Rainer Maria Rilke

[sondria]

* * *


Tu žive ljudi, lica cvetno-snežna,
i čudeć se od teškog sveta mru.
I vidi l' ko gde jedna rasa nežna
kroz bezimene noći, beznadežna,
pretače osmeh u grimasu zlu?


Bez dostojanstva, ko strašljiva sen
kruže i služe stvari besmislene,
i odeća na njima brzo vene
i ruke im se sparuše za tren.


A svet se tiska, juri, njih ne štedi,
njih neodlučne, slabe. - Samo pas
poneki, plašljiv i beskućnik, sledi
koraku njinom, muklo, koji čas.


Svakoga od njih muče sto dželata,
svaki ih udar sata zove tih,
i vukući se kraj bolničkih vrata
čekaju, strepe, da prime i njih.


Tamo je smrt. Ne smrt u čijoj vlasti
čudesnoj behu u detinjstvu. — Ne,
smrt mala, ko što tamo mere sve;
sopstvena njina, zelena, bez slasti,
ko voće što je prestalo da zre.​

Rajner Marija Rilke (1875-1926)


* R. M. Rilke, Lirika, Prosveta, Beograd 1968.

** preveo - Branimir Živojinović

 

[sondria]

UVODNA PESMA



Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
ma ko ti bio: poslednja uz put
tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje.
Pogledom svojim, koji se koleba
da napusti tvog starog praga rub,
digni polako jedan stari dub
i postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smiso njemu,
ostaviće ga nežno pogled tvoj ...





Rajner Marija Rilke


* R. M. Rilke, Lirika, Prosveta, Beograd 1968.
** preveo - Branimir Živojinović


​

 

[sondria]

Rainer Maria Rilke

Paula Modersohn-Becker
Porträt des Rainer Maria Rilke, 1906


ISIDORA SEKULIĆ


Rilke: pisma jednom mladom pesniku


Uvek usamljenom i u sebe povučenom, sada već mrtvom Rilkeu, čoveku uostalom koji je još za života voleo smrt — više ne daju mira sada no dok je bio živ. Imenu njegovu povećavaju sjaj i zvuk, umnožavaju broj dela izdavanjem neizdatih radova, sakupljanjem i objavljivanjem pisama. U Vajmaru, uz arhiv Getea i Šilera, uz arhive koji su postepeno osnovali uz onaj prvi: Ničeu, Imermanu, Merikeu — osnovan je u najnovije doba i arhiv Rilkea. Rade za tu ustanovu, i u njoj, književnici, prijatelji, kći i zet Rilkeov. Odatle se upravlja zaostavštinom. Trenutno su pri pismima, kojih ima, dosada, preko šest hiljada, a
objavljenih, tri zbirke. Kao sve usamljenje, ćutljive i preosetljive prirode, i Rilke
je, izgleda, lako, možda i rado pisao pisma. Preko hiljadu adresanata je zabeleženo; po tom se broju može suditi da su pisma neobično raznolika, i pisana, kao i pesme Rilkeove, pre ljudstvu nego ljudima, i isto toliko po dobroti koliko po talentu.

Rilke se neštedice davao drugima, iako je mnogo bolovao i znao da neće biti duga veka, iako se večito lomio po putovanjima i tudjim gradovima. Zbirka o kojoj je ovde reč jedna je od vanrednih dokaza za čudo koje je Rilke bio medju pesnicima, za dobrotu i širinu njegovu, za svetiteljsko strpljenje njegovo. Deset pisama,dužih i kraćih, ali uvek podugačkih, jesu odgovori na pisma mladog čoveka F. Ks. Kapusa. Pisma mladićeva nisu štampana, ali im se sadržina saznaje iz odgovora na njih. Obratio se Rilkeu potpuno nepoznat mlad čovek, izjadao mu se, i jadao dalje, na okolnosti u životu i stanje duše (na kakvo bi se možda mogao potužiti svaki peti čovek); došao mu sa pitanjima na koja, zna se oduvek, nema odgovora sem da ih nađe u sebi onaj ko ih traži; poslao sa pismom i pesme na čitanje i sud, i — još i nije bio darovan darom poete. Rilke će od prvog pisma reći šta misli o pesmama, ali, ozbiljno i srdačno će uzeti na dušu čoveka, ostati s njim u prepisci šest godina, slati pisma doduše razređeno i neuredno, ali ih svakad, od prvog do poslednjeg, pisati s toplinom i punom iskrenošću, s naprezanjem misli da ubedi, s trudom da reč dobije utešnu snagu od lepote umetničkog izraza. F. Ks. Kapus može biti ponosan na zlatnu knjigu Rilkeovu koja mu je poklonjena, njemu, slučajnom namerniku.

Rilke, dakako, nije mladiću mogao dati zapis protiv muka („ne možete, kako
kažete, da dovedete u sklad spoljašnji svet sa svojim unutrašnjim”), ali mu je
razložio da od trenutka kad neko doista odneguje unutrašnji svoj svet, običnog i lakog sklada između njega i spoljašnjeg sveta i ne može više biti. Ali, ne samo da se zbog toga ne huli i ne jauče, nego se čak ni odgovori ne traže na pitanja.
Neguje se snaga da se živi sve što život donese, dakle da se „žive i pitanja” bez
odgovora.

Upadaju u oči najraznovrsnija mesta odakle su pisma datirana: Pariz, Viaređo,Vorpsvede u Severnoj Nemačkoj, Rim, Borgebi, pa Furuborg, u Švedskoj, Pariz.
Teško neko osećanje da je svugde na zemlji tuđ, moralo je goniti tog bolešljivog i vrlo siromašnog čoveka iz mesta u mesto; njega koji je kazao da je srećan u sobici van grada sa pogledom i izlazom u slobodnu prirodu, i koji je pisao, u jednom od svojih sjajnih tekstova o Rimu, gradu čija je „noć velika, zvezdana, meka od vetrova”, da je ipak, „Rim zato lep što je svugde lepo”.

Deset Rilkeovih pisama jesu u poetski oblik zaodevena velika lekcija o životu
čovečjem, o unutrašnjoj samostalnosti čoveka.
Čovek može i mora biti utruđen i bolan od života i sveta, ali mora biti nezavisan od toga. Svaki čovek treba, a tvorac mora biti svet za sebe, nezavisan od svega spoljašnjeg, dobrog i zlog. Kroz svoj rast i razviće mora se čovek proneti samostalan i sam.

Niko nikom ne može savetovati ni pomoći u najvažnijim stvarima.
Među uslovima za unutrašnju samostalnost, od nekoliko poznatih Rilkeovih ideala i energija:

• samoća,
• siromaštvo,
• čistoća,
• strpljenje —

samoća je u ovim tekstovima dobila najviše mesta i najsnažniji izraz. Samoću čovek ne može izbeći, mada se stalno ljudi trude da je izbegnu. Ona se vraća sa svakim ozbiljnijim i težim događajem; a sve je u životu ozbiljno, a „sve ozbiljno je teško”.

Samoća je dispozicija da nešto primimo, ona je sredstvo da se od nečeg odbranmmo. Usamljeni i pažljivi moramo biti kad nešto ulazi u nas; a da nešto izbegnemo, ne vredi nam ni preziranje ni oturivanje — time se baš učestvuje u stvari — vredi samo odlazak u
samoću.

Što je samoća dublja i bolnija utoliko je više u čoveku „hrabrosti za večnost“.
Ljudi su kukavice, potiskuju od sebe sve nesrodno, neshvatljivo, teško. Kad se to prima hrabro, nema sudbine spolja, nego iz nas izlazi, pošto je postalo jedno s nama, ono što je sudbina n a š a. Ljudi otiskuju Boga, tugu, bolesti, smrt, upravo ceo život, jer se jednako žale na život i bežali bi rado od njega. Sa optimizmom jednog sveca-panteiste govori Rilke gorkom mladiću da nema klopki i zamki u životu, da život uvek ima pravo, da smo stavljeni u život zato što je to element koji nam najviše odgovara, da smo potpuno slični životu, da se " s jednom malo srećnijom mimikom ne razlikujemo više ni od čega što je oko nas”.

Verovatno je Rilke pisao sa stalnom primišlju: da vremenom možda ipak može probiti u mladom čoveku pravi tvorački impuls, i zato je govorio o životu u njegovom probranom obliku, i ponaosob o životu tvorca. Pesnik mora sam od sebe beskrajno mnogo tražiti, jer je stvaranje „način da se čisto živi”, die reine Art zu leben. Kroz sva pisma, samim sobom, Rilke obilno pokazuje šta to znači. On je pun ne samo ljubavi, nego poštovanja za svaku misao koja mu se javi, za svaku stvar koju pogleda. Oseća se da ga je tome naučilo veliko opštenje s prirodom, s njenim ponositim pojavama, sa malim i sirotim njenim stvarima. Ko prirodu ne voli, ne zna i ne ume biti sam. Voleti treba u prirodi naročito one stvari u kojima traje večno, koje se može voleti, i samotno, u čemu se može tiho učestvovati.

Mladić se, izgleda, potužio Rilkeu da je izgubio Boga. A Rilke ga pita (sa jednim sedim, dobrim osmehom, oseća se) kako se može Bog izgubiti, bilo da ga čovek nije ni imao, bilo da ga je imao. Retki ga imaju, ali svako mora osećati da će Bog doći. ,,Bog, to je zaključni plod na drvetu na kojem smo mi lišće.” Bog se gradi u nama i od nas.
A zato što je samoća najbolje i najplodnije u čoveku, „rad, rang i poziv naš”, i Bog se gradi samoćom.
Vanredna je, ako smemo reći, panteističkohrišćanska sinteza Rilkeova o neprekidnom počinjanju Boga sa svakim radom duha, o sigurnom, ali nedovršenom nastadanju Njegovu, tako da ga lično niko od nas neće dovršiti, iako ga može imati. Sa svačim što radimo sami, bez učesnika i pristalica, počinjemo Njega; „naravno, nećemo ga doživeti, kao što nas nisu
doživeli naši pretci”.

Ljubav je među teškim stvarima ovoga života najteža. Rilke govori o njoj i povodom teškoća u spolnom životu. Ljudi su telesno uživanje izopačili, kao sve (jedenje, na primer, i u velikom siromaštvu, i u bogataškim presićavanjima).

Pesnik naročito mora znati da je „plodnost čoveka jedna”, telesna i duhovna plodnost jedno. Spolovi nisu tako tuđi kakvima su ih ljudi načinili. Povodom te teme, spominje pesnika Demela (u vezi sa odlomkom Kapusova pisma o Demelu), priznaje mu veliku umetničku snagu, ali se slaže sa Kapusovom karakteristikom o Demelu: „brunstig leben und dichten”. U spolnom, nije dosta čist, voli samo kao muškarac a ne i kao čovek, osećanje spolno mu je „puno divljine”. Mlad čovek mora učiti ljubav. Ljubav je rad na sebi, i to složen i dugotrajan, pod uslovom da se samoća povisi i udubi radi toga više no ikad.
Sve ukupno što čovek radi, samo je priprema da se doživi ljubav.

Baciti se što pre u strast, to je izgubiti sebe. Neseća je što ljudi stavljaju telesno uživanje ,,na najumornija mesta života, kad hoće da se raseju i zaborave”.
Rilke, dakako, i tu unosi svoje duboko iskustvo o samoći, i kaže da su dvoje koji se vole ,,dve samoće koje se štite, graniče, pozdravljaju”.

Iz neverovatnih dubina vadi Rilke beskrajni niz iskustava, kojima se trudi da mladića, postao on pesnik ili ne postao, nauči da se penje ka najvišem. On mu se, mladić Rilkeu, potužio i na nesrećno detinjstvo. Rilke, u nekoliko zbijenih kao olovo teških rečenica kaže sve o nesreći usamljene dece, koja su svemu izložena, a u svemu tuđa, i opominje da se u takvim slučajevima ne osudi lako, ne kaže lako reč: porok. Sa imenima treba bili oprezan.

„Često se o ime jednog prekršaja razbio ceo jedan život.”

Kroz sva ta, i takva pisma, Rilke je svega na jednom mestu uzdahnuo nad svojim životom, opet sa plemenitom željom da ohrabri. „Nemojte misliti da onaj koji pokušava da vas uteši, živi bez muke ispod prostih i teških reči koje vama ponekad gode. Njegov život je pun truda i tuge, i zaostaje daleko za vašim. Ali da je drukčije, ne bi one reči nikada našao.”

Čitalac se na kraju krajeva pita: kako je Rilke to blago mogao baciti u pisma, i u pisma potpuno nepoznatom i nikada neviđenom prolazniku! Ali, seti se zatim da su i sve pesme i priče Rilkeove tako pisane.
Taj pesnik je doterao do onog svetlog svetačkog siromaštva, iz kojeg, Božijim čudom, teče moć darivanja, najbogatijeg i najčistijeg davanja. Ova pisma su dragocen dokument, redak i jedinstven, kako pesnik uvlači slavu u tamu i skrivenost, da bi uzrela do ljubavi.


(1931)


* RAJNER MARIJA RILKE, IZBOR IZ POEZIJE
** www.scribd

​

 

[sondria]

Rajner Marija Rilke (1875-1926)

Rilke by Helmuth Westhoff
​

* mitrilkedurchdasjahr.blogspot



PISMA MLADOM PESNIKU

(nekoliko lepih misli)​

- Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima.

- Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede.

- Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vašeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: pitajte samog sebe u najprisnijem času svojih noći: moram li da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete snažnim i prostim moram, onda izgradjujte svoj život prema toj neminovnosti.

- Ako vam vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva, ni bednog, ravnodušnog mesta.

- Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj osobenosti njegovog porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema.

- Taj razvoj ne možete poremetiti jače nego ako svoje poglede upućujete napolje i
spolja očekujete odgovor na pitanja na koja samo vaše najdublje osećanje u
vašem najprisnijem času, možda može da odgovori.

- ... jer u osnovi, i upravo u najdubljim i najvažnijim stvarima, mi smo neizrecivo
sami ...

- Ironija: Nemojte dozvoliti da ona zavlada vama, naročito ne u nestvaralačkim trenucma. U stvaralačkim trenucima pokušajte da se njome poslužite kao jednim sredstvom više za poimanje života. Primenjena čisto, i ona je čista, i čovek ne mora da se nje stidi.

- Čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava ...

- Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima.

- I zaista je umetničko doživljavanje tako neverovatno blisko polnom doživljavanju, njegovom bolu i njegovoj nasladi, da su te dve pojave u suštini samo različiti oblici iste žudnje i istog blaženstva.

- Tu nema sasvim zrelog i čistog polnog sveta, već je to jedan polni svet koji nije dovoljno [/i] čovečanski, koji je samo muški, koji je uspaljenost, pijanstvo i nespokojstvo, a opterećen je onim starim predrasudama i taštinama kojima je čovek izopačio i opteretio ljubav. Zato što on voli samo kao muškarac, ne kao čovek, u njegovom polnom osećanju ima nečeg uskog, prividno divljeg, mržnjom zadahnutog, prolaznog, ne večnog, što umanjuje njegovu umetnost i čini je dvosmislenom i sumnjivom.

- Vi ste tako mladi, pre svakog počinjanja, i ja bih vas, dragi gospodine, koliko god mogu usrdnije molio da imate strpljenja prema svemu što je u vašem srcu nerešeno i da pokušate da volite pitanja sama, kao zaključane odaje i kao knjige pisane potpuno tuđim jezikom. Nemojte sada istraživati odgovore koji vam ne mogu biti dati, jer ih ne biste mogli preživljavati. A u tome i jeste stvar da se sve preživljuje. Preživljujte sada pitanja.

- Telesna naslada je čulni doživljaj, isto tako kao i samo gledanje ili sam osećaj kojim neki lep plod ispunjava čivekov jezik; ona je veliko, beskrajno iskustvo koje nam je dato, saznavanje sveta, obilje i sjaj svega znanja.

- Možda iznad svega lebdi neko veliko materinstvo kao zajednička čežnja.

- ... ali ovde ima mnogo lepote, jer svuda ima mnogo lepote.

- Postoji samo jedna osamljenost, i ona je velika i ne podnosi se lako, i gotovo svima nailaze časovi kada bi oni nju rado zamenili za bilo kakvu, ma koliko banalnu i jevtinu zajednicu, za privid i najsićušnijeg slaganja sa prvim koji naiđe, ma bio to i najnedostojniji ...

- ... osamljenost, velika unutarnja osamljenost. Povući se u sebe i satima nikog ne sresti - to moramo umeti postići. Biti osamljen, kao što smo bili u detinjstvu kada su se odrasli kretali oko nas, zaokupljeni stvarima koje su izgledale važne i velike zato što su odrasli činili utisak tolike zaposlenosti, i zato što od sveg njihovog delanja ništa nismo shvatali.

- Pa kad se jednog dana uvidi kako su njihova zanimanja bedna, njihovi pozivi ukočeni i nemaju više nikakve veze sa životom, zašto onda i dalje ne gledati na njih detinjim očima kao na nešto tuđe, iz dubine svog sopstvenog sveta, iz širine svoje sopstvene osamljenosti, koja je i sama rad i čin i poziv? Zašto detinje mudro nerazumevanje hteti zameniti otporom i prezirom, kada ne razumeti znači biti sam, a otpor i prezir znače učestvovanje u onom od čega se čovek pomoću tih sredstava hoće da odvoji.

- ... i kada pomišljate na svoje detinjstvo, onda vi opet živite među njima, među
osamljenom decom, a odrasli nisu ništa i njihovo dostojanstvo nema vrednosti.

- Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška;
...I voleti je dobro, jer ljubav je teška.

- Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu
su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi tako da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

- Žene, u kojima neposrednije, plodnije i sa više poverenja obitava život, mora da su u osnovi postale zrelija ljudska bića, čovečnija bića nego što su laki, teretom nemanja telesnog ploda pod površinu života potisnuti muškarac koji, uobražen i užurban, potcenjuje ono što veruje da voli.

- Opasne i opake su samo one tuge koje iznosimo među ljude da bismo ih zaglušili; poput bolesti koje se površno i glupo leče, one se samo povuku i posle male počivke utoliko strašnije izbiju; i gomilaju se u duši i jesu život, neproživljen, prezren, izgubljen život od kojeg se može i umreti.

- To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije,
najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu.

- Ako u tim vašim unutarnjim zbivanjima ima nečeg bolesnog, onda pomislite da je
bolest sredstvo kojim se organizam oslobađa stranog elementa.

- Nemojte suviše posmatrati sebe. Nemojte izvlačiti prenagljene zaključke iz onog što vam se dešava; prosto pustite da se zbiva.

- Uopšte, moramo biti veoma obazrivi kad nešto nazovemo imenom.

- Sve što možete da zamišljate imajući pred očima svoje detinjstvo – dobro je.



(prevod Vera Stojić)


* RAJNER MARIJA RILKE, IZBOR IZ POEZIJE
** www.scribd

​

 

[crvendac_011]

Rajner Marija Rilke - I voleti je dobro: jer ljubav je teška

Dizajn korica knjige Pisma mladom pesniku

Mi malo znamo, ali da se moramo držati teškog, to je izvesnost koja nas neće napustiti. Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe (“osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da koriste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Iz knjige Pisma mladom pesniku
(Artnit.net)