa bila pretopla.)
Ovde postoje dva različita, ali povezana pitanja – prvo je pitanje papineindividualne odgovornosti za ovaj moralni košmar, a drugo, njegova opšta i institucionalna odgovornost za kršenje zakona i sramotu koju to za sobom povlači. Prva priča je jednostavna i niko je ne poriče. Godine 1979, jedan jedanaestogodišnjak iz Nemačke, identifikovan kao Vilfrid F, poslat je na planinarenje sa sveštenikom. Nakon toga je opijen alkoholom, zaključan u svoju sobu, skinut do gola, i prisiljen da sisa penis svog ispovednika. (Zašto se ustežemo i ovakve stvari nazivamo „zlostavljanjem“?) Taj sveštenik je iz Esena poslat u Minhen na „lečenje“, po odluci tadašnjeg nadbiskupa Jozefa Racingera, i date su garancije da mu deca više neće biti poveravana. Ali nije prošlo mnogo vremena i Racingerov zamenik, generalni vikar Gerhard Gruber, vratio ga je na „pastorski“ posao, gde je ovaj ubrzo nastavio svoju silovateljsku karijeru.
Naravno, tvrdi se – kao što će se bez sumnje kasnije te tvrdnje delimično poricati – da sam Racinger nije znao za epilog priče. Ovde citiram velečasnog Tomasa Dojla, bivšeg službenika u ambasadi Vatikana u Vašingtonu i kritičara katoličke crkve po pitanju njenog odnosa prema optužbama za silovanja dece. „Gluposti“, kaže on. „Papa Benedikt je mikromenadžer. Pripada staroj školi. Sigurno bi bio obavešten o bilo čemu sličnom. Recite generalnom vikaru da smisli nešto bolje. Očigledno pokušava da zaštiti papu.“
To su uobičajene stvari, poznate američkim, australijskim i irskim katolicima. O silovanju njihove dece i zataškavanju takvih zločina premeštanjem silovatelja i mučitelja iz jedne u drugu parohiju pisalo se naširoko. Isto važi i za nedavno dato, odocnelo priznanje papinog brata, monsinjora Georga Racingera, da iako ništa nije znao o seksualnom napastvovanju u crkvenom horu koji je vodio od 1964. do 1994, kad sada bolje razmisli, žao mu je što je imao običaj da dečacima deli šamare.
Mnogo je ozbiljnija nekadašnja uloga Jozefa Racingera, pre nego što je crkva odlučila da ga postavi za vrhovnog vođu, u ometanju pravde na globalnom nivou. Nakon što je unapređen u kardinala, postavljen je da vodi takozvanu Kongregaciju za doktrinu vere (bivšu Inkviziciju). Papa Jovan Pavle II je 2001. ovo odeljenje ovlastio da vodi istragu o optužbama protiv katoličkih sveštenika za silovanje i mučenje dece. U maju te godine, Racinger je poslao poverljivo pismo svim biskupima. U pismu ih je podsetio na ogromnu težinu jednog zločina.A taj zločin je bio prijavljivanje silovanja i mučenja dece. Optužbe se mogu razmatrati, pojao je Racinger u pismu, samo unutar crkve. Dostavljanje dokaza vlastima ili novinarima bilo je najstrože zabranjeno. Optužbe treba ispitati „u najvećoj tajnosti… i tišini… i svi moraju… poštovati najstrožu tajnu koja se smatra tajnom Kongregacije… pod pretnjom ekskomunikacije“. (Moj kurziv.) Do sada niko nije ekskomuniciran zbog silovanja i zlostavljanja dece, ali vas otkrivanje tih prestupa može dovesti u ozbiljnu nevolju. I to je crkva koja nas upozorava na opasnost moralnog relativizma! (Detaljnije o ovom dokumentu u ova dva[1] izveštaja[2]
Pošto nije bio zadovoljhan time što krije svoje sveštenike od zakona, Racingerov ured je doneo svoj privatni propis o zastarelosti. Nadležnost crkve, tvrdi Racinger, „počinje od dana kada maloletnik napuni 18 godina“ i traje 10 godina. Daniel Šej, pravni zastupnik dveju žrtava koje su tužile Racingera i crkvu u Teksasu, ispravno karakteriše ovu odredbu kao ometanje pravde. „Ne može se istraživati slučaj ako za njega ne znate. Ako ga uspešno krijete 18 godina, a onda još 10, taj sveštenik će se izvući.“
Sledeća stavka na ovom zastrašujućem popisu biće aktuelizovanje optužbi protiv velečasnog Marsiala Masiela, osnivača ultrareakcionarne Hristove Legije, u kojoj je seksualno napastvovanje, po svemu sudeći, bilo sastavni deo liturgije. Bivši pripadnici ovog tajanstvenog crkvenog reda upućivali su pritužbe tokom devedesetih, ali ih je Racinger ignorisao ili odbacivao, samo zato što je tadašnji papa, Jovan Pavle II, hvalio Marciela kao „efikasnog omladinskog vođu“. I pogledajte sada rezultat ove duge opsenarske kampanje. Na čelu rimokatoličke crkve nalazi se osrednji bavarski birokrata, nekada zadužen za skrivanje najgorih nepočinstava, čija nesposobnost za obavljanje te dužnosti otkriva da se radi o čoveku lično i profesionalno odgovornom za omogućavanje jednog strahovitog talasa zločina. Možda je sam Racinger banalna pojava, ali čitava njegova karijera zaudara na zlo – trajno i sistematsko zlo koje egzorcizam ne može da savlada. Ovde nije potrebno srednjovekovno pojanje nego pravda – i to brza.
Kada ne postujes mrtve ljude vec ih cascavas razlicitim uvredama, kako ces postovati zive.
Dakle, Adventistima Bog jeste Isus.
Tacnije "Otac, Sin, i Sveti Duh"
Bog je stvorio svet za sest dana, a u sedmi Subotu pocinuo.
I on je uspostavio Subotu kao dan secanja na stvaranje sveta, i proslavljanja njega kao tvorca.
Sto se tice Ellen White, Bog je crkvi ostavio duhovne darove, od kojih je najznacajniji prorocki dar.
Ovaj dar se ispoljio u radu prvog proroka Adventne crkve sestre Ellen White.
A sto se tice alkoholizma, gde je on vise zastupljen nego Vatikanu.
A zna se da su skoro sve pape bili alkoholicari, kurvari, i zlocinci.
Dokazi u nastavku
----------------------
Skandal u Vatikanu: Na crno trguju alkoholom, koriste račune mrtvih papa...
PIŠE Merita Arslani
Kardinal Tarcisio Bertone potrošio je 200 tisuća eura za renoviranje apartmana od 300 četvornih metara, a sve je platila vatikanska dječja bolnica
Vatikan je jako daleko od ideala pape Franje o "siromašnoj Crkvi, za siromašne", otkrivaju dvije knjige talijanskih novinara koje su od četvrtka u knjižarama i vjerojatno će uzdrmati vatikansku hijerarhiju.
Knjige "Trgovci u hramu" Gianluigija Nuzzija i "Škrtost" Emiliana Fittipaldija utemeljene su na povjerljivim vatikanskim dokumentima. Zbog njihova navodna dilanja novinarima proteklog su vikenda uhićeni španjolski prelat u Vatikanu msgr. Lucio Angel Vallejo Balda i talijanska laikinja Francesca Chaouqui. Oboje su bili članovi u međuvremenu raspuštenog odbora koji je nadgledao vatikanska financijska poslovanja 2013. i 2014. godine.
Nuzzi i Fittipaldi pišu da Vatikan ima imovinu vrijednu četiri milijarde eura, ne samo u Rimu već i u Londonu, Švicarskoj, Parizu, uključujući i stan koji je nekad unajmljivao bivši francuski predsjednik Francois Mitterand, ali tom imovinom upravlja izuzetno loše.
"Da se tim nekretninama dobro upravlja... dobit bi bila četiri puta veća", rekao je Nuzzi na tiskovnoj konferenciji u srijedu, optužujući da se mnogi luksuzni apartmani iznajmljuju kardinalima "za kikiriki".
Papa Franjo odbio je stanovati u raskošnim papinskim odajama i odlučio ostati u relativno skromnom apartmanu u Domu svete Marte, gdje inače kardinali odsjedaju u vrijeme konklava. Ali zato neki njegovi kardinali žive u stanovima od 250 do 500 četvornih metara.
Fittipaldi je objavio da je kardinal Tarcisio Bertone, državni tajnik u pontifikatu Benedikta XVI., potrošio 200 tisuća eura za renoviranje apartmana od 300 četvornih metara, a sve je platila vatikanska dječja bolnica, koja mu je organizirala i jedan helikopterski let za 24.000 eura. Posebno je zanimljiva optužba da je papa Franjo znao da se investicije Crkve ulažu u tvrtke koje proizvode oružje.
Oba autora osuđuju nevjerojatne cijene beatifikacija i kanonizacija, pri čemu Nuzzi ističe da su sponzori platili rekordnih 750 tisuća eura za beatifikaciju talijanskog svećenika Antonija Rosminija.
Druga otkrića uključuju i sumnje u postojanje crnog tržišta u trgovanju alkoholom, duhanom i gorivom koji se iza vatikanskih zidina prodaju po nižim cijenama, u nedostatku kontrole nad tenderima i javnim nabavama Grada Države Vatikana i neprikladnom korištenju Petrova novčića, osobnog papinskog humanitarnog fonda.
"Od deset eura koji uđu u Petrov novčić, šest odlazi na pokrivanje gubitaka kurije, dva u državne rezerve, a samo dva za stvarne humanitarne potrebe", rekao je Nuzzi novinarima.
U još jednom iznenađujućem otkriću, Nuzzi piše da su bankovni računi umrlih papa još otvoreni. Primjerice, na računu na ime Ivana Pavla I., koji je umro 1978. nakon samo 33 dana pontifikata, stoji 110.863 eura.
Dvije knjige sugeriraju da su Franjini pokušaji da reformira vatikansku birokratsku mašinu, Rimsku kuriju, u najboljem slučaju samo polovično uspjeli i bacaju sumnju na sposobnost australskog kardinala Georgea Pella kojeg je Franjo imenovao 'ministrom financija'.
Novi skandal s curenjem dokumenata već se naziva VatiLeaks 2, tri godine poslije prve takve afere koja je razotkrila uhljebljivanje, podmetanja i borbe za vlast unutar Rimske kurije i vjeruje se da je pridonijela šokantnoj odluci Benedikta XVI. da se odrekne dužnosti.
Nuzzi je rekao da je imao pristup tajnim snimkama kriznog sastanka četiri mjeseca nakon Franjina izbora na kojem se čuje kako Papa govori: "Nije pretjerano reći da je većina naših troškova izvan naše kontrole".
Vatikan je odbacio knjige kao bezobličnu mješavinu zastarjelih informacija, ali je dao naslutiti i mogućnost tužbe protiv autora. Talijanski list Il Messaggero sugerirao je da bi ih se moglo tužiti za trgovinu ukradenim dokumentima.
"Iz vatikanske perspektive otkrivanje tajni je zločin, iz perspektive talijanskog novinara to je obaveza informiranja javnosti", komentirao je Nuzzi.
-----------------------
Veliko katoličko zataškavanje
CHRISTOPHER HITCHENS19/03/2010Glavni vatikanski egzorcista, velečasni Gabriel Amort (koji ovu zahtevnu funkciju obavlja već 25 godina), izjavio je 10. marta da je „Đavo aktivan u Vatikanu“ i da je „kada govorimo o ‘dimu Sotoninom’ u svetim odajama to tačno – uključujući i poslednje vesti o nasilju i pedofiliji“. Ovo možemo shvatiti kao potvrdu toga da se nešto strašno zaista dešavalo u svetom gradu, iako sve upućuje na jednostavno materijalno objašnjenje.
Što se tiče najnovijih otkrića o dugogodišnjoj upletenosti Vatikana u tekući – zapravo neprekinuti – skandal sa silovanjem dece, portparol Svete stolice je potvrdio te vesti pokušavajući da ih demantuje. Očigledno se radi, kaže velečasni Federiko Lombardi, o pokušajima „da se pronađu elementi direktne krivice Svetog oca po pitanju zlostavljanja“. Zatim je budalasto dodao da su „ti pokušaji bili bezuspešni“.
Dvaput je pogrešio. Prvo, niko nije morao posebno da se trudi da dođe do takvih dokaza: prosto su sami isplivali, što je bilo neizbežno. Drugo, ovaj užasni skandal koji dopire do samog vrha rimokatoličke crkve predstavlja samo početak jednog procesa. Ipak, u izvesnom smislu, to je moralo da se desi, pošto je Kolegijum kardinala izabrao za Hristovog predstavnika na Zemlji čoveka koji je najodgovorniji za prvo zataškavanje. (Jedan od blagoslovenih birača na tim „izbrima“ bio je kardinal Bernard Lou iz Bostona, za koga je već u to vreme sudska klima Masačusetsa bila pretopla.)
Ovde postoje dva različita, ali povezana pitanja – prvo je pitanje papineindividualne odgovornosti za ovaj moralni košmar, a drugo, njegova opšta i institucionalna odgovornost za kršenje zakona i sramotu koju to za sobom povlači. Prva priča je jednostavna i niko je ne poriče. Godine 1979, jedan jedanaestogodišnjak iz Nemačke, identifikovan kao Vilfrid F, poslat je na planinarenje sa sveštenikom. Nakon toga je opijen alkoholom, zaključan u svoju sobu, skinut do gola, i prisiljen da sisa penis svog ispovednika. (Zašto se ustežemo i ovakve stvari nazivamo „zlostavljanjem“?) Taj sveštenik je iz Esena poslat u Minhen na „lečenje“, po odluci tadašnjeg nadbiskupa Jozefa Racingera, i date su garancije da mu deca više neće biti poveravana. Ali nije prošlo mnogo vremena i Racingerov zamenik, generalni vikar Gerhard Gruber, vratio ga je na „pastorski“ posao, gde je ovaj ubrzo nastavio svoju silovateljsku karijeru.
