Šta je novo?

Raj ili pakao?

Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
Ok...razumem, ali nekako mi se čini da koristiš jake fraze pri ovom poređenju, raj i pakao... Za mene je pakao nešto mnogo više od izliva frustracija ili besa nad nekim... ili verbalnog sukoba. Ne tvrdim ja da ne treba težiti ka miru, strpljenju i slično, naravno da treba, počev od hrišćanskih pa do svih drugih načela koja čoveka čine civilizovanim bićem sa višim nivoom svesti... Međutim, ono što ja govorim to je da ne treba lošu misao, bes, ljutnju, pa čak i mržnju kamuflirati po svaku cenu ili se, daleko bilo, plašiti takvih misli/osećanja. Ne treba im težiti, daleko od toga, ali ih se ne treba ni plašiti jer je to jedini pravi put razvoja - da osetimo i gorko, i slatko. Kao što imamo u onom poznatom citatu iz Vanilla Sky: slatko nije nikada dovoljno slatko bez malo gorčine :)
Ova tvoja filozofija je slična metodama Džozefa Marfija, zato sam ga pomenula, a ja ga lično smatram izuzetno površnim. On tvrdi da su bes, ljutnja i strah lopovi koji nam se prikradaju u noći i prete da nas opljačkaju, a ja tvrdim da izbegavanjem negativnog postajemo sebični, zaokupljeni sobom, neosetljivi na svet oko sebe i otupeli za druge ljude. I to su samo neki od razloga zašto su njegove metode pogrešne... I uvek kad ovo kažem, ljudi se uhvate za to kao za neku propagandu agresije i negativnosti, a baš naprotiv. Jer, bolje je biti ljut, besan pa čak i mrzeti jedan dan - nego izbegavanjem ovih ljudskih osećanja postati otupelo drvo za ceo život. Kako ćeš prepoznati da je neko drugi ljut, nesrećan i da mrzi, ako i sam nisi to osetio? Kakav kvalitet interakcije onda imamo sa ljudima, pogotovo sa onima koji su nam bliski?
I to je cela priča oko toga.

Slazem se :) u potpunosti. Ignorisanje je jednako neznanju. Nista sto se javi ne treba biti ignorisano. Sa svime treba raditi, posmatrati. A kada uvidimo kuda vodi to sto se javilo, onda lako mozemo povuci naredni korak.

A jake termine koristim kao jednu mogucnost opisa raja i pakla. U pocetnom postu sam naveo da postoje razlicita vidjenja raja i pakla ali da se uglavnom odnose na neko mesto gde bi nasa dusla mogla otici nakon zivota. Ali, to je nesto sto mi zapravo ne mozemo znati jer smo jos uvek zivi. Ono sto mozemo je da u to verujemo. Ono sto sam izneo je raj i pakao za zivot. Nesto u sta ne treba da verujemo vec mozemo sami na svojoj kozi da ga dozivimo. To je ucenje Bude.
 
MODERATOR
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.466
Dakle, ja crno i belo koristim kao frazu u kontekstu predrasuda, kojima smo mi ljudi užasno skloni. Valjda zato što nam je lakše da opravdamo svoju projekciju nego da se kritički osvrnemo oko sebe, možda je to neki odmbrambeni mehanizam uljuljkan u ono egoistično "ja" i veru da je ispravno ono što mi kažemo da jeste, ubeđeni da smo, poučeni raznim iskustvima, uvek u pravu. Ne izostavljam sebe iz ove kategorije (bilo bi licemerno), ali radim na tome da ostavim što više prostora za nijanse, planeta nekako na taj način postaje razumnije i pitomije mesto za život, a ljudi interesantniji.
Ja kada govorim o crnom i bijelom, ne mislim na predrasude nego na realitet. "Moje" crno i bijelo nije ništa drugo nego kauzalitet. Sve što postoji ima neku svoju negaciju. Baš sve. Drugim riječima, ima svoju crnu i bijelu stranu. Ima svoj binarni kod. Između dvaju krajnosti može postojati kraći ili duži proces. Možemo to zvati i nijansama, ali u konačnici, sve se svede na te krajniosti.
Naše predrasude i naše shvatanje svijeta je nešto drugo, nešto što zavisi od naše vlastite percepcije toga svijeta i života, a ne od objektivne stvarnosti. A, ovo ti je tačno: "... možda je to neki odmbrambeni mehanizam uljuljkan u ono egoistično "ja" i veru da je ispravno ono što mi kažemo da jeste, ubeđeni da smo, poučeni raznim iskustvima, uvek u pravu." Ja bih samo dodao da naše stavove ne formiramo isključivo na osnovu iskustva, nego i usvojenih (čitaj, naučenih) principa i načela.
 
Učlanjen(a)
08.07.2010
Poruka
495
A jake termine koristim kao jednu mogucnost opisa raja i pakla. U pocetnom postu sam naveo da postoje razlicita vidjenja raja i pakla ali da se uglavnom odnose na neko mesto gde bi nasa dusla mogla otici nakon zivota. Ali, to je nesto sto mi zapravo ne mozemo znati jer smo jos uvek zivi. Ono sto mozemo je da u to verujemo. Ono sto sam izneo je raj i pakao za zivot. Nesto u sta ne treba da verujemo vec mozemo sami na svojoj kozi da ga dozivimo. To je ucenje Bude.

Sa ovim se slažem donekle, ali u produženoj verziji:) To bi značilo da, recimo, ja pakao zamišljam kao večno ponavljanje najgoreg pakla koji smo osetili u ovom životu. Recimo, neko je doživeo da ga voljena osoba ostavi, onda je nastala depresija i dubok mrak koji je trajao neko vreme, uz sve propratne efekte (bol, suze, čitav taj bolan proces koji je trajao neko vreme), a zatim se završio vremenom, nekako. Pakao bi bio konstantno i večno ponavljanje ovog događaja/osećaja, i to u njegovoj najvećoj kulminaciji. Dakle, ono što nam je najveći pakao u ovom životu, postaje najveći pakao i tamo, odnosno ponavlja se naš "lični pakao", samo što ne prestaje već proždire iznova i iznova, celu večnost.
Ne zamišljam pakao kao đavole koji kuvaju duše u loncu, to je svakako bio metaforičan prikaz....

Ja kada govorim o crnom i bijelom, ne mislim na predrasude nego na realitet. "Moje" crno i bijelo nije ništa drugo nego kauzalitet. Sve što postoji ima neku svoju negaciju. Baš sve. Drugim riječima, ima svoju crnu i bijelu stranu. Ima svoj binarni kod. Između dvaju krajnosti može postojati kraći ili duži proces. Možemo to zvati i nijansama, ali u konačnici, sve se svede na te krajniosti.

Ok, to je već malo "svarljivije", ali opet se donekle kosi sa predrasudama koje sam pomenula, jer, gde je tu relativitet, između tih krajnosti? Kako možemo biti sigurni da je krajnost - krajnost? Kako možemo biti sigurni da je dobro zaista dobro, a zlo zaista zlo? Znači, ne determiniše krajnost sama sebe (to bi bilo kao: 0x0 je 0), već je upravo te nijanse i činioci determinišu. Znaš kako na sudu, i onaj najgori ubica dobije advokata, pa se na osnovu raznih činioca (nijansi), utvrđuje kolika je njegova krivica. Jedno ubistvo može biti 99% crno, dok drugo može biti 89% crno a 11% sivkasto.Ubistvo jeste ubistvo, ali nije svako ubistvo isto, da se ne lažemo. Malo jeste apsurd, ali je tako. ubistvo jeste zlo u ovom slučaju (krajnost), ali i ona ima svoj relativitet koji definišu razne nijanse. Ubistvo s predumišljajem je mnogo puta gore od ubistva iz nehata. A za oba ubistva se odgovara i oba počinioca se nazivaju ubicama. Šta je druga krajnost ubistvu? Samilost, milosrđe, ljubav? A šta ako ta samilost na indirektan način upropasti nečiji život? Da li je ona i dalje "belo", iako je iz najboljih namera ušla u nečiji život? Šta je dan, a šta noć? Šta kad bi svakoga dana bilo 60 stepeni napolju, i ljudi ne bi mogli da funkcionišu rade, jedu, danju, već samo noću kad je temperatura manja? Šta je onda dan a šta noć? Dakle, determiniše ih gomila faktora i raznih nijansi, relativne su sve krajnosti... I nikad jedna krajnost ne može biti jednaka u intenzitetu sa onom drugom, to bi već bio fenomen verovatnoće, što znači da ono drugo ne može biti negacija ovog prvog i obrnuto. Nisu obrnuto proporcionalne te dve tačke i ne mogu biti zbog faktora između njih.
 
Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
Sa ovim se slažem donekle, ali u produženoj verziji:) To bi značilo da, recimo, ja pakao zamišljam kao večno ponavljanje najgoreg pakla koji smo osetili u ovom životu. Recimo, neko je doživeo da ga voljena osoba ostavi, onda je nastala depresija i dubok mrak koji je trajao neko vreme, uz sve propratne efekte (bol, suze, čitav taj bolan proces koji je trajao neko vreme), a zatim se završio vremenom, nekako. Pakao bi bio konstantno i večno ponavljanje ovog događaja/osećaja, i to u njegovoj najvećoj kulminaciji. Dakle, ono što nam je najveći pakao u ovom životu, postaje najveći pakao i tamo, odnosno ponavlja se naš "lični pakao", samo što ne prestaje već proždire iznova i iznova, celu večnost.
Ne zamišljam pakao kao đavole koji kuvaju duše u loncu, to je svakako bio metaforičan prikaz....

I takva vrsta patnje jeste neka vrsta pakla jer se osecamo lose, boli nas (veoma cesto ne samo srce vec bol osecamo i fizicki ako je ljubav jaca), suze, depresija, odsutnost paznje, manjak koncentracije itd. Samo kao sto si rekla, vremenom prolazi. Ostavlja trag u nasoj psihi ali je taj trag kao trag automobilskih guma u zemlji - kisa ce pasti, vetar ce duvati i vremenom ce trag izbledeti i nestati. Ostace samo secanje koji ce mozda izazivati osmeh na licima zbog lepo provedenih trenutaka sa tom osobom. Tako da, cak i ako je to neka vrsta pakla, to je trenutno stanje i smatram da se taj pakao u buducnosti ne bi ponavljao. Osim toga, to nije pakao nastao losim namerama, delima i recima, vec pakao nastao iz velike vezanosti za nekog. Ovakav pakao bi mogao da se spreci na drugi nacin i to na preventivni nacin. Duboko u sebi, svi znamo da stvari na ovom svetu nisu vecne. Svaka ljubavna veza se mora okoncati kad-tad. Razlozi okoncanja su mnogi ali kad-tad, veza prestaje. Ako to znamo (a znamo duboko u sebi), onda to treba na svim mentalnim i fizickim poljima da prihvatimo kako ne bi patili kada dodje taj trenutak prekida. Kada se previse vezemo i "zamrznemo" tu ljubav, tu vezu u najlepsem trenutku, u nama se podsvesno javlja strah od gubitka te osobe i onda cak i ne uzivamo u toj ljubavi onoliko koliko bi mogli da uzivamo. Kada vidimo dugu na nebu, mi uzivamo u toj celoj slici prirode. Kada duga nestane, mi odlazimo puni utisaka, veseli, zadovoljni, bez zelje da tu dugu vratimo opet gde je bila kako bi i dalje uzivali u tom pogledu. Isto tako bi trebalo da bude u svim nasim odnosima. Prepustimo se ljubavi sa voljenom osobom i uzivamo u svakom momentu bez zelje da bilo sta u toj vezi zadrzimo (iz prostog razloga jer ne mozemo). Onda ce ljubav biti mnogo vise izrazenija, potpunija, u njoj nece biti gusenja vec ce postojati jedna ljubavna sloboda gde se ljubav uvelicava a na kraju kada sve to prestane (a mora da prestane), niko nece patiti vec ce svako nastaviti sa svojim zivotom.
 
Top