Raskol i jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva
- Začetnik teme cobi63
- Datum pokretanja
POGRESNO PIRAMIDA.
Crkva jeste skup vernika, ali zart nisi citao u Bibliji da Bozja crkva ima i mora da ima organizaciju?
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
SPC: Grčko priznanje autonomije Ukrajinske crkve korak ka raskolu pravoslavlja
Episkop bački Srpske pravoslavne crkve Irinej je saopštio da je arhiepiskop atinski Jeronimos, poglavar Grčke pravoslavne crkve kojoj "Carigrad nikad nije ni priznao pravu i punu autokefalnost", priznao "takozvanu Pravoslavnu crkvu Ukrajine, sklepanu od ukrajinskih raskolničkih grupacija".
Jerarhija Pravoslavne crkve Grčke je 12. oktobra na vanrednom sastanku na zahtev Vaseljenske patrijaršije prihvatila autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve. Ta odluka je tada u medijima ocenjena kao "odluka od posebne političke vrednosti, jasna poruka podrške Vaseljenskoj patrijaršiji, poslata u svim pravcima".
Episkop bački SPC Irinej piše da su na osnovu te odluke u subotu vaseljenski patrijarh Vartolomej i arhiepiskop atinski Jeronimos služili liturgiju u Solunu, tokom koje je Jeronimos u molitvi pominjao "lažnog mitropolita 'kijevskog i sve Ukrajine' Epifanija Dumenka". U saopštenju koje je na sajtu SPC, Irinej piše da je taj postupak "poslednji korak pred ambisom još dubljeg i opasnijeg raskola u vaseljenskom Pravoslavlju".
N1
Episkop bački Srpske pravoslavne crkve Irinej je saopštio da je arhiepiskop atinski Jeronimos, poglavar Grčke pravoslavne crkve kojoj "Carigrad nikad nije ni priznao pravu i punu autokefalnost", priznao "takozvanu Pravoslavnu crkvu Ukrajine, sklepanu od ukrajinskih raskolničkih grupacija".
Jerarhija Pravoslavne crkve Grčke je 12. oktobra na vanrednom sastanku na zahtev Vaseljenske patrijaršije prihvatila autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve. Ta odluka je tada u medijima ocenjena kao "odluka od posebne političke vrednosti, jasna poruka podrške Vaseljenskoj patrijaršiji, poslata u svim pravcima".
Episkop bački SPC Irinej piše da su na osnovu te odluke u subotu vaseljenski patrijarh Vartolomej i arhiepiskop atinski Jeronimos služili liturgiju u Solunu, tokom koje je Jeronimos u molitvi pominjao "lažnog mitropolita 'kijevskog i sve Ukrajine' Epifanija Dumenka". U saopštenju koje je na sajtu SPC, Irinej piše da je taj postupak "poslednji korak pred ambisom još dubljeg i opasnijeg raskola u vaseljenskom Pravoslavlju".
N1
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
"CG ima pravo na autokefalnu crkvu"
Zakon o slobodi vjeroispovijesti ničim ne ugrožava svetinje bilo koje crkve, ili vjerske zajednice, i njih će i dalje koristiti vjernici, poručio je predsjednik Crne Gore Milo Đukanović u intervjuu sarajevskoj TV "Face". Predsjednik je ocijenio i da Crna Gora, kao i sve ostale države, ima pravo na svoju autokefalnu pravoslavnu crkvu.
FACE TV
Zakon o slobodi vjeroispovijesti ničim ne ugrožava svetinje bilo koje crkve, ili vjerske zajednice, i njih će i dalje koristiti vjernici, poručio je predsjednik Crne Gore Milo Đukanović u intervjuu sarajevskoj TV "Face". Predsjednik je ocijenio i da Crna Gora, kao i sve ostale države, ima pravo na svoju autokefalnu pravoslavnu crkvu.
FACE TV
UPLOADER
- Učlanjen(a)
- 28.07.2010
- Poruka
- 1.530
Разлика између Православне и Kатоличке вере и Цркве – историја раскола
Раскол хришћанског Истока и Запада – суштинске разлике или разлике два хришћанска менталитета
Велики Раскол између хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Kеруларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног отуђења Западне, Римске цркве од Источне Православне Цркве и њеног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у богословској и литургијској свести Истока и Запада настао је до сада непревазиђен јаз.
Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Kонстантинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени орбис романус поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.
Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Kаролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, већ и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи тзв. Патримониум Санцти Петри. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време необузданих ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.
С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом хришћанском богословском и културном наслеђу јелинског Истока, које је свој највећи допринос дало у периоду седам Васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела бројних источних светих отаца. Kао црква царског града, патријаршија Новог Рима је природним током ствари узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су све теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.
Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Filioque у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели у на двор Kаролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Kрунисање Kарла Великог 800. године у Риму за „римског императора“ био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за постепени тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.
Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произилазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је ИВ Сабор у Kонстантинопољу (870/880) као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Filioque .
Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ папа који су под јаким германским утицајем, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Filioque у римску литургију.
Сукоби између Старог и Новог Рима крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Kонстантинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Kеруларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, већ су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.
Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придавао претерано велики значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Православне Цркве према латинским учењима суштински променио. Чињеница да интеркомунио није успостављен и поред напретка у међусобном разумевању показатељ је да озбиљне богословске препреке још постоје.
Иако до 13. века постоје повремени примери местимично непрекинутог или васпостављеног општења у тајнама и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат расколу дао је Четврти крсташки поход који се претворио у највећу пљачку у историји хришћанства и стравичан покољ становништва Цариграда од стране франачких хорди.
Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом. Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до наших дана карактеристични за политику Рима на традиционално православним територијама. Без обзира на безуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток Римска Црква остала је у расколу, а за многе православне и у отвореној јереси.
Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, иако је са римокатоличке стране након Другог Ватиканског Сабора (1962-1965) прихваћена валидност православних Светих тајни. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких светих тајни.
„Велики раскол“, дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока, или пак лингвистичких неспоразума, него и видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне и Римокатоличке Цркве.
На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и „главу целог света“(caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex cathedra , као универзални учитељ и пастир, незаблудив „сам по себи, а не по сагласности Цркве“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су Папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву на стени (гр. петра) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18). И поред покушаја да се нагласи идеја „примата у љубави“ о коме говори и Св. Иринеј Лионски, званична западна еклисиологија по овом питању остаје и даље сасвим ригидна.
Православна Црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност епископа о којој је било посебно говора на Другом Ватиканском Сабору остала је и даље у сенци сувереног ауторитета папе. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.
Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=ἐκπορεύεται) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети „исходи из обојице вечно као из једног принципа“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Lion 1274). Filioque , дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, већ такође доводи у питање ипостасну разлику између Оца и Сина и Духа Светог своди свезу њихове узајамне љубави (nexus amoris).
Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Kентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као „увреду Божијег достојанства“, која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном „задовољштином“ (satisfactio), а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту (Purgatorio) и новчаним „опросницама грехова“ (Indulgentiae). Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи „у велику славу Божију“ (ad majorem gloriam dei), и која никада није експлицитно осуђена, већ и данас постоји под својим званичним именом Sanctum Officium .
Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.
Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.
Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. „Велики раскол“ 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве не траже доминацију над Западом, већ само очекују од се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, већ васцелим преумљењем сваког појединца. Данас смо сведоци покушаја да се раскол једноставно превазиђе компромисом да Запад задржи своје традиције које неће бити опште-обавезне за Исток, а Исток да задржи своје традиције и предање. Проблем у овом приступу и теорији тзв. два плућна крила јесте што би се остварила мирна коегзистенција два потпуно аутономна система, а не органско јединство. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу синкретистичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до жељеног циља и пуног јединства Једној Светој Апостолској и Kатоличанској Цркви Православној. Потребан је озбиљан богословски рад и пре свега чврста воља и искреност да хришћански Исток и Запад поново нађу пут ка заједничком сведочанству хришћанске вере у данашњем свету глобализма, галопирајуће секуларизације и све веће индиферентности према аутентичним духовним вредностима.
Архимандрит Сава Јањић
Раскол хришћанског Истока и Запада – суштинске разлике или разлике два хришћанска менталитета
Велики Раскол између хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Kеруларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног отуђења Западне, Римске цркве од Источне Православне Цркве и њеног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у богословској и литургијској свести Истока и Запада настао је до сада непревазиђен јаз.
Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Kонстантинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени орбис романус поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.
Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Kаролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, већ и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи тзв. Патримониум Санцти Петри. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време необузданих ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.
С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом хришћанском богословском и културном наслеђу јелинског Истока, које је свој највећи допринос дало у периоду седам Васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела бројних источних светих отаца. Kао црква царског града, патријаршија Новог Рима је природним током ствари узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су све теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.
Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Filioque у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели у на двор Kаролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Kрунисање Kарла Великог 800. године у Риму за „римског императора“ био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за постепени тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.
Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произилазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је ИВ Сабор у Kонстантинопољу (870/880) као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Filioque .
Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ папа који су под јаким германским утицајем, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Filioque у римску литургију.
Сукоби између Старог и Новог Рима крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Kонстантинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Kеруларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, већ су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.
Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придавао претерано велики значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Православне Цркве према латинским учењима суштински променио. Чињеница да интеркомунио није успостављен и поред напретка у међусобном разумевању показатељ је да озбиљне богословске препреке још постоје.
Иако до 13. века постоје повремени примери местимично непрекинутог или васпостављеног општења у тајнама и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат расколу дао је Четврти крсташки поход који се претворио у највећу пљачку у историји хришћанства и стравичан покољ становништва Цариграда од стране франачких хорди.
Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом. Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до наших дана карактеристични за политику Рима на традиционално православним територијама. Без обзира на безуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток Римска Црква остала је у расколу, а за многе православне и у отвореној јереси.
Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, иако је са римокатоличке стране након Другог Ватиканског Сабора (1962-1965) прихваћена валидност православних Светих тајни. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких светих тајни.
„Велики раскол“, дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока, или пак лингвистичких неспоразума, него и видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне и Римокатоличке Цркве.
На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и „главу целог света“(caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex cathedra , као универзални учитељ и пастир, незаблудив „сам по себи, а не по сагласности Цркве“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су Папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву на стени (гр. петра) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18). И поред покушаја да се нагласи идеја „примата у љубави“ о коме говори и Св. Иринеј Лионски, званична западна еклисиологија по овом питању остаје и даље сасвим ригидна.
Православна Црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност епископа о којој је било посебно говора на Другом Ватиканском Сабору остала је и даље у сенци сувереног ауторитета папе. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.
Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=ἐκπορεύεται) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети „исходи из обојице вечно као из једног принципа“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Lion 1274). Filioque , дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, већ такође доводи у питање ипостасну разлику између Оца и Сина и Духа Светог своди свезу њихове узајамне љубави (nexus amoris).
Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Kентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као „увреду Божијег достојанства“, која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном „задовољштином“ (satisfactio), а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту (Purgatorio) и новчаним „опросницама грехова“ (Indulgentiae). Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи „у велику славу Божију“ (ad majorem gloriam dei), и која никада није експлицитно осуђена, већ и данас постоји под својим званичним именом Sanctum Officium .
Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.
Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.
Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. „Велики раскол“ 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве не траже доминацију над Западом, већ само очекују од се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, већ васцелим преумљењем сваког појединца. Данас смо сведоци покушаја да се раскол једноставно превазиђе компромисом да Запад задржи своје традиције које неће бити опште-обавезне за Исток, а Исток да задржи своје традиције и предање. Проблем у овом приступу и теорији тзв. два плућна крила јесте што би се остварила мирна коегзистенција два потпуно аутономна система, а не органско јединство. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу синкретистичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до жељеног циља и пуног јединства Једној Светој Апостолској и Kатоличанској Цркви Православној. Потребан је озбиљан богословски рад и пре свега чврста воља и искреност да хришћански Исток и Запад поново нађу пут ка заједничком сведочанству хришћанске вере у данашњем свету глобализма, галопирајуће секуларизације и све веће индиферентности према аутентичним духовним вредностима.
Архимандрит Сава Јањић
UPLOADER
- Učlanjen(a)
- 28.07.2010
- Poruka
- 1.530
Није се раширила него је наметана силом!
Бар мало прочитај историју па онда пиши!
Требало би да си чуо за крвничко бомбардовање Србије 1944. од стране "савезника" и наметање комунистичке власти? Ако ниси, ево сад си обавештен па прочитај о томе мало више, чисто себе ради јер иоле упућени то одавно знају!