Naravno, tvrdi se – kao što će se bez sumnje kasnije te tvrdnje delimično poricati – da sam Racinger nije znao za epilog priče. Ovde citiram velečasnog Tomasa Dojla, bivšeg službenika u ambasadi Vatikana u Vašingtonu i kritičara katoličke crkve po pitanju njenog odnosa prema optužbama za silovanja dece. „Gluposti“, kaže on. „Papa Benedikt je mikromenadžer. Pripada staroj školi. Sigurno bi bio obavešten o bilo čemu sličnom. Recite generalnom vikaru da smisli nešto bolje. Očigledno pokušava da zaštiti papu.“
To su uobičajene stvari, poznate američkim, australijskim i irskim katolicima. O silovanju njihove dece i zataškavanju takvih zločina premeštanjem silovatelja i mučitelja iz jedne u drugu parohiju pisalo se naširoko. Isto važi i za nedavno dato, odocnelo priznanje papinog brata, monsinjora Georga Racingera, da iako ništa nije znao o seksualnom napastvovanju u crkvenom horu koji je vodio od 1964. do 1994, kad sada bolje razmisli, žao mu je što je imao običaj da dečacima deli šamare.
Mnogo je ozbiljnija nekadašnja uloga Jozefa Racingera, pre nego što je crkva odlučila da ga postavi za vrhovnog vođu, u ometanju pravde na globalnom nivou. Nakon što je unapređen u kardinala, postavljen je da vodi takozvanu Kongregaciju za doktrinu vere (bivšu Inkviziciju). Papa Jovan Pavle II je 2001. ovo odeljenje ovlastio da vodi istragu o optužbama protiv katoličkih sveštenika za silovanje i mučenje dece. U maju te godine, Racinger je poslao poverljivo pismo svim biskupima. U pismu ih je podsetio na ogromnu težinu jednog zločina.A taj zločin je bio prijavljivanje silovanja i mučenja dece. Optužbe se mogu razmatrati, pojao je Racinger u pismu, samo unutar crkve. Dostavljanje dokaza vlastima ili novinarima bilo je najstrože zabranjeno. Optužbe treba ispitati „u najvećoj tajnosti… i tišini… i svi moraju… poštovati najstrožu tajnu koja se smatra tajnom Kongregacije… pod pretnjom ekskomunikacije“. (Moj kurziv.) Do sada niko nije ekskomuniciran zbog silovanja i zlostavljanja dece, ali vas otkrivanje tih prestupa može dovesti u ozbiljnu nevolju. I to je crkva koja nas upozorava na opasnost moralnog relativizma! (Detaljnije o ovom dokumentu u ova dva[1] izveštaja[2]
Pošto nije bio zadovoljhan time što krije svoje sveštenike od zakona, Racingerov ured je doneo svoj privatni propis o zastarelosti. Nadležnost crkve, tvrdi Racinger, „počinje od dana kada maloletnik napuni 18 godina“ i traje 10 godina. Daniel Šej, pravni zastupnik dveju žrtava koje su tužile Racingera i crkvu u Teksasu, ispravno karakteriše ovu odredbu kao ometanje pravde. „Ne može se istraživati slučaj ako za njega ne znate. Ako ga uspešno krijete 18 godina, a onda još 10, taj sveštenik će se izvući.“
Sledeća stavka na ovom zastrašujućem popisu biće aktuelizovanje optužbi protiv velečasnog Marsiala Masiela, osnivača ultrareakcionarne Hristove Legije, u kojoj je seksualno napastvovanje, po svemu sudeći, bilo sastavni deo liturgije. Bivši pripadnici ovog tajanstvenog crkvenog reda upućivali su pritužbe tokom devedesetih, ali ih je Racinger ignorisao ili odbacivao, samo zato što je tadašnji papa, Jovan Pavle II, hvalio Marciela kao „efikasnog omladinskog vođu“. I pogledajte sada rezultat ove duge opsenarske kampanje. Na čelu rimokatoličke crkve nalazi se osrednji bavarski birokrata, nekada zadužen za skrivanje najgorih nepočinstava, čija nesposobnost za obavljanje te dužnosti otkriva da se radi o čoveku lično i profesionalno odgovornom za omogućavanje jednog strahovitog talasa zločina. Možda je sam Racinger banalna pojava, ali čitava njegova karijera zaudara na zlo – trajno i sistematsko zlo koje egzorcizam ne može da savlada. Ovde nije potrebno srednjovekovno pojanje nego pravda – i to brza.
Poslednja izmena:
