DANGA - odlomak
Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.
"Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku, i s prezrenjem pogledam na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.
"Prostak!" izgovorim jetko i pljunem, pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih. Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.
Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.
Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavom putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao i najzad zalutao. Lutao sam tako, bog sveti zna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.
Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja, u neki nepoznat kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna i koja se sigurno samo u snu može sanjati.
Vrljajući po toj zemlji, stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja, da uši čoveku zaglunu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet?
- Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoče mi on pričati - verni smo i poslušni svome kmetu.
- Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem.
- Kod nas upravlja kmet; on je najstariji: posle njega dolaze panduri.
Ja se nasmejah.
- Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?...
Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.
- Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, a zatim mi se obrati glasno:
- Eto, tako je kod nas - produži on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima.
- Kakvi su to panduri kod vas?
- E, pandura, znaš, ima raznih, i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto, zato se narod iskupio da se dogovorimo šta ćemo raditi?
Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno!
Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu, pa će oholo reći:
- He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!...
- Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo.
- Kako šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno. Ja moram požuriti.
Taman mi da pođemo, kad se tek pred vratima ču pucanj biča.
Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom, te se skide.
Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni.
- Šta ovo znači? - upitam mehandžiju zbunjeno.
- Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandžija.
- Pa što dopušta da ga jaše?
Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:
- Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...
On mi pričaše još vazdan stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo: "To je usluga otadžbini, koju ne može i ne ume svaki narod da ceni!"
Stigosmo na zbor, gde je već otpočet izbor časništva zborskog.
Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata.
Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.
- Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer su njegove građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega...
***
Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem.Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana.
Trče ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja: – Lear, Lear!… To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.
Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu. I mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: – Šta hvalite vašeg Leara?… Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, ja se trgoh… Probudim se iza sna. Protarem čelo u strahu i prekrstim se čudeći se šta sve čoveku ne dođe u snu.
