Smatram da je pitanje Božje večnosti u skladu sa temom, pa ga pokrećem kao temelj za neku buduću diskusiju.
Pitanje glasi "Odakle je Bog, i ko ga je stvorio?"
Ovo je jedno od neizbežnih pitanja koje često postavljaju ljudi koji razmišljaju na jedan racionalan način u svom sagledavanju istine o Božjem postojanju.
Pitanje je sasvim opravdano za nas ljude koji živimo na planeti zemlji - u prostoru gde se sve meri protokom vremena, godinama, mesicima, danima, i satima, odnosno - na kojoj sve živo što postoji ima svoj početak i kraj.
Pošto se u ovom pitanju radi o Bogu, odgovor na njega moramo potražiti u bibliji reči Božjoj, i u kontekstu onoga što ona govori o njemu, kao i o pojmovima prolaznosti koja je prisutna na zemlji, a sa druge strane večnosti kao Božanskoj kategoriji.
Po bibliji, osim ovog materijalnog sveta na kome mi ljudi živimo, postoji jedan duhovni svet u kome prebiva Bog - tvorac ovog, pa i svih drugih svetova u kosmosu.
Taj duhovni svet je jedna drugačija nadzemaljska realnost, u kojoj ne postoji pojam vremena i prostora kao na zemlji, i Bog kao duhovno biće - je onaj koji živi van vremena i prostora, na koga ne utiče protok vremena.
Ono što Bog otkriva u svojoj reči je to - da on kao takav postoji sam po sebi, da je ne stvoren, večan, i da sve što postoji i na zemlji i u kosmosu - ima uzrok u njemu kao tvorcu i održavaocu svega stvorenog.
O večnosti i veličanstvu Boga kao stvoritelja - reč Božja kaže:
"Ja sam Gospod, i nema drugog, osim mene nema boga; opasah te, premda me ne znaš,
Da bi poznali od istoka sunčanog i od zapada da nema drugog osim mene; ja sam Gospod i nema drugog,
Koji pravim svetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; ja Gospod činim sve to.
Rosite, nebesa, ozgo, i oblaci neka kaplju pravdom, neka se otvori zemlja i neka rodi spasenjem i zajedno neka uzraste pravda; ja Gospod stvorih to...
Ja sam načinio zemlju i čoveka na njoj stvorio, ja sam razapeo nebesa svojim rukama, i svoj vojsci njihovoj dao zapovest...
Jer ovako veli Gospod, koji je stvorio nebo, Bog, koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno, nego je načinio da se na njoj nastava: ja sam Gospod, i nema drugog.
Nisam govorio tajno ni na mračnom mestu na zemlji, nisam rekao semenu Jakovljevom: Tražite me uzalud. Ja Gospod govorim pravdu, javljam šta je pravo...
Oglasite, i dovedite, neka većaju zajedno: ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nisam li ja, Gospod? Nema osim mene drugog Boga, nema Boga pravednog i Spasitelja drugog osim mene.
Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugog" ( knjiga proroka Isaije 45 poglavlje )
"Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od veka doveka, Ti si Bog" ( psalam 90. 2 )
"prijestol je tvoj, Bože, va vijek vijeka; palica je pravde palica carstva tvoga...
I opet: ti si, Gospode, u početku osnovao zemlju, i nebesa su djela ruku tvojijeh:
Ona će proći, a ti ostaješ: i sva će ostarjeti kao haljina,
I savićeš ih kao haljinu, i izmijeniće se: a ti si onaj isti, i tvojijeh godina neće nestati" ( Jevrejima poslanica 1. 8 - 12 )
Bog je onaj koji stvara svetove i bića na tim svetovima, kojima daje mogućnost večnog trajanja ili života, pod uslovom da ostanu u njegovoj prisutnosti, i žive po načelima njegovog carstva.
U Božjem carstvu i na svetovima koje stvara - nema greha, pa ni smrti kao posledice greha, što je u početku bio slučaj i sa planetom zemljom koju je stvorio kao savršen svet bez prisustva greha i smrti, ali na kome su se nažalost prvi ljudi koje je on stvorio - okrenuli od njega, i doživeli pad, pa je tako smrt ušla u ljudsku realnost.
Od tog vremena prvobitnog greha prvog ljudskog para - počeo je istorijski period rađanja i umiranja ljudskih bića, kao i svega stvorenog na planeti zemlji, pa time i ljudske svesti da postoji početak, ali i kraj ljudskog života, i da sve rođeno na zemlji u poretku greha - ima rok trajanja, odnosno - da umire.
Tokom istorije nastala su različita tumačenja uzroka ove smrti, čak i negiranje prvobitnog greha, i postojanje Boga kao tvorca.
Po reči Božjoj, uzrok umiranja je greh i prekid zajednice sa Bogom prvih ljudi, ali i svih njihovih potomaka kroz istoriju, čime je smrt ušla u ljudsku realnost.
Ova istina pokazuje, da je prolaznost kao pojava - svojstvo stvorenih bića koja su se grehom odvojila od Boga - izvora života.
Bog je zato stvorio plan spasenja, u kome čovek može verom u njega pobediti prolaznost i smrt, na šta upućuje i reč Božja:
"Oglasite, i dovedite, neka vijećaju zajedno: ko je to od starine kazao? ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i spasitelja drugoga osim mene.
Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga" ( knjiga proroka Isaije 45. 21 - 22 )
"Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni" ( Jevanđelje po Jovanu 3. 16 )
Bog ne samo da prebiva van vremena, i da na njega ne utiče protok vremena, već je on bezgrešno i savršeno sveto biće u čijem prisustvu greh ne može da postoji.
On je oličenje pravde, ljubavi, radosti, i mira, i sva stvorena bića u kosmosu pronalaze sreću i smisao u zajednici sa njim.
Da bi čovek razumeo pojam večnosti Boga u odnosu "prošlost - budućnost" nužno je da bar za trenutak u razmišljanju o Bogu skloni u stranu pojam vremena i vremenske ograničenosti, a sa druge strane - da sagleda Boga kao duhovno biće koje je van vremena i prostora, i koji postoji sam po sebi, koji je večan i neprolazan i u prošlosti i u budućnosti, na koga ne utiče protok vremena, i koji je sam tvorac vremena i prostora na svetovima koje sttvara.
To za mnoge može predstavljati problem, jer se čovek rađa i živi sa urođenom svešću i pojmom o vremenu i protoku vremena.
Ipak, samo shvatanje ove istine nije od presudne važnosti za čoveka i njegovo spasenje, već težnja da čovek putem reči Božje upozna njegov plan spasenja, i da ga uz Božju pomoć ostvari u svom ličnom životu, pa time i Boga tvorca koji je taj plan stvorio.
Amin!